Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
PREMIJERI ZA BRISANJE: Kako simulirati Peti oktobar u Crnoj Gori Foto: Oksana Toskić
Facebook Twitter Google
01.12.2018 / Prikazi

PREMIJERI ZA BRISANJE: Kako simulirati Peti oktobar u Crnoj Gori

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Kako antivladini protesti odmiču, tako postaje sve jasnije da je njihov pravi smisao protivljenje ulasku Crne Gore u NATO alijansu, čiji se poziv u članstvo očekuje krajem godine, a namera – da ta alijansa odgodi odluku zbog navodnog nezadovoljstva i neodobravanja crnogorskih građana, iako takav stav od strane Demokratskog fronta nikada javno nije iznet, već se umesto toga konstantno potenciraju kliše-teme, kao što su ekonomska situacija, težak život, tj. upravo ona polarizacija koja je naglašena i u pomenutom, naizgled bezazlenom članku u Vijestima nakon kojeg je Vukojević na Fejsbuku pretio premijeru. Takođe nimalo slučajno nije ni to što se protesti dešavaju usred turbulencija u vladajućoj koaliciji između Đukanovićevog DPS-a i Krivokapićevog SDP-a, koji, prema rečima premijera, podršku pojedinih delova opozicije poput Pozitivne Crne Gore NATO integracijama doživljava kao „smrtnu opasnost“, jer tako gubi svoje pravo na monopol i korupciju.[1]

Na godišnjicu petooktobarskih promena u Srbiji, stranka čiji je donedavni predsednik Vojislav Koštunica, tada kao kandidat DOS-a za predsednika SRJ, bio viđen za nosioca istih, koristi ovu datumsku simboliku da lansira peticiju podrške kako bi je sa Srbije, u kojoj više nema značajan politički uticaj, translocirala na Crnu Goru i tako prenela značenje da je sada vreme da se i tamo desi ono što se 2000. godine desilo u Srbiji. Objektna paralela koja se uspostavlja ovim premetom u podsvesti je jasna – tadašnji diktator Milošević u korelaciji je sa Đukanovićem, čiji se režim za ove prilike naziva „poslednjom diktaturom na Balkanu“. Peticiju, koja predstavlja prvi korak u orkestriranoj simulaciji Petog oktobra, potpisuju sve sami „proslavljeni asovi“ i medijski atentatori na Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića: Milo Lompar, Miša Đurković, Slobodan Samardžić, Milan Brdar, Slobodan Reljić, Dušan Proroković, Željko Cvijanović, Leon Kojen, Mihailo Medenica, Đorđe Vukadinović, Vladan Glišić, Andrej Fajgelj i drugi. U tekstu peticije između ostalog se kaže: „Ljudi traže Slobodu. Ti ljudi su građani Crne Gore ali i pripadnici naroda koji je u Crnoj Gori potpuno obespravljen. To je naš narod“, čime se ponavlja motiv iz nacionalističkih ratova u vezi sa ugnjetavanjem Srba – ovoga puta u Crnoj Gori – kako bi se animirala domaća javnost, izazvalo dodatno neraspoloženje prema režimu Mila Đukanovića i u svojim težnjama podržao Demokratski front predvođen NSD-om Andrije Mandića.

Šesnaestog oktobra u Politici se pojavljuje tekst istoričara Čedomira Antića (nekadašnjeg studentskog aktiviste u beogradskim protestima za vreme Miloševića, a danas osnivača Naprednog kluba, još jedne nacionalističke nevladine organizacije pod ruskim uticajem, koja se zalaže za otcepljenje Republike Srpske od BiH i time zagovara upravo tezu iz vremena Miloševića o svim Srbima u jednoj državi) pod nazivom „Podgorica je svet“, s jasnom aluzijom na transparent „Beograd je svet“ tokom nekadašnjih demonstracija, gde se već u uvodniku kaže da je danas u Crnoj Gori „žrtva buntovnika veća nego što je pre dvadeset godina bila naša u Srbiji“. U ovom tekstu se za Đukanovićev režim tvrdi da „nikada nije trpeo postojanje demokratskih ustanova“, a Vučićevom zamera što ne brani interes srpskog naroda u Crnoj Gori, iako uopšte nije rečeno koji bi to interes trebalo da bude (povratak Crne Gore pod okrilje Srbije?), jasno zagovarajući da stav države Srbije treba da bude neprijateljski prema takvoj Crnoj Gori (i Makedoniji) u jednoj izuzetno neodmerenoj ili rečenici koja jednostavno samo računa na preovlađujuću ostrašćenost čitalaca Politike: „Ako bismo Đinđiću, Koštunici, Tadiću i Vučiću mogli da oprostimo bezobzirno, sebično i kukavičko oglušavanje o moralnu, nacionalnu i ustavnu obavezu da se makar zanimaju za prava naše braće i sunarodnika, današnja ćutnja srpske vlade nedopustiva je i neoprostiva.“ Iz vizure ovog lica, dakle, ni Koštunica ni Tadić nisu urušavali odnose sa Crnom Gorom koliko je trebalo, po logici prema kojoj ni Milošević u ratovima nije pokazao dovoljnu čvrstinu i istrajnost u svojoj zločinačkoj politici. Iz ovoga jasno sledi da je Antić upravo jedan od onih koje pominje Popović u Insajderu – koji su rušili Miloševića jer su bili nezadovoljni ne zato što je vodio, već zato što je izgubio sve ratove.

Isprovocirani fotografijama primitivizma koji se odigrava u šatorima ispred Skupštine i rešeni da nakon dvadeset dana blokade Bulevara Svetog Petra Cetinjskog stanu na put neprestanom ponižavanju, ugrožavanju bezbednosti ostalih građana i obesmišljavanju reda i mira „patriotskim“ lumperajkama, 250 pripadnika crnogorske policije asistiralo je pripadnicima komunalne policije da u subotu 17. oktobra ujutru u 5.45 sati uklone binu i šatore pomoću bagera, prilikom čega su došli u sukob s pojedinim od 40 demonstranata koji su se u to vreme zatekli u improvizovanom šatorskom logoru.[2] Na snimcima koje su objavljivali kako TV Vijesti tako i portal IN4S (po principu ’čega se pametan stidi...’) vidi se kako nekolicina demonstranata vređa policajce koji na miran način pokušavaju da udalje ljude od šatora, a zatim i kako poslanik DF-a u Skupštini Glavnog grada Nikola Bajčetić vozilom marke „reno megan“ nasrće i probija policijski kordon.[3] TV Vijesti montiraju snimak na kojem policajac primenjuje silu nad poslanikom Milanom Kneževićem prskajući ga biber sprejom, dok izostavljaju momente pre toga u kojima pokušava da udari policajca, skidajući mu kapu i bacajući je drugima da je šutiraju, kako bi taj snimak zatim bio upotrebljen s ciljem manipulacije da je policija primenila prekomernu silu, pošto je Knežević posle incidenta završio u bolnici.

Lider Socijalističke narodne partije Srđan Milić potom je akciju policije nazvao „brutalnim napadom organizovane kriminalne grupe obučene u policijske uniforme“, pokušavajući da unese zabunu u smeru da časni policajci (na čijem je čelu ministar unutrašnjih poslova Raško Konjević iz SDP-a) nikada ne bi činili tako nešto, nego pre plaćenici kriminalca Đukanovića, dok se Demokratski front odlučuje na drugu strategiju, četiri puta uvećavajući broj policajaca, pa u svom saopštenju navodi da je njih oko hiljadu do zuba naoružanih „brutalno napalo i rasturilo mirne, demokratske i građanske proteste“. U Srbiji, istog dana navedena saopštenja, uz jasno stavljanje na stranu protestanata, objavljuju Večernje novosti nacionaliste i ratnog huškača Ratka Dmitrovića, koji sada, prisećajući se svojih uloga u ratu u Hrvatskoj tokom devedesetih, stavlja naslov „Haos u Podgorici: Policija uz pomoć suzavca i bagera razbila demonstrante“; dalje se kaže da se Crna Gora nalazi na ivici građanskog rata, da je Đukanović spreman svim sredstvima da brani svoju diktatorsku vlast, dok se tekst oprema fotografijama i video-klipovima koje distribuiraju Vijesti Željka Ivanovića.

Prilikom akcije uklanjanja šatora, na početku koje je policija u nekoliko navrata tražila od demonstranata da se mirno udalje i ne pružaju otpor, povređeno je šest policajaca, a privedeno 11 lica, među kojima su poslanici Slaven Radunović i Vladislav Bojović, odbornik u Skupštini Glavnog grada Nikola Bajčetić, u Skupštini Gradske opštine Golubovci Dragutin Klikovac, novinar Dražen Živković (Dan), urednik portala IN4S Gojko Raičević i drugi.[4] Po sličnom sistemu kao što to čini Srpska pravoslavna crkva, zbog ovog poslednjeg u propagandu se iz širokog korpusa istomišljenika uključuje Udruženje novinara Srbije (UNS), saopštenjem od 18. oktobra u kojem protestuje „zbog policijskog nasilja u Podgorici prema glavnom i odgovornom uredniku portala IN4S i članu UNS-a Gojku Raičeviću“, koji se prilikom intervencije policajaca nevino predstavljao kao novinar na radnom zadatku, iako se nije nalazio u delu predviđenom za predstavnike medija, krijući da je jedan od direktnih organizatora demonstracija.[5] Paralela sa SPC očigledna je i u sledećem elementu: onako kako mitropolit Amfilohije Radović deluje u Crnoj Gori i poseduje crnogorsko državljanstvo bez obzira na to što pripada SPC i služi kao agent da minira i umanjuje uticaj Crnogorske pravoslavne crkve, tako Crnogorac Gojko Raičević registruje svoj proruski portal u Crnoj Gori, a član je sindikalnog Udruženja novinara Srbije Ljiljane Smajlović iz susedne države, koje mu kao institucija iz „matice“ Srbije čuva zaleđinu dok za nju obavlja subverzivne poslove. Sajt IN4S (enforce, engl. uvesti zakon ili zakonitost, primeniti silu) nastao je 2008. godine, a marta 2011. godine istoimena organizacija pokrenula je akciju protiv pristupanja Crne Gore NATO i postala koordinator mreže nevladinih organizacija pod nazivom „Ne u rat – ne u NATO“, koja se direktno finansira iz Rusije, kao što organizuje i logistikuje proteste u Crnoj Gori.

Podgorički list Pobjeda u izdanju od 18. oktobra objavio je detalje iz pisma koje je lider NDS-a Andrija Mandić sedam dana ranije poslao diplomatskim predstavništvima zemalja članica NATO, a samo tri dana pre zvanične posete generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga 14. oktobra Crnoj Gori, koji je pozitivno ocenio njen napredak na putu ka punoj integraciji u tu alijansu. Mandić na sledeći način upozorava na posledice poziva da ta država pristupi Severnoatlantskom savezu: „Ukoliko se, ipak, vlade vaših zemalja odluče da postupak učlanjenja Crne Gore u NATO sprovedu sa nelegitimnom Vladom, bez uključenja stvarne volje građana, to će značiti samo jedno – da ste još jednom prenebregli ono za šta se formalno zalažete. [...] To bi donelo nove potrese i dramatične posledice u budućem životu crnogorskog društva. Ne moram naglašavati da takva, pogubna odluka ne može biti legitimna, niti legalna, te da je apsolutna većina građana Crne Gore, koja se inače protivi ulasku u NATO, nikad ne bi priznala.“[6] Uključenje „stvarne volje građana“ ovde se odnosi na nastojanje prosrpskih stranaka da se odluka o pristupanju Crne Gore NATO savezu donese referendumom, tj. da se po svaku cenu izbegne skupštinsko odlučivanje po tom pitanju.[7] U tom smislu, protesti koji su u toku i njihova transformacija u nasilje koje će uslediti u narednim danima i nedeljama mogu se protumačiti kao ubeđivanje adresata Mandićevog pisma da je neophodno odložiti poziv za ulazak u članstvo, ali i kao signal međunarodnoj javnosti da bi do eventualne promene volje građana na referendumu moglo doći tek po smeni „nelegitimne Vlade“, kojoj bi ona trebalo da pripomogne. Razlog zašto je aktuelna crnogorska vlast za NDS, ali i za ostatak Demokratskog fronta, MANS, Vijesti, Monitor i Dan nelegitimna, jeste isti onaj najmanji i jedini sadržalac koji ih ujedinjuje petnaest godina unazad – zato što je „kriminalna“.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj

 
  1. „Ne može nas ucjenjivati DF sa 6% podrške“, RTCG, 6. oktobar 2015. (http://www.rtcg.me/vijesti/politika/105771/ne-moze-nas-ucjenjivati-df-sa-6-podrske-.html; pristupljeno 23. oktobra 2015). Sukob je nastao krajem juna 2015. godine, mesec dana pošto je Ranko Krivokapić reizabran za predsednika SDP-a, a njegov protivkandidat Ivan Brajović izgubio, kada su Brajović i njegov kolega i vicepremijer Crne Gore Vujica Lazović, obojica i ministri u Vladi, kao i deo članstva, istupili iz SDP-a, nezadovoljni načinom na koji stranku vodi njen dugogodišnji predsednik, zadržavajući pritom svoje ministarske funkcije. Budući da prema koalicionom sporazumu ta mesta pripadaju stranci koja ih je predložila, SDP je tražila smenu Lazovića i Brajovića, ali je Vlada, u kojoj je DPS Mila Đukanovića u većini – takav predlog odbila. Ovaj motiv se, uz prećutnu podršku SDP-a, u medijima obilato koristi ukombinovan s protestima, jer se preko naslova poput „Raskol u koaliciji, crnogorska vlada već pala?“ (Politika) i „PALA MILOVA VLADA I ZVANIČNO: Vreme je za prelaznu vladu i fer izbore!“ (Kurir) ovi događaji prikazuju i kao zasluga demonstranata, tj. da su protesti Demokratskog fronta uspeli.
  2. „Konjević: Policija tokom razbijanja protesta koristila minimalna ovlašćenja“, Portal Analitika, 18. oktobar 2015. (http://portalanalitika.me/clanak/205551/konjevic-policija-tokom-razbijanja-protesta-koristila-minimalna-ovlascenja; pristupljeno 24. oktobra 2015).
  3. „Gurali policiju, autom kroz kordon“, RTCG, 17. oktobar 2015. (http://www.rtcg.me/vijesti/politika/106893/gurali-policiju-autom-kroz-kordon.html; pristupljeno 24. oktobra 2015).
  4. „Čitav slijed događaja je posljedica svjesnog kršenja zakona od strane poslanika iz DF-a, svjesnog izazivanja reakcije vlasti. Demokratski front je dobio dozvolu za održavanje protesta, odnosno za postavljanje bine i šatora na platou ispred Skupštine Crne Gore, od Sekretarijata za saobraćaj i komunalne poslove Glavnog grada i Ministarstva unutrašnjih poslova Crne Gore, u trajanju od sedam dana. Nakon isteka tog roka, Sekretarijat za saobraćaj i komunalne poslove je produžio dozvolu za postavljanje bine i šatora, uz zahtjev da DF sve to pomjeri na trotoar, kako bi Bulevar bio oslobođen za saobraćaj i bilo omogućeno normalno funkcionisanje prometa. Demokratski front je odbio i da primi rješenje o produženju dozvole. Ministarstvo unutrašnjih poslova Crne Gore ponudilo je i sljedeće rješenje DF-u: da binu i šatore pomjere na trotoar u skladu sa odlukom Sekretarijata, a da Bulevar bude zatvoren za saobraćaj svake večeri tri sata, dok traje politički dio programa na bini, dok god protesti budu trajali. Demokratski front je odbio i ovu ponudu MUP-a. Pitam vas sve – zašto? Zašto je bilo važno da blokiraju i dalje saobraćajnicu? Ja ću vam reći – zato što su namjerno išli na sukob. Zato što su samo tako mogli izazvati reakciju širih masa i dobiti na značaju, svjesni da su doživjeli entropiju sa „mirnim protestima“. Zašto lažu da su prekinute mirne demonstracije kad su mogli da ih nastave ta tri sata dok traje program na Bulevaru, a da ostatak dana samo omoguće nesmetan saobraćaj?“, piše Slobodan Jovanović iz Crnogorskog pokreta („Kako je propao oktobarski puč“, Portal Analitika, 28. oktobar 2015. [http://portalanalitika.me/clanak/206723/jovanovic-kako-je-propao-oktobarski-puc; pristupljeno 29. oktobra 2015]).
  5. „UNS: Kazniti policajca koji je udario Raičevića“, UNS, 18. oktobar 2015. (http://www.uns.org.rs/sr/saopstenja/33890/uns-kazniti-policajca-koji-je-udario-raicevica.html; pristupljeno 24. oktobra 2015).
  6. „MUP CG: Policajac teže povređen, pet lakše i urednica TV Pink M“, Politika, 19. oktobar 2015.
  7. Indikativno je da će Ruska duma u izjavi koju je usvojila 20. novembra, a kojom se protivi pridruživanju Crne Gore NATO savezu, potencirati preslikano isti argument – da „crnogorske vlasti na svaki način izbjegavaju održavanje referenduma o evroatlantskim integracijama zemlje, bojeći se da čuju glas naroda“, da „težnja režima Mila Đukanovića da uđe u NATO protivrječi volji većine naroda“ i da je „vještačko guranje Crne Gore u NATO direktno kršenje prava naroda da sam određuje svoju sudbinu i gaženje sjećanja na nevine žrtve bombardovanja 1999. godine“ („Ruska Duma usvojila Izjavu: Protive se ulasku Crne Gore u NATO“, Vijesti, 20. novembar 2015).
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane