Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Kako je označitelj Đinđić prešao na drugu stranu

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Druga bitna manipulacija koja će se dugo eksploatisati implicitno je pretpostavljena, a to je da je, kad god treba da se spomene Popović, Đinđić odjednom uvek s druge strane, predstavljen kao Popovićeva kolateralna šteta, jer da nije bilo njega, premijer bi navodno bio živ.[1] Odakle ova izmaknutost označitelja Zoran Đinđić (iz medijskog tetraedra), kada je sve vreme dok je bio živ napadan zajedno s Popovićem u kompletu, gde je sada glavna meta tada bila tek pomoćno sredstvo za diskreditaciju Đinđića? Tijanićevo objašnjenje ovog poteza, tj. njegovo oruđe za prevod Đinđića s jedne strane na drugu, oličava tekst objavljen 4. marta 2004. godine u NIN-u, centralnom bastionu propagande Demokratske stranke Srbije, čija je poenta sadržana već u samom naslovu „Đinđić – Srbin pred smrt“.

Autor u završnici upadljivo koristi glagol ’odmaknut’ uz odrednicu ’pred smrt’, iako takva „odmaknutost“ pre Đinđićeve smrti nikom nije ni padala na pamet, nego je lansirana tek nekoliko meseci posle atentata: „Srbin pred smrt. Odmaknut od kriminala. Pred smrt. Odmaknut od stranaca. Pred smrt. Odmaknut od Bebe i Čede. Pred smrt. Odmaknut iz Zemuna. Pred smrt. Preseljen iz Berlina u Vašington. Pred smrt. Mudar. Ali, već mrtav. U povorci, iza kovčega, u DS koji se odrekao njegovih ljudi a njega beatifikuje, svako naslućuje da Đinđić nije bio samo ono što se videlo. Da nije streljan zbog onog što se znalo.“ A zbog čega je streljan, osim zbog kriminalnih veza njegovih najbližih saradnika? – odgovor sledi odmah iza: „Oroz snajpera vuku dva prsta. Šalju dve poruke. Jedan pripada anđelu pakla. Nije se složio da Zoran menja njihov dogovor. To je rekao na srpskom. Drugi prst? Taj je bio protiv da Đinđić postane Srbin. To nije rekao na srpskom.“ Naravoučenije – stranci su umešali prste u atentat, ali ne Ruska Federacija i njena obaveštajna služba koja je logistikovala Koštuničin DSS i na čijoj će televiziji pet godina posle ubistva srpskog premijera novinar Konstantin Semin nazvati Zorana Đinđića „zapadnom marionetom koja je zasluženo dobila metak“ – nego Vašington, što je jasna aluzija na Đinđićevu inicijativu da se državnost Srbije konkretizuje u pogledu južne granice, nakon što je Srbija dobila status države u zajednici Srbija i Crna Gora, 4. februara 2003. godine.[2]

Umesto toga, preko Tijanića i njemu sličnih, ova inicijativa u pogledu zaokruživanja državnosti Srbije, ideolozima srpskog nacionalizma, Crkvi i akademicima iz SANU s kojima su čvrsto bili povezani i Vojislav Koštunica i Boris Tadić, poslužila je kao navodni dokaz upravo onoga što je Tijanić tvrdio u naslovu teksta – da je Đinđić u poslednjih nekoliko meseci postao srpski nacionalista i da se distancirao od svoje dotadašnje „izdajničke“ politike. Primetno je da je, nimalo slučajno, stupanje baš u ovu kategoriju jedini uslov za radikalno čišćenje od svega do tada „lošeg“, pa tako instantno označitelj Đinđić više nije ni kriminalac, ni pod uticajem stranaca, ni blizak ’Čedi i Bebi’, ni „zemunac“; sve to zajedno prohujalo je sa vihorom u semantičkoj trgovini po kojoj bi Đinđić postao – Srbin (nacionalista). U intervjuu iz 2011. godine koji izlazi tri uzastopna dana u Politici, jedan od najodgovornijih akademika za nacionalističko bojenje i pružanje takve vrste potpore velikosrpskim ratovima tokom devedesetih, Dobrica Ćosić, tvrdi da mu je Đinđić u decembru 2002. godine rekao da se u Srbiji demokratija više ne može dokazati „izdajom državnih i nacionalnih interesa“ i da je to dva dana ranije rekao nemačkim novinama; naslov ovog dela intervjua glasi „Đinđićeva politička prekretnica“.[3] Pažljivom pretragom članaka utvrđeno je, međutim, da takvu izjavu Zoran Đinđić nikada nije dao nijednom nemačkom mediju, ni u to vreme niti ikada, ili makar ne da su to srpski mediji preneli i da je, po svemu sudeći, u pitanju neprecizna parafraza rečenice iz jednog sasvim drugog intervjua, koji je pokojni premijer dao nemačkom Frankfurter Allgemeine Zeitungu 27. februara 2003. godine, a koji je pod naslovom „Đinđić: Ono što je za Buša Irak, za mene je Kosovo“ prenela narednog dana opet Politika.[4]

Ovakva i slična proskripcija Đinđića koristiće se od strane nacionalista i „patriota“ iz DSS i DS kao argument za vođenje politike prema Kosovu sve do druge polovine 2012. godine, pa čak i za odbijanje Ahtisarijevog plana iz 2007. godine. Demokratska stranka pod vođstvom Borisa Tadića, zajedno s ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem, obilato je koristila ovu falsifikaciju, kako se u međuvremenu kroz kohabitaciju pretvorila u populističko-nacionalističku stranku svih Srba u rasejanju sa izraženom anticrnogorskom orijentacijom, koja takođe potiče iz krugova akademika kao što je bio Tadićev otac, Ljubomir Tadić. Tezu da je Vašington umešan u ubistvo Đinđića u svojim tekstovima kao i u knjizi Treći metak – politička pozadina ubistva Zorana Đinđića koristio je novinar NIN-a Nikola Vrzić, kako bi skrenuo pažnju s ruske logistike i političke pozadine koju je Vladimir Popović 2004. godine prvi put javno označio da ima veze s grupom ljudi okupljenih oko vrha Demokratske stranke Srbije do kojih je došla istraga u „Sablji“.

Strategija za Kosovo i Metohiju koju je premijer Zoran Đinđić napisao decembra 2002. i koja je javno objavljena 2003. godine u knjizi skupljenih tekstova na tu temu nipošto nije imala za cilj da po svaku cenu ne dozvoli nezavisnost Kosova, kako se to lažno interpretira u javnosti, nego da osigura normalan i miran život Srbima na severu Kosova i jasno uspostavi šta je južna granica države Srbije, kako bi ona mogla da ima precizan Ustav. Ove dve stvari Đinđić je smatrao „nacionalnim interesom“, gde nacionalno pre svega znači državno, a ne nacionalističko, kako će to kasnije značiti u vreme Koštunice i Tadića. Algoritamska ’ako – onda’ struktura u Đinđićevoj Strategiji posebno je pak vidljiva u njenom ključnom delu: „To što mi tražimo u novom ustavnom okviru jeste: konstitutivnost srpske zajednice u poretku Kosova i Metohije. Ta konstitutivnost će se ogledati u nekoj vrsti federalizovanja Kosova i Metohije, priznavanjem srpskog entiteta kao političkog činioca, koji ima svoje institucije preko kojih ostvaruje svoje interese. Po toj koncepciji, politički sistem Kosova i Metohije bi se zasnivao na saradnji albanskog i srpskog entiteta, pri čemu bi svaki entitet svoje interese ostvarivao preko svojih institucija, međusobno kompatibilnih. Zajednički interesi bili bi ostvarivani preko zajedničkih organa (slično Federaciji u BiH). [...] Takvo, federalizovano Kosovo i Metohiju, Srbija bi prihvatila u nekoj vrsti asimetrične veze (više od pokrajine, manje od republike). [...] Međutim, verovatnije je da će pre svega Albanci, a potom veći delovi međunarodne zajednice, biti protiv predložene koncepcije. U tom slučaju, Srbija treba da zahteva internacionalizaciju problema. Ako Kosovo i Metohija ide u pravcu nezavisnosti i ako mi to ne možemo da sprečimo, treba da tražimo: a) teritorijalnu podelu; b) efikasne međunarodne garancije za Srbe koji ostaju u albanskom delu; c) posebni status verskih objekata.“[5] Zbog ovoga se može reći da preambula u Ustavu Srbije, uvedena na referendumu 2006. godine, sa značenjem koje se u praksi ne može primeniti osim simbolično i virtualno, predstavlja upravo ono što je pokojni premijer svojom inicijativom u Strategiji nastojao da izbegne i najveći poraz njegove politike.[6]

Sredinom 2004. godine u prodaji se pojavljuje knjiga Zoran Đinđić u mreži mafije, čiji je autor Života Ivanović, jedan od dugogodišnjih urednika u novinskoj agenciji Tanjug, dok je predgovor pod nazivom „Zašto je Đinđić morao da nestane“ napisao akademik Nikola Milošević. Iako bi se po koricama knjige, gde je Đinđićeva slika postavljena u nivou donjeg (zadnjeg) dela naslova, a Ulemekova u ravni gornjeg (prednjeg), moglo zaključiti da je njena glavna tema umešanost pokojnog premijera, a zapravo njegovog najbližeg okruženja (Jovanovića, Popovića, Janjuševića, Vesića, Markovića i drugih) u mafijaške poslove „zemunskog klana“, te isprepletenost vlasti s kriminalnim strukturama zbog koje je na kraju Đinđić kao žrtva svojih saradnika morao da plati, reč mafija u naslovu konotira upravo na ono o čemu je Tijanić govorio u svom tekstu – na zapadne sile. „Nije li, dakle, pri kraju svog kratkog života Đinđić počeo da uviđa besputnost dolarske ideologije i inkompatibilnost srpskog mentaliteta i Profita kao najviše vrednosti?“, pita se autor i dodaje da je Zoran Đinđić pri kraju života počeo da shvata „da je izigran, jer nije dobio od Zapada finansijsku pomoć koja mu je obećavana, kako bi stabilizovao zemlju, pošto to nije bilo u interesu njegovih gospodara“.[7] Interesantno je da je nešto manje od godinu dana pre nego što će izdati ovu zavereničku knjigu, Ivanović bio jedan od priređivača knjige izbora Đinđićevih autorskih tekstova i intervjua iz novina pod nazivom Srbija u Evropi, u izdanju Tanjuga, pa tako njegovo autorsko delo spram prethodnog posla deluje kao svojevrsno davanje oduška onome što se zaista misli, tj. onome što bi se najradije reklo da ne postoje pravila profesionalnosti na koje zaposlenog obavezuje jedna novinska agencija.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj