Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
PREMIJERI ZA BRISANJE: Sjećaš li se brifinga na kom si me prozivao? Foto: Oksana Toskić
Facebook Twitter Google
01.12.2018 / Prikazi

PREMIJERI ZA BRISANJE: Sjećaš li se brifinga na kom si me prozivao?

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Međutim, ludilu kraja nema: dan nakon protesta, Kurir nastavlja s dezinformativnim tekstovima; uprkos činjenicama o neuspelom rušenju vlasti nasilnim sredstvima, u 12 sati se na sajtu pojavljuje tekst „MILO KRENUO NA SVOJ NAROD: Brutalan obračun poslušnika režima sa golorukim i gladnim!“, s nadnaslovom „Haos posle pada Milove vlade“, a u 13.12 časova „KRIVOKAPIĆ I KONJEVIĆ O TEHNIČKOJ VLADI I FER IZBORIMA: Evo kako je pala vlada Mila Đukanovića!“. U prvom od ova dva teksta navodi se da „diktatorski režim Mila Đukanovića 27 godina ugnjetava narod“, gotovo svi navedeni tekstovi u vezi s protestom potpisani su sa EPK (ekipa Kurira), dok neki od njih, pored bombastičnog naslova, sadrže svega po nekoliko rečenica i više spadaju u komentare nego u novinarske članke, što znači da su tu samo radi naslova.

Posebno bizarna manipulacija biće izvršena u tekstu „SVETSKI MEDIJI PRENOSE: Crnogorski specijalci brutalno napali demonstrante“, čiji su oprema i pojedini delovi zbog otkrivene laži takođe naknadno morali biti promenjeni. Cilj članka jeste da se pokaže kako strani mediji staju na stranu „naroda“ i osuđuju Đukanovića zbog navodnog prekoračenja nadležnosti, pa je tako prvobitno senzacionalno „otkriveno“ da je to učinila američka stanica CNN. Kao dokaz za tu tvrdnju postavljen je skrin teksta sa veb-sajta koji pripada toj kompaniji, a za glavnu sliku ogroman logo američkog medija. Ispostavlja se, zatim, da ipak nije reč o zvaničnoj vesti CNN-a, već o kratkom komentaru koji je korisnik iz Podgorice pod registrovanim nazivom „MisterLight“, čija je to prva aktivnost, ostavio na potportalu ili blogu CNN iReport, koji služi da anonimni korisnici plasiraju sopstvene vesti, dok administratori sajta za svaku obavezno naznačuju da li je proverena od strane CNN-a ili nije. Bez obzira na to što uz ovu „vest“ stoji vidljivo istaknuta oznaka „not verified by CNN“, Kurir ovaj komentar preuzima, baš kao što je tokom protesta „zdravo za gotovo“, a zapravo sasvim tendenciozno i unapred smišljeno to činio s komentarima fingiranih pojedinaca s društvenih mreža Fejsbuk i Tviter, da bi nakon njega to učinile i Vijesti iz iste Podgorice iz koje je i misteriozni komentator, pozivajući se na Kurir.

Kada je bruka pukla, Vijesti članak koji su najpre bili nazvali „CNN: Đukanović je poslednji evropski diktator“ potpuno brišu sa svog sajta i preusmeravaju ga na novi tekst sada pod sasvim bezazlenim nazivom, „BBC i Guardian izvještavaju o Crnoj Gori“. U poslednjoj rečenici ovog priloga nalazi se redakcijsko i veoma nekonkretno izvinjenje: „Ranije je greškom navedeno da je CNN izvještavao sa protesta, što nije tačna informacija i izvinjavamo se čitaocima i CNN-u na nenamjernoj pogrešci.“ Atentatorski list Kurir, kojem izvinjenja nisu u opisu posla, povodom načina „izveštavanja“ sa crnogorskih protesta nije osudilo nijedno novinarsko udruženje, a razlozi za to vrlo lako se mogu nazreti: UNS ne reaguje zato što to udruženje zajedno sa sebi srodnim konzervativnim, nacionalističkim organizacijama poput Srpske pravoslavne crkve, Matice srpske i sl. podržava rušenje Đukanovićevog režima, što je očito i iz načina izveštavanja dva štampana medija u kojima ono ima najveći uticaj – po Politici i Večernjim novostima. NUNS pak ne osuđuje Kurir jer bi to moglo da se protumači kao podrška Milu Đukanoviću, a onaj ko podržava njega time bi podržao i režim u Srbiji, koji je sa crnogorskim u odličnim odnosima, što NUNS-u nije dozvoljeno s obzirom na već pomenutu maksimu da se svako delovanje koje može ići u korist Vučiću izbegava koliko god je to moguće.

Lice koje u to vreme obavlja funkciju glavnog i odgovornog urednika sajta Kurir jeste Sonja Lakić, osoba koja je karijeru započela u startnoj novinarskoj postavi ratnohuškačke agencije SRNA, osnovane 1992. godine od strane haških optuženika Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika i sličnih, da bi ubrzo uz urednika Željka Cvijanovića postala šef dopisničke mreže te agencije, a potom na talasu ostalih bosanskih Srba migrirala u Srbiju, gde ju je „udomio“ tabloid Glas javnosti Radisava Rodića. Tu ostaje sve dok taj list ne prestane da izlazi u štampanom izdanju, tj. do 2011. godine, da bi ne zadugo zatim prešla da radi za Kurir kod Aleksandra Rodića, vlasnika Adria Media grupe. Da bi se zamaskirao njen fašističko-klerikalni angažman i u zagrade stavio rusofilsko-pravoslavni kružok iz kojeg potiče, odlazi u Italiju (slično kao i Marijana Milosavljević ili Ljiljana Smajlović u Ameriku) na doškolovanje; 2001. godine aktivno radi na kriminalizovanju Zorana Đinđića i Mila Đukanovića po Nacionalovoj matrici duvanske afere, a poznat je i njen angažman protiv referenduma za nezavisnost Crne Gore u vreme vlasti Vojislava Koštunice, koji joj je sve vreme obezbeđivao političku zaleđinu. Na brifingu u Vladi Srbije održanom 11. aprila 2003. godine, tokom trajanja vanrednog stanja, Sonja Lakić označena je kao pripadnica „grupe za medijski pritisak“ na Đinđića, formirane pod okriljem Aleksandra Tijanića, tadašnjeg savetnika za medije predsednika SRJ, pored Predraga Popovića iz srpskog Nacionala, Željka Cvijanovića iz Blic Newsa i Marine Borozan iz podgoričkog Dana.

Zbog ove informacije u međusobnom razmaku od samo jedan dan, kao po dogovoru, reaguju povezana lica – Željko Cvijanović tekstom „Ili se izvinite ili hapsite“, 16. aprila, i Marijana Milosavljević u NIN-u, 17. aprila, već navedenim člankom „Osveženi maratonac“, u kojem insinuira da Vladimir Popović nelegalno obavlja funkciju sekretara Biroa za komunikacije s medijima, te da ga je Đinđić krajem oktobra 2002. godine navodno udaljio iz Vlade nezadovoljan njegovim načinom rada i zbog pritiska na B92. U svom posebno degutantnom i licemernom tekstu, Cvijanović samo potvrđuje svoje zvanje Karadžićevog „novinara u civilu“, propagandiste koji je u listu Javnost 22. jula 1995. o tek izvršenom genocidu u Srebrenici od strane Vojske Republike Srpske, u kojem je stradalo više od osam hiljada muslimana, pisao kao o „oslobađanju Srebrenice“, o „jednoj mrlji manje na karti“, a hiljade žrtava kvalifikovao samo kao „gladna usta manje“, zbog čega mu je, između ostalog, Karadžić u proleće 1996. dodelio i Orden Njegoša. „Razumem, danas bi neki od vas da me ućutkaju jer sam svedok da se sve znalo oduvek, ali da je rat mafiji objavljen tek onog trenutka kada je svako od vas Đinđićevim ubistvom postao svestan da koegzistencije između njih i vas ne može više biti, da će oni doći po vas ako vi ne dođete po njih“, piše Cvijanović kriminalizujući tadašnju vlast.[1] Pošto je optužio Popovića da stoji iza „konstrukcije“ koju je plasirao radi svoje privatne osvete, njegov tekst odmah narednog dana iz interesa prenosi i portal B92 Verana Matića; Cvijanović i Lakić policijsku akciju „Sablja“ videli su nikako drugačije nego kao „odmazdu prema političkim neistomišljenicima“, upravo onako kako je to često tvrdila i njihova zaštitnica Ljiljana Smajlović, zajedno s kompletnim UNS-om, a nakon toga i Damir Kalember iz Vremena.[2]

Ipak, tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović u svojoj knjizi ne navodi Vladimira Popovića među članovima radnog tima formiranog radi koordinacija mere vanrednog stanja i operacije „Sablja“, koji su činili Nenad Milić, zamenik ministra, general Sreten Lukić, pomoćnik i načelnik Resora, general Bora Banjac, načelnik UBPOK-a, general Milan Obradović, načelnik Gradskog sekretarijata, pukovnik Mile Novaković, načelnik Uprave kriminalističke policije, „a po potrebi su dolazili i Srđa Ranđelović, generalni inspektor, Goran Radosavljević Guri, komandant Žandarmerije, i drugi, po pozivu kada su imali nešto da referišu. [...] Na tim sastancima nisu dogovarane operativne mere i aktivnosti. Operativne dogovore su pravili oni koji su vodili pojedine operacije i konkretnu istragu. Čitav posao je vođen preko Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, beogradske policije i Uprave kriminalističke policije u sedištu. To su bili operativni nosioci akcije. [...] Svaki dan, uključujući subotu i nedelju, dok je trajalo vanredno stanje, a i posle njega, dok je trajala akcija ’Sablja’, mi smo se sastajali u 11 sati, da bismo se zajednički informisali šta se desilo i šta se dalje planira.“[3] I Mile Novaković takođe navodi isti niz imena, uz napomenu da je u štab uključen i tadašnji direktor BIA Miša Milićević, a da je koordinaciju između štaba i BIA vodio Zoran Janjušević, savetnik ubijenog premijera. „Van štaba Ministarstva postojala je i politička koordinacija akcije, koja je išla preko Nenada Milića i Zorana Janjuševića. Oni su bili na stalnoj vezi sa potpredsednikom Vlade Čedomirom Jovanovićem i šefom vladinog Biroa za informisanje Vladimirom Bebom Popovićem“, piše Novaković.[4]

Odgovarajući na pitanja advokata odbrane Momčila Bulatovića 17. maja 2005. godine u Specijalnom sudu, Popović je objasnio svoju rutinu i nadležnosti tokom akcije „Sablja“, a konkretno u vezi s brifingom za urednike i novinare medija: „Znači, informacije sam dobijao od ljudi koji su istragu vodili. Oni su imali neku vrstu, ne znam kako to da nazovem, koordinacija dnevnih koje su se, mislim u početnoj fazi, dešavale u Kneza Miloša, u kabinetu ministra Mihajlovića, a čini mi se u kasnijoj fazi, u UBPOK. Zašto kažem ’čini mi se’? Zato što nisam nikada bio u UBPOK, a bio sam u Kneza Miloša puno puta i čekao da završe sastanak, jer su mene pola sata ili sat kasnije čekali novinari u zgradi Vlade kojima sam trebao da dam informacije o tome šta je novo u istrazi urađeno, i tu su postojala dva stepena. Jedan je bio čisto policijski i ti sastanci su, mislim, bili oko 12, oko podne, zato što su oni noću radili i pre nego što neka ekipa ode na spavanje, onda oni dođu u policiju i to su bili čisto policijski sastanci. Ne znam da li je bilo odvojeno – beogradska policija, UBPOK ili BIA. Nisam bio prisutan nikada ni na jednom od tih sastanaka.“[5] Protiv urednika Blic Newsa Željka Cvijanovića, koji se u pomenutom tekstu žali kako ga je Popović tužio za klevetu i kako mu „već godinu dana šalje pretnje vrlo maštovite sadržine, poput hapšenja i 20-godišnjeg zatvora“, samo nešto više od mesec dana kasnije MUP će podneti krivičnu prijavu zbog već ranije pomenutog teksta „Legija i Šiptar podmetnuli Buhine ubice“, objavljenog 21. maja 2003. godine.

Uticaj Sonje Lakić i njenog ratnohuškačkog novinarstva koje je tokom prve polovine devedesetih vodila sa Pala, a potom iz Dečanske ulice u Beogradu, u Kuriru je više nego očit tokom crnogorskih protesta, ali i nakon njih. Dok se u vreme protesta glavna propagandna nota ticala Mila Đukanovića kao diktatora, represivne vlasti koju Evropska unija toleriše, kriminala i korupcije, mafijašenja i sl., tj. više bila opšteg i univerzalno upotrebljivog karaktera (svi koji su protiv Đukanovića ih mogu koristiti, ma sa koje pozicije dolazili), ona na momente uzima i jasno nacionalističku komponentu po modelu upravo one struje iz Demokratskog fronta koju predvodi četnički vojvoda Andrija Mandić, ali i Srpske pravoslavne crkve, Matice srpske i ostalih institucija koje pokušavaju subverzivno da deluju na ustavni poredak susedne suverene države. Ubrzo postaje jasno zašto je Kuriru privremeno potreban ovaj prosrpski, nacionalistički diskurs; četiri dana uoči zakazanog protesta, 21. oktobra, pojavljuje se tekst pod naslovom „ZAR JE PREČA ŠAKA VLASTI OD OBRAZA I ČASTI: Narod Crne Gore priznao te nije, Kosovo je srce Srbije!“, za koji je povod glasanje Crne Gore za prijem Kosova u Unesko, gde se otvoreno citiraju poruke ekstremističkih organizacija poput onih da je glasanje Crne Gore „sramno“, da je Crna Gora „fantomska država“, a njen kulturni i nacionalni identitet tumači kao „izdaja đedova“, što se po dobro poznatom receptu iz devedesetih koristi radi dizanja tenzije pre protesta na kojima će iste te grupe izazvati nasilje i sukobe s policijom – dok Kurir, Sonja Lakić ili Aleksandar Rodić za to ne podnose nikakvu odgovornost.

Atmosferu rata koju je Lakićeva iz iskustva prenela, Kurir dodatno začinjuje slikom čija je pozadina miks srpske zastave s crnogorskim grbom, a u prvom planu maskirano uniformisano lice s oružjem i porukom iz naslova, što je parola još iz vremena vladavine Vojislava Koštunice, Borisa Tadića i postreferendumskog ambijenta. Zbog ove sve dominantnije linije protesta čak će i suverenistički orijentisane Vijesti u jednom momentu početi da se ograđuju od Mandića i Kurira, tabloida čiji zaposleni ne prezaju ni od kakvog ideološkog predznaka i rade sve za šta im se plati, pa makar to sutradan bilo potpuno oprečno od onoga što su pisali juče – s obzirom na to da anatemizuju drugu državu i zbog toga smatraju da to što rade ne može imati nikakve političke posledice po njih u Srbiji.

Za sve vreme trajanja propagande, Rodić je na direktnoj vezi s liderima DF-a, a sve više sa strujom iz Nove srpske demokratije, koji mu se redovno javljaju i kao po naredbi snimaju za njegov medij kraće audio-intervjue, koje zatim Kurir kači na svoj Jutjub kanal. Dana kada se održava glavni protest, 24. oktobra, Kurir u Srbiji još tokom dana odlazi korak dalje, započinjući paralelan rat protiv medija koji u Crnoj Gori podržavaju režim Mila Đukanovića – RTCG, Informera CG, Pobjede i TV Pink M – i u 17.37 sati objavljuje prilog pod naslovom „MILOVI PLAĆENICI U AKCIJI: Vladimir Beba Popović i Informer napadaju opoziciju!“ i nadnaslovom „Uz diktatora“. Čitav članak sastoji se iz uvodnika, gde se u stilu Hitlerovih poslednjih dana provedenih u berlinskom bunkeru kaže da „izvor Kurira navodi da se Beba Popović trenutno nalazi u štabu Mila Đukanovića, odakle koordinira akcije medija“, i dva kratka pasusa, od kojih drugi nema nikakve veze s temom, a odnosi se na laž da je Popović gostujući u emisiji Utisak nedelje 29. juna 2014. godine rekao da „Informer radi za Vladu Crne Gore“, čime je u svojoj knjizi o Šariću javnost obmanuo i Stevan Dojčinović; zatim se aludira da je emisija Olje Bećković zbog toga i „ukinuta“ – dakle, po nalogu opet omnipotentnog i svemoćnog Makijavelija Mila Đukanovića, kao što je pre godinu i po dana, prema pisanju istog lista, želeo da pokupuje „nezavisne medije“ u Srbiji, misleći upravo na Kurir. Glavna poruka ove „vesti“ jeste da „Popović upravlja propagandnom mašinerijom Mila Đukanovića – Informerom, Pobjedom, RTCG i ostalim prorežimskim medijima koji mesecima beskrupuloznim lažima napadaju opoziciju Crne Gore! Bitno je da narod više ne naseda na njihove laži“.

Devet minuta nakon tog priloga sledi dodatak u kojem Kurir pokušava da dokaže istinitost svojih tvrdnji o „beskrupuloznim lažima“ (samo jedna od fraza koju će ovaj tabloid ponavljati u svim tekstovima radi što veće hiperprodukcije) i navodi primer vesti na RTCG od 15 časova tog dana o nezvaničnoj informaciji iz Uprave policije da se ne isključuju incidenti i nemiri širih razmera, te da se zbog toga građanima ne preporučuje izlazak na ulice u periodu od 19 sati do 6 časova ujutru, do kad je protest zakazan, što se na kraju ispostavilo kao tačan nagoveštaj radnji. Ovakvo licemerje tabloida, koji, s druge strane, sve vreme simulira atmosferu uspelog državnog udara, krunisano je naslovom „OVAKO RADI BEBINA PROPAGANDNA MAŠINERIJA: RTCG lažima zastrašuje građane i izaziva haos!“. Hoće se reći, na isti način na koji je radila i tokom vanrednog stanja 2003. godine na brifinzima u Vladi Srbije, ili, kako bi rekli Svetlana Lukić, Aleksandar Tijanić i ostali demonizatori – za vreme Vlade Zorana Đinđića.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj

 
  1. Popović, V., Željko Cvijanović – Novinar u civilu, YUCOM, Beograd, 2007, str. 14.
  2. Osmog jula 2003. godine u Pukanićevom Nacionalu pojavljuje se tekst pod nazivom „Montgomery srušio srbijanskog medijskog policajca“, koji će sumirati čitav slučaj, uključujući i momenat o grupi za medijske pritiske, za čijeg je člana navedena Sonja Lakić. Interesantno je da se u ovom prilogu nalazi i sledeći pasus: „Potpredsjednik Vlade Čeda Jovanović izjavio je: ’Nije točno da je itko iz republičke vlade utjecao na medije, nije točno da se Popović razišao sa Zoranom Đinđićem i oni novinari, političari i diplomati koji to tvrde samo pridonose neukusnoj kampanji koja zaobilazi činjenice.’ Drugi potpredsjednik vlade Žarko Korać ironizirao je Montgomeryja: ’Na ovo što se dogodilo s NIN-om odgovorit ću analogijom. Kako vama izgleda ovakva vijest: ambasador Srbije i Crne Gore posjetio je američkog predsjednika Georgea W. Busha i zahtijevao da smijeni svog portparola jer se loše ponaša prema novinarima. Tek kad svatko pošteno odgovori je li to u opisu radnog mjesta ambasadora, nastavit ćemo daljnji razgovor.’“
  3. Mihajlović, D., Povlenske magle i vidici. Tom 2: Zapisi i kazivanja o životu i politici posle 5. oktobra 2000, NEA-Beograd, Beograd, 2005, str. 412–413.
  4. Novaković, M., Državo, ruke uvis!, Vukotić media, Beograd, 2014, str. 172–173.
  5. „Najčešće, znači najčešće, to je izgledalo tako što me oni pozovu, što ja dođem u neku kancelariju gde oni već sede, znači, ta se grupa raščisti, ostane troje, četvoro, petoro njih, i onda mi oni diktiraju informacije koje smem da kažem, međusobno se konsultuju da li to sme zbog procesnih stvari, da li ne sme, da li je dobro za istragu, da li nije. Nekada bi ministar rekao neke stvari koje su za javnost dobre, da javnost sazna, ali one ometaju istragu, pa ne da Obradović, ili ne da Banjac i tako dalje. Prisustvovao sam tome, pa onda, nakon što od njih dobijem, ponovim u stilu, ’je li ovo mogu da kažem’, ’mogu, mogu, mogu’. Pretpostavim koja su to pitanja koja će mi novinari postavljati, jer ne idem samo da im čitam nego da i odgovaram na neka pitanja. Šta ako me pitaju ovo, šta ako me pitaju ono, završim sa njima te razgovore i onda odem na sastanak sa novinarima i prenesem im tu informaciju“ (Svedočenje pred Specijalnim sudom Vladimira Popovića na suđenju za ubistvo Zorana Ðinđića, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 236–237).
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane