Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Tvoje ćerke su narko-dileri

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Od 2004. godine, dolaskom na vlast Demokratske stranke Srbije, direktor C marketa Slobodan Radulović izložen je paralelnim i naizgled nekoordinisanim pritiscima da u ime malih akcionara stavi svoj potpis na privatizaciju tog preduzeća. S jedne strane Miroslava Miškovića, koji pokušava da objedinjavanjem trgovinskih lanaca Delta (Pekabetu je već bio kupio, otpustio radnike i ugasio brend), C market i Rodić stvori monopol u maloprodaji robe široke potrošnje i distributivni kartel, preko kojeg bi ucenjivao domaće proizvođače i uvoznike stranih roba, tražeći što niže cene, veće marže i duže rokove plaćanja (što će na kraju i postići, stvaranjem jedinstvenog lanca Delta maxi, ali bez Rodića). S druge strane, Milana Beka, koji nastupa kao prividni Miškovićev protivnik, prikazujući ga kao čoveka koji ima mnogo veći uticaj na Koštunicu nego što ga ima on, i pokušava da nagovori Radulovića da C market uđe u sastav Salforda upravo kako bi se sprečio monopol kojim preti Mišković, akcionarima omogućilo očuvanje kompanije, a Salford dobio liderski lanac prodavnica za plasman robe iz firmi koje je tada već posedovao (Knjaz Miloš, Bambi, mlekare i ostalo). Istina je pak da je uticaj Miroslava Miškovića na ovu garnituru vlasti bio podjednako neprikosnoven kao i onaj Milana Beka, s bogatom predistorijom finansiranja ministarstava sile, pre svega policije i pravde, o čemu govori i Radulović. U svom pismu od 22. marta 2011. on tvrdi da je Mišković finansirao delove policije kada je Dušan Mihajlović, njegov blizak prijatelj, 2001. godine stupio na čelo Ministarstva unutrašnjih poslova – ali i da to datira još iz vremena Vlajka Stojiljkovića i Radeta Markovića, ministra policije u vladi Mirka Marjanovića i bivšeg šefa DB – kao što je to činio i s Mihajlovićevom strankom Nova demokratija, u kojoj je Radulović bio potpredsednik. Mišković je tako preko Mihajlovića ometao i razvlačio proces kojim je Radulović s menadžmentom C marketa pokušavao da kupi 23 posto državnih akcija te firme, a zatim preko malih akcionara izvrši koncentraciju vlasništva.

Kako bi što više smanjio Radulovićev uticaj, Mišković je 2003. godine čak nagovorio Mihajlovića da njegova stranka, uprkos pokazateljima iz istraživanja javnog mnjenja, samostalno izađe na parlamentarne izbore u kampanji „Crna ovca“, za koju je Mihajlović uzimao novac i od Stanka Subotića, i time smišljeno ostane ispod cenzusa, jer je to bio jedini način da se spreči da Radulović postane narodni poslanik. Tek se dolaskom na vlast Vojislava Koštunice i prodajom Delta banke, međutim, razvija puni potencijal Miroslava Miškovića da ostvari monopol u trgovini robom široke potrošnje; s ciljem da spreči eventualni aranžman Radulovića s njima, Miškovićeva Delta najpre inicira nekakvo regionalno udruživanje s hrvatskim Agrokorom i slovenačkim Merkatorom, da bi se to ubrzo rasformiralo, a Delta preuzela Agrokorovu tehnologiju u upravljanju maloprodajom u zamenu za dozvolu vlasti da Agrokor uđe na srpsko tržište. Paralelno s tim, vlasnik Delte sve vreme nudi razne pogodbe Raduloviću da mu ustupi pravo na otkup državnih i akcija malih akcionara. Budući da ovaj to konstantno odbija jer zna da se Miškovićeva poslovna etika svodi na „siledžijsko i bahato ucenjivanje koje nema veze sa poslovanjem, već je bazirano na njegovoj zloupotrebi plaćenih i korumpiranih političara, poslanika, novinara, sudija, tužilaca, itd.“, sve ovo navedeno počinje da se primenjuje upravo na njemu.[1]

Nakon odlaska Dušana Mihajlovića s vlasti, Mišković po istom sistemu pridobija i Dragana Jočića,[2] kao i Slobodana Radovanovića, specijalnog tužioca za organizovani kriminal, kojima poput Beka, „u znak zahvalnosti“ dotira novac posle svake od obavljenih privatizacija. O tome Više javno tužilaštvo u Beogradu maja 2010. godine obaveštava i Subotić: „Ubrzo sam počeo da sumnjam da su u konstruisanje moje optužnice umešani upravo Beko i Mišković, jer su mi njih dvojica sami, u vreme dok smo se družili, objašnjavali kako Mišković direktno zove ministra policije Dragana Jočica ili tužioca Radovanovića i dogovara hapšenja ili podizanje optužnica protiv svojih protivnika i onih privrednika koji mu se nađu na putu. Beko je to morao da radi posredno preko Mihajlova ili Nikitovića, ali su obojica bili u stanju da utiču na policiju, tužilaštvo i sudove. [...] Setio sam se kad je tokom privatizacije Novosti, poznati košarkaš Vlade Divac izrazio želju da učestvuje u kupovini Novosti, da je nas to zabrinulo, s obzirom na njegovu popularnost u Srbiji, ali su nas Beko i Mišković uveravali da nemamo razloga za brigu jer će ga na sve načine sprečiti, pa ako treba i hapšenjem, što su sa smehom ponavljali svaki put kad bi se o njemu govorilo. Na kraju je zbog pretnji Miše Beka, Vlade Divac i odustao.“

Ubrzo po formiranju vlasti marta 2004, garniture koja je direktno profitirala od ubistva premijera Zorana Đinđića, tadašnji ministar za privatizaciju Predrag Bubalo iz DSS-a, na kućnoj slavi kod Radulovića, januara 2005. godine,[3] u prisustvu vlasnika Delta holdinga Miroslava Miškovića, potpredsednice Ivane Veselinović i jednog od direktora Nebojše Divljana, saopštava Raduloviću da mu neće biti dozvoljena kupovina C marketa i da ta firma mora da se proda Delti, što zatim stavlja do znanja i predsedniku udruženja njenih malih akcionara Božidaru Prgomelji u kabinetu potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa. Bubalo će, zajedno s tadašnjim direktorom Agencije za privatizaciju Miodragom Đorđevićem, kao i izvršnim direktorom tog tela Goranom Mrđom (već pomenutim Bekovim kadrovima), biti uhapšen 14. juna 2013. godine zbog sumnje da je s još šestoricom njih prilikom prodaje akcija Luke Beograd oštetio budžet za oko 5,7 miliona evra, omogućujući ofšor firmi Vorldfin iz Luksemburga, u vlasništvu Miškovića i Beka, da kupi većinski paket akcija tog preduzeća ispod njihove realne cene.[4] Optužnica protiv njih potvrđena je u posebnom odeljenju za organizovani kriminal Apelacionog suda u Beogradu 2. aprila 2014. godine.[5]

Sprega koju je Mišković ostvario s medijima, policijom i tužilaštvom očita je u slučaju iz prve polovine 2004. godine, koji po mnogo čemu podseća na opisani scenario iz Bečića, u kojem se vlasnik Delte, na dan kada je u Srbiji izdat nalog za hapšenje Stanka Subotića, 6. juna 2007, dobrovoljno ponudio da preuzimanjem „zaštiti“ njegovo vlasništvo. Korak prvi: Mišković obaveštava Radulovića, svog kolegu i koosnivača kluba Privrednik, da očekuje posetu novinara Svetomira Marjanovića pod izgovorom da poseduje neke ekskluzivne informacije u vezi sa C marketom. Korak drugi: tadašnji urednik tabloida Kurir pojavljuje se 2. aprila 2004. godine u prostorijama firme,[6] predstavljajući se kao „jako važna ličnost u Srbiji“, koja „preko medija kreira javno mnjenje“, te da mu „svi ministri ’jedu iz ruke’“ i sl., da bi zatim izneo neverovatan niz označenih – da je došao do informacija da se Radulovićeve ćerke, koje su, uzgred, već tada uspešne poslovne žene u ranim tridesetim i žive u Španiji, bave u stvari proizvodnjom droge, da su deo kriminalne narko-mreže (poput označitelja Subotić u aferi „Mreža“), da im Radulović pomaže u tome, da su otkriveni nekakvi računi koje ima u Španiji (kao Subotić i kiparski računi zloupotrebljeni u aferi „Nacional“[7]), te da Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala uskoro kreće u akciju da ga zbog toga uhapsi, s upozorenjem da će Kurir sve to sa zadovoljstvom da objavi. Korak treći: dolazi do susreta između Miškovića i Radulovića, gde mu ovaj tvrdi da je i on čuo za to od svojih ljudi iz policije, da nema nikakve veze s tim, da će učiniti sve što može da se to ne pojavi u štampi, ali da ga „kao prijatelj“ upozorava da je to sad stvar policije. „Ja sam i pored svega što sam od Miškovića očekivao, bio šokiran činjenicom da je spreman da ide toliko nisko i toliko podlo da mi napada decu i da je, ne vodeći računa o njihovim sudbinama, spreman da sve uradi kako bi na mene vršio pritisak da mu predam C market. [...] To fabrikovanje i objavljivanje laži u sopstvenim medijima, taj kukavički, beskrupulozni, podli obračun s ljudima koji se nađu na putu Miškoviću i Beku, gde se ne preza ni od uništavanja dece, postaće specijalitet ovoga dvojca medijskih moćnika, pokazajući svima na šta su sve spremni da bi došli do cilja i kako će proći svako ko im se usprotivi“, komentariše ova dešavanja Radulović u pismu od 24. marta 2011. godine.

Tekst Svetomira Marjanovića prepun laži koji se pojavljuje u Kuriru šest meseci kasnije, 23. oktobra 2004, pod naslovom „Radulović pod istragom“, ima dvostruku funkciju: prva je da Vlada donese pomenutu odluku da C market ne može biti prodat Slobodanu Raduloviću, koji je na ovaj način kompromitovan, da mu pod hitno naloži prekid svakog dogovora o kupovini s Agrokorom i Merkatorom i da se time zabrani svaka prodaja C marketa stranom vlasniku, što ostavlja u igri samo Miškovića. Nakon što mu 2005. godine sve to predočava Predrag Bubalo, Radulović je pozvan i u kabinet ministra policije Dragana Jočića, gde su pored njega prisutni i generalni sekretar Vlade Dejan Mihajlov, kao i Mladen Spasić, tadašnji šef odseka za privredni kriminal UBPOK-a, koji će pod pritiskom Jočića iznositi navodne operativne podatke o pranju novca preko Radulovićevog ličnog računa u Španiji i koji je istovremeno fingirani izvor u Marjanovićevom tekstu, označen kao „visoki oficir policije koji je insistirao na anonimnosti“. Spasić je isti onaj školski drugar i kum Mlađana Dinkića koji mu je protivzakonito dostavio interni upit mađarske policije s ciljem otvaranja afere „Janjušević–Kolesar“ 17. jula 2003. godine, zbog čega je ova prestala da sarađuje sa svojim srpskim kolegama. Isti onaj član tzv. ekspertskog tima, koji su činili najbliži saradnici Vojislava Koštunice, Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa, a čiji je osnovni zadatak bio kriminalizacija Crne Gore i Mila Đukanovića upotrebom označitelja Stanko Subotić, tj. slanjem medijskih priloga naručenih od strane Aleksandra Tijanića preko faksa u kancelariji Aleksandra Nikitovića, tadašnjeg zamenika šefa kabineta predsednika SRJ, tužilaštvima u Italiji, Švajcarskoj, Francuskoj i Lihtenštajnu.[8] Svi kompromitujući tekstovi za domaće tržište u kojima, kao anonimni izvor, radi iniciranja afera učestvuje Mladen Spasić, izlaze, po pravilu, najpre u 2003. godine osnovanom tabloidu Radisava Rodića – Kuriru.

Tako se u spornom prilogu najpre kaže da je španska policija uverena da Radulović „pere“ ogroman novac iz Srbije, implicitno ostavljajući konzumentu da pretpostavi da to mora imati nekakve veze sa C marketom, dok se momentom stranih istražnih organa kao navodnih inicijatora teži odbaciti svaka pomisao da se slučaj namešta iz Srbije. Zatim se kriminalizuje Radulovićeva porodica kako bi pomenuti novac dobio negativan predznak; kaže se da trag do Radulovićevog novca vodi preko njegove starije ćerke Jelene, koja zajedno s mlađom živi u Madridu, gde poseduju firmu Eksa, koja sarađuje sa C marketom – dakle, potkrada građane Srbije (prouzrokovanje besa). Najzad, umeće se narko-element, koji konstruiše korumpirani inspektor UBPOK-a Mladen Spasić: „Jedna od Radulovićevih ćerki, zajedno sa još jednom devojkom iz Srbije sa španskim državljanstvom, bila je hapšena u oktobru prošle godine kada su joj pronašli priručnu laboratoriju za pretvaranje kokaina u krek. One su ubrzo puštene, ali su ostale pod prismotrom policije. Tada je otkriven i bankarski račun Slobodana Radulovića, za koji ovlašćenje imaju obe njegove ćerke, a preko koga ’prolaze’ velike sume novca. Tada je počela istraga o poreklu tih para.“

Bez logičnog objašnjenja kako je moguće da osoba s radnom dozvolom (ne državljanstvom) pri ovakvom slučaju ne bude deportovana nazad u Srbiju, ide se toliko daleko da se izmišlja i deo Radulovićeve reakcije na ovu vest, koja opet ima funkciju sličnu ’španskoj policiji’: „I ja sam čuo za tu priču i znam odakle je ona potekla. Priča o tom ’hapšenju’ je ujdurma bivšeg dečka moje ćerke sa kojim se razišla pre devet meseci. On je sada progoni, preti, i to je cela priča.“ Tek se u poslednjoj rečenici priloga navodi da „generalni direktor C marketa priču oko navodnog hapšenja njegove ćerke i računa u Španiji povezuje sa predstojećom privatizacijom ovog najvećeg srpskog trgovinskog lanca“, ali se u antrfileu i to spinuje (usmerava) zapravo prema potencijalnom Miškovićevom konkurentu, jer ispada da Radulović sumnja da ga kompromituju Slovenci (zli stranci, profiteri, krivci za raspad SFRJ, itd.) iz Merkatora, koji „zbog EU standarda“ neće želeti da prodaju prehrambene proizvode srpskih nego samo svojih firmi (fabrikacija straha od stranih ulaganja).[9]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj