Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Tijanić i sindrom nestašnog deteta

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Kao reakciju na pojedine Popovićeve intervjue u kojima se Tijanić konkretnim primerima optužuje za učestvovanje u satanizaciji Zorana Đinđića i medijskoj pripremi za njegovo ubistvo, za pisanje saopštenja DSS-a prepunih lažnih optužbi, uključujući i ono Dejana Mihajlova,[1] čovek koji je u međuvremenu bez fakulteta i bez javnog konkursa postavljen na mesto direktora RTS-a, zbog čega čitav Upravni odbor kolektivno podnosi ostavku,[2] pod političkim kišobranom Vojislava Koštunice objavljuje u Kuriru dva neuobičajeno duga teksta, najvulgarnija u dotadašnjoj sponzorisanoj karijeri, u cilju dokrajčivanja označitelja najčvršće povezanog s pokojnim premijerom, kojem ne može da oprosti raskrinkavanje zločinačkog udruženja koje bez Tijanića ne bi bilo plodonosno. Slede neki od najkarakterističnijih delova iz Milovićevog reprinta: „Rođena majka vezivala je bebi portiklu na vrh glave i hranila ga ispod. Ni ona nije mogla da ga gleda! Znala je, jadna, šta je rodila. [...] Recimo, da sad ustane, Đinđić bi reprizno šutnuo u dupe Lakiranu Bubašvabu. Odavde do Beča. Ne zbog toga što je Ćuran, metaforično, njemu odrubio glavu. Što je pripremio njegovo streljanje. Degažirao bi ga zbog ponovljenih laži da je Đinđić, posle smrti, primio natrag čoveka kojeg se za života javno odrekao. Fuj. Kakav skot. [...] Niko ga u Srbiji ne pomene sem ovako: ’Ona pička, beba’, ’Ona pička od bebe’. [...] Đinđiću nije bilo spasa od časa kad je Lakirana Bubašvaba postala zaštitni znak, simbol, čuvar pečata i trezora njegove politike. [...] Umesto da se sam povuče, Ćuran je zategao omču oko Zoranovog vrata. Preostalo je samo da se izmakne hoklica. Tako je ovaj skot odredio političku i ličnu sudbinu čoveka u kojeg se glasno zaklinjao i još glasnije ridao na grobu. Tragično je što nekoliko meseci pred sudar sa sudbinom Đinđić shvata kakvu mu štetu nanosi Jagodinac i kakve su njegove prave namere. Tada ga Zoran isključuje sa svih funkcija. Uključivši i onu glavnu, svog prijatelja i batlera. [...] Napolje, skote! Marš, pizdo! Gubi se, razbojniče!“

„Ova beda danas, to vam je prava dimenzija Lakirane Bubašvabe. Sad se vidi da Ćuran ne funkcioniše bez gazde. Ko je danas nekadašnji Bog iz Jagodine? Šta može? Šta ume? Čime će se baviti do kraja svog bednog života? Vibratorom. Lajanjem. Očajem. Kuknjavom. Neka crkne u svom jedu, čemeru i bolu. Neka se uguši, skot, od sopstvenog splina. [...] Ja sam Ćuranu medijski otkinuo glavu! A on je Zorana koštao života. Ja sam njemu strgao tu masku da Srbi vide kako taj čovek nema lice. Ni ono iza lica. Da vide i zapamte i oni malobrojni koji su verovali da najomraženija beba decenije može biti išta više od ovoga. U politici – slepac. U moralu – pokvarenjak. U ekonomiji – haračlija. U biznisu – mafijaš. U životu – skot. U mentalitetu – skorojević. U strukturi – nitkov. U genetici – nedovršen čovek.“ Ni Tijanić ni Kurir nikada nisu odgovarali zbog ovog teksta, u kojem je, iz straha od odgovornosti, na sve moguće načine izbegnuto direktno pominjanje Popovićevog imena, dok mu je nadimak metonimično iskorišćen i pretvoren u zajedničku imenicu; Kurir je štaviše uspeo da iznudi novac od Aleksandra Vučića kako bi prestao da objavljuje slične sadržaje. Isti tekst 1. jula 2014. godine prenose i podgoričke Vijesti Željka Ivanovića, pod naslovom „Tijanić o Popoviću: Čovjek koji nema lice, ni ono iza lica“.[3] Upečatljivo, sve pogrdne reči i izrazi koje je pre više od deset godina koristio Tijanić danas spadaju u obavezan vokabular poruka upućenih Vladimiru Popoviću i njegovim saradnicima na društvenim mrežama.

Sledeći tekst, „Bebo, pištolj u ruke!“, u kojem na prethodni referira iz bojazni jer zna da je zaobišao elementarne etičke kodekse i da zbog toga može da snosi posledice, da u normalnom društvu više ne bi mogao da bude ni novinar, a kamoli direktor Javnog servisa, a zatim taj paničan i apstraktan strah da će nešto loše da mu se desi sublimiše u mehanizam odbrane koji bi sledbenici psihoanalitičke škole Melani Klajn nazvali acting-out i kroz koji opet može da nastavi tamo gde je stao i tako unedogled – izlazi devet dana kasnije, 23. oktobra 2004. godine, u istom tabloidu. „Zamislite da ste idiot. Sad zamislite da ste Onaj beba. To vam je pleonazam. Kako zašto? Pa normalan čovek, kad milion Srba pročita onakav tekst kakav sam o njemu napisao, ima samo tri izlaza. Prvi, najlogičniji – uzme pištolj i ubije mene. Jes’, fale muda. Drugi izlaz – uzme revolver i ubije sebe. Dakle, pištolj u ruke ili put pod noge, huljo. Pištoljem, a ne vibratorom na sebe, mamlaze. [...] Čim su Srbi prvi put postavili pitanje: ’Ko je, bre, ta pička od Bebe?’, moj posao je okončan. [...] Tek je pad bande Lakirane bubašvabe predstavljao stvarni kraj slobizma, stvarno odricanje od metoda, instrumenata i okova koji su držali Srbiju. Beba i njegova privatna grupa, nasleđujući mafiju, metode, poslove, moć i novac, učinili su da slobizam danas izgleda manje kriv“, piše medijski atentator. Ispostaviće se da je čitav kurikulum Aleksandra Tijanića sazdan od pregršt ovakvih odbrambenih lanaca (uglavnom je to konstrukcija da neko hoće da ga ubije, da ga kazni za ono što je učinio, a nije smeo – sindrom nestašnog deteta), u kojima je važno da odbrana uvek bude jača od „početnog (primordijalnog) greha“, gde odbrana ne može da bude ništa drugo nego još veća manipulacija nego taj greh.

U navedenim delovima, pored već razrađene dezinformacije o tome da ga je Đinđić izbacio iz Vlade, primetne su još dve značajnije manipulacije, kada je reč o odnosu Popovića i Đinđića, koje se račvaju i koje Tijanić konstruiše u „početnom grehu“, za koji nije dovoljno da bude obična laž, već hiper ili mega laž. Prva je ta da je Popović na neki način učestvovao u ubistvu Đinđića (’odrubio mu glavu’, ’pripremio njegovo streljanje’, ’zategao omču’, ’koštao života’ i sl.), ali kako tačno, to niko od promotera ovog scenarija nikada nije konkretno objasnio. Ipak, njegovo poreklo i logika može da se rekonstruiše iz jednog dela intervjua Vladimira Popovića za crnogorsku televiziju Atlas, od 15. marta 2013. godine, u vezi s planovima „zemunskog klana“ u periodu neposredno pred atentat, što u knjizi Državo, ruke uvis! približno transkribuje bivši načelnik UKP-a Mile Novaković: „Kad je već bilo evidentno da će Čume biti svedok saradnik, počela je sve veća nervoza Legije, vrha JSO i zemunskog klana. Oni pokušavaju da se nagode sa Zoranom. Nuđen je pokušaj diskreditacije Čumeta. Pričaju o novcu, šalju poruke preko obezbeđenja i političara. Zoran ostaje dosledan da se to istera do kraja i sve ove ponude odbija. Oni, svesni da ne mogu ništa da urade, pokušavaju da naprave mini puč: da ubiju negde Čumeta u inostranstvu i da ubiju nekog od nas, mene, Čedomira Jovanovića ili nekog od političara. Pominjao se Svilanović. Onda bi napravili priču koju bi prodali i Zoranu, uz nekog njihovog svedoka koga bi izvukli: Ljilju Buhu ili Bagzija, koje drže u stanu. Onda bi ih doveli pred kamere i rekli: ’Zorane, iza tvojih leđa Čume i Beba su otimali ljude, prodavali drogu, krali, ubijali, evo Bagzi da kaže, evo Ljilja da kaže, evo Vukojević da kaže...’“[4]

Na sledećim stranicama Novaković potvrđuje Popovićeve tvrdnje da su „zemunci“ najpre planirali da likvidiraju Jovanovića i Svilanovića, navodeći delove izjave svedoka saradnika Dejana Milenkovića, koji je o tome pričao pred Jovanom Prijićem, i da se od te ideje i čitavog plana da se manipuliše Đinđićem odustalo kada su shvatili da je samo pitanje dana kada će biti uhapšeni (donošenje Zakona o Specijalnom sudu, njegovo formiranje, imenovanje tužioca i sl.).[5] U tom smislu, ono što je u eri nakon izvršenog atentata putem medija radio Aleksandar Tijanić može se smatrati svojevrsnom reaktualizacijom, oživljavanjem i puštanjem u pogon upravo tog napuštenog plana „zemunskog klana“, tj. direktnim nastavkom sprovođenja ideja te kriminalne grupe, samo što se umesto Đinđića, koji je trebalo da nasedne na to da su njegovi najbliži saradnici sve vreme u stvari bili ti kriminalci koji su mu zadavali glavobolje, sada u to ubeđuje čitavo javno mnjenje. To je realizacija veoma slična onoj koja je, prema novoj zamisli, trebalo da usledi odmah po ubistvu da nije uvedeno vanredno stanje i otpočela akcija „Sablja“, kada je planirano da se posle Đinđića ubije još nekoliko njegovih saradnika da bi se još uverljivije pokazalo kako su se svi poubijali u međusobnom kriminalnom obračunu i time obistinili višegodišnji medijski napisi koje je diktirao hrvatski Nacional.[6]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj