Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Od evrofanatika do Vilija Branta

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Istog dana kada je usledila smena, dva sata pre početka konferencije za štampu u Vladi, a kao reakcija na ranije obraćanje predsednika Tomislava Nikolića i njegov apel da se zaustave medijske manipulacije koje Milović uporno plasira u Kuriru, pojavljuje se unapred pripremljeni tekst u listu Blic, pod naslovom „Najbolji policajac odlazi zbog iskaza Šarića“, koji je realizovala agencija Beta, indikativno tražeći komentar od jedne jedine sagovornice – Vesne Pešić, nekadašnje bliske prijateljice Zorana Đinđića i njegovog političkog saborca iz devedesetih. Time asocijativna veza preko pokojnog premijera nastavlja da se eksploatiše. U tom tekstu Pešićeva je izvršila klasičnu zamenu teza i začas posla oslobodila Milovića odgovornosti za podmetanje aktuelnih afera, pripisujući premijeru Vučiću da ih sam kreira kako bi zatim izgledalo da radi nešto dobro za državu. Sociološkinja u penziji time je ponovila isto ono što je toliko puta u periodu od 2001. do 2003. godine bilo osnovna medijska matrica obračunavanja Demokratske stranke Srbije, kao i javnog mnjenja koje je ta stranka formirala uz pomoć svojih „analitičara“, sa Zoranom Đinđićem. Tada je Vojislav Koštunica, trudeći se da sakrije veze s ratnoprofiterskim, kriminalnim strukturama iz Jedinice za specijalne operacije (JSO) optuživao druge da su kriminalci – u istom onom periodu kada je Vesna Pešić obavljala dužnost ambasadora u Meksiku samo zato što je tada tamo, sticajem okolnosti, službovao i njen drugi suprug.

U zimu 2013. godine, dok je još gajila entuzijazam prema aktuelnoj vlasti, Pešićeva će u neformalnom razgovoru ustvrditi da je preko osobe koja ima pristup finansijskim knjigama Demokratske stranke došla do saznanja da su, pored Suzane Trninić, na redovnom platnom spisku ove stranke, u periodu dok je bila na vlasti, bili i Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, njen suprug i politički analitičar Milan Nikolić,[1] kao i Slaviša Orlović, profesor na Fakultetu političkih nauka, što znači da su ova lica, pored redovnog, sve vreme kompromitovala svoj javni angažman dodatnim izvorom prihoda, te da je grubo prekršen Zakon o finansiranju političkih aktivnosti. Svako od ova tri navedena lica bio je takođe i redovan gost emisije Utisak nedelje kod Olje Bećković, koja je neskriveno podržavala Borisa Tadića. Podrška koju je Pešićeva upućivala vlastima okončana je istovremeno s prestankom razmene privatnih SMS poruka s Aleksandrom Vučićem, nakon čega javni nastupi kontroverzne sociološkinje bivaju sve češće otvoreno sadistički i usiljeni, a sve manje verodostojni i objektivni. Od tog trenutka Pešićeva pruža otvorenu podršku Demokratskoj stranci, a njene proizvoljne konstrukcije sa sajta Peščanik preuzimaju i od reči do reči u svojim javnim nastupima ponavljaju visoki funkcioneri ove stranke.

Desetak dana nakon Betinog teksta, i redakcija ogranka za Srbiju nemačkog lista Deutsche Welle, čiji je urednik Dragoslav Dedović, još jedan antivučićevac, pribegava istom metodu i na mala vrata uvodi još jednom Božu Prelevića, nekadašnjeg pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, advokata Demokratske stranke koji je opstruirao suđenje Đinđićevim ubicama, a za ove prilike optužio Vučića da ne sledi institucionalne procedure, iako je zahtev za smenu svih načelnika formalno potpisao upravo direktor policije Milorad Veljović.[2] Ista redakcija, o čijem kršenju novinarskih kodeksa centrala u Nemačkoj ne zna ništa, tokom izborne kampanje 21. januara 2014. godine uhvaćena je u podvali kada je samovoljno iskonstruisala naslov „Vučić – od nacionaliste do evrofanatika“, bez obzira na to što se u intervjuu koji je prenela iz Frankfurter Allgemeine Zeitunga nigde ne može pronaći reč „evrofanatik“, u nameri da budućeg premijera predstavi kao neuravnoteženog političara, koji u svojoj karijeri srlja iz jedne krajnosti u drugu.[3] Spornu reč tako po automatizmu prenose mediji poput B92, Blica, Nove srpske političke misli i drugih, dok naslov tek nakon nekoliko dana, kada je cilj već uveliko postignut, biva promenjen u „Vučić: Srbiji nedostaje preduzetnički duh“.

U sličnom maniru, 24. jula 2002. godine tadašnji urednik Blic Newsa Željko Cvijanović naslovio je intervju s Gabrijelom Kelerom rečenicom „Oduzimanjem mandata u Skupštini poslata je jako loša poruka svetu“, koju je pre toga umetnuo i među same odgovore tadašnjeg ambasadora Francuske u Beogradu, da bi se prikazalo kako Evropska unija osuđuje odluku DOS-a, koji je „zbog opstrukcije parlamenta i nedolaska na sednice“ oduzeo mandate dvadeset i jednom poslaniku Demokratske stranke Srbije.[4] U narednom broju ovog lista demanti iz francuske ambasade da Keler tako nešto nikada nije izjavio objavljen je na posve neupadljivom mestu i potpuno skrajnut u odnosu na referentni intervju, što je u suprotnosti sa zakonom. Ovo glasilo naklonjeno Vojislavu Koštunici, koje je služilo za plasiranje afera i lažnih izjava, koje bi se potom dalje obrađivale i analizirale u okviru kampanje protiv Vlade Srbije, doživelo je finansijski krah samo nekoliko meseci nakon ukidanja vanrednog stanja zbog izuzetno velikog broja sudskih tužbi dospelih na naplatu.

U današnje vreme, upadljivom manipulacijom naslovima čiji je smisao da unapred odrede ono što čitalac treba da zapamti iz čitavog teksta, a što se nužno u tekstu ne mora ni nalaziti, bavi se integrisana redakcija lista Blic u vlasništvu Ringier Axel Springera, koja čak sadrži i posebno uredničko odeljenje u čijem su resoru naslovi. Kao kuriozitet, ovaj list je u cilju zastrašivanja još 8. novembra 2012. godine najavljivao smenu kompletnog vrha policije povodom afere „Prisluškivanje“, kada su navodno iz policije prisluškivani Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, koji su na taj način apostrofirani kao objekti u odnosu na tadašnjeg premijera i ministra unutrašnjih poslova Ivicu Dačića.[5] Ova afera bila je samo nastavak pokušaja diskreditacije Dačića, koja će kulminirati uoči potpisivanja Briselskog sporazuma, 19. aprila 2013. godine, reaktualizacijom afere „Banana“, koju su još 2012. godine[6] neformalno lansirali Rodoljub Milović i Centar za istraživačko novinarstvo Srbije kao pritisak na tadašnjeg koalicionog partnera u vlasti Demokratske stranke – afere koja je tokom 2013. i 2015. godine išla direktno na štetu Vučiću, jer je, umesto Borisa Tadića, sada on optuživan da, zbog fotografija (a kasnije i snimaka) iz 2008. godine, koje Dačića povezuju s Rodoljubom Radulovićem, na taj način ucenjuje svog predsednika vlade. Ovome su takođe doprineli i kontraproduktivni izleti tabloida Informer Dragana J. Vučićevića, novinara s bogatom istorijom senzacionalističkih manipulacija, koji potpuno nekontrolisano i neretko prevazilazeći meru dobrog ukusa, na sve moguće načine danas pokušava da utiče na Vučića.

Identična poruka krila se i u podtekstu teksta Vesne Pešić „Karantin i duboka ćutnja“, objavljenog na sajtu Peščanik 10. februara 2013. godine, koji su preneli svi bitni mediji, a u kojem se brani Dačić, ali pre svega u kontekstu vođenja pregovora s Prištinom. Nakon toga, Vučić uspostavlja telefonski kontakt s autorkom teksta, pokušavajući da je uveri da nema ništa s aferom „Banana“, od kada datira njihova periodična komunikacija u nekoliko narednih meseci. Kada ista bude prestala, sociološkinja će u jednoj od radio-emisija Peščanik reći da su za tu aferu krivi Miodrag Rakić i Aleksandar Vučić, baš kao i za pometnju izazvanu razbijanjem glasačkih kutija na izborima u severnom delu Kosovske Mitrovice, početkom novembra 2013. godine.[7] Čedomir Jovanović, lider Liberalno demokratske partije (LDP), u emisiji Utisak nedelje, 3. marta 2013. godine, postaviće pak iznenađenoj voditeljki veoma logično pitanje: „Kakva je razlika između Banane kojim ruše premijera i nekih Surčinaca ili Zemunaca sa kojim su rušili Zorana [Đinđića, prim. aut.] pre deset godina?“[8] Autori spornog teksta o prisluškivanju, iz novembra 2012. godine, uz pregršt neimenovanih izvora bili su novinari Svetomir Marjanović i Tamara Marković Subota. Protiv Radulovića („Miše Banane“) u decembru 2012. godine podignuta je optužnica koja ga tereti za učešće u švercu skoro tri tone kokaina, spojena naknadno s optužnicom protiv Darka Šarića. Šarić je na sudu 25. februara 2015. godine rekao da je nakon pomenute ponude da svedoči protiv Đukanovića, usledila i druga, prema kojoj je trebalo da kompromituje Ivicu Dačića, predsednika Socijalističke partije Srbije, bez koje Srpska napredna stranka nije bila u stanju da formira vlast nakon predsedničkih i parlamentarnih izbora u maju 2012. godine.

Kako bi još više prevagnula slika o Miloviću kao policajcu koji je svojevremeno radio na raskrinkavanju „zemunskog klana“, ali i kao sredstvo da se predupredi i unapred diskvalifikuje kao neistinito sve što bi Šarić na sudu mogao da iznese a što ne bi išlo u korist policiji i Tužilaštvu, pojedini mediji su gotovo sinhronizovano povlačili paralelu ovog događaja s predajom prvooptuženog za atentat na Đinđića, Milorada Ulemeka, 2004, i lažnim optužbama koje je on iznosio na račun pokojnog premijera i njegovih najbližih saradnika.[9] Ovo poređenje, međutim, ponovo ne gađa samo Šarića nego i Vladu Srbije pod vođstvom Aleksandra Vučića, jer implicira njeno izjednačavanje s vladom na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica, otvoreni protivnik prozapadne i politike modernizacije Srbije Zorana Đinđića, što bi trebalo da sugeriše da je i Vučić isto to, ili da makar „neiskreno“ pokušava da bude na Đinđićevoj liniji, ali i da opstruiše suđenje Šariću, kao što su Koštunica i njegovi ministri to činili u procesu protiv Ulemeka. U plasiranju ove teze prednjači nedeljnik Vreme, čiji je jedan od vlasnika i novinara Miloš Vasić, koji sebe predstavlja kao bivšeg policajca iako je njegova karijera u MUP-u tokom studentskih dana trajala nešto više od mesec dana, kada su ga odstranili iz službe saobraćajne policije.[10] Takođe blizak organima unutrašnjih poslova i službama bezbednosti, Vasić piše i za portal Autonomija, u vlasništvu Nezavisnog društva novinara Vojvodine, za list Pančevac i hrvatski sajt Tportal, gde najčešće samo varira iste teme koje obrađuje u Vremenu.

Kritizerski, a ne kritički argument o „neiskrenosti“, koji nije argument u pravom smislu reči, već psihologizam koji nema direktne veze s politikom i koji se uvek odnosi na Vučića (nije se koristio ni u jednom ranijem slučaju kada je o premijerima u Srbiji reč) poteže deo tzv. građanski orijentisane javnosti. Zanimljivo je da se on rehabilituje svaki put upravo onda kada premijer donese odluku koja je takođe veoma „građanska“, tj. onda kada taj deo javnosti formalno takvoj odluci ništa ne može da zameri, pa pribegava psihološkoj odrednici, kao što je npr. u slučaju Vučićeve odluke da ode u Potočare na obeležavanje dvadesetogodišnjice genocida u Srebrenici. Ovaj argument, koji samo do izvesne granice može da se opravda nepoverenjem prema Vučiću zbog njegove „antigrađanske“ prošlosti, moguće je pobiti samo ako se gađa u njegovu političku neupotrebljivost. Neka se pretpostavi, dakle, da je svaka „građanska“ ili „evropeistička“ odluka koju je Vučić doneo, ili će je tek doneti, neiskrena i da spada u čistu glumu. Bez obzira na to što su bazirane na neiskrenosti, s vremenom to čini čitav niz donetih odluka, koji se može predstaviti kao suma sa određenim učinkom. Ako učinak takve sume „građanskih“ odluka predstavlja doprinos opštem boljitku društva i prosperitetu svakog građanina u načelu, ako dovodi do zacrtanog cilja (punopravnog članstva u EU), ključno pitanje glasi: da li njegova neiskrenost na bilo koji način utiče na ostvarivanje ciljeva ako se svaki put donosi odluka koja je korak bliže tom cilju? Najzad, sasvim psihologizovano: koga će nakon takvog rezultata još zanimati da li je Vučić bio iskren ili nije dok je to činio?

Vezu Vučićevog odlaska u Srebrenicu i neiskrenosti, medijski je na portalu Peščanik, u tekstu „U Srebrenicu se ne zove“, od 20. juna 2015, instalirao Miloš Ćirić, kao što je samo četiri dana pre toga u tekstu „Kost u mozgu“ istim metodom imputirao zabranu poređenja Vučića s Vilijem Brantom (’džaba se trudiš, nikada zbog svoje prošlosti nećeš biti kao on’). Ovaj motiv prevencije uzima Radio Slobodna Evropa, medij koji služi za dalju afirmaciju onoga što se iznosi na Peščaniku, i 19. juna pravi prilog pod nazivom „Vučić spreman da pogne glavu u Srebrenici“, koji ima za cilj samo da potvrdi tezu iz Ćirićevog teksta – da Vučić nije i ne može biti Brant; dakle, dvadesetak dana uoči godišnjice. Ali ko je uopšte tvrdio da je Vučić novi Brant, ili da to ima ambicije da bude? Najbitnije, može li se bilo kako posle ovakvog podmetanja tog motiva izbeći njegova dalja razrada u medijima? U svakom slučaju, za čitaoce Peščanika, deo NVO sektora, za Radio Slobodna Evropa, preventiva je obezbeđena; Vučić nije Brant, jer ima prošlost kakvu ima, pa zbog toga ne može biti iskren; ono što Vučić bude učinio u Potočarima svakako neće biti iskreno, pa je zapravo bolje i da ne ide, kao što mu je u tekstu „Saplitanje o isti kamen“ predložila Vesna Pešić. Tako izgledaju intelektualni dometi današnjeg Peščanika i Radija Slobodna Evropa.[11]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj