Foto: Oksana Toskić

PROLOG

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Na pitanje zašto su retke knjige koje govore o medijskim manipulacijama, odgovor je makar jednostavan: pisati o tome znači direktno prkositi svoj moći medija, sutra postati njihova meta i, u tom smislu, potpisati sebi presudu simboličke smrti. Premda bi to malo ko sebi poželeo, nikakav problem s tim nemam, budući da sam u prethodnih nekoliko godina ispunio onaj uslov o kojem pisci i njihovi kritičari govore još od davnina, da se mora pisati iz sopstvenog iskustva, odnosno pobuđen onim događajima koji donekle prate i sam život pisca. U ovom slučaju, to nije samo motiv da iskoristim i preokrenem u svoju korist sve što mi se na tom polju dešava nego i glavna predispozicija da se stvari i pojave o kojima se ovde radi razumeju na jedan neposredan način, koji nije svako iskusio. Prvo što je diktirala moja situacija bilo je da što pre razumem da, kada se neko jednom na način na koji sam to činio zameri medijima, povratka nazad nema, da stvari više nikada neće biti iste i da sve drugo osim isterivanja stvari do kraja predstavlja poraz u delatnosti koja je uzgred i sasvim nenajavljeno postala moja glavna životna preokupacija. Ono što ostaje otvoreno i što nekako stalno lebdi nad glavom u pomisli da do svega toga možda nije moralo da dođe ili kako je nekada bilo drugačije, jeste pitanje da li mi je život zbog toga i uništen, ili još ima šansi da se izborim za njegov kvalitet.

Osim intimnog doživljaja kako neko na vrlo lak način postaje negativno ime u javnom prostoru, imao sam privilegiju da mnogo godina učim i na primerima onih koji čitavog života prolaze kroz to i koji, uprkos višedecenijskoj satanizaciji koja se nad njima sprovodi, uspevaju da ga održavaju u, šire govoreći, normalnim tokovima. Tako su se poklopile dve stvari: moje razumevanje političke stvarnosti koje delim s njima i neka vrsta konsekventnog učestvovanja u zajedničkoj sudbini zbog etiketiranja koje se s njih automatski preliva i na mene, čime je ujedno bio usmeren i predmet kojim ću se baviti u budućnosti – da pokušam što profesionalnije da istražim šta mi se to dešava, kako do toga dolazi i kakve zakonitosti vladaju na tom do sada umnogome neistraženom, nemilosrdnom polju. Po ko zna koji put potvrdilo se da negativne stvari u životu mnogo čvršće povezuju ljude i približavaju ih jedne drugima na jedan neiskorenjiv, gotovo iracionalan način, pa sam tako jasno mogao da vidim da je nužda koja je njih svojevremeno primorala da se spoje identična onoj koja danas mene nagoni da budem na istoj strani s njima. Tako se desilo da, ne samo kao pisac u svom intimnom provizorijumu već i kao ličnost u javnom prostoru, svoje delovanje profilišem onako kako drugačije ne bih mogao niti umeo, u sličnom smislu u kojem je otac fenomenološke filozofije Edmund Huserl, sudeći po pismu njegovog prijatelja Romana Ingardena, na proslavi svog sedamdesetog rođendana, 1929. godine u Frajburgu, priznao da je njegov život visio o koncu onoga čime se bavio, što na početku pogovora za njegovu knjigu Kriza evropskih nauka ističu i njeni prevodioci Dunja Melčić i Zoran Đinđić.[1]

Huserlova učenja, zbog kojih sam bio upisao studije filozofije, napustio astrofiziku i time definitivno izneverio očekivanja svojih najbližih, međutim, zbog njihovih transcendentalnih osobenosti i uticaja koji imaju na imobilizaciju praktičnog života već 2002. godine sam postepeno počeo da napuštam i usvajam ono što je tada moj kompletan visokoškolski angažman u jednom dahu i bez ikakvih problema moglo da oceni kao čisto patološku pojavu, kakva je ona uistinu i bila – osnovne postavke Frojdove psihoanalize. Od tog trenutka, takoreći, započinje proces tzv. saniranja štete, tj. suzbijanja teorijsko-spekulativnog karaktera, svake trunke neodređenosti u govoru i pisanju i postepeno sve veće orijentisanje na detalje, te sićušne bombe čija je ubitačnost bila u tome što su, za razliku od svega do tada, delovale kao da se nalaze van svake ideološke kontaminiranosti, van svake rasprave i opovrgavanja, a istovremeno sposobne da unište sve takvo u širokom radijusu oko sebe.

U tom smislu, ali ništa manje obavezujuće, ako je Huserl morao da se bavi filozofijom kako bi preživeo, za mene je počelo da važi obrnuto: da bih iole uspeo da funkcionišem u praksi, a ne samo u „nekom svom svetu“, morao sam da neutrališem ono transcendentalno u sebi i budem svojevrstan „antifilozof“, što mi je donelo dosta problema na Filozofskom fakultetu, kako među studentima, tako i među profesorima, zbog kojih sam na neko vreme morao čak i da se udaljim s fakulteta. Đinđićevu smrt, koja tada koincidira, zbog njegovog karakterističnog bekstva od filozofije i uglavnom uspešnog potiskivanja svega ideološkog kakvo do tada nisam video ni kod koga, vrlo teško sam podneo jer sam se osećao kao da su time i moja nastojanja da budem shvaćen onako kako želim unapred osuđena na propast. Danas, kada se sećam ovog poprilično mučnog perioda kako po sebe, tako i po one oko mene, i to prvi put stavljam na uvid javnosti, sve mi deluje kao jedna sasvim druga dimenzija, takoreći „prošli život“, u odnosu na ono što se sa čovekom dešava kada zakorači u polje medija.

Ta osetljivost prema detaljima, koju sam s vremenom usavršio u psihoanalizi, tako da po tome danas budem ponajviše prepoznat, predstavlja treću predispoziciju za nastanak ove knjige. Gledano metodološki, u njoj sam samo primenio ono na čemu je svoje učenje zasnivao i Žak Lakan, poznati francuski psihoanalitičar druge polovine dvadesetog veka, ukrštajući termine do kojih je Sigmund Frojd došao u otkrićima svoje kliničke prakse s postavkama strukturalističke lingvistike čije je temelje postavio Ferdinand de Sosir, otprilike u isto vreme kada Frojdova psihoanaliza polako počinje da biva uvažavana, a koji se na jedan posve nov način bavio pitanjem kako reči dobijaju, menjaju i zadržavaju svoje značenje u jeziku. Najvažniji rezultat ovog ukrštanja Lakan je izrazio u formuli ’nesvesno je strukturirano kao jezik’, što znači da je jezik u najširem smislu ono polje bez kojeg nesvesno i ne postoji, tj. polje bez kojeg se ne bi ni mogao detektovati rad nesvesnog oličen u specifičnom odnosu neke reči ili imena i značenja koje poprima.

S takvom podlogom, posmatrajući i analizirajući rad medija, uvideo sam da je to polje neka vrsta demonstrativnog mehura, jezika izdignutog, ili bolje udvojenog da pokazuje kako funkcioniše jezik kao takav, a koji se zatim, tako udvojen i izdignut, jednom oformljen spušta i ukida sve što postoji mimo njega. Sa sigurnošću se može reći da više ne postoji savremeni jezik koji nije fundiran u polju medija, što znači da nema ni etabliranja značenja koje to polje ne diktira. Stoga, ukoliko je Frojdovo nesvesno strukturirano kao jezik, a jezika nema osim u polju medija, to znači da je nesvesno strukturirano baš u tom polju – posredstvom značenja koja dobijaju određena imena koja Sosir naziva označiteljima. Pojam nesvesnog u aspektu medija generalno se odnosi, dakle, na to kako imena počinju da znače to što nam naprosto znače ili, drugim rečima, kako označitelji dobijaju svoja označena.

Tokom rada došao sam do zaključka da je tezu da je medijsko polje zapravo performativ jezika neophodno objasniti posredstvom odnosa između dva ključna pojma: događaja i njegove obrade, tj. manipulacije. Inicijalno važi da događaj sam po sebi oličava fakticitet u smislu u kojem je struktura nekog fakticiteta, neke činjenice, uvek svršeno događajna, tj. da u svojoj egzaktnosti može biti samo jedna i nikakva više. Tako idealizovan, apstrahovan i izolovan od svih obrada, međutim, ne samo da se potpuno gubi u medijsko-jezičkom polju nego od samog starta i ne postoji; štaviše, vrlo često se može reći da se, uprkos tome što faktički postoji, u medijskom smislu događaj nije ni desio dok god novinari na njega ne obrate pažnju. Poput reči koje tek upotrebom dobijaju svoje značenje, tako i događaj dobija svoju artikulaciju isključivo ulaskom u medijsko polje, a čim do toga dođe, onaj naime postojani fakticitet koji može biti samo jedan, briše se i seli u kontemplativnu kategoriju, beznačajnu jer je kao takva neartikulisana. Svaka artikulacija, ulazak ili situiranje događaja u medijsko polje podrazumeva njegovu obradu, a svaka obrada može se provizorno razumeti kao neka vrsta varijacije ili iskrivljenja koje sebe želi da predstavi kao onaj jedinstveni fakticitet. Tako se, u zavisnosti od toga kako koji medij izveštava ili pominje neki događaj, manipulacije javljaju poput onih silueta u filmovima koje ne dozvoljavaju omamljenom protagonisti da, pre nego što izgubi svest, izoštri protivnika, manje-više koncentrisane oko zajedničkog središta koje više nije moguće odrediti konkretno, već samo sekundarno i aproksimativno – figurativno, računanjem nekakve srednje vrednosti, koja opet zavisi samo od toga koliko je koja artikulacija široko otišla.

To znači da se fakticitetu, koji se neretko naziva i istinom, ne može prići nikako osim eventualno analizom njegovih obrada, tj. proučavanjem manipulacija čije lansiranje u tom smislu predstavlja bazičnu delatnost svakog novinarstva. Tako je isprva fakticitet, paradoksalno, primoran da postane analitičarev konstrukt, onako kako se, na primer, u geometriji ili tehničkoj perspektivi crtaju isprekidane linije ivica nekog tela koje ne možemo da vidimo, ali na osnovu onoga što možemo, znamo da su tu, što je logika identična onoj prema kojoj je Frojd u svojoj doktrini bio prisiljen da izvlači postojanje osnovnih konstrukcija traume, među kojima najpoznatija nosi naziv Edipov kompleks. Svaki događaj je, dakle, uvek već medijski događaj, kao što nema medijskog sadržaja u čijem stvaranju već nije inkorporirana jezička obrada, tj. manipulacija, što implicira da nema ni stopostotno objektivnog, nepristrasnog i istinitog novinarstva, već eventualno postoji samo težnja za tim. Pojmovi događaja i manipulacije, kako se to jasno vidi, u sličnom su uzajamnom odnosu kao u kvantnoj fizici položaj i brzina čestice iz Hajzenbergovog principa neodređenosti, gde je zbog dvojne prirode svetlosti nemoguće odrediti egzaktne vrednosti jedne, a da se usled osvetljenja već nije promenila druga fizička veličina, kao što se nikada ne može utvrditi idealni fakticitet nekog događaja, budući da ga jezik, odnosno medijsko polje, samom obradom menja, imputirajući mu već neko značenje koje zovemo kontekst.[2]

Postoje događaji koji sa sobom ne nose potencijal preterano složene analize, jer u njima i nema mnogo afiniteta da bi se izveštavanje vršilo na različite načine, dok s druge strane, postoje događaji koji zbog jakog afiniteta kao da zauvek ostaju nejasni, otvoreni, nedovršivi, te zbog načina na koji im se prilazi prouzrokuju večnu dilemu o sopstvenoj verodostojnosti, tj. sumnju u svaku obradu koja bi pledirala na fakticitet. U svaki događaj involvirani su određeni učesnici ili subjekti, koji u jeziku odgovaraju imenima ili označiteljima, a u zavisnosti od toga da li događaj poprima manji ili veći stepen manipulacije, imena u njemu dobijaju manje ili više postojano značenje, gde se u drugom slučaju kaže da počinju da se vezuju za određene događaje ili postaju prepoznatljivi po njima. Glavni problem s kojim sam se ovde susreo nastaje, međutim, onda kada se stvore obrade u kojima označitelji, zbog prirode događaja u kojima su odranije prepoznati, umesto da njihovo značenje, kao uvek do tada, bude izvedeno iz značenja događaja čiji su deo, najednom prelaze u fokus novinarske manipulacije i postaju, obratno, reper ili orijentir za određivanje kompletnog značenja događaja. To znači da se, mimo svih stremljenja ka što objektivnijem, relevantnijem i istinitijem izveštavanju, već sama činjenica involviranosti određenog označitelja smatra dovoljnim razlogom da se svaki događaj u kojem taj označitelj učestvuje okarakteriše na manje-više identičan način – bilo da mu se pridodaju pozitivna ili negativna svojstva.

Pojava stvaranja negativnih označitelja, ipak, prema svemu na šta sam do sada nailazio, rađa ubedljivo najveće kohezione tačke u medijskom polju, prema kojima se zatim ravna i sve ostalo u njihovoj neposrednoj okolini; kao što se prostor-vreme u opštoj teoriji relativiteta zakrivljuje u polju enormne gravitacije, tako i označitelji koji su se zadesili pored tog centralnog negativnog označitelja počinju da gube ona obeležja koja su imali ranije i bivaju isto tako negativni samo na osnovu sintaksičke blizine u koju su postavljeni. Nakon što sam ovo utvrdio i popisao najnegativnija imena u medijskom polju Srbije i Crne Gore u proteklih gotovo dvadeset godina, nije bilo teško uvideti da se neka od njih međusobno stalno povezuju na ograničeni broj načina, gde se svaki od njih neiscrpno ponavlja u dužem vremenskom periodu, pri čemu svako takvo periodično ponavljanje uspostavlja istu ili sličnu formu događaja – matricu. Tako sam izdvojio pet označitelja koji se uzajamno najviše prepliću, od kojih svaki već emituje sopstvenu koheziju unutar medijskog polja; pošto je tih pet označitelja najčešće povezano u grupama od tri i četiri, rešetke ekstrakohezione snage nazvao sam triedrom i tetraedrom koji funkcionišu kao ekstremno negativno naelektrisani naboj unutar medijskog polja. To je, drugim rečima, značilo da sam uspeo da ocrtam svojevrsnu crnu rupu u kojoj sva profesionalna načela novinarstva na ovim prostorima najednom prestaju da važe, a novinari nezaustavljivo klize u singularitet svoje moralne izopačenosti, čiji sam sadržaj kroz šest ogleda u knjizi pokušao da prikažem.

Uz ovakav metodološki pristup i pomenute predispozicije, preda mnom se ubrzo otvorilo široko radno polje, koje sam sasvim opušteno mogao da baziram samo na vezivanju događaja i isticanju njihovog manipulativnog sadržaja. Budući da mi je u prvom planu isključivo jezička struktura i nesvesno, tj. medijska ravan radnji, mogao sam s događajima da činim gotovo šta sam hteo: da izaberem obradu po kojoj ću da ih spojim i da se tako prebacujem iz jedne godine u drugu, da putujem kroz vreme u istom pasusu ili čak istoj rečenici, dokazujući kako ono ne utiče na nesvesno, a onda da se pozabavim određenim protagonistom, ne znajući kuda će to dalje tačno da me odvede i koji će mi se sve putevi još otvoriti, čime sam čitaocu stavljao na uvid i svoj rad nesvesnog. Budući da su se novi putevi vrlo često iznova i iznova otvarali, pisanje je sve više počinjalo da liči na ono što programeri čine kada pišu potprograme, odnosno subrutine, pa čak i subrutine unutar subrutina, koje se po pozivu uvek u svojoj petlji izvršavaju unutar neke šire započete rutine ili komande. One, međutim, u literarnom smislu ne odgovaraju pukom ekskursu, jer na direktan ili indirektan način doprinose razumevanju i u rezultatu upotpunjuju nadređenu radnju ili tezu, pa tako ni svoje pisanje tokom rada nisam doživljavao linearno (ciljno), već pre stepenasto, gde su, figurativno, visina i dužina svakog narednog stepenika u tom silaženju do kraja knjige bile nepoznate (samo okvirno ciljno). U ovoj neplaniranoj, uzbudljivoj dvogodišnjoj avanturi, koja je proizvela demonstraciju prirode funkcionisanja medijskog polja, najviše sam uživao u momentima kada se obrem u nečemu što uopšte nisam planirao, znajući da jedna takva energija stvaralaštva i prostor koji sam otvorio ovakvim poluumetničkim, hibridnim pristupom ipak imaju svoje granice i da neće moći da se istim intenzitetom održe tokom čitave knjige.

Zlatno pravilo glasilo je da o najbitnijim događajima nikada ne kažem sve na jednom mestu, čime sam dodatno dočaravao uticaj određenih medijskih matrica. Pristup pisanja ’teorija plus primeri’ konačno je potpuno sahranjen i zamenjen logikom događaja, koje sam se u početku trudio nešto više da objašnjavam, a zatim sve manje, računajući da frekvencija istog ili sličnog u različitim događajima govori sama za sebe. U trenucima kada sam čitaocu želeo da omogućim vrtoglavu brzinu i osećaj prisustva, koristio sam glagolsko vreme prezent čak i u slučajevima nečeg vremenski udaljenog i tako mu približavao nesvesni splet koji prati događaj i vezuje ga za aktuelno vreme. Mislim da sam na ovaj način uspeo u onome na čemu sam od početka insistirao – da sameljem istoriju kao takvu i isporučim je u problemskim paketima; hronologije zato ima samo unutar šireg događaja, gde je bilo od ključne važnosti navesti određeni redosled radnji kako bi se pokazao mehanizam manipulacije ili rad nesvesnog.

Ovakvi ogledi strukturirani u knjizi kao glave, osim što nadopunjuju jedni druge, nemaju striktnu tematsku celinu, iako bi se možda iz svakog mogao izvući po jedan ili nekoliko dominantnih motiva. Njihov inflatorni karakter (svaka naredna je sve obimnija) potiče s jedne strane od dvostruke građe – od onoga čega sam se sećao i godinama čitao i učio o prošlosti, te onoga što sam aktivno beležio u monitoringu o događajima koji su se dešavali paralelno s mojim pisanjem – a s druge strane od toga što je tonus ukrštanja događaja s vremenom opao i što sam na takvoj podlozi kasnije želeo da isprobam ekstenzivnije opisivanje pojedinih događaja, koji će na kraju smiriti dinamiku knjige, učiniti da dostigne tačku zrelosti i zaokružiti njenu celinu. Naravno, pre početka pisanja trebalo je okvirno pripremiti, a onda tokom rada stalno dodavati sve ono što sam smatrao da je vredno da se pomene u gradnji glavne, kao i sporednih teza, razvrstati i fajlirati veći deo onoga što sam iz medija pronašao (više od 95 odsto sadržaja knjige), a zatim u svakom trenutku držati taj repozitorijum otvoren i, što se kaže, na jedan klik udaljen od korisnika, pa tako napraviti uslove za ne baš sasvim planirano biranje elemenata koji će sledeći biti ubačeni. Sve to iziskivalo je „ospoljeni mozak“, tj. moćan i stabilan računar s pozamašnom količinom RAM memorije, višejezgarni procesor, 64-bitne veb pretraživače koji neće pucati pod naletom dvadeset do trideset celodnevno otvorenih kartica, a potom i kvalitetnu zaštitu od svih mogućih havarija: prekida ili resetovanja. Zato se usuđujem da kažem da bi pre deset godina bilo mnogo teže, a pre petnaest gotovo sasvim nemoguće napisati ovakvu knjigu – s gustinom informativnog sadržaja i dinamike od kojih se na momente dobija vrtoglavica.

U polju ekstremno naelektrisanog naboja o kojem je tematski reč u knjizi, mnogi od protagonista više se ne ponašaju kao novinari; mete su unapred zacrtane, čin se izvršava pre promišljanja o bilo kakvoj odgovornosti, a kodeksi, u čijem su sastavljanju neki od njih i sami učestvovali, važe samo prividno, ili pak uopšte ne važe. Tako, iz ugla psihoanalitičkog proučavanja jezičke strukture, intervencije kojima doprinose organizacije poput BIRN-a, CINS-a i KRIK-a izgledaju samo kao naklapanja radi izazivanja nimalo „slobodnih asocijacija“ kod konzumenata. Nema tu ni traga od onoga što se nalazi u poznatom Sigma Delta Hi etičkom kodeksu novinara iz Sjedinjenih Američkih Država: „Novinari su odgovorni svojim čitaocima, slušaocima, gledaocima i jedni drugima. Novinari treba: da razjasne i objasne svoje izveštavanje i da javnost pozivaju na dijalog o ponašanju novinara; da ohrabruju javnost da iznosi zamerke informativnim medijima; da priznaju greške i da ih blagovremeno isprave; da razobličavaju nemoralne postupke novinara i informativnih medija; da se drže istih visokih standarda kojima mere druge.“[3]

Zbog visoke kohezije manipulacija u događajima u kojima participiraju označitelji koji čine ovaj negativni naboj, njihove kreatore uglavnom karakteriše maliciozno tendenciozna delatnost; u velikom broju njih pronašao sam varijaciju kastracionog kompleksa (kukavičluka koji se predstavlja kao ruganje), koju sam nazvao sindrom nestašnog deteta, mada je mogla poneti i neko drugačije ime. One pak najgore nazvao sam medijskim atentatorima, prema poznatoj figuri po kojoj se s olovkom u ruci ili tipkanjem po tastaturi ponašaju kao da pucaju iz automatskog oružja. Ti isti koji ne veruju u medijsku pozadinu atentata i smatraju da ih niko, nikada i ni za šta ne bi kritikovao da jedan čovek nije ubijen, tvrdiće da ih tako zovem i da sam ovu knjigu napisao samo kako bih im se osvetio za ubistvo premijera, te da na neki perverzan način upoređujem Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića, a ne njihov tretman u medijima. Takvima ova knjiga nije namenjena, iako je zbog njih napisana, već pre svega prosečnom, prisebnom čoveku, koji nije dozvolio intelektualnu kontaminaciju ega takve siline da se nikada nikome ne izvini za loše što je uradio, već prihvata greške koje je činio u prošlosti i pokazuje minimum napora da takve navike u svom budućem radu eliminiše.

Osim toga, posvetio sam je onima koje je svaki moj kontakt ili pokušaj kontakta tokom pisanja knjige podsećao na ponovno preživljavanje najvećih trauma u njihovom životu, iako u početku nisam shvatao zbog čega se toliko opiru i odbijaju da učestvuju u nečem za šta sam bio ubeđen da će sutra i njima koristiti. Mislio sam da to ima neke veze sa mnom, da su pročitali nešto o meni, stvorili pogrešnu sliku i da je to cena koju sada plaćam, pa sam ih ubeđivao da nisam novinar i da ih ne zovem da bih napisao nešto što ću zloupotrebiti protiv njih. Ni to, međutim, najčešće nije bilo dovoljno; neki su se javili samo jednom i odgovorili kratko, dok do drugih nisam mogao da se probijem bez prisustva onih koji su s njima bliski i koji su im garantovali da nemaju čega da se plaše. Treći su pak u načelu bili vrlo predusretljivi i obećavali pomoć, sve vreme paralelno odlažući trenutak kada bi to zaista i učinili. S njima je bilo najteže, jer sam na kraju morao da ih motivišem tako što sam, koristeći se medijskom arhivom, delove o njima napisao samostalno i poslao da ih dopune ili isprave, što ih je konačno i otvorilo. Tek tada sam mogao jasno da vidim razloge izbegavanja i dubinu ožiljaka koje su pojedine epizode, od kojih svaka podrazumeva ozbiljan medijski linč, ostavile na njih. Otpor je zato bio više nego logičan: dok su se oni uglavnom trudili da taj deo života zaborave i nastave dalje kao da ga nikada nije ni bilo, ja sam ih terao da se sećaju i da nauče da žive rame uz rame s onim od čega su se svom silinom sklanjali.

I dalje sam uveren da je to ispravan put i, svestan da sam načeo samo mali deo onoga o čemu se gotovo ništa ne zna, voleo bih da moja knjiga ohrabri sve one do kojih nisam stigao, iz ma koje sfere javnog života dolazili – da jednom do detalja progovore o svojim lošim iskustvima s medijima i novinarima, osvetle mračnu stranu onoga što je do sada stajalo zatamnjeno i ne dozvole da tema o medijskim slobodama u Srbiji prevlada onu o odgovornosti istih tih medija prema pojedincima i društvu u celini. U protivnom, ti isti mediji i novinari, koji već više od petnaest godina ne žele da menjaju svoje navike, kao i njihova kvaziintelektualna, politička i tajkunska podrška, sutra će biti prvi koji će reći da bez njih ne bi bilo ni približavanja evropskoj porodici naroda i njihovim standardima, iako su sve vreme činili ono što pristojnim i odgovornim društvima nimalo ne dolikuje. Taj bezobrazluk im se nipošto ne sme dozvoliti.

Najzad, zahvalnost dugujem svima koji su mi pomogli tokom procesa stvaranja i izdavanja knjige, bilo da su provodili sate iščitavajući rukopis i beležeći sugestije i ispravke, bilo da su odvojili samo jedan tren kako bi mi za vreme tog nemalog putovanja pružili potrebnu informaciju ili određeni savet. Među njima su po sećanju i bez naročitog redosleda: Selena Tasić, Milana Brisić, Vladimir Abramović, Mina Muković, Vladanka Malović, Ksenija Vučić, Šemsudin Radončić, Jovica Trkulja, Zoran Piperović, Vojislav Tufegdžić, Mijat Damjanović, Nikola Samardžić, Velimir Ćurgus, Ivana Novaković, Jelena Trivan, Branka Stanković, Senad Pećanin, Srđan Kusovac, Vladimir Đukanović, Mića Jovanović, Irina Veljković, Dejan Vuk Stanković, Rade Jerinić, Marija Nenezić, Ivan Tasovac, Ivan Radovanović, Petra Cvijić, Aleksandar Panić, Goran Gmitrić, Goran Veselinović, Damir Radulović, Pavle Farčić, Mario Kopić, Petar Luković, Milan Marinković, Nevena Živić i drugi. Moj drugi par očiju, ono bez čega nijedan pisac ne može, i osoba koja je u porodičnim uslovima i neretko do duboko u noć doterivala onaj prvi, najsiroviji materijal bio je moj prijatelj Marko Matić, sa kojim gotovo jedino komentarišem medijska zbivanja i koji od samog početka našeg prijateljstva uspešno popunjava sve moje rupe u znanju. Vladimiru Popoviću zahvaljujem na dragocenim mentorskim savetima, što mi je pružio šansu da se upoznam sa svim onim do čega ne bih došao bez njegove pomoći, na vremenu koje je utrošio da bi rukopis izgledao što sadržajniji i detaljniji, i što je u meni, na kraju krajeva, prepoznao određene sličnosti sa sobom, štiteći me. Bez njega kao ključne inspirativne pojave ova knjiga ne bi bila to što jeste. Sve to ipak pada u drugi plan naspram onog što dugujem svojim roditeljima, koji su me trpeli i onda kada to nije imalo baš mnogo smisla i koji mi, uprkos tome, i dan-danas pružaju punu podršku.

U Beogradu,
29. septembra 2017.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj