Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: 362 razloga da budeš ubijen Foto: Oksana Toskić
Facebook Twitter Google
01.12.2018 / Prikazi

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: 362 razloga da budeš ubijen

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Premijer Zoran Đinđić, u međuvremenu, ispunjavajući obaveze na koje se Srbija obavezala pred Međunarodnim tribunalom, naređuje Goranu Petroviću i Zoranu Mijatoviću iz RDB-a angažovanje JSO radi hapšenja haških optuženika braće Banović, koji se terete za ratne zločine na teritoriji BiH, i u četvrtak 8. novembra 2001. godine odlazi u posetu Vašingtonu, gde, između ostalog, pregovara o otpisu dugova prema Pariskom klubu. Dan ranije, u centralu RDB-a pozvani su Dušan Maričić, Zvezdan Jovanović i Veselin Lečić, gde im je predočeno koga treba da uhapse i da će po hapšenju braća Banović biti izručena Haškom sudu.[1] Sutradan ujutru, pripadnici Jedinice sa fantomkama bespogovorno izvršavaju zadatak na obrenovačkoj pijaci, istog dana se o tome pojavljuje vest u medijima, ali uz stigmatizaciju snaga koje su hapšenje izvršile; resorni ministar policije Dušan Mihajlović u tom trenutku takođe se nalazi van zemlje, u Kopenhagenu.

Narednog dana, u petak 9. novembra, komanda JSO odlučuje da iskoristi slučaj hapšenja braće Banović i odsustvo premijera i ministra, tvrdeći da su njeni pripadnici prevareni jer su mislili da hapse „teške kriminalce“, otkazuje dalju poslušnost resorima javne i državne bezbednosti, naređuje svim svojim pripadnicima – ma koji posao obavljali i ma u kojoj službi trenutno bili – da se povuku u centar za obuku Specijalnih antiterorističkih jedinica MUP Srbije, tj. u sedište JSO u Kuli. Goran Petrović obaveštava Čedomira Jovanovića o razvoju situacije i ovaj momentalno odlazi u Šilerovu, u potrazi za Ulemekom, gde preko kapije poručuje Spasojeviću da je ovo rat i da neće moći da se završi kao da se ništa nije desilo, a zatim se vraća nazad u Institut za bezbednost (centrala RDB-a) na Banjici. U 21 sat JSO organizuje konferenciju za štampu u svom štabu i podmeće lice iz 63. padobranske jedinice, dakle, pripadnika Vojske, a ne policije, da se obrati novinarima.[2] Zvanični zahtevi su hitno donošenje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom[3] i ostavke Dušana Mihajlovića i Gorana Petrovića,[4] dok su nezvanični oslobađanje preostala četiri kriminalca iz „zemunskog klana“ uhapšena u Parizu aprila 2001. godine.

U subotu, 10. novembra, nešto više od pedeset pripadnika JSO u punom naoružanju i bojnim kolima izlaze iz Kule i na jedan sat blokiraju petlju kod Vrbasa na delu auto-puta Novi Sad – Subotica, i ono što je ranije nazivano protestom, postaje oružana pobuna; Dušan Mihajlović stiže u Srbiju i pobunu JSO naziva „političkim aktom“. Premijer Srbije vraća se u nedelju 11. novembra iz Vašingtona sa vešću da Pariski klub otpisuje 50–70% duga, kada stiže i poruka preko Saše Pejakovića, pripadnika JSO u obezbeđenju Čedomira Jovanovića, koju je otkucao Dušan Spasojević, a u JSO dostavio Dejan Milenković – da se dođe u Kulu, kao i da Vlada ne pomišlja na sukobe jer je Beograd pun rezervnog sastava JSO, koji je, naime, spreman da zauzme institucije države.[5] Budući da je vojska pod kontrolom Koštunice, koji javno podržava pobunu, a veći deo policije ne želi da se suprotstavlja JSO, ova dvojica odlaze već iste večeri u Kulu, razgovori se završavaju bez dogovora, dok će Jovanović tamo ići još dva puta – u ponedeljak 12. uveče, i narednog dana s Mihajlovićem.

Dvanaestog novembra ujutru JSO pravi novu predstavu za javnost, blokira most „Gazela“ na Novom Beogradu, a zapravo dolazi kao pratnja Ulemeku i zaštita od njegovog eventualnog hapšenja nakon svedočenja u Palati pravde; Dejan Milenković Bagzi dobija zadatak od Spasojevića da kupi sendviče i sokove i da dovede ljude koji će prilaziti i deliti to pripadnicima JSO na mostu, kako bi mediji pisali o tome i proizveo se efekat da je narod uz njih.[6] Gradiša Katić za Blic sastavlja tekst „Baba napala Legiju“, gde se ismeva situacija u kojoj jedna starija gospođa, zbog sunčanih naočara koje je stavio, viče na Ulemeka i „hoće da ga udari kišobranom“ jer misli da je neko ko je došao da špijunira JSO.[7] Dva dana kasnije, pobuna je prekinuta, ostavka Dušana Mihajlovića je odbijena, dok na mesto čelnih ljudi SDB-a dolaze oni od poverenja JSO i „zemunskog klana“, Andrija Savić i Milorad Bracanović, koji će tu ostati do 24. januara 2003. godine; 15. novembra, samo dan po završetku pobune, iz zatvora su pušteni Mile Luković, Vladimir Milisavljević i braća Simović, a JSO je stavljen pod direktnu ingerenciju Vlade.[8]

Od momenta izručenja Slobodana Miloševića Hagu, 28. juna 2001, Demokratska stranka Srbije predvođena Vojislavom Koštunicom vodi bespoštednu kampanju kojom se svako izručenje državljana Srbije tom međunarodnom sudu smišljeno percipira pre svega kao prodaja – izdaja sopstvenog naroda radi dobijanja strane pomoći, tj. novca – bez ikakve afirmacije i osvrta na dela koja se tim licima stavljaju na teret i, s druge strane, stanja u ekonomiji jedne male države, devastirane tokom gotovo decenije ratovanja, istovremeno opstruirajući donošenje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, koji je jedan od kvaziuslova pobune JSO. A kako tamo gde je izdaja mora postojati i izdajnik, s obzirom na to da je tako nazivan i za vreme vlasti onoga koga je izručio, to označeno ponovo pronalazi najkraći put do označitelja Zoran Đinđić, koji, budući da sâm ističe sopstveni pragmatizam i simboličko bekstvo od teorije (u tom smislu reči, filozofije ili ideologije), nastavlja sada i kao premijer Srbije da figurira kao omraženo lice s odsustvom morala i tradicionalnih vrednosti u sebi, glavni među prepredenim „makijavelistima“[9] koji „gaze poslednja uporišta nacionalnog ponosa i dostojanstva, pri čemu ljagaju iskrene patriote želeći da ih podvedu pod sopstvene kriterijume ponašanja i vladanja. A, koji su ispod i najnižih normi podaništva, pa i sopstvenog nipodaštavanja“, kako stoji u već pomenutom, nakinđurenom Ulemekovom pismu od 28. januara 2003. godine.

Na toj liniji označenog, u sklopu kojeg se insinuira čak i to da Đinđić finansijski lično profitira od Haga, novinari Željko Cvijanović i Momčilo Petrović u Blic Newsu lansiraju aferu o prodaji fotografije Miloševićevog izručenja sačinjene u Institutu za bezbednost, s tezom da ju je lice zaposleno u Resoru službe državne bezbednosti ustupilo jednom mediju za ogroman novac. Ova afera, koja podrazumeva neprestano licitiranje basnoslovnim iznosom, simptomatično traje sve do kraja pobune JSO, koja se 15. novembra okončava ostavkama čelnih ljudi SDB Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića.[10] Naknadno je utvrđeno da je Nedeljnom telegrafu fotografiju besplatno ustupio upravo Mijatović, koji će potom početi da piše kolumne za taj list, a u istom pronaći i distributera svojih knjiga Opelo za državnu tajnu iz 2004. i Sačekuša za Srbiju iz 2007. godine;[11] Goran Petrović pisaće pak za Tabloid svog prijatelja Milovana Brkića, Đinđićevog i Vučićevog demonizatora. Osim što to na ovakav način čini posredno, DSS počinje i direktno da manipuliše „crvenim beretkama“,[12] pa tako izokreće ideju Vlade Srbije da se JSO kao ispomoć američkim i trupama Ujedinjenih nacija angažuje u mirovnim operacijama u Avganistanu. Iako se u prvom momentu ta ideja Jedinici čini primamljivom, preko posrednika iz kabineta predsednika SRJ krajem leta 2001. godine do Ulemeka stiže informacija da je u stvari posredi nekakav tajni plan Vlade da se ratosilja Jedinice i da će ista biti „razoružana, pohapšena i poslata u Hag“ istog momenta kada stigne u bazu UN u Kuvajtu; tako JSO u sekundi menja mišljenje i odbija da učestvuje u mirovnim misijama.[13]

Uvertira za objavljivanje lažnog spiska u banjalučko-beogradskom nedeljniku Reporter, 21. oktobra 2001, od 362 imena pripadnika MUP-a koje Haški tribunal potražuje zbog zločina počinjenih na Kosovu za vreme NATO bombardovanja SRJ, nastupa još 2. maja 2001. godine, kada beogradski advokat Toma Fila, u vreme dok premijer Srbije boravi u zvaničnoj poseti francuskom predsedniku Žaku Širaku i premijeru Lionelu Žospenu (element odsustva ponovo zadovoljen), u javnost izlazi s tvrdnjom da je „na stolu Vojislava Koštunice video dopis Haškog tribunala kojim se traži da se sudu izruče Jovica Stanišić, Franko Simatović, Zoran Mijatović, tada zamenik načelnika Državne bezbednosti, Milorad Luković“ i drugi.[14] Još tada, pojedini članovi kabineta predsednika SRJ, poput njegovog savetnika za ljudska prava Gradimira Nalića, istog onog koji je već 21. novembra 2000. godine na smotri JSO plašio specijalce da će ih Đinđić izručiti Hagu i da treba da budu uz Koštunicu, pokušavaju preko detalja s Mijatovićem i Ulemekom na spisku da pokažu krhkost kadrova koje Vlada Srbije postavlja, i na taj način je destabilizuju. Sve to, međutim, dopunjeno i obogaćeno listom sačinjenom od strane Vojne službe bezbednosti, kojom je rukovodio Koštuničin intimus general Aco Tomić – tako što su iz Slbenog lista Jugoslavije i Službenog glasnika Republike Srbije, s ciljem izazivanja što većeg negodovanja u javnosti, namerno birana ona lica koja su bila odlikovana i nagrađivana za svoje zasluge i uzimana iz evidencije ranjenih pripadnika MUP lečenih na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu – stiže, prema svedočenju tadašnjeg glavnog urednika Slaviše Lekića, u Reporter jula meseca, preko člana NUNS-a Jovice Krtinića i saradnika SVB, preko Banjaluke, kao i iz Hrvatske, do vlasnika lista Perice Vučinića.[15]

Tokom intervjua za banjalučke Nezavisne, Vladimir Popović će na ovu temu 5. februara 2006. godine pročitati sledeće rečenice iz dokumentacije koju je poneo sa sobom: „Direktor Reportera, Grujica Šapić, inače bivši oficir JNA sa područja Šapca i Loznice, koji se po otpočinjanju ratnih dejstava na prostoru bivše SFRJ uključio u oružane snage Vojske RS, često tokom rata boravi i nesmetano putuje u Hrvatsku i Zagreb, što pravda štampanjem glasila u Zagrebu. Tamo se nalazi u bliskoj vezi sa Pericom Vučinićem, koristi te i te telefone, taj i taj auto. Bliska veza Grujice Šapića na području Beograda je Zdravko Vučković, penzionisani pripadnik vojnih organa bezbednosti, koji živi u Batajnici. Supruga Zdravka Vučkovića je zaposlena na VMA na Banjici i tu radi u arhivi, a spisak koji se pojavio u Reporteru onih koji će navodno da idu u Hag je identičan sa spiskom ranjenih i povređenih koji se nalazi u arhivi VMA.“[16]

Spisak koji je trebalo da bude kako pogonsko gorivo i vojni vetar u leđa pobuni JSO, tako i pokušaj rasturanja policije, koja je prema tadašnjem Ustavu SRJ bila u nadležnosti republika, i njenog stavljanja pod kontrolu – isti onaj za koji će Ulemek, odgovarajući na pitanja svog i advokata „zemunskog klana“ Slobodana Milivojevića, 7. septembra 2004. reći da su ga plasirali „neki dobronamerni Srbi“[17] – ipak neće biti objavljen sve do nedelju dana po okončanju pobune, ne pre nego što Vladimir Radomirović bude postao glavni urednik, uprkos pritiscima koje su na Lekića vršili Vučinić i Đorđe Mamula, advokat lista i poslanik DSS-a u Skupštini Srbije. Krtinić, nezadovoljan dinamikom, informaciju o spisku deli s kolegom saradnikom Vojne službe bezbednosti Željkom Cvijanovićem, koji od aprila 2000. godine honorarno piše za veb platformu Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR), organizaciju koja je „tokom godina od uspešnog poduhvata siromašnih entuzijasta postala tipična nevladina pumpa za donatorske pare: bavila se neuralgičnim područjima na celoj planeti, liferovala ’analize’ različitog kvaliteta o njima, organizovala ovakve ili onakve ’treninge’ i jako vodila računa da bude ’in’ – od Ugande, preko silovanih žena, pa do nagaznih mina; gde god je bilo para.“[18] Tadašnja glavna urednica IWPR-a Gordana Igrić 16. novembra 2001. godine, samo dan nakon formalnog okončanja pobune, iako se u kabinetu premijera Srbije još uvek vodi rasprava o Miloradu Bracanoviću, dozvoljava objavljivanje Cvijanovićevog teksta u kojem se „potvrđuju sumnje“ da postoji pozamašan spisak pripadnika MUP-a koje traži Hag.

Ohrabrena ovim potezom Igrićeve, redakcija Reportera, nedeljnika maskiranog u ugledno glasilo, istovremeno osnovano od strane iste interesne grupacije koja je u Podgorici, radi sprovođenja svojih ciljeva, pokrenula Dan, televiziju Yu info, u Beogradu Nacional i kasnije Blic News, Internacional i druge,[19] pet dana kasnije lansira obiman tekst pod nazivom „Kraj pobune, početak odbrane“, u kojem se kaže da Tribunal skuplja dokaze protiv 17 bivših i sadašnjih rukovodilaca MUP-a za zločine na Kosovu, a da se za dodatnih 345 učesnika razmatra status svedoka ili osumnjičenih. Dok u tekstu stoji da je Reporter do liste imena došao u vreme dok je trajao protest JSO, što je apsolutna neistina, premijer Đinđić izjavljuje da nema nikakve fame oko broja haških optužnica, te da su državni organi dobili tridesetak javnih optužnica i da postoji još nekoliko tajnih: „Mi znamo i imena tih ljudi i među njima nema pripadnika JSO. Osim toga, ta lista za Hag je vrlo mala, jer do 2003. godine Međunarodni sud ima rok da zaokruži spiskove optuženih, a da do 2007. godine zaključi sve sudske postupke.“[20] Na prvo mesto spiska stavljeno je ime bivšeg ministra policije Vlajka Stojiljkovića, 13. maja 2000. godine odlikovanog Ordenom jugoslovenske zastave prvog reda za revnosno čuvanje SRJ i sistema Srbije, na drugo, ime bivšeg šefa RDB-a Radomira Markovića, na treće policijskog generala Obrada Stevanovića, dok je bivši komandant JSO Milorad Ulemek stavljen na četrnaesto mesto. Dan posle izlaska teksta u Reporteru, kompletan spisak imena prenosi i tabloid Blic Veselina Simonovića.

Sutradan, Radomirović i Krtinić[21] odbijaju da otkriju inspektorima Odeljenja za privredni kriminal izvore za objavljeni spisak (baš kao što je tri meseca ranije to odbio Simonović u vezi s tekstom „Bivši policajac Gavrilović dan pre ubistva tražio hitan sastanak sa Koštunicom“, ili četrnaest godina kasnije Danilo Redžepović povodom izmišljenog transkripta razgovora između Bojana Pajtića i Lidije Udovički u aferi „Vetroparkovi“), kao i da odgovore da li su prethodno proverili istinitost spiska. Umesto toga, redakcija Reportera izdaje saopštenje u kojem stoji da su se inspektori „pozivali na važeći zakon o javnom informisanju (Šešeljev zakon), po kome se izvor informacija mora otkriti“, te da redakcija veruje da takav zakon više nikom neće pasti na pamet da ga koristi i da se nova demokratski izabrana vlast neće ugledati na staru – pritom kategorično tvrdeći da je lista imena „apsolutno autentična“ (kao Georgijev 2015. godine posle objavljenog teksta o Tamnavi da je „sto odsto istinit“). Sve to uprkos izjavama portparolke Tužilaštva Haškog tribunala Florens Artman da je spisak iz Reportera „još jedna manipulacija i pokušaj zastrašivanja jugoslovenske javnosti i policije“ u nameri da se „ponovo aktivira priča kako Tribunal planira da kolektivno optuži čitave jedinice, celu policiju, ili čak srpski narod u celini“.[22] Štaviše, Radomirović, koji zahvaljujući Ljiljani Smajlović uskoro prelazi u NIN, a zatim i u Politiku, da bi potom postao oličenje borbe protiv korupcije na sajtu Pištaljka, nastavlja da se hvali manipulacijom u kojoj je učestvovao i godinu i po dana ranije – činjenicom da je njegov nedeljnik tada takođe objavio spisak od 74 imena oficira Vojske Republike Srpske koji su „zanimljivi Hagu kao osumnjičeni ili svedoci“ i da se taj posle četiri dana pokazao kao tačan. Samo nedelju dana po objavljenom spisku, u Reporteru će se naći tekst u kojem isti autor Jovica Krtinić piše da dobro obavešteni izvori tog lista navode da je „koska sa famoznim spiskom za Hag bačena ’crvenim beretkama’ iz bliskog okruženja predsednika Koštunice“.[23]

Bez obzira na to što je neka od udarnih imena poput Stojiljkovića[24] i drugih Haški sud u predstojećem periodu zaista potraživao, motiv objavljivanja ovako osetljive liste u sredstvima javnog informisanja prevazilazi domet čisto informativnog. „Objavljivanje tog spiska nije bio nikakav senzacionalizam ili bezazlena provokacija, već klasični triger mehanizam koji treba da ima mnogo ozbiljnije posledice. Sve laži objavljene u toj prvoj godini naše vlasti, počele su u tom trenutku da dobijaju puni smisao. Kroz primer banjalučkog Reportera mi smo prvi put shvatili da nas kroz medije, u stvari, ruše službe bezbednosti. Sve afere koje su nas pratile kao i one koje su nas tek čekale, su proizvod sistema koji se posle Slobodana Miloševića, protiv politike koja je menjala zemlju i taj sistem, sa nama obračunavao na isti način. Državni mediji su zamenjeni privatnim koji su finansirani ratnim kapitalom. Podrška svih institucija, zamenjena je podrškom samo jedne – predsednika SRJ. Panorama, Blic News, Nacional, Identitet, Balkan, Centar, Yu info, Palma, bili su oružje u rukama zločinačkog udruženja, koje je branilo svoje pozicije u društvu. To oružje je bilo ubitačno“, piše u svojoj knjizi nekadašnji predsednik poslaničke grupe DOS u Skupštini Čedomir Jovanović.[25] Niko od pomenutih aktera u ovoj aferi, uključujući i Gordanu Igrić, današnju generalnu direktorku BIRN-a, nikada nije podneo odgovornost, a kamoli snosio posledice u svojoj profesiji zbog svog činjenja.[26]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj

 
  1. Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 1, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 309.
  2. Jovanović, Č., Moj sukob s prošlošću: Srbija 2000– 2005, Dan graf, Beograd, 2005, str. 103.
  3. „Da još jednom ponovim: kada je u pitanju period od 1970. do 1998. godine, i onaj kada sam se vratio u Službu, od januara do novembra 2001, nikada u srpskoj službi nisam dobio, niti sam izdao nalog da se bilo ko likvidira. Operativci SDB nisu bili ubice. Eskadrone smrti su neki drugi ljudi osmislili, izvršioci su bili pojedinci iz JSO, kojima nije bilo potrebno da se donese zakon o likvidacijama da bi bili izvršioci, ali im je bio potreban zakon o saradnji sa Hagom. Više nego cinično sve to zvuči“ (Mijatović, Z., Opelo za državnu tajnu: svedočenje iz vrha Državne bezbednosti, Pharos, Beograd, 2004, str. 290).
  4. Na pitanje tužioca, koji su bili stvarni motivi Ulemeka i „zemunskog klana“ za protest JSO, Petrović na sudu 18. maja 2005. godine odgovara: „Ne stoji to da je reč o strahu Ulemeka i dela te jedinice da će se naći u Hagu, jer im je rečeno da se ne nalaze na haškom spisku. Jednom su tražene informacije o njima. Ja sam to pokazao Maričiću. Za mene je, oprostiće mi Milorad, razlog bio njegov strah da će se naći ovde gde se sada nalaze. Moj stav je da je strahovao da će biti uhapšen zbog ’Ibarske’. Ostali su imali motiv osvete Mihajloviću i pokazali su da su realna snaga“ (Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 2, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 152).
  5. „Po prirodi stvari, Ijudi koje su ’Frenkijevci’ (drugi popularni naziv) obučili i zajedno s njima ratovali, održali su čvrste veze sa Jedinicom do njenog raspuštanja, većinom kao rezervisti JSO, ali i do danas, na ličnoj, poslovnoj ili ideološkoj osnovi. Zbog toga Milorad Ulemek Luković Legija kaže Đinđiću 5. oktobra kako raspolaže sa 1200 Ijudi; on to računa i rezerve JSO. Evidencija i brojno stanje tih rezervi ostali su tajna do danas: pomoćnik za rezervni sastav komandanta JSO bio je Zvezdan Jovanović, zvani Zveki i Zmija; zna se, medutim, da su elementi rezervi JSO bili viđeni i prepoznati na Kosovu od 1998. do Kumanovskog sporazuma, juna 1999; pojaviće se i posle ubistva Zorana Đinđića u ulozi javne podrške zaverenicima“ (Vasić, M., Atentat na Zorana Đinđića, Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 62). Đinđićev telohranitelj Milan Veruović uoči 5. oktobra 2000. godine sastaće se s Ulemekom, svojim starim poznanikom iz delinkventskih dana, gde će mu ovaj, prema njegovoj tvrdnji, reći da jedinica „broji oko 200 ljudi u aktivnom sastavu i još 600 u rezervnom“. Njegov prijatelj Nikola Vrzić kasnije će u knjizi relativizovati stvarnu opasnost od JSO, koristeći se o činjenicu da se o konkretnom broju famoznog rezervnog sastava ne zna ništa (Veruović, M., Vrzić, N., Treći metak: politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, Moja knjiga, Pirot, 2014, str. 249, 294).
  6. Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 2, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 267.
  7. Ćurgus-Kazimir, V., Hajka – Analiza medijskih napada na Vladu Zorana Đinđića, Evropski centar za toleranciju, Beograd, 2009, str. 101.
  8. Iz izjave tužioca Mioljuba Vitorovića: „Nakon toga, 12. novembra 2001. godine, na dan kada su ’crvene beretke’ blokirale auto-put kod Sava centra, okružni javni tužilac [Rade Terzić, prim. aut.] je između 7.30 i osam časova došao u prostorije Četvrtog OJT i tražio od tužioca i mene da preostala četvorica okrivljenih budu pušteni iz pritvora i to rečima ’Francuzi danas moraju napolje’, a ja sam pitao ’kako’, tužilac je kazao ’povuci predmet’, na šta sam ga upitao ’šta to znači povuci predmet kad tog termina nema u ZKP’. Odgovorio je ’ne znam kako, ali oni moraju napolje, jer je to prvi zahtev ovih na auto-putu’ (misleći na ’crvene beretke’). Tvrdio je da ovi okrivljeni nisu izvršili otmice, već neki Bosanci koji su novac iskoristili za pomoć, čuvanje i skrivanje nekih ljudi za koje su osnovani međunarodni sudovi, pa sam ja razumeo da se radi o haškim beguncima [Spasojevićeva verzija događaja povodom otmice Miškovića i prva manipulacija Haškim tribunalom, prim. aut.]“ (Novaković, M., Otmice Zemunskog klana, Novosti, Beograd, 2013, str. 250).
  9. „Premijer je apsolvirao Makijavelija a sada zvuči kao da mu je novi manifest knjiga koja je bestseler na zapadu ’Fanki biznis’. ’Uspešnost ne podrazumeva poštovanje određenih pravila’, piše u knjizi. ’Sve se svodi na pametno kršenje pravila i umeće stvaranja novih. Uspeh zavisi od trenutne mudrosti u pomicanju figura’“, izgovara Svetlana Lukić 30. novembra 2002. godine („113. emisija“, Peščanik, 30. novembar 2002. [http://pescanik.net/113-emisija/; pristupljeno 30. avgusta 2016]).
  10. Popović, V., Željko Cvijanović – Novinar u civilu, YUCOM, Beograd, 2007, str. 31.
  11. Vasić, M., Atentat na Zorana Đinđića, Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 108.
  12. O neposrednim kontaktima krugova bliskih Koštunici i JSO, ali i o doušnicima iz krugova Vlade koji su radili u korist Koštunice govori i sledeći detalj iz perioda pobune: „Bili smo u MUP-u kada je stigla službena beleška o presretnutom telefonskom razgovoru između Kule i Palate federacije. Sagovornik iz Palate federacije je sagovorniku u Kuli rekao da ’moraju još malo da izdrže, da smo doneli odluku da sklonimo Petrovića i Mijatovića i da je sada najvažnije da oni insistiraju na ostavci Mihajlovića jer ćemo ga se odreći kada se postavi pitanje ili Mihajlović ili cela Vlada“ (Jovanović, Č., Moj sukob s prošlošću: Srbija 2000–2005, Dan graf, Beograd, 2005, str. 114).
  13. Vasić, M., Atentat na Zorana Đinđića, Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 72.
  14. Svedočenje pred Specijalnim sudom Vladimira Popovića na suđenju za ubistvo Zorana Ðinđića, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 28.
  15. Vasić, M., Atentat na Zorana Đinđića, Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 96–97. Ovoj aferi u svojoj završnoj reči na suđenju za ubistvo premijera daje prostora i Jovan Prijić: „Jedno rutinsko hapšenje blizanaca braće Banović na pijaci, lažno je prikazano kao fitilj za pobunu ’crvenih beretki’, tačnije za javno ispoljavanje neposlušnosti i odbijanje zadataka u vršenju službe. U to vreme, što je opšte poznata činjenica, nedeljnik Reporter objavljuje lažni spisak potencijalnih optuženika pred haškim sudom. Rodno mesto tog lažnog spiska je kontraobaveštajna vojna služba kojom je rukovodio general Aco Tomić. Na spisku su bile izvesne osobe iz JSO. Spisak je sastavljen trapavo i glupavo, od pojedinih osoba koje su poginule, bile ranjavane ili dobijale neka odlikovanja. U doktrini specijalnog rata koju je primenjivala vojska sve je dozvoljeno, kao i ova bezočna laž, važno je da se postigne određena svrha: satanizacija Vlade Srbije i njenog premijera koji su spremni da izruče Haškom tribunalu nacionalne heroje“ (Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 3, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 84).
  16. „Koštunica će uhapsiti Mladića ili će se desiti ’nesrećan slučaj’“, Nezavisne novine, 5. februar 2006.
  17. Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 3, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 257.
  18. „Posle 5. oktobra bilten IWPR-a je postao glasnik različitih centara moći i lobističkih grupa. Teze koje je IWPR ’razrađivao’ svodile su se na sledeće: ’Ðinđić hapsi optužene za ratne zločine zbog novca’, ’Ðinđić se okrenuo Miloševićevim kadrovima’, ’Legija – elitni specijalac’, ’Ðinđić izdajnik, Koštunica patriota’, ’Ðinđić povezan sa organizovanim kriminalom’ [...] Bilten IWPR-a ustupio je svoje stranice centrima moći koji su putem konstruisane ’duvanske afere’ pokušali da obore Vladu Zorana Ðinđića. Danima su razrađivane optužbe da je nova vlast ogrezla u kriminalu, da je Zoran Ðinđić pokrovitelj šverca cigareta. Analiza pisanja IWPR-a jasno pokazuje lobističku ulogu koju je ova nevladina organizacija imala: forsirati Koštunicu a rušiti Ðinđića, bila je očigledna ’urednička orijentacija’“ (Popović, V., Željko Cvijanović – Novinar u civilu, YUCOM, Beograd, 2007, str. 26).
  19. „Znači, oni imaju, kao i list Reporter onaj kasnije, što je bio u Banjaluci, koji je takođe osnovala vojna služba bezbednosti i novinari koji su tamo radili, koji rade u Kuriru i Nacionalu jesu ljudi koji su radili, kao Željko Cvijanović za vojsku Republike Srpske, ili za kabinet Biljane Plavšić, ili za kabinet Radovana Karadžića u informativnoj službi Vojske Republike Srpske ili u birou vlade Republike Srpske, ovde u Beogradu. Kada se završio rat, kada je došlo do blokade na Drini, oni su onda prekomandovani u medije, napadali su Miloševića, kao što znate, ne zato što ga nisu voleli, što je ovde tukao ’Otpor’, nego zato što je uveo blokadu na Drini, a onda su nažalost neke neobavestene nevladine organizacije sa Zapada u njima prepoznale snagu koja treba da ruši Miloševića, po principu, neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, pa su počeli da im daju donacije, pa je tako Reporter u 5. oktobar 2000. godine ušao kao ’osvedočeno nezavisno glasilo nezavisnih novinara’, što uopšte nije tačno, naprotiv, bio je i ostao list vojne obaveštajne službe“, govori Vladimir Popović pred Specijanim sudom 16. maja 2005. godine (Svedočenje pred Specijalnim sudom Vladimira Popovića na suđenju za ubistvo Zorana Ðinđića, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 90).
  20. „Na listi Haga 362 policajca iz SRJ?“, Blic, 22. novembar 2001.
  21. Kvazinovinarska uloga Jovice Krtinića, kao što je već rečeno, očitava se i u plasiranju teksta „Legija i Šiptar podmetnuli Buhine ubice“, od 21. maja 2003. godine, u Blic Newsu: „Neposredno po izlasku iz vanrednog stanja, u prvim danima postupka pred sudom, mi smo imali užasno konfliktnu situaciju između MUP-a i BIA-e. Povod je bio Blic News koji je na naslovnoj strani objavio da je policija podmetnula ubistvo generala Buhe Makinoj grupi, kako bi pomogla Legiji. Situacija je bila pred pucanjem. Ljudi koji su rizikovali svoje živote da bi saznali istinu o pogibiji Zorana i Boška Buhe, optuženi su da su sarađivali sa njihovim ubicama. Insistirali su na zvaničnoj reakciji i pokretanju sudskog postupka. To, iz nekog pravnog razloga, nije bilo moguće bez saglasnosti BIA-e koja je takođe bila angažovana u hvatanju Makine grupe. Oni su to odbili da urade. Moje insistiranje na obrazloženju rezultiralo je njihovim priznanjem da to ne mogu zato što je tekst pisao čovek koji kao njihov saradnik uređuje celu novinu. Ćutali su kada sam ih pitao zbog čega su pustili priču o našoj bliskosti sa Legijom kada vrlo dobro znaju da postoje kilometri materijala o policijskim aktivnostima u tom periodu, koji tako nešto negiraju“ (Jovanović, Č., Moj sukob s prošlošću: Srbija 2000–2005, Dan graf, Beograd, 2005, str. 144).
  22. „’Reporter’ tvrdi da je spisak tačan“, Blic, 24. novembar 2001.
  23. „Insajder: Prepoznatljivi rukopisi“, TV B92, 4. jul 2005. (http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=986&nav_id=402726; pristupljeno 28. avgusta 2016).
  24. Zbog toga što je Tribunal tražio njegovo izručenje, Vlajko Stojiljković je na dan usvajanja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, 11. aprila 2002. godine, na stepeništu ispred tadašnje Skupštine SRJ izvršio pokušaj samoubistva, a povredama podlegao dva dana kasnije.
  25. Jovanović, Č., Moj sukob s prošlošću: Srbija 2000– 2005, Dan graf, Beograd, 2005, str. 113.
  26. O ovoj vrsti novinarske odgovornosti, prouzrokovanoj objavljivanjem priloga koji sadrži visoki rizik izazivanja ozbiljnih potresa u društvu, nemira i demonstracija, pa čak i gubitaka života, piše i filozof Dejl Žaket. Navodeći ga među prvim primerima u svom udžbeniku o etici u novinarstvu, Žaket govori o slučaju iz sredine maja 2005. godine kada je američki nedeljnik Newsweek objavio priču o tome kako se, navodno prema internoj vojnoj istrazi, američka vojska u zatvoru Gvatanamo iživljavala nad pripadnicima muslimanske veroispovesti, talibanima iz Avganistana, između ostalog, u jednom slučaju oduzimajući im svetu knjigu Kuran, bacajući je u WC šolju i povlačeći vodu. Ovaj detalj iz teksta prouzrokovao je antiameričke proteste u međunarodnoj islamskoj zajednici i, prema pisanju Asošijejted presa od 17. maja 2005. godine, doneo bilans od najmanje 14 mrtvih u Avganistanu, čime je rasplamsana ionako već napeta situacija puna mržnje i podozrenja između islamskih i neislamskih država. Newsweek je, slično kao i u Srbiji Reporter 2001. godine, u broju od dve nedelje kasnije, 23. maja, „povukao“ priču o Gvatanamu; kasnija saznanja pokazala su da je kao osnov za priču uzeta epizoda u kojoj je navodno jedan od islamskih terorista u znak protesta protiv uslova u zatvoru istrgnuo nekoliko stranica iz Kurana i bacio ih u WC šolju (Žaket, D., Novinarska etika: moralna odgovornost u medijima, Službeni glasnik, Beograd, 2007, str. 36–37).
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane