Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Nas dva brata oba ratujemo

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Iako je potera za Šarićem trajala unazad već četiri godine, i to u sprezi Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, Uprave kriminalističke policije i Bezbednosno-informativne agencije, preduslovi za zaokret u istrazi napravljeni su tek 13. juna 2013. godine, kada je, pod rukovodstvom Vučića, koordinatora bezbednosnih službi koji je na to mesto došao posle Miodraga Rakića, formirana radna grupa koja se sastojala od deset službenika BIA sa isključivim zadatkom da lociraju i uhapse Šarića – dakle, kada je Uprava kriminalističke policije predvođena Rodoljubom Milovićem jasno distancirana. U akciji lociranja, transfera preko Crne Gore, u kojoj je Šarić želeo nakratko da se sastane sa svojom porodicom koju dugo nije video, i predaje, učestvovalo je više od sto osoba: pripadnika BIA Srbije i Agencije za nacionalnu bezbjednost Crne Gore, američke CIA, slovenačke SOVA, kao i pripadnika španske, belgijske, austrijske i švajcarske službe bezbednosti – takođe bez srpskog UKP.[1]

Ovo, međutim, nije prvi put da se UKP kojim je rukovodio Milović isključuje iz akcija radi ostvarivanja određenih rezultata; štaviše, postoji čitava istorija takvih isključenja, koja su navedena u knjizi Šarić, Stevana Dojčinovića. Autor već na 22. strani svedoči o nezadovoljstvu italijanskog inspektora Luiđija Rinelija zbog toga što nije imao reciprocitetnu razmenu materijala sa srpskom policijom, koja uprkos glasinama koje su širili da je Darko Šarić šef mreže narko-dilera na kojoj je Rineli radio, nije poslala nijedan čvrst dokaz za to. Na stranici 36, autor pak iznosi nove činjenice o problemima sa srpskom policijom i sumnjama da je povezana s podzemljem: „Akciju zaplene dve tone droge u Urugvaju izvele su američka Agencija za borbu protiv narkotika (DEA), srpska obaveštajna agencija BIA, argentinska i urugvajska policija. Srpska policija je bila isključena iz operacije zbog sumnji da su odatle ’curile informacije’.“ Potom se na stranici 42 govori o propaloj akciji jer na brodu koji je pretresen u Grčkoj nije pronađen ni gram droge: „Pojavile su se sumnje da je narko-dilerima neko javio šta im se sprema, pa su oni drogu istovarili usput, najverovatnije u Španiji. Osam meseci rada ovog tima bačeno je u vodu. Pretpostavljalo se, ali bez jakih dokaza, da je dojava došla od srpske policije.“ Zanimljivo je da su mediji, po smeni Milovića, bivšem načelniku UKP kao jednu od zasluga pripisivali baš ono što je demantovano u ovoj knjizi – da je „vodio i operativnu obradu pod šifrom ’Maroder’ od 2008. do 2010. godine, čiji je rezultat zaplena više od dve tone kokaina u Urugvaju“ (kurziv, aut.).[2]

Ključni iskorak u odnosu na sve pre toga bila je jedna od prvih izjava Aleksandra Vučića nakon hapšenja glavnog osumnjičenog za šverc 5,7 tona kokaina i pranje najmanje 22 miliona evra[3], kada je rečeno da Darko Šarić ne može da bude svedok saradnik jer je prvooptužen za najteža krivična dela. Time je preprečeno dotadašnje nastojanje Tužilaštva i policije da se ovaj slučaj iskoristi u političke svrhe. Iznoseći svoju odbranu pred sudom, Šarić je 14. maja 2014. izjavio da je Rodoljub Milović preko Nebojše Joksovića pred kraj 2010. godine pokušao da ga ubedi da se preda i uz beneficije svedoči protiv državnog vrha Crne Gore, a to znači da poveže Đukanovića s pranjem novca i trgovinom kokainom i na taj način potvrdi sve ono o čemu su interesni mediji Vijesti, Dan, Blic, Kurir, Press, Monitor i ostali na sav glas tokom čitave godine pisali. Šarić na to nije pristao: „Bio je to medijski cirkus bivše vlasti... Tada su u pitanju bili politički odnosi Srbije i Crne Gore, i trebalo je da bude montirani proces generala Papaje [Milovića, prim. aut.] protiv Crne Gore“, rekao je tada on.[4]

Kada su 20. juna 2014. godine smenjeni svi načelnici uprava u policiji, mediji koji su na neki način bili bliski Rodoljubu Miloviću ili jednostavno bezrezervno verovali svemu što im je godinama servirao, kao i svi oni pojedinci koji su inicijalno operisani od označitelja čiji je naziv ’Aleksandar Vučić’, smenu načelnika UKP, koji im je, začudo, jedini bio bitan od svih pet smenjenih načelnika, povezali su upravo s onim što je Darko Šarić o njemu rekao na sudu, kako bi ispalo da ga vlast razrešava dužnosti jer ima više interesa da veruje Šariću, prvooptuženom za najteža krivična dela, nego „najčasnijem policajcu“.[5] Priča o Miloviću kao uzornom službeniku i dobitniku mnogih priznanja trebalo je da posluži da se skrene pažnja sa svega što je činio, a što je izlazilo iz delokruga njegove nadležnosti – manipulacija medijima, kreiranje afera i kampanja, iznuđivanje iskaza u sudskim postupcima i drugo, u saradnji s Tužilaštvom, Miodragom Rakićem i samim vrhom vlasti Demokratske stranke – i to tako da se paralelno apostrofiraju njegove zasluge u vreme akcije „Sablja“ i vanrednog stanja, kada je bio blizak saradnik tadašnjeg pomoćnika načelnika UKP, Mileta Novakovića.

Pukovnik Novaković imao je značajnu ulogu u otkrivanju učesnika u otmici Miroslava Miškovića 9. aprila 2001. godine,[6] u prebacivanju Ljubiše Buhe Čumeta, prvog zaštićenog svedoka u istoriji srpskog pravosuđa, iz Ankare u Bratislavu,[7] dok je Milović uz Novakovića radio na pribavljanju iskaza od Zvezdana Jovanovića, neposrednog izvršioca atentata na premijera Zorana Đinđića, kao i u nagovaranju Čumeta, kasnije Milovićevog bliskog prijatelja, da postane zaštićeni svedok protiv „zemunskog klana“.[8] Na taj način se – u korist osobe koja je, po svemu sudeći, postala korelat za jednog od nastavljača političko-medijske hajke o kojoj je pisao Velimir Ćurgus-Kazimir i nekoga ko je nakon Jovice Stanišića osvežio sve one mehanizme i opšta mesta koji su u prvoj deceniji novog milenijuma zacementirani kroz prljave kampanje protiv Zorana Đinđića, Mila Đukanovića i Stanka Subotića – manipuše zloupotrebom sada simboličkog, totemskog, tj. mrtvog Đinđića, i računa na pijetet javnosti prema licu koje je aktivno radilo na privođenju pravdi krivaca za atentat na pokojnog premijera.

Dva dana uoči smena, Mile Novaković na malim ekranima gostuje dan za danom, najpre 18. juna u emisiji Kažiprst na kanalu B92, a onda 19. juna u emisiji Jedan na jedan na RTV1, kod Suzane Trninić i Danice Vučenić, respektivno. U svaku od ovih emisija Novaković je pozvan kako bi branio svog prijatelja Milovića, predstavio ga kao vrsnog policajca, ali i pružio instant objašnjenje za Šarićeve optužbe da ga je Milović ucenjivao – jer je Šarić ljut i da se sveti osobi koja ga je uhapsila. Time je pukovnik tendenciozno slagao i obmanuo javnost, u nastojanju da se potpuno potisne činjenica da je čitav UKP morao biti udaljen kako bi istraga i predaja Šarića uspele, te da Rodoljub Milović nikakve veze nije mogao imati s hapšenjem Šarića. Takođe, sve vreme se koristi nepotpuna formulacija da Šarić optužuje Milovića da ga je ucenjivao, ali se iz većine izveštaja briše deo u vezi s čim je to činio, tj. svaka veza sa Crnom Gorom i premijerom Milom Đukanovićem kao glavnim predmetom te ucene. U jednom trenutku emisije pravi se čak i paralela između dve smene – Novakovićeve s mesta načelnika UKP, kojeg je, nakon što je Koštunica došao na vlast, smenio ministar policije Dragan Jočić, sveteći mu se za doprinose koje je dao u akciji „Sablja“ i premeštajući ga u pograničnu policiju, i Milovićeve, sve u cilju da se izazove asocijacija na nepravičan postupak motivisan političkim a ne stručnim razlozima.[9]

Obe novinarke, Suzana Trninić i Danica Vučenić, poznate su po izrazito negativnim nastupima prema Vučićevoj vladi, koje karakteriše nakaradni ugao gledanja sužen na označenu ličnost predsednika Srpske napredne stranke. Potonja je bila čak i aktivna učesnica pojedinih kampanja, pojavljujući se u svojstvu politički instruisanog gosta u drugim emisijama i medijima – na primer, u kampanji o cenzuri, a potom i kao moralna podrška ubeđenjima Olje Bećković. Voditeljka Utiska nedelje od maja 2015. godine počeće da radi intervjue motivisane protiv vlasti za nedeljnik NIN, dok će Danica Vučenić aprila iste godine napustiti novinarstvo, jer se u međuvremenu zaposlila u PR službi farmaceutske kompanije Hemofarm; za medije, voditeljka Jedan na jedan tvrdila je, umesto toga, da iz novinarstva odlazi jer ne može da radi profesionalno, a o svom novom nameštenju nije iznela nijedan detalj.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj