Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Tuđinci u novoj vlasti

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

O neverovatnoj količini pristrasnosti, ozlojeđenosti i afektivnosti, koja samo svedoči o brizi na čemu joj se novinarska karijera uopšte zasniva ukoliko se pokaže da je sve što je propagirala pod uticajem bliskih veza s policijom i Tužilaštvom bila kako njihova, tako i njena manipulacija, govori reakcija novinarke Blica Tamare Marković Subote na gostovanje Vladimira Popovića u emisiji Utisak nedelje. U odgovoru Popoviću, koji je o tome govorio u emisiji, naslovljenom „Pismo službeniku Stanka Subotića Caneta“, od 1. jula 2014, ona između ostalog iznosi veoma indikativan momenat (frojdovsku omašku) da se „svaki njen tekst kroz optužnice pokazao tačnim“. Šta znači ovo „kroz optužnice“ ako ne to da je upravo u pitanju čvrsta sprega s onima koji te optužnice kreiraju? Jer ukoliko je novinarka želela da kaže da su se svi njeni tekstovi s vremenom ispostavili kao istiniti (što je bila njena intencija), tj. da su na sudu dokazani, onda za to nisu uopšte merodavne optužnice, od kojih je većina na sudu pala i pada baš usled nedostatka dokaza, nego pravosnažne presude. Zbog toga je više nego jasno zbog čega je Tamari Marković Suboti najbitnije da do takvih presuda dođe i zašto očajnički, u stilu svojih kolega iz Vijesti i Monitora, mora navijati i boriti se do poslednjeg daha za stvar koja bi je oprala od svega što je činila podstaknuta obećanjem nekadašnjih moćnika da za to nikada neće odgovarati.

U tom stilu, potpuno atipično za profesionalnog novinara, ona nastavlja svom silinom, otvoreno braneći Rodoljuba Milovića, po direktivi da ne sme da se zna da je opstruirao lociranje Šarića, i insinuirajući umesto toga da se Vlada Srbije sa ovim nagodila: „Opasno je kad Popović tvrdi da su policajci namerno lagali premijera Aleksandra Vučića da će Šarić biti ’uhapšen tada i tada’, a da su onda ti policajci isključeni, pa je neka druga ekipa locirala i uhapsila Šarića. [...] Darko Šarić NIJE uhapšen! Nije Šarić lociran u nekom stanu, pa je onda u munjevitoj akciji SAJ, PTJ, DEA ili bilo kojih specijalaca u Južnoj Americi uhapšen. Ne, Darko Šarić se PREDAO! Znamo i da se Šarić nije PREDAO ekipi koja je godinama radila na njegovom lociranju i hapšenju, već nekim drugima. A gde se krio, u Crnoj Gori ili Južnoj Americi, još nismo čuli, a bilo bi jako lepo i korisno da javnosti neko i to kaže. Da pokaže neke dokaze, fotografije da se Šarić stvarno godinama krio u Južnoj Americi. Ali važnije od toga gde se Šarić skrivao jesu pregovori o predaji. Jer svakoj predaji prethode nekakvi pregovori. Nije bitno ko se tu kome prvi javio, ali je bitno da javnost sazna da li je Šarićeva predaja bila bezuslovna, ili je ipak bilo nekih uslova. Ako jeste, kojih?“ Šest meseci nakon ovoga teksta, organizacija BIRN će preuzeti njegov manipulatorski motiv i pod izgovorom „spekulacija koje su se pojavile u javnosti oko hapšenja Šarića“, zatražiti od Višeg suda i Ministarstva pravde detalje o njegovom hapšenju, iako je još ranije rečeno da se ti podaci ne mogu obelodaniti, jer bi mogli da utiču na preostala lica sa optužnice koja se nalaze u bekstvu. Lajtmotiv afere u najavi postaje pitanje: Kada su Šariću stavljene lisice na ruke?

Svi ovi novinari, dakle, ne nalaze se u profesionalnom, već rade u nekoj vrsti iznuđenog, habitualno afektivnog stanja, kada nastupaju s predubeđenjima koja uistinu najvećim delom i ne potiču od njih samih. Ovakvu situaciju uslovilo je to što ni ti od kojih takva ubeđenja ili interpretacije dolaze – a to su korumpirane strukture u policiji, bezbednosnim službama i tužilaštvu – nemaju drugog izbora nego da, takođe po inerciji, deluju u afektu, te da, radi skrivanja svojih nečasnih radnji, nastave s manipulacijama kojima su se bavili pod arbitražom neke prethodne vlasti. Tako je ono što se danas između njih i njima bliskih novinara uspostavlja isto što i čist psihološki odnos transfera; Tužilaštvu i policiji, zbog kriminala u političkim nadgradnjama akcije „Mreža“ i „Balkanski ratnik“, diše za vratom Vlada, dok novinarima koji su duboko ugazili u ovaj vrtlog vira zbog toga za vratom dišu upravo to kriminalno tužilaštvo i policija. Uslovi za postepenu napetost ovako spojenih sudova stvorili su se za mnoge neočekivanom promenom vlasti, maja 2012, kada je Demokratska stranka, kao interesni nalogodavac i krivac za najveće sramote u istoriji srpskog pravosuđa i medijskih zloupotreba posredstvom Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, a koje su činili Slobodan Homen i Snežana Malović, formalno eliminisana iz vlasti.[1] Njima bliski operativci Miljko Radisavljević, Saša Ivanić, Rodoljub Milović, Milorad Veljović, Vladimir Vukčević i drugi, međutim, nisu bili smenjeni sa svojih funkcija, jer nova vlast nije želela da daje povoda za „revanšizam“, makar ne takav koji bi se vodio po automatizmu. Jedini koji je smenjen po ovom kriterijumu bio je bivši direktor Bezbednosno-informativne agencije Saša Vukadinović, koji ubrzo nakon toga postaje savetnik za bezbednost vojvođanskog premijera Bojana Pajtića, budućeg lidera Demokratske stranke.

Ostalima je za prvo vreme pružena prilika da, poštujući institucije koje predstavljaju, konačno počnu da obavljaju svoj posao bez neposrednih pritisaka od strane izvršne vlasti, kao što je to bio slučaj sa prethodnom vladajućom garniturom, s obrazloženjem ’šta je bilo, bilo je, važno je ono što se dešava od sada’. Na osnovu ovog aranžmana počinju i praktično da se sprovode one odredbe iz Zakonika o krivičnom postupku prema kojima tužioci vode istražne postupke umesto istražnih sudija i koje su za Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine stupile na snagu 16. januara 2012. godine, iako je njihova prvobitna svrha bila upravo suprotna – da kontekst izvršne vlasti tužilaštva potisne njenu vezu sa sudskom vlašću i time još više omogući kontrolu Vlade i političara nad tužilaštvom. Kao posledice, stižu prvi rezultati u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, gde isti ljudi – Miljko Radisavljević, Saša Ivanić, Milorad Veljović i Rodoljub Milović – koji su radili pod direktnom komandom visokih zvaničnika Demokratske stranke, sada širom Srbije hapse njene članove i povezana lica, pa i glavnog finansijera te stranke, Miroslava Miškovića, uglavnom zbog sumnje da su učestvovali u finansijskim malverzacijama i zloupotrebama službenog položaja u javnim preduzećima u vreme vladavine bivšeg režima.

Tada nastupa neka vrsta dvostruke igre: tabloidi kao što su Blic, Kurir i Informer unapred najavljuju hapšenja, sajt CINS-a se pretvara u svojevrsnu PR službu za veličanje svakog poduhvata Tužilaštva i policije i puni svoje „istraživačke priče“ proširenim službenim izveštajima, dodatnim pojašnjenjima koja tabloide ne zanimaju naročito, te pripremama terena za neka buduća hapšenja. O tome koliko CINS postaje puki servis ovih struktura svedoči i to što je od druge polovine 2012. prosečna produkcija tekstova udvostručena i što za nešto više od godinu dana dostiže njihov ukupan broj od njegovog osnivanja 2008, pa sve do 2012. godine. Neka od navedenih službenih lica postaju i deo Komisije za istraživanje ubistava novinara, u čijem su sastavu i novinari poput Verana Matića i Ljiljane Smajlović, poznati po tome što svoju esnafsku moć zasnivaju sedeći na dve stolice[2]: s jedne strane, u telima poput ovih sarađuju s vlastima, dok, s druge, preko medija čiji su urednici paralelno učestvuju u kreiranju i raspirivanju kampanja koje ključne ljude u vladi optužuju da upravljaju tabloidima ili da vode nedovoljno pravičnu politiku prema Ruskoj Federaciji. Idila u kojoj se ova lica, koja čine spregu manipulativnih struktura u istražnim organima i medijima, osećaju dominantno, funkcionisaće do momenta predaje Šarića i postavljanja Nebojše Stefanovića iz Srpske napredne stranke za novog ministra unutrašnjih poslova, krajem aprila 2014. godine.

Iako su vrh Demokratske stranke i pojedini intelektualci antivučićevske „orijentacije“ optuživali vlast (ne Tužilaštvo) da je borba protiv korupcije selektivna jer se tendenciozno privode uglavnom članovi te partije, prava selektivnost ticala se zapravo toga što je Tužilaštvo, paralelno s ovim, sasvim uspešno amnestiralo svoju i odgovornost povezanih lica u montiranju optužnica, iznuđivanju iskaza i fabrikovanju lažnih službenih beležaka, jer bi se u protivnom našli u paradoksalnoj situaciji da rade protiv sebe samih. U slučaju kada je predsednik Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević 19. novembra 2014. godine podneo krivičnu prijavu protiv članova prvog saziva Visokog saveta sudstva, među kojima su i Snežana Malović i Nata Mesarović, zbog toga što 837 sudija koji su bili u radnom odnosu nije uključeno u proces izbora sudija, već je razrešeno bez konkretnih razloga, da bi zatim odlukom Ustavnog suda bili vraćeni na radna mesta, čime je načinjena šteta od 1,5 milijardi dinara[3] – Tužilaštvo za organizovani kriminal je tu prijavu mesec dana kasnije kategorički odbacilo, s obrazloženjem da lica koja se terete u prijavi postupkom reizbora sudija krajem 2009. godine nisu počinila nijedno krivično delo.[4] Po žalbi na ovu odluku reagovalo je Republičko javno tužilaštvo, koje je 2. januara 2015. godine naložilo tužiocu Miljku Radisavljeviću da „nastavi krivično gonjenje bivše ministarke pravde Snežane Malović i bivše predsednice Vrhovnog suda Nate Mesarović, kao i svih članova prvog sastava Visokog saveta sudstva“.[5]

U ambijentu ovakvog otpora i čuvanja po svaku cenu sopstvenog i ugleda svih koji su na ovaj ili onaj način bili učesnici u politizaciji određenih procesa (Malović) ili obezbeđivali stranački uticaj na sudstvo (Mesarović), postaje jasno da je cilj Tužilaštva bio da Šarića (nakon što je odbio da lažno optuži najpre Mila Đukanovića, a zatim i Ivicu Dačića), slično kao i Subotića,[6] osudi u odsustvu, kako bi se zaštitilo od njegovih iskaza, najzad uistinu izbegavajući njegovo hapšenje, kao i zašto danas toliko mnogo ulaže u njihovu diskvalifikaciju posredstvom medija.[7] Tu leži i odgovor na pitanje zbog čega je hitno morala biti napisana i već na samom početku suđenja objavljena knjiga Šarić, iako je, objektivno novinarski, mnogo veću vrednost mogla dobiti da je sačekala okončanje procesa. Ipak, formiranje radne grupe za hapšenje Šarića, koja je zaobišla mešanje ovih korumpiranih grupa, govori o tome da su pojedinci iz vrha aktuelne vlasti i te kako svesni toga koliko su one moćne, koliko štete nanose upravo vladi, te da nemaju izbora nego da rade na tome da ih se postepeno reše.

Apelacioni sud je 25. maja 2016. ukinuo prvostepenu presudu Darku Šariću, kojom je zbog krivičnog dela neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga 13. jula 2015. osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dvadeset godina, i vratio predmet na ponovno suđenje. Mesec dana kasnije, 24. juna, kada je presuda Apelacionog suda u Beogradu javno objavljena, tabloid Blic u naslovu priloga „PONOVO SUĐENJE NARKO-BOSU Šariću ukinuta presuda za šverc kokaina“, otvoreno se rugajući logici, nastavlja da krši prezumpciju nevinosti i istrajava u višegodišnjem sredstvu preventivne kriminalizacije tog lica, dok organizacija KRIK Stevana Dojčinovića 21. jula objavljuje članak kojim se zbog ovakve, ali i odluka povodom Stanka Subotića, Sretena Jocića i drugih, napadaju sudije tog suda i unosi sumnja u njihov kredibilitet i savesnost. Naslov članka je „Ko je i zašto ukinuo presudu Šariću“, reči „narko-bos“ i „narko-kartel“ pominju se ukupno četiri puta, a na crtežu kojim je tekst opremljen Šarić je prikazan kako, umesto da pokazuje znak „pis“ (mir), kao na poznatoj fotografiji iz sudnice, prekršta prste u smislu ’puj pike, ne važi’ ili, još jače – ’aktuelna vlast stoji iza mene’. Interesantno je da je šest dana pre nego što je objavljen tekst na sajtu KRIK, sestrinska organizacija CINS, iz koje je Dojčinović s grupom novinara izdvojen početkom 2015. godine, pustila prilog „CINS otkriva zašto je oborena presuda protiv Šarića“, u kojem detaljno objašnjava razloge i objavljuje zvanični dokument obrazloženja zbog čega je tačno Apelacioni sud doneo takvu odluku. Uprkos tome, Dojčinović, koji u trenutku pisanja sasvim izvesno ima ova saznanja, obmanjuje javnost trudeći se da pokaže da je taj isti sud takvu odluku doneo bez ikakvog jasnog obrazloženja.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj