Foto: Oksana Toskić
UVODNA REČ
Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije i ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije 2013–2016.
Pokojni Stiv Tešić, novinar, a zatim pisac i kolumnista, dobitnik Oskara za scenario, rekao je jednom prilikom, kada su ga upitali šta je naučio iz novinarstva, da bi sve to, naučeno, mogao da svede na samo jednu stvar – da je krivac kojeg si upoznao uvek manje kriv od onog kojeg ne poznaješ.
Ja sam upoznao Ištvana Kaića, jednog od onih kojima su odavno nalepili etiketu – kriv, i to je osnovni razlog zbog kojeg danas pišem ovu recenziju.
Zato što znam da je Ištvan kriv samo zato što je pokušao da prodre u tajne odaje velikog medijskog zamka, onog koji, kao u Kafkinoj knjizi, gospodari nad našim gradom i našim životima.
Odatle, iz njegovih kula, svakog dana, na neku adresu, stigne ona vrsta optužnice koja ne samo da vas, unapred, proglašava krivim, nego vam i ozbiljno upropasti život.
Zašto se to radi, šta je poriv, motiv, da li oni koji to rade zaista veruju u to, kako se međusobno brane i štite, koje mehanizme koriste pri sastavljanju presude, to su sve elementi kojima se i Kaić, na šest stotina strana, bavi u ovoj knjizi, pokušavajući da odgonetne, sazna, i neki put čak i razume.
Baš zato je i ova knjiga dragocena, bez obzira na činjenicu da neće biti ništa manje osuđena od njenog autora, koji se drznuo da pipne u ono o čemu mediji najmanje žele da govore – u njihovu odgovornost.
A to jeste ključna reč za sve one koji žive van zamka. Da li može baš sve o njima da se napiše, da li može da se slaže, da se izvrće, pakuje, montira, tuži i presuđuje, bez odgovornosti?
Da li su zagovornici lustracije ikada taj princip lustriranja primenili na sebe, i na bilo kog iz sopstvenih redova?
Da li se iko ikada izvinio i za ono što je pisao i govorio o Đinđiću, Đukanoviću, Popoviću, Subotiću, Vučiću, a što nije bilo tačno, što je oboreno sudskim presudama, ili što su sami događaji demantovali?
Pritom, iako je ovo knjiga o svemu što se dogodilo upravo ljudima čija su to imena, oni nisu, u opštem sklopu priče o zamku, ništa više od odrednice (označitelji, kaže Kaić), primeri jednog načina koji se uvrežio, i koji, svakoga dana, uzima strašan danak.
Kada nema odgovornosti za reč, i to onu javnu, štampanu u ogromnim tiražima, izgovorenu pred velikim auditorijumom, onda počinjemo da živimo u nečemu što najviše liči na onu džunglu o kojoj je govorio Hemingvej, još jedan od velikana koji su počeli kao novinari, i u kojoj su ti koji pišu optužnice – šakali, a po njegovim rečima – „nema tog šakala koji će živeti od trave, kada nauči osnovnu lekciju o mesu: da uopšte nije važno ko je to meso za tebe ubio”.
Ti si tu da ga jedeš, oglođeš i da ne brineš o varenju. Stomak ti je snabdeven sjajnim kiselinama, i ništa ga neće mučiti.
To naročito važi za one iz našeg zamka koji su svoju profesiju shvatili kao priliku da budu važni, određuju šta je dobro, a šta loše, i da se, sasvim bezbolno, bez ikakve provere na izborima, bave politikom.
Oni ne pišu vesti o politici. Oni pišu ko treba da pobedi na izborima, a ko ne, oni vređaju glasače tvrdeći da im je izbor pogrešan, oni određuju šta su, a šta ne glavne teme kojima neka politika, pogotovo ona koja je na vlasti, treba da se bavi, i na koji način da ih rešava.
I svaki prizvuk pukog obaveštavanja javnosti, što bi svako novinarstvo trebalo da bude, tu nestaje i biva zamenjen komesarskim proglasima i naredbama.
A svako ko se usudi da sumnja, biva pod hitno osuđen i medijski streljan.
To se dogodilo i Popoviću, Đukanoviću i Subotiću, kojima je čak i to što jesu bili prijatelji Zorana Đinđića, stavljeno na teret, istog onog dana kada je, u medijskom zamku, stvorena čuvena kovanica – držači ručki Zoranovog kovčega, koja je onda, bez milosti, primenjena na sve koji su, bilo gde, mogli da kažu da su bili i saradnici ubijenog premijera.
Oni, jednostavno, nijedan plus u tom zamku nisu imali. Sve vezano za njih je bilo loše, sve što su radili, prljavo, svaka odbrana unapred onemogućena.
Pretpostavka nevinosti za njih nije važila. Oni su tretirani kao nesumnjivi krivci, čak uz jednu krajnje ciničnu ocenu, korišćenu naročito u slučaju Stanka Subotića, kojem je u Beogradu suđeno pred Specijalnim sudom, da „treba da dođe u Srbiju i dokaže da nije kriv“.
Taj srednjovekovni princip – prođi kroz vatru, izdrži pola sata pod vodom, polij se vrelim uljem i ostani živ – ovdašnji mediji su zdušno primenjivali govoreći o svakom od Kaićevih „označitelja“, o ljudima, ne dozvoljavajući im nikakav drugi način da se opravdaju, a pogotovo nikada ne postavljajući puko pitanje, civilizacijsko – zašto bi oni dokazivali nevinost? I zar nije posao onih koji ih tuže, da dokažu da su oni krivi? I zar nije posao medija da sve to samo prate, bez ikakvog upliva, a naročito bez etiketa i osuđivanja unapred.
Niko to nije uradio. Upravo suprotno, jedan od „okrivljenih“ je označen kao kriminalac, drugi kao cenzor, treći je mafijaš, četvrti tiranin, i taj patern se ponavlja, unedogled, podsećajući nas ne da smo se od nečeg sličnog izvukli, nego da samo još nismo došli na red.
Primeri koje je Kaić, uporan kao crkveni miš, pronašao, zavukavši se, neprimetno, u dugačke, tamne hodnike zamka, čitajući i beležeći hiljade stranica novinskih optužnica i presuda, da bi ih, potom, iskoristio u knjizi, više nego jasno pokazuju da se to – masovno medijsko suđenje i streljanje – zaista događalo, ovde, kod nas, da su mnogi, što svesno, što nesvesno u tome učestvovali, ali i da niko za sve to nikada nije odgovarao.
I to je glavno pitanje koje ostaje posle čitanja ove knjige. Da li će nekoga da opomene? Da ga natera da se preispita? Ili, ako je to nemoguće, da li ćemo mi ikada postati zemlja u kojoj će za napisanu i izgovorenu reč, za laž, biti tražena i dobijena odgovornost.
I ta reč jeste ključna za potrebni nastavak ove knjige. I još više, za rušenje tog zamka, u čijem smo građenju svi mi, bar donekle, pomogli.
