ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Primordijalne predstave i akustika označitelja

<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >

Cilj medijskih kampanja protiv nekoga, dakle, uvek se sastoji u tome da se s njegovim imenom poveže određena predstava, ne uključujući kao bilo kakav relevantan faktor to da li je ona istinita ili nije, jer veza između imena i predstave, označitelja i označenog, nije nikakva kognitivna, racionalna, već veza asocijativne, mahinalne i nesvesne prirode. To je ona veza koja se uspostavlja mimo, tj. pre svakog procesa mišljenja i prosuđivanja, ona prva „pomisao“ za koju se pouzdano i ne zna zašto se tačno pojavila, pa se tako svaka iole racionalna radnja spram ovog definiše kao radnja koja mora pokušati da stavi sa strane i postane svesna uticaja upravo ovakvih mehanizama sa kojima se neminovno i primarno u svojoj prirodi suočava.

Zbog toga se kod lica kojе treba da postanе predmet hajke uvek najpre traži onaj minimum negativne predstave koji u vezi s njim već postoji u javnosti – bilo da je objektivno to lice sâmo zaslužno za to, ili je reč o nekim prethodnim medijskim kreacijama i interpretacijama – te se baš ta predstava eksploatiše i postaje baza za sve ostalo što će se „nakačiti“ upravo zato da bi se radilo na istom koloseku s nesvesnim i time preduhitrili i u kratak spoj stavili napori za svako racionalno promišljanje. Tako je identično učinjeno i u slučajevima Đinđića i Vučića, samo što je redosled motiva inverzan; predstava o Đinđiću primordijalna u odnosu na momenat otkada je postao premijer bila je da je „strani plaćenik“ (zbog visokog obrazovanja stečenog u Nemačkoj), „izdajnik“ (zbog opozicionog delovanja), te „kriminalac i mafijaš“ (zbog dobrih odnosa s Milom Đukanovićem), dok je predstava o njemu kao diktatoru koji se poredi s Miloševićem i cenzoru, koja ide preko označitelja Vladimir Popović, pridodata tek nakon što je postao premijer i paralelno s eksploatisanjem onoga što je već postojalo.[1] „Ključ odbacivanja Đinđića nije bio u njegovoj autoritarnosti i sklonosti prema diktaturi već u njegovoj ’lopovskoj’ i ’prevrtljivoj’ prirodi, što se potvrđivalo pokretanjem mnogih afera. To, svakako, nije bilo plod dosetljivosti Tijanića ili Jočića, već minuli rad Miloševićevih tajnih službi, koje su na Đinđićevoj satanizaciji radile godinama“, reći će Velimir Ćurgus-Kazimir, odvajajući primarnu od sekundarne predstave.[2]

„Đinđić je već bio u velikoj meri proglašen za izdajnika. Prvo, u Srbiji nije popularno kad čovek ima mnogo škola, nije popularno što je bio u Nemačkoj – da je bio negde drugde, to bi bilo lakše za njega. ’Šta se on pravi pametan?! Šta on nama soli pamet?!’ I drugo, kad smo bili mali, a ja nisam toliko matora, baš toliko, dečaci su se igrali Švaba i partizana. Bio je taj animozitet. Tako da bi bilo bolje da se školovao negde drugde. Ovako je bio nemački đak, bio je filozof – to ovde isto nije baš popularno. I drugo, ima tu stvar koju je Milošević zaista spretno odigrao, a mislim i Vuk Drašković pokušavajući da ga eliminiše, a to je da za vreme bombardovanja on nije bio u Beogradu, odnosno u Srbiji i to je stvar koja je njemu jako zamerena i jednostavno se znalo da Đinđić ništa u Srbiji ne može da uradi. Mislim, on može sto godina da živi, sto godina neće moći u Srbiji. Kad ljudi ovde donesu o nekome zaključak, to je nemoguće popraviti. Ja ne znam – da mu je oreol bio na glavi, to ne bi imalo nikakve veze“, govori posthumno o Đinđiću kao označitelju urednica Peščanika Svetlana Lukić, tri meseca nakon ubistva premijera, 17. juna 2003. godine, u vezi s odlukom o kandidatu DOS-a za predsedničke izbore 23. septembra 2000. godine.[3]

Kod Vučića je pak decidno obrnuto: ta primordijalna, uvek-već-prisutna predstava o njemu pre nego što je 2012. godine postao prvi potpredsednik Vlade jeste ona o ministru informisanja iz 1999. godine, u diktatorskom režimu Slobodana Miloševića, koji cenzuriše medije, politički progoni novinare i najzad ih brutalno ubija na ulici, da bi se tek nakon 2012, a posebno od 2014. godine, posle otopljavanja odnosa sa Crnom Gorom, u kojoj Vladimir Popović osniva svoju nevladinu organizaciju, zbog uspostavljanja bliskih veza s Đukanovićem pokušao dodatno predstaviti i kao kriminalac i mafijaš, što u najnovije vreme insinuiraju organizacije poput KRIK-a, CINS-a i BIRN-a, a njihove nedorečenosti završavaju Vesna Pešić, Saša Radulović, Demokratska stranka i Nova stranka. I u jednom i u drugom slučaju, primordijalna predstava o ovim ljudima treba da obeleži svako njihovo buduće delovanje samo na osnovu veze koju formira s imenom.[4]

Te predstave direktor arhiva Ebart u svojoj knjizi sveukupno naziva šumom, postavljajući pitanje kako se stvara mišljenje o nekoj ličnosti: „Postoji više krugova koji određuju kako će ko izgledati u dužem vremenskom periodu. Ti krugovi se preklapaju i presecaju, stvarajući jedan opšti utisak – šum koji pokriva i nadjačava sve druge zvuke. Istovremeno se proizvodi više vrsta šumova. Najjači, tzv. pozadinski šum, povezan je sa određenim, duboko ukorenjenim i utisnutim predstavama.“[5] Malo dalje, u vezi sa Đinđićem reći će: „Ovde uopšte nije bitno šta se stvarno odigralo i koliko je Đinđić sam u tome donosio odluke, niti se sagledavaju motivi tih odluka. Bitna je samo poruka, ili šum koji iza toga ostaje[6] [...] Priče stvaraju ’šum’ koji tako deluje da su prve asocijacije na Zorana Đinđića uvek veoma izmešane. Ono što je pozitivno pojavljuje sa kao negativno. Na vrhu liste negativnosti izdvajaju se veza sa kriminalom i korupcijom. Na visokom, četvrtom mestu, su pojmovi ’izdajnik i špijun’. Gde je to u Evropi još moguće da se za premijera misli da je izdajnik i špijun?“[7]

Nije nimalo slučajno što Ćurgus ovde koristi fonološku terminologiju (šum i zvuk), jer to je upravo ono što je činio i Ferdinand de Sosir u okviru teorije o opštoj lingvistici, kada je tokom svojih seminara u Ženevi od 1908. do 1911. godine objašnjavao koliko čvrstu vezu uspostavljaju označitelj i označeno u onome što postaje znak, tj. jezička upotreba.[8] Veza između reči i onoga što ona označava onoliko je bliska koliko npr. i putovati prugom Beograd–Bar podrazumeva tačan niz mesta i stanica kroz koje voz mora proći (parafraza De Sosira). Na taj način jedna reč već u svojoj akustičkoj dimenziji (izgovaranjem, navođenjem) poprima ono čega je znak, a znak dalje determinira kako će se ta reč tretirati u jeziku, odnosno u javnom mnjenju. Označitelji na kojima se medijskom hajkom godinama radilo da poprime određeni znak ne mogu se više ni upotrebiti (zamisliti, pojmiti) bez prisustva onoga što je Ćurgus nazvao šumom, što rezultuje fundamentalnom neravnodušnošću prema njima i time da se gotovo već samim sricanjem njihove kombinacije slogova u glasnim žicama inkorporira jedan asocijativan, psiho-aksiološki kvalitet. Indiferentan stav prema označiteljima ’Đinđić’, ’Milo’, ’Cane’, ’Beba’, ’Vučić’ i sl. postaje nemoguć – jezik kao da se u njihovom slučaju opredeljuje pre bilo kakve namere i formira stav želeo to neko ili ne.[9]

Sledeće >
< Prethodno
<< Nazad na sadržaj

„Od Đinđićevog ličnog bogatstva, o kojem se pričalo da je basnoslovno, ostalo je, utvrđeno je prilikom ostavinske rasprave, negde oko četrdeset hiljada evra. Gde su sada te hacijende, fabrike, brodovi i avioni? Gde su ti računi u Švajcarskoj ili u Nemačkoj? Da li to pominje neko od javnih radnika čija su usta bila puna priča o Đinđićevim lopovlucima i bogatstvu? Kada bi se danas uporedilo ono čime raspolažu neki od najgrlatijih medijskih kritičara i ono čime je raspolagao Zoran Đinđić, bili bismo prilično zatečeni“ (Ćurgus-Kazimir, V., Hajka – Analiza medijskih napada na Vladu Zorana Đinđića, Evropski centar za toleranciju, Beograd, 2009, str. 105). ↑
Isto, str. 41. ↑
„Još nismo uspeli da imenujemo stvari“, Hereticus: časopis za preispitivanje prošlosti 1-2/2006, Centar za unapređivanje pravnih studija, Beograd, 2006, str. 248. ↑
„Poštenja radi, moram da kažem da nije prošao nijedan skup DEPOS-a gde Vuk Drašković i Vesna Pešić nisu na otvoren ili prikriven način napali Demokratsku stranku i mene lično. I nijedan skup socijalista u poslednjih sedam ili osam dana, bukvalno ni najmanji skup nije prošao a da me nisu okrivili za različite vrste kriminala, prevara, za učešće u različitim prevarama i slično. Međutim, ja u tome vidim njihovu nesigurnost i strah“, govori pokojni premijer 1993. godine, a već sedam godina kasnije: „Ja sam tako profilisan. Ja sam izdajnik opšte prakse. Kad usred noći upitate nekoga u Srbiji: ’Zoran Đinđić?’ Reći će vam: ’On je špijun.’ To je prva asocijacija koja mu nesvesno padne na pamet. Bilo bi zaludno nastojati da se to ispravlja sada, u ovoj košmarnoj situaciji“ (Đinđić, Z., Jedna srpska vizija, Ateneum, Beograd, 2004, str. 36, 93). ↑
Ćurgus-Kazimir, V., Hajka – Analiza medijskih napada na Vladu Zorana Đinđića, Evropski centar za toleranciju, Beograd, 2009, str. 164. ↑
Isto, str. 165. ↑
Isto, str. 162. ↑
Sosir, F., Kurs opšte lingvistike, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1996, str. 79–81. ↑
O pitanju smisla suprotstavljanja primordijalnim predstavama na jednom mestu govori i Čedomir Jovanović: „Ipak, ako je nešto potrebno reći o Zoranu Đinđiću, onda je to u vezi sa tom strašnom i užasnom greškom kada se on definiše kao čovek. Jer je ta slika Zorana Đinđića, taj njegov public face, u potpunoj suprotnosti sa onim što je Zoran bio. Verovatno je to samo po sebi danas vrlo teško promeniti i pitanje je da li tako nešto treba menjati, ali ja mislim da su neke crte Zoranovog političkog karaktera i njegovog profila isuviše nekorektno prikazane u javnosti da bismo mi kao njegovi saradnici mogli preko toga da prelazimo, uzimajući zdravo za gotovo jedan pogrešan sud“ (Veličković, D., Đinđić, lice mladosti, Laguna, Beograd, 2013, str. 155–156). ↑