Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Treći metak od Sunca

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Prvi deo knjige Nikole Vrzića u potpunosti je posvećen teoriji o trećem metku, tj. drugom atentatoru iz Birčaninove 6 (adresa uzeta iz iskaza Miladina Suvajdžića, od koje je Spasojević odustao), čije implikacije, paradoksalno, s jedne strane ne isključuju drugu grupu atentatora iz Admirala Geprata 14, a s druge ih oslobađaju odgovornosti za ubistvo premijera, jer se „treći metak“ zapravo odnosi na prvi hitac, koji je usmrtio Zorana Đinđića (ali je teoriju trebalo nazvati medijski zvučno, iako sam njen naziv demantuje njenu postavku).[1] Na taj način, ova konstrukcija zbog fakticiteta ulaznih i izlaznih rana, potpomognuta vizuelno različitim dijametrima na telu Đinđića i Veruovića, počinje direktno da zavisi od dokazivanja da li je premijer u trenutku kada je pogođen bio okrenut licem prema vratima ili pak leđima, pokušavajući desnim delom tela da ih otvori.[2] U tom smislu, svoj raniji iskaz dat u istrazi, godinu dana kasnije na sudu će promeniti premijerov vozač Aleksandar Bjelić, koji će 2009. godine dogurati čak do pozicije gradskog menadžera Beograda, najbližeg saradnika gradonačelnika Dragana Đilasa.[3] I ostali pripadnici Đinđićevog obezbeđenja, koji su se u trenutku atentata nalazili u njegovoj neposrednoj blizini, osim Zorana Trajkovića, koji je bio radnik u obezbeđenju Vlade Srbije, tek šest meseci posle ubistva prvi put su u javnost izašli s tvrdnjom da su čuli tri pucnja – od kojih Vrzić zagovara da je prvi pogodio premijera, drugi Veruovića, a treći promašio – premda u knjizi Veruović već na stranicama 14 i 15 kaže da je iste večeri 12. marta 2003. godine, ležeći na intenzivnoj nezi Urgentnog centra, inspektorima iz Gradskog SUP-a dao izjavu da je pucano tri puta.

Radi uverljivosti i dizanja kredibiliteta ovih svedoka ubrzo se u dva navrata (na stranama 27 i 28, kao i na 79) uvodi epizoda s Ružicom Đinđić, koja Bjelića i Veruovića ohrabruje da ostanu pri svojoj verziji priče o tri pucnja i poručuje im da ne brinu o tome kako će to optužena strana iskoristiti. Takođe se na stranici 27 pominje i sastanak u Spektri koji se odigrao 21. oktobra 2003. godine, dan pošto je emitovan intervju s Veruovićem, po pozivu Vladimira Popovića, a koji će autorima poslužiti kao dokaz da „Zoranovom najbližem okruženju i nije u interesu da se potpuna istina o atentatu razotkrije do kraja“; glavna teza jeste da je Veruovića sačekala već napisana izjava od strane Popovića, kojom bi demantovao interpretacije koje su počele da se pojavljuju nakon intervjua, tj. da je na taj način na Veruovića vršen pritisak. Tokom pretresa održanog 16. maja 2005. godine u Specijalnom sudu, Popović će na pitanja Veruovićevog zastupnika Bože Prelevića[4] o ovom događaju reći da ga je pozvao jer je želeo da čuje zašto sada izjavljuje to što izjavljuje, a to nije činio nikada pre: „Objašnjavajući šta je hteo da kaže time, teorija trećeg metka, jer ja njemu nisam osporavao da on može da veruje da pored Zvezdana i Legije i Simovića i tako dalje, možda postoje još neke ubice, ali je problematično bilo u njegovoj izjavi to što je ta izjava bila jedna vrsta alibija i abolicije za optuženičku stranu. On je to tada na tom sastanku u ’Spektri’ shvatio. Rekao je: ’Pa dobro, možda su me izmanipulisali, ja ne znam sa medijima, šta sada da radimo?’ Ja sam rekao: ’Pa, sada daj pojašnjenje te izjave istim tim medijima’, i pomogao mu, u prisustvu još tri osobe koje su sedele u mojoj kancelariji, da tu izjavu, koju je naknadno dao, sastavi.“[5] Popović dodaje da je Veruović 12. marta 2003. godine bio u komi i da ga je zajedno sa Čedomirom Jovanovićem posetio u bolnici sutradan, kada Veruović nije mogao da se seti ničega osim da se okrenuo prema Đinđiću u trenutku kada je ovaj pogođen – te da je od tog dana imao još 15 do 20 razgovora sa njim na tu temu i da mu Veruović nikada nije pomenuo tri pucnja.

Unajmljen od Demokratske stranke i Borisa Tadića u periodu unutarstranačkog previranja, koje je pod pritiskom DSS-a, kao uslov buduće kohabitacije rezultovalo tzv. sanitarnim otklonom, tj. diskreditacijom i isključenjem Čedomira Jovanovića i drugih bliskih saradnika pokojnog premijera, Prelević je nimalo slučajno tokom suđenja na sve moguće načine pokušavao da kompromituje upravo Jovanovića i Popovića, stavljajući time istovremeno do znanja ko su „oni drugi koji ne smeju da se izvuku“ na koje Vrzić i Veruović još misle kada govore o odgovornima za ubistvo premijera. Pitanja upućena Popoviću i Jovanoviću bila su tako povod za neke od ključnih teza koje je Nikola Vrzić paralelno razrađivao u NIN-u, tokom „svetlog perioda“ tog lista prema mišljenju Ljiljane Smajlović, a deset godina kasnije prepisana u njegovoj knjizi: o Jovanovićevim odlascima u Šilerovu; da li su septembra 2002. godine postojale informacije o spremanju atentata i da li je išta učinjeno da bi se to predupredilo; o statusu Vladimira Popovića u Vladi nakon oktobra 2002. godine; njegovoj ulozi tokom trajanja akcije „Sablja“; pitanje kadriranja (koje će dve godine kasnije protiv Popovića iskoristiti Dušan Mihajlović); pitanje poternice i sl. U jednom trenutku, ovaj politikant i bivši koministar policije u tri meseca prelazne vlade posle 5. oktobra 2000. godine, koji će vrlo brzo postati jedan od najbogatijih advokata u Beogradu, interesuje se za kriminalne frontove koji su se stvorili raspadom tzv. surčinskog klana, da bi odmah zatim ubacio Stanka Subotića kao kompromitujući označitelj i uputio pitanje da li je Popović naredio njegovom štićeniku da ga obezbeđuje prilikom jednog od Subotićevih dolazaka u Beograd, označavajući ga tako kao pripadnika „drugog fronta“, tj. aludirajući na međusobni mafijaški obračun, od kojih je jedna strana trebalo da bude bliska premijeru Zoranu Đinđiću.[6]

I autorka Insajdera Branka Stanković u svojoj knjizi potvrđuje Prelevićev angažman na kriminalizaciji istih meta: „Miša [Miodrag Čvorović, direktor produkcije, prim. aut.] i ja smo napravili spisak potencijalnih sagovornika, spisak svih onih koji bi mogli nešto da znaju, i krenuli smo redom da zovemo. Ne znam zašto, ali prva osoba sa kojom smo zakazali sastanak bio je Boža Prelević [...] Sve je išlo ka tome da su Đinđićevi saradnici u stvari zataškali pravu istinu i da postoji i drugi strelac. Tada sam tako razmišljala. Posle sastanka sa Prelevićem koji nam je, ’u poverenju’, celu priču okrenuo protiv Čede Jovanovića i Bebe Popovića i probao da nam napuni glave, izašli smo i ja sam rekla Miši: ’Ovo je stvarno strašno, ako je tačno.’ Zapisivali smo svaku reč koju nam je svaki naš sagovornik rekao. Krenuli smo da analiziramo sve izjave. Postalo nam je, međutim, vrlo brzo jasno da je kampanja ’treći metak’ opasna jer za cilj ima zapravo rušenje optužnice. Neverovatno je da žrtva (Milan Veruović) i optuženi (Zvezdan Jovanović, Milorad Ulemek Legija, itd.) imaju istu tezu tokom suđenja, a teza je da je postojao i drugi strelac i da Zvezdan Jovanović nije kriv.“[7] Ovim se potvrđuje da konstrukcija „trećeg metka“, koja nije ništa drugo do konstrukcija drugog strelca, u potpunosti zadovoljava sliku iz Tijanićevog teksta „Đinđić – Srbin pred smrt“, od 4. marta 2004. godine, tj. da i ova teorija, dakle, nastaje u jedinstvenoj kuhinji.[8]

Poput Miloša Vasića u svojoj, Mile Novaković u knjizi Vojislava Tufegdžića na osnovu svedočenja balističkog veštaka na sledeći način racionalizuje mogućnost da su pripadnici Đinđićevog obezbeđenja zaista čuli tri zvuka: „Treći metak nije postojao. Tu priču je formirala ekipa oko Milana Veruovića. Niko sem njih nije pomenuo treći metak, ni Zvezdan Jovanović kojem bi to i te kako odgovaralo. Ukupno su bila tri zvuka, a oni su to preveli u tri metka. Balističari su sve fenomenalno prikazali. I to stvarno tako izgleda. Prvi metak pogađa Đinđića i prolazi dalje, udara u zid ili u Đinđićevu štaku. I čuje se taj udarac. Prvi zvuk. Tek posle sekunde stiže zvuk opaljenja odozgo, iz zgrade odakle je pucano. To je drugi zvuk. Potom drugi metak pogađa Veruovića i odbija se u nepoznatom pravcu koji tada proizvodi treći zvuk, nakon drugog opaljenja iz puške.“ Bivši načelnik UKP napominje da je saslušano pedesetak svedoka koji su se u tom trenutku našli u okolini lokaliteta i da su svi čuli samo dva pucnja, postavljajući pitanje: „Zašto bi se više verovalo pripadnicima premijerovog obezbeđenja nego iskazima blizu pedeset drugih svedoka koji nisu imali nikakvog razloga da lažu? E sad, svi oko Veruovića učestvuju u priči o trećem metku. Zašto? Ne znam, možda iz straha. Ubijen je premijer kojeg su štitili, ko zna da li su se plašili da će biti uhapšeni, snositi odgovornost...“[9]

U svojoj završnoj reči Jovan Prijić izričito navodi da su svi oni koji su tvrdili da su čuli tri pucnja na glavnom pretresu menjali svoj iskaz dat tokom istrage, posebno ističući nelogičnosti u svedočenju Veruovića, koji istovremeno tvrdi da je pre poslednjeg pucnja otpuzao do zadnjih desnih vrata vozila i uhvatio se za kvaku kako bi pokušao da uđe i spasi sebe: „Ležao je ranjen, prilazi mu Aleksandar Bjelić, pita ga da li je povređen i gde je povređen, on mu kaže da uđe unutra i pogleda šta je sa premijerom. Bjelić je krenuo da uđe u zgradu vlade i u tom trenutku čuo je treći pucanj. Video je rikošet tog metka koji je udario u desnu stranu zida u odnosu na vrata. Taj metak je udario, kako je rekao, iza Sašinih leđa, koji je u tom trenutku ulazio u zgradu. Na tom zidu je digao veliku prašinu. Ovakav opis je u direktnoj suprotnosti sa materijalnim tragovima, a i sam po sebi je potpuno neuverljiv.“[10] Posebno podvlačeći da hitno odvoženje povređenog šefa telohranitelja, dok metkom pogođeno štićeno lice ostaje na licu mesta predstavlja posebnu vrstu profesionalnog delikta, specijalni tužilac ističe da za takvu vrstu ponašanja Milan Veruović nikada nije odgovarao.[11]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj