Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Postulati Milovana Brkića

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

U broju 275 Tabloida, koji je izašao 3. januara 2013. godine, objavljen je tekst pod nazivom „Vučićeva ženska momčad“ i nadnaslovom „Slučaj obljubljenog vođe i njegove razuzdane telesne garde“, u kojem se razrađuje teza o izvesnom krugu mladih muškaraca iz SNS-a koji se druže s premijerovim sinom Danilom i treba da ga „prevaspitaju“ i skrenu s puta desnih ekstremističkih organizacija prema kojima je pokazivao simpatije. Insinuira se da je reč o „ljubavnim parovima“, a upotrebljena je i reč „bahanalije“, po staroj dobroj recepturi primenjenoj na Stanku Subotiću i Milu Đukanoviću u epizodi o kojoj je „svedočila“ Moldavka Svetlana Čebotarenko, a izmislila Ljiljana Raičević iz podgoričke Sigurne ženske kuće.[1] Isti motiv, u vezi sa istim licima, u već navedenom tekstu dve godine kasnije, na godišnjicu atentata na Zorana Đinđića ponavlja Danilo Redžepović, navodeći „zajednička noćna kupanja u bazenu“ i provode na kojima „učestvuju samo mlade osobe muškog pola“.[2]

Dvadeset drugog januara, u emisiji Upitnik na prvom kanalu RTS-a, Vučić pokazuje voditeljki Oliveri Jovićević primerak broja Tabloida u kojem se nalazi sporni tekst i skreće pažnju da se u njemu insinuira da on zajedno sa ostalim navedenim licima seksualno opšti sa svojim maloletnim sinom.[3] Šest dana nakon toga oglašava se NUNS saopštenjem u kojem „najoštrije osuđuje svako medijsko plasiranje fabrikovanih informacija koje narušavaju dostojanstvo ličnosti, izvrgavaju ruglu pojedince i zloupotrebljavaju decu“.[4] Brkić potom upućuje demanti RTS-u i tuži NUNS za povredu ugleda i časti, tvrdeći da se u tekstu ne insinuira da Vučić opšti sa svojim sinom, dok u pismu koje je poslao UNS-u, a ovo udruženje objavilo na svom sajtu, tražeći zaštitu od „teških i neosnovanih optužbi koje je na njihov račun izrekao NUNS“, između ostalog piše da je „Vučić doveo preko Šeika Zajeda, ubice Al Kaide da nas pobiju“.[5] Uprkos tome što je u spornom tekstu jasno označeno da „momčad“ koja se druži s njegovim sinom i čitava ekipa zajedno s maloletnim Danilom predstavljaju deo „Vučićeve lične i političke intime“, Viši sud u Beogradu 24. decembra 2013. godine donosi presudu u korist Tabloida, kaznivši simbolično NUNS sa 1.000 dinara i obavezom da objavi donetu presudu u medijima. Po žalbi NUNS-a Apelacioni sud u Beogradu zatim odbacuje tužbeni zahtev Brkića kao neosnovan, a udruženi „ološ“ – Redžepović i Brkić – 13. oktobra 2015. godine zajedno manipulišu tekstom na Teleprompteru pod naslovom „SUD PRESUDIO: Vučić laže da je Tabloid pisao da on seksualno opšti sa svojim sinom“, tvrdeći kako je sud svakako ostao pri tome da je nesporno da u Tabloidu nije objavljeno ono za šta ga u saopštenju tereti NUNS. Upravo ovo poslednje, dva meseca kasnije, postaće dragoceni podatak za medijskog ekstremistu Slavišu Lekića i njegov serijal Mediji u Srbiji: Hronika propadanja, i dokaz da je Vučić na RTS-u obmanjivao građane.

Kao posledica ovakvih tekstova, ali i zbog toga što dozvoljava održavanje Parade ponosa, deo javnosti koju iritira Aleksandar Vučić počinje da provocira parolama u kojima premijera Srbije naziva pogrdnim izrazom za homoseksualce, pa tako 14. oktobra 2014. godine, pred početak utakmice Srbija–Albanija, dok sportski novinar i komentator RTS-a Predrag Strajnić uživo u programu razgovara sa gostima na stadionu Partizana, navijači na tribinama skandiraju „Vučiću, pederu!“, da bi se jedan od njih, Igor Mikić, pojavio i u krupnom kadru direktno ispred kamere, prekidajući Strajnića i čineći isto.[6] Beogradski pisac Marko Vidojković u svojim nastupima u internet emisijama, kao i na TV N1, redovno govori o premijeru Srbije kao o „stoprocentnom pederu“, a članovi i simpatizeri Demokratske stranke i Nove stranke na kvaziprotestu povodom svečanog postavljanja kamena temeljca za izgradnju projekta „Beograd na vodi“, 27. septembra 2015. godine, u prisustvu svojih lidera ponavljaju isto skandiranje s Partizanovog stadiona, što beleže i kamere Tanjuga.

Na podjednako neukusan način, Tabloid dalje u broju 310 od 8. maja 2014. godine u tekstu „Sve prodati, pa se u beg dati“ na indirektan način optužuje Vučića za smrt njegovog novorođenčeta, kao i za to da ne dozvoljava da se vest o toj smrti objavi u javnosti, uzgred iznesenim, bizarnim detaljem: „Krijući da mu je supruga Tamara izgubila pred porođaj bebu, optužujući ga da je kriv za njenu smrt, Vučić nam je poručivao da od njega možemo očekivati samo krv, znoj i suze, i da ćemo tri godine, najmanje, ’prolaziti kroz bolne reforme i da nas očekuju teški događaji’.“ Bez obzira na to što su vest o smrti bebe, koja se dogodila tri dana pre termina za porođaj, 29. aprila 2014. godine objavili tabloidi Blic i Kurir.[7] Brkić je poznat i po tome što je objavio notornu laž, koja je dospela i do mejnstrim medija, da je Snežana Divac, supruga Vlade Divca, vozila „mini kantrimen“ koji je krajem jula 2014. godine na Brankovom mostu usmrtio Luku Jovanovića; njegov list neko vreme materijalizovala je štamparija APM Print u vlasništvu kompanije Ringier Axel Springer, na čije je otvaranje, kao kuriozitet, Vučić bio pozvan 2. septembra 2013. godine.[8] Zamenik urednika magazina Tabloid je Milan Malenović, koji je 1996. godine posle kraće svađe kuhinjskim nožem preklao svog suseda Mladena Gavrića, a zatim pucao u njega pištoljem, zbog čega je na robiji proveo sedam i po godina, da bi 18. avgusta 2015. godine bio ponovo uhapšen zbog pretnji smrću koje je na Fejsbuku uputio premijeru Aleksandru Vučiću i ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću.[9]

U to vreme i portparol Nezavisnog sindikata policije, Milovan Brkić, sredinom 2002. godine isključen je iz NUNS-a, pošto je u listu Nacional 11. marta 2002. godine urednika Predraga Popovića, bliskog Brkićevog prijatelja, koji danas piše za Tabloid, optužio tadašnje čelnike tog udruženja Gordanu Sušu, Filipa Mladenovića i Branka Vučkovića za finansijske malverzacije. Tada je podneo i krivičnu prijavu protiv njih zbog određenih neslaganja u Izveštaju o prihodima i rashodima tog udruženja i sumnje da su navedena lica poslovala mimo žiro i deviznog računa NUNS-a i na taj način, preko određenih projekata, sticali protivpravnu imovinsku korist. Krajem jula iste godine ovaj policijski novinar pretio je u Drugom opštinskom sudu sudiji i zapisničaru, zbog čega je pokrenut postupak protiv njega; u velikom broju slučajeva Brkić je procese rešavao u svoju korist tako što je izbegavao pojavljivanje u sudu i čekao da slučajevi zastare, ili se pozivao na nalaz neuračunljivosti iz mentalne ustanove.[10] Postulat koji je najčešće koristio iznošenjem neproverenih glasina i neretko lansirajući čitave konstrukcije u formi nedvosmislenih istina, bio je i ostao taj da je na onima koji su optuženi da dokazuju svoju nevinost, a ne da onaj koji optužuje treba najpre da iznese relevantne dokaze protiv onoga koga optužuje – što je prema Kodeksu apsolutna negacija bazičnog novinarskog ponašanja i odgovornosti.

Iako Brkić danas važi za novinarsku marginu, ovaj postulat koji je u istoriji srpskog novinarstva upravo on najviše forsirao i po kojem se „proslavio“ tako da bi, gde god da je krenuo, nailazio na pojedince koji su hteli da mu fizički naude, još uvek se kao nepisani zakon u nešto manje očiglednoj i bolje logistikovanoj formi koristi u fazi aktualizacije i popularizacije afera protiv vlasti, naročito u trenutku kada zvanični mediji „biraju“ na koji će način da prikažu određenu vest koja je inicijalna kapisla afere, a da takva naizgled poprimi uredan okvir svake druge vesti. Samo jedan od očiglednijih primera svakako je onaj kada su pojedini mediji poput B92, N1, Radija Slobodna Evropa i sl. 11. januara 2015. godine, četvrti dan od izlaska BIRN-ovog teksta o kopu Tamnava, a drugi od pokretanja afere pitanjem na konferenciji za štampu premijera Srbije, umesto da na težini daju zvaničnom demantiju Ministarstva rudarstva i energetike kao instituciji države koja ukazuje na neistinite delove u tekstu, obrnuli vest da bi u prvi plan stavili izjavu koordinatora BIRN-a u Srbiji, koja je usledila tek nakon reakcije ministra Aleksandra Antića, EPS-a i samog premijera. Medij B92 oklevao je čitav dan da objavi demanti ministarstva, dok Slobodan Georgijev nije u svom stilu smislio „senzacionalan“ odgovor da je tekst „sto odsto istinit“, kako bi zatim vest bila formirana tako što se Georgijevljeve reči isturaju u prvi plan i idu na početak priloga, a tek iza toga „manje bitan“ demanti Ministarstva, koji je prethodio nemuštoj i neistinitoj izjavi ovog novinara. Sutradan, nakon što je svoje saopštenje poslala i Svetska banka, koja je terminirala, finansirala i nadgledala čitav projekat sanacije kopa posle poplava, potvrdivši da je tenderski proces bio urađen u skladu sa zakonom, Slobodan Georgijev, koji će mesec dana kasnije postati laureat Nagrade „Jug Grizelj“, izjavio je da mu nije jasno zbog čega se Svetska banka uopšte oglašava na ovu temu.[11]

Na najavu uspostavljanja direktne avio-relacije između Beograda i Njujorka i vest o tranši jeftinijih karata puštenih u prodaju, redakcija TV N1 18. februara 2016. godine pravi dopunski prilog pod naslovom „Kako će let za Njujork uticati na poslovanje Er Srbije?“. U prvom delu priloga nalazi se sledeći pasus, u kojem je poslednja rečenica par excellence primer tipične novinarske manipulacije: „Jedan od putnika na prvom direktnom letu trebalo bi da bude i predsednik Vlade Aleksandar Vučić. On je, uz ambasadora SAD-a u Beogradu Kajla Skata i jednu građanku, prvi kupac karata na toj liniji. S obzirom na to da Er Srbija delom živi i od subvencija, premijerova karta je dotirana novcem građana“ (kurziv, aut.). Ako premijer, ili bilo ko drugi zaposlen u Vladi Srbije ili državnoj administraciji, od svoje plate, dakle od svog zarađenog novca, odluči da kupi kartu do Njujorka, da li je moguće ne uvideti zlonamernost u tome da ova televizija taj novac ne tretira kao njegov, već kao novac nekih drugih građana i drugih poreskih obveznika samo zbog činjenice što je karta na popustu (pretpostavljajući da se deo cene dotira iz budžeta, iako Vlada u striktnom smislu ne subvencioniše Er Srbiju već se obavezala da vrati njena stara dugovanja)? Ovaj motiv samo je nastavak kampanje iznošenja neistina TV N1, kada su novinari ovog medija na konferenciji za štampu povodom dodele novčanih nagrada vaterpolistima Srbije takođe napali vlast da se služi „novcem poreskih obveznika“, pokazujući elementarno nepoznavanje da je u pitanju državni novac koji je samo odgovarajućom raspodelom budžetskih sredstava mogao biti obezbeđen u te namene. U tom smislu, a sve zarad izazivanja što većeg nezadovoljstva građana kada je u pitanju vlast Aleksandra Vučića, N1 je odlučio da ukine svaku kako diskurzivnu, tako i funkcionalnu razliku između novca kojim upravlja država i „novca građana“.

Za identičan tretman koji ima prema Aleksandru Vučiću od druge polovine 2012, Milovan Brkić je bio angažovan i deset godina ranije, tokom 2002. godine – kao jedan od brojnih krakova kriminalizacije premijera Zorana Đinđića. Ideja je bila da se događaj od 17. oktobra 1996, kada su Brkića iz redakcije Srpske reči, u kojoj je tada radio, Dušan Spasojević i Dejan Milenković Bagzi pod lažnim razlozima odveli na lokaciju auto-perionice „Kotobanja“ u Surčinu, koja je u vlasništvu Ljubiše Buhe Čumeta, gde su ga petnaestorica muškaraca brutalno mučila pet sati, držeći ga u šahtu, urinirajući po njemu, stavljali mu kesu na glavu i gasili cigarete po telu, polomivši mu pritom nekoliko rebara i nagnječivši mu slezinu i jetru – slično kao i u slučaju Dragana Ilića Limara – poveže sa Đinđićem.[12] Manipulacija je izvršena nizom konsekventnih koraka: dok sada Čumeta po nalogu istog tog Dušana Spasojevića u toku proleća truje žena sipajući mu otrov u sok,[13] 8. juna 2002. godine Danica Drašković, nekadašnji Brkićev poslodavac u vreme kada je ovaj izjavljivao da bi za tadašnjih 500 maraka napisao tekst protiv bilo koga samo ne protiv nje, u srpskom listu Nacional objavljuje prilog pod nazivom „Premijer čvarak“, čija je glavna tema insinuacija na Đinđićevu vezu s kriminalom, koju mu Zapad dozvoljava dok ispunjava njihove zahteve (današnje konstrukcije u vezi s Vučićem s levih i desnih sajtova poput Peščanika, Danasa, Nove srpske političke misli, Novog standarda, Pravde i sl.), kao i poturanje lažnih informacija da je Đinđić na Vojnomedicinskoj akademiji posetio Čumeta, koji tamo leži jer je „zbog nečega doživeo srčani udar“.[14] Tek u zadnjem delu teksta autorka nabacuje epizodu s mučenjem Brkića, a činjenicu da se to događalo u Surčinu dovodi u vezu sa „surčinskim klanom“, kao i sa pisanjem Cvijanovića u Blic Newsu povodom Čumetovih poslova asfaltiranja puteva.

Jedanaest nedelja kasnije, 28. avgusta, glavna priča je spremna: dogovoreno je, nimalo slučajno, kako bi asocijacija na nemili događaj bila jača, da upravo Srpska reč priredi intervju s Brkićem u kojem će ovaj ponovo prepričati šta se tada desilo, uz specifičan dodatak da se obratio Đinđiću, koji je četiri meseca nakon događaja postao gradonačelnik Beograda, s molbom da „kod pravosudnih organa insistira“ da se lica koja su ga zlostavljala privedu pravdi, ali da nije dobio nikakav odgovor. „Kada sam se malo raspitao, objašnjeno mi je da je on lični prijatelj vodećih ljudi iz te grupe iz Surčina, sa nekima čak i u kumovskim odnosima [...] Kada sam se 5. oktobra vratio kući, u kompjuteru sam pronašao snimke načinjene u Gradskoj skupštini koje mi je poslao jedan prijatelj. Na tim fotografijama video se gospodin Đinđić okružen najistaknutijim pripadnicima Surčinskog klana. Na pojedinim fotografijama oni su se grlili i ljubili sa njim. [...] Verujem da će Đinđić po svaku cenu želeti da se otarasi ’Surčinaca’ jer su oni opasni svedoci zajedničkih kriminalnih radnji. On je svestan da ga, ako izgubi vlast, čeka i gubitak slobode kao i da bi, ako pokuša da pobegne u inostranstvo, malo koja zemlja u svetu pristala da mu pruži utočište“, glasio je nastavak, uz podsećanje da je Brkić još 13. januara 2001. godine, dakle, dvanaest dana pre formiranja Vlade Srbije, u emisiji Kompromis na Studiju B govorio o tome da je Zoran Đinđić „samo preuzeo poslove (legalne i nelegalne) koje su do tada vodili Marko Milošević i njegova družina“.[15]

Naslov koji Danica Drašković daje ovom intervjuu glasi „Surčinski poljubac premijera-pauka“, uz jasnu aluziju na aferu „Pauk“ u vreme Slobodana Miloševića i fabrikovanje afera uopšte. Identičan tekst iz Srpske reči pojavljuje se, začudo, oktobra iste godine, dakle, čitava dva meseca kasnije, u podgoričkoj reviji Istok, pored Revije D, Glasa Boke i Dana, jednog od četiri unionistička lista u Crnoj Gori pod kontrolom vojne službe bezbednosti i tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice – ovoga puta pod naslovom „Miloševića sam preživeo ali Đinđića, izgleda, neću!“. Repetitivna formula Brkićeve matrice napada je očigledna: naredni vladar je uvek gori od prethodnog, pa je tako Đinđić još gori mafijaš od Miloševića (sličan princip kao danas kod Vesne Pešić – Vučić je još gori kriminalac od Tadića, kojeg je svojevremeno nazvala Al Kaponeom). Uz SPO, Ljiljana Buha počinje da objavljuje pisma u Nacionalu koja po nalogu Dušana Spasojevića piše Slobodan Resimić, podmetnuti svedok koji je zahvaljujući tome kasnije uspešno kompromitovao suđenje Makinoj grupi za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, pa se tako u dodatku jednog od pisama sasvim uzgred pominje i Brkić, čiji slučaj ovde služi za zastrašivanje kako bi mogla da prođe Ljilja Buha („setite se samo kako je prošao...“),[16] da bi to zatim, naizgled nenadano, dalo Brkiću povoda da replicira, podrži „unesrećenu“ Buhinu suprugu i naglasi kako je on prvi govorio o Đinđićevim vezama sa surčincima.[17]

Ravno deset godina u budućnosti, 8. novembra 2012, u tekstu pod nazivom „Vučić je sve luđi i opasniji“, Milovan Brkić će u Tabloidu br. 271, misleći na Vučića, napisati: „Ovaj bolesni peder, na isti način, kao i pokojni Zoran Đinđić, svakodnevno izmišlja afere u kojima sebe prikazuje kao velikomučenika koji se bori protiv organizovanog kriminala i korupcije, ali da su svi protiv njega, osim Miodraga Rakića. I dok gladnim građanima nudi priče o tajkunima koji hoće da mu dođu glave, ovaj ovejani kriminalac, sa svojom pederskom družinom slaže milione evra, reketirajući redom biznismene, uz pomoć direktora Bezbednosno informativne agencije Nebojše Rodića.“[18] Petog jula 2016. godine, Brkić je u Specijalnom sudu, u procesu za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije rekao da misli da je naručilac tog ubistva Aleksandar Vučić, ali da za to nema dokaze; tu tvrdnju, koja leži u podtekstu svih izjava Branke Prpe, godinama lažno predstavljane Ćuruvijine „nevenčane supruge“, istog dana prenela je agencija Beta.[19]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj