Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Kriminalizovati Srbiju na račun Crne Gore

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

U prethodnom delu o Crnoj Gori Dojčinović tako odmah udara etiketu susednoj državi – „sigurni raj za kriminalce“ – a povodom optužbi pred sudom u Bariju za umešanost u šverc cigareta navodi da se Đukanović oslobodio optužnice „prvenstveno zahvaljujući diplomatskom imunitetu“.[1] Dojčinović, pod očiglednim uticajem medijske kampanje koju su vodili crnogorski listovi Vijesti, Monitor i Dan, uz domaću podršku Blica, Pressa, Kurira, Večernjih novosti i Politike, preskače najmanje dve činjenice koje su neizostavne za svakoga ko želi da se bavi objektivnim novinarstvom. Najpre, detalj o „diplomatskom imunitetu“ medijski je reaktiviran kao prigodno objašnjenje zbog čega je optužnica 28. marta 2008, protiv premijera Đukanovića, morala pasti.[2] Centralna pojava ovog detalja, međutim, datira još iz 2003. godine, kada je italijanska novinska agencija ANSA, uz svoje veze s tužilaštvom u Bariju, a zatim i u Napulju, preko specijalnog promotera – crnogorskog dnevnika Vijesti – neuobičajeno učestalo izveštavala i konstantno najavljivala hapšenje Mila Đukanovića, iako je sud takve predloge više puta odbio.[3] U jeku kampanje koja je opterećivala ugled ne samo crnogorske vlade već i države, premijer je, kako bi pokušao da stavi tačku na sve to, na lični zahtev otišao u Bari i svedočio „u vezi sa sumnjama da je pre više godina bio jedan od učesnika organizovanog šverca cigareta iz Crne Gore u Italiju“, nakon čega je ubrzo izuzet iz optužnice.[4] Ništa zato, za vinovnike hajke koju danas sprovodi i Stevan Dojčinović, Đukanoviću i dalje nije suđeno samo zbog toga što uživa diplomatski imunitet, a ne zato što je sud nakon svedočenja premijera odbacio sve navode tužilaštva koji se odnose na njegovu umešanost.

Stanko Subotić, protiv koga je u tom procesu podignuta optužnica, oslobođen je pak 26. februara 2013, sa tzv. punom formulom, od optužbi da je bio povezan s organizacijom mafijaško-kamorističkog tipa, za koju je, kako je bilo tvrđeno, izvršio pranje novca u iznosu od preko milijardu i dvesta miliona nemačkih maraka. U saopštenju njegovog advokatskog tima navodi se da su „argumenti koje je iznela odbrana g. Subotića, bili do te mere uverljivi da je sam tužilac na prvom ročištu koje je održano nakon prezentovanja odbrambenog materijala – predložio oslobađajuću presudu, što je presedan u italijanskom pravosuđu, naročito za delikte koji spadaju među one najteže, kao što je to bio slučaj u ovom procesu.“[5] Ni ovog podatka nema u knjizi istraživačkog novinara, ali se zato insinuira veza ove dvojice sa Šarićem, i to preko Prve banke iz Podgorice, u delimičnom vlasništvu premijerovog brata Aca Đukanovića, čiji su Šarić i Subotić bili deponenti. Zanimljivo je da je autor, premda se radi o zaključnom poglavlju knjige, takođe odlučio da ne prozbori ni reči o vezi bivše Metals banke – koju u prethodnim poglavljima o pranju novca povezuje s transakcijama i izdatim kreditima bez garancija licima povezanim s Darkom Šarićem – i vojvođanske vlade, koja je 2010. godine postala njen većinski vlasnik, posle transformacije te banke u Razvojnu banku Vojvodine, istu onu koja se od aprila 2013. godine nalazi u stečaju, takođe nakon identičnih krivičnih dela, koja su počinili njeni čelni ljudi bliski Demokratskoj stranci.[6]

Umesto da kaže nešto o tome, Dojčinović pak svoje poglavlje „Političke veze“ bazira pre svega na kompromitovanju Ivice Dačića, premijera u vladi nakon pada Demokratske stranke, na identičan način na koji to pokušavaju da čine Tužilaštvo i policija kroz mejnstrim medije – nemajući direktne dokaze, već insinuirajući njegovu umešanost preko posredničkih veza. Koliko očigledno autor polariše učesnike, oštro ih deleći prema stranačkoj pripadnosti na dobre i loše, te kako generalno tretira Demokratsku stranku, možda najbolje pokazuje sledeći kratak segment iz intervjua za Studentski dnevni list od 19. decembra 2014. godine: „Ono što znamo na osnovu dokaza je to da je u celu priču bio uključen SPS, da je to bila partija koja je na neki način bila povezana sa ovom narko-ekipom i znamo da su imali jake veze u Crnoj Gori, oko Mila Đukanovića, tako da su te dve političke sile imali na svojoj strani. DS je uglavnom bila partija koja je formirala timove koji su ih hapsili“[7] (kurziv, aut.).

Ovaj metod koji se koristi pod motom da je dovoljno uspostaviti negativnu insinuaciju prema nekome da bi se doneo zaključak protiv njega predstavlja oprobani kliše istraživačkonovinarskih organizacija, što Slobodan Georgijev, programski koordinator Balkanske istraživačke mreže (BIRN) u Srbiji i redovni saradnik nedeljnika Vreme, naziva još i „konzervativnim stilom“. Takav stil se kontinualno primenjuje i u „istraživanjima“ te organizacije poput onih u vezi sa isušivanjem kopa Tamnava, iz 2015, kao i o marketinškim agencijama koje medijima prodaju prostor za oglašavanje, iz 2014. godine. U oba ova slučaja takva veza pokušava se izvući do Aleksandra Vučića – jednom posredstvom okolnosti da je na čelu jedne od firmi podizvođača u izabranoj tenderskoj ponudi njegov kum, a drugi put da je agencija koja ostvaruje značajan udeo na tržištu oglašivača bivša firma u kojoj je bio zaposlen, u vlasništvu „visokog funkcionera“ Srpske napredne stranke.

Slično i Dojčinoviću, činjenica da je SPS izdavao prostorije u svom posedu klubu „Vanilla“, na Studentskom trgu 15 u Beogradu, za koji se naknadno ispostavilo da je bio u posrednom vlasništvu Šarića, predstavlja krunski dokaz za „spregu mafije i vlasti“.[8] Ističući kako je šef Socijalističke partije Srbije do sada „uspeo da izbegne da bude procesuiran“,[9] autor će na narednoj stranici u „konzervativnom stilu“ dodati: „Dačić do danas nije pozvan da bi dao iskaz u ovom slučaju. Naprotiv, nakon izbora marta 2014. godine postao je ministar inostranih poslova Srbije.“ I ova rečenica treba da dobaci do Aleksandra Vučića i ima funkciju da suptilno sugeriše kako današnji premijer štiti kriminalce, jer je SPS sa njegovom strankom na vlasti. Zašto je Vučiću to bilo potrebno, s obzirom na to da je Srpska napredna stranka nakon izbora u martu 2014. godine osvojila dovoljan broj mandata da samostalno formira vlast, Dojčinović nije objasnio, ali je ovo za njega svakako jedan od načina da se srpski premijer označi kao osoba koja je u vezi s mafijašima, a s tim zajedno i pripadnik kriminalnog klana.

Drugi „istraživački“ kanal koji omogućava da se učini isto ide preko odnosa sa susednom Crnom Gorom i njenim premijerom Milom Đukanovićem. Polaznu premisu autor, po uzoru na tužioce za organizovani kriminal Sašu Ivanića i Miljka Radisavljevića, sažima u intervjuu koji je dao za crnogorski nedeljnik Monitor: „Ta reputacija je stečena još odavno, iz perioda 90-ih godina i šverca cigareta. Šteta što je nakon toga režim Mila Đukanovića, umesto da pokuša da opere sliku zemlje, nastavio da koketira sa kriminalom i produbljuje tu sliku.“[10] Ovaj sled izvođenja primenjen je u poglavljima „Crna Gora“ i „Epilog“; kako je iskorišćena natuknica Mire Marković i ostalih saveznika Slobodana Miloševića „mafijaška država“, uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Crnom Gorom nakon 2012. i dolaska na vlast Srpske napredne stranke, a posebno od 2014. godine, kada ta stranka preuzima vođenje vlade, tumači se i personalizuje zapravo kao korelacija između ljudi na čelu dva režima – Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića. U tom smislu se ujedno implicitno opravdavaju montirani procesi Tužilaštva i ponašanje vlasti Demokratske stranke, čiji je tadašnji predsednik Boris Tadić tokom osmogodišnjeg uzurpiranja institucije predsednika Srbije zvanično gajio krajnje rezervisan, a (prikriveno pomažući opoziciju, nevladine organizacije i njihove medije u susednoj državi) uistinu subverzivan odnos prema Crnoj Gori i njenoj, navodno, antisrpskoj politici – jer nije hteo ništa da ima s „kriminalcima“.

Ova konekcija pojačava se već tradicionalnim dodatkom, upotrebom označitelja Vladimir Popović. Tako se osnivanje nevladine organizacije Institut za javnu politiku u Podgorici, 2013, označava kao povratak njenog direktora u političku sferu još od vremena kada se nalazio na čelu Biroa za komunikacije pri Vladi Srbije, čime se u jezičku strukturu delotvornu u javnom mnjenju transponuje isti onaj znak, bez previše ulaganja u manipulaciju, koji je ovaj označitelj bio uspostavio još pre više od deset godina. Novinari Vijesti, Dana i Monitora u jeku kampanje za predsedničke izbore pišu o Popoviću kao o Đukanovićevom novom medijskom „spin-doktoru“, koji svoje dobro poznate metode rada (kontrolu medija) dolazi sada da implementira u Crnoj Gori, dok njegov Institut nazivaju fantomskom organizacijom koja se samo forme radi bavi demokratizacijom društva i evropskim integracijama. Kada početkom 2014. godine sa radom započne i kancelarija Instituta u Beogradu, Popovićeva uloga, pored ostalog, počinje da se percipira i kao posledica i kao uzrok bliskih odnosa dva premijera, ali i u smislu zajedničkog imenitelja njihove „autoritarnosti“ i „diktature“. Baš iz tih razloga, sa sablaznom lakoćom, Popović na stranicama Dojčinovićeve knjige klizi od žrtve Ulemekovih manipulacija na suđenju za ubistvo Đinđića do manipulatora koji bezočno napada Vanju Ćalović, direktorku crnogorskog MANS-a, sestrinske organizacije CINS-a od jedinstvenog logističkog, finansijskog i think-tank roditelja – organizacije OCCRP, sa sedištem u Bosni i Hercegovini.

Zbog ovakvog položaja u jeziku (uloga šiftera), na Popoviću se najjasnije očitavaju prelamanja hajke, a najširi dijapazon organizacija i medija na teritoriji Srbije i Crne Gore ponovo može da radi zajedno i „razmenjuje fluide“, jer je utvrđeno zajedničko polje pravog neprijatelja; bilo da ga tumači kao ugrožavanje srpstva ili kao simuliranje želje da se država priključi Evropskoj uniji, moguće je neometano u isti glas boriti se protiv „diktature“ i „cenzure“ i tako se ponovo bez većih problema finansirati iz svojih učinaka. Usled ovakve prećutne saradnje, taktike i načini napada ovih organizacija i medija, bez obzira na to da li se odnose na Mila Đukanovića ili Aleksandra Vučića, većinom se u ove dve države metodološki podudaraju i zbog toga postaju serijalni, gotovo jednoobrazni i time lakši za determinaciju. Utoliko i ne iznenađuje što će Stevan Dojčinović svoju knjigu o Šariću u vreme izlaska iz štampe, izražavajući tačno ono što ni na jednoj stranici nije smeo decidno da napiše, reklamirati na društvenim mrežama kao knjigu za „koju Vučić i Đukanović ne bi voleli“ da se čita.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj