Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Jovo Bakić i kolektivna amnezija

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Medij koji najaktivnije preuzima ono što je lansirao KRIK, što mu, kako će pisati Informer,[1] posredstvom kriminalca i osuđivanog trgovca narkoticima Vojislava Jenića, „izvora koji nema posebnih interesa da ih objavi“, dotura Rodoljub Milović – jeste TV B92, isti onaj koji je 2010. godine optuživao Stanka Subotića za veze sa Šarićem i emisijom Reakcija bio preteča Dojčinovićeve knjige, iste one koju će oktobra 2014. objaviti izdavačka kuća Samizdat, u vlasništvu Verana Matića, jednog od osnivača B92. Nakon gostovanja novinara KRIK-a u popodnevnom Kažiprstu, dramatizacija na ovoj televiziji nastavlja se neprestanim ponavljanjem kajrona koji najavljuje gostovanje prvog potpredsednika Vlade Ivice Dačića u vestima od 20 časova, a u kojem se Rodoljub Radulović naziva „narko-bosom“. Ova etiketa, koja je pre toga, uz kršenje pezumpcije nevinosti, uglavnom korištena da bi se označio Darko Šarić, nalazi se i u naslovu Dojčinovićevog teksta u kojem su objavljeni tajni snimci, odakle je prepisuju svi mediji, iako se u zvaničnoj optužnici iz oktobra 2012. Radulović tereti za učešće u švercu kao vlasnik dva prekookeanska broda kojima je prevožena droga. U prvom od tri Dojčinovićeva teksta iz maja 2012. godine, isto lice označeno je kao „šef narko-kartela“, a u knjizi je navedeno da je u jednom od izveštaja britanske Agencije za organizovani kriminal (SOCA) ime Radulovića stavljeno u sam vrh narko-kartela, pored Darka Šarića.[2] U listu Blic 2010. godine ovaj označitelj tretiran je kao Šarićev „glavni saradnik“, „glavna veza sa Južnom Amerikom“, tokom 2011. o Raduloviću se već piše u smislu neke vrste mafijaškog oca koji je Šarića „uveo u narko-biznis“,[3] da bi to konačno pojačao Kurir 2012. godine, formulacijama „šef Darka Šarića“ i „Šarićev gazda“. Bez obzira na to što je Specijalni sud 13. jula 2015. u predmetu za trgovinu kokainom tek prvostepeno osudio Šarića na maksimalnih 20 godina, a Radulovića, koji je u bekstvu, na 12 godina zatvora, jedina pravilnost koja je uočena u upotrebi medijskih kvalifikacija jeste da variraju u zavisnosti od toga ko je od njih dvojice povod za pisanje teksta, pa tako Radulović neometano može postati „narko-bos“ ako se u prilogu Šarić tek usputno pominje – kao u aferi „Banana“. Time se, najvažnije, sugeriše da Dačić nikako ne može biti nevin s obzirom na to s kim se družio i bio prijatelj; odjednom, stepen negativne kvalifikacije Radulovića postaje obrnuto srazmeran ugledu nekadašnjeg ministra policije.

Toga dana, 7. septembra 2015. godine, vesti u 20 časova na B92 bukvalno su pretvorene u specijalni propagandni program i traju, kao Dnevnik 2 na RTS-u u vreme ratova devedesetih, devedeset minuta (pola sata duže nego obično), od kojih je prvih pedesetak minuta posvećeno samo ovoj aferi. Najpre se pravi prilog u formi vesti o snimcima objavljenim na sajtu KRIK i puštaju izjave; potom sledi tridesetominutno isleđivanje osumnjičenog Dačića od strane opozicione novinarke Suzane Trninić, koja je i u vestima u 16 sati vodila Kažiprst sa Stevanom Dojčinovićem, što je takođe neuobičajeno s obzirom na rutinu da se dnevno smenjuju dve voditeljke. Posle toga se, kao da to nije bilo dovoljno, kao šlag na tortu preko video-linka uključuju „analitičari“ Božo Prelević, afirmator teorije o trećem metku u slučaju ubistva premijera Đinđića, i Bogoljub Milosavljević, još jedan iz klana profesora politikanata sa Univerziteta Union, da odmah po gostovanju prokomentarišu Dačićev nastup, uz konstataciju prvog da će biti vanrednih parlamentarnih izbora („pada vlada“) i drugog da argumenti bivšeg premijera nisu ubedljivi.[4] Nakon svega ovoga, ostale vesti slede neometano u formi koja inače odgovara emisiji, kao da prethodnih pedesetak minuta nije ni utrošeno. Zbog toga je nemoguće na drugi način objasniti zašto se informativna redakcija B92 odlučila za ovakvo upadljivo nasilje nad konceptom svoje udarne informativne emisije i programskom šemom, te dozvolila da joj afera „Banana“ izobliči rad, osim ako u tome nije imala interes direktno povezan s Tužilaštvom za organizovani kriminal, kojem ne bi bilo prvi put da uzurpira ovaj medij i njegove novinare. Ivica Dačić je tokom medijskog saslušanja u studiju ove televizije rekao da se u njega po stoti put puca istim metkom.[5]

Ovakav razvoj situacije u potpunosti prati vizuru koju još od 2012. propagira Dojčinović, najpre preko CINS-a, a onda i kroz KRIK – da je nejasno zašto Dačić dosad nije procesuiran, te da, ako ga je nekad „kontrolisao“ Tadić, onda to danas čini Vučić. Interesantno je da Dojčinović, koji se izdaje za profesionalnog novinara, kompletan OCCRP, ali i deo medija naklonjenih ovoj i sličnim organizacijama, snimak Dačića koji u restoranu „nazdravlja, priča i puši tompus“ s Radulovićem tretiraju kao automatski dokaz njegovih veza s kriminalcima, a time i kriminalnim radnjama, baš kao i u tekstu o klubu „Vanilla“, kada je otkriveno da je podzakupac lokala u vlasništvu SPS-a jedno vreme bila firma u indirektnom vlasništvu Darka Šarića,[6] bez obzira na to što je premijer Vučić u emisiji Oko na RTS-u 10. februara 2015. objasnio da je istraga o odavanju poverljivih informacija prvi put vođena tokom 2013. godine i da je tada ustanovljeno da protiv Dačića nema nikakvih dokaza. Taj tretman sprovodi i Miranda Patrucić, Dojčinovićeva koleginica iz centrale OCCRP-a i CIN-a iz Sarajeva i zajedno s njim jedan od BIRN-ovih trenera u letnjoj sezoni, lice koje je pokušalo da reketira Stanka Subotića u slučaju kolaterala iz crnogorske Prve banke, koji je, vodeći se mišlju da ga ovaj zbog podignute optužnice neće koristiti, zloupotrebio Svetozar Marović, da bi zatim, po Subotićevom saznanju za tu rabotu, bankarski službenici uspeli hitno da ga obezbede jedino iz Šarićevog depozita. Ona u podrubrici „Dnevnik“ Radija Slobodna Evropa 23. septembra zapisuje da izjava Aleksandra Vučića iz pomenute emisije – da je znao za tajne snimke Dačićevih sastanaka s kriminalcima – šalje poruku da je prihvatljivo biti „korumpirani političar ili direktor“.[7]

Akcenat sa isključivog nastojanja da se kriminalizuje Dačić, a time i oni koji ga štite i ne procesuiraju, u medijima se menja izjavama Borisa Tadića, koji je za pojavljivanje snimaka u javnosti odgovornim označio premijera Vučića, navodeći kao argument da je afera „Banana“ započela 2013. godine, kada je Vučić bio u vlasti, a ne on, i da snimci ne mogu biti pušteni u javnost bez odobrenja vlastodržaca. Na ovaj način se, jednim potezom, potpuno presecaju veze do pravih uzročnika iz Tužilaštva, policije i njihovih partikularnih motiva, dok Dačić istovremeno ponavlja: „Cilj je bio – pošto moji kontakti sa njim [Radulovićem, prim. aut.] nikad nisu bili tajni i za njih su znali i ljudi iz kabineta tadašnjeg predsednika Tadića – da se ja uvučem u celu ovu priču, kao i Milo Đukanović iz Crne Gore. Uostalom, što se niko ne bavi temom ono što je Šarić... pričalo se da Šarić kada dođe, sad će on da raskrinka Dačića i ostale. Pa šta je rekao? Da su mu nudili nagodbu da optuži mene i Mila Đukanovića! Hoće neko da ispita to? Hoće taj neko da odgovara? To je trgovina političkim uticajem, ne samo političkim nego i policijskim. [...] Kaže [Tadić, prim. aut.] da je sve krio u interesu istrage. Znači i u novu koaliciju [2012. godine, prim. aut.] je hteo u interesu istrage, šta? Pa dokle bi trajala ta istraga? To je suština – istraga traje dok god mu trebaš. Kad mu ne trebaš, onda si kriminalac.“[8] Odavde antivučićevski nastrojeni mediji nastavljaju dvema strategijama: prvo, prikazati Ivicu Dačića, koalicionog partnera SNS, kao kompromitovanog političara zbog kojeg mora pasti Vlada, time sugestivno delovati na Vučića da raspiše vanredne parlamentarne izbore pre Nove godine i odloži reizbor specijalnog tužioca planiran za decembar; i drugo, zagrebati u scenario da je Dačić samo sredstvo, ali ne korumpiranih delova organa gonjenja, već aktuelnog premijera Vučića, koji ih, navodno, do te mere kontroliše da je iskoristio i Stevana Dojčinovića, da bi u jednom trenutku ovaj čak, paradoksalno, time bio proglašen i da radi za njega (sindrom Laplasovog superbića koje ništa ne prepušta slučaju i sve kontroliše), a u zaborav ekspresno pala dugogodišnja tradicija antivučićevskog i kriminalizatorskog delovanja, njegova i čitave ekipe lažnih istraživačkih novinara.[9]

U štampanom glasilu Blic, u kojem Radisavljević, Ivanić i Milović imaju bogatu tradiciju uticaja, angažuje se novinarka Željka Jevtić, u čijem se uvodniku od 9. septembra kaže da su procurili snimci Ivice Dačića i Rodoljuba Radulovića pokazatelj loših odnosa SNS i SPS, ali i posledica lošeg rada nadležnih institucija, koje za sedam godina nisu rešile slučaj koji je i danas osnova za političke okršaje.[10] Dva dana kasnije oglasiće se u uvodniku istog lista i njen direktor Veselin Simonović, koji će negodovati što Dačić nije smenjen (jer bi do toga tobože došlo u svakoj normalnoj državi), što ga je na RTS-u „zaštitio“ Vučić, posebno naglašavajući da je „potpuno nebitna rasprava ko je glavni režiser, odnosno da li snimke distribuira BIA, policija ili tužilaštvo i po čijem nalogu“; ovaj tekst, koji nosi naziv „Ljušćenje Dačića“, na svom sajtu istog dana prenosi i KRIK.[11] Uzgred upitana 10. septembra u Novom danu na TV N1 da prokomentariše dešavanja oko afere „Banana“, Gordana Suša, članica Saveta REM-a, predsednica NUNS-a u vreme vlasti Zorana Đinđića, dakle, lice koje nikakve veze nema s ovim događajem, najpre poziva na odgovornost Tužilaštvo, a zatim dodaje: „Ja sve mislim da to radi Vučić, on uvek mora da proizvede neku tenziju. Vučić time želi da poruči Dačiću ’smiri se malo, ne možeš tako’ [ne kaže na šta se odnosi ovaj deo, tj. šta to Vučić zamera Dačiću, prim. aut.]. On ide polako na varijantu da ima apsolutnu većinu, da izbaci sve i bude sam potpuno.“ Iako je to bila samo jedna od tema razgovora, prilog koji istog trenutka izlazi na sajtu ove televizije nosi naslov „Gordana Suša o aferi ’Snimci’: Mislim da to radi Vučić“, čime je pripremljen teren pred premijerovo gostovanje na RTS-u u emisiji Oko.[12]

Sada se dolazi do najzanimljivije stvari. Uveče 11. septembra, samo dan nakon emisije s premijerom, na sajtu dnevnog lista Danas, a u sutrašnjem štampanom izdanju, pojavljuje se kraći intervju sa sociologom Jovom Bakićem, docentom na Filozofskom fakultetu u Beogradu, manipulatorskom polovinom Vesne Pešić, u kojem se traži da, pored Dačića, i Vučić podnese ostavku. Intervju radi novinarka Lidija Valtner, lice koje će 1. oktobra 2015. godine, u vreme afere vezane za izmišljeni transkript i vetroparkove, uraditi prilog s Danilom Redžepovićem, urednikom sajta Teleprompter lažno predstavljanog kao medij, koji vređa inteligenciju prosečnog čitaoca tog lista – u svojstvu novinara koji to nije. Glavni povod intervjua s Bakićem jeste njegova tvrdnja, izneta još maja 2015. godine u epizodi 17 veb-emisije Zumiranje, koju producira nedeljnik Vreme, da ga je Vučić 2012. zvao na sastanak u svoj kabinet u prostorijama Vlade Srbije, da ga je pre toga pozvao telefonom da mu zahvali na podršci zbog kritike Dačića i slučaja „Banana“ u emisiji Kažiprst na B92, da ga je u toj emisiji Suzana Trninić pitala da prokomentariše Dačićevu izjavu da ne poznaje Radulovića, kao i da mu je na tom sastanku Vučić prikazivao fasciklu s dokumentacijom o susretima Dačića i njegovih saradnika s Radulovićem, u kojoj je navedeno da postoje i snimci. U tom tekstu takođe se iznose insinuacije da Vučić stoji iza svega, tj. da ucenjuje Dačića, dok se nereagovanje Tužilaštva sugestivnim pitanjem novinarke tumači kao dokaz da je ono „još uvek politički instruisano“.[13] Kako je, međutim, sve ovo moguće kada je pokazano da 2012. godine Ivica Dačić nijednom u javnosti nije doveden u vezu s Radulovićem i da je afera „Banana“ otpočela tek februara 2013, u vreme prominentne uloge premijera Dačića u pregovorima s Prištinom, upravo onih koji su u vreme Tadića njegovom krivicom bili blokirani? Zbog čega, dakle, i Bakić, kao i Dojčinović, ima problem s brkanjem 2012. i 2013. godine?

Sledećeg dana, 12. septembra, u tabloidu Blic izlazi tekst koji treba da relativizuje i negira dve vrlo bitne činjenice koje je na RTS-u izneo premijer: da su snimci procurili iz MUP-a; i da je Vučić za njih saznao 2013. godine, kada je Tužilaštvo naložilo policiji da sprovede predistražne radnje o tome da li je bilo odavanja poverljivih informacija Darku Šariću.[14] Zbog toga u drugom delu ovog teksta, po nalogu istih ljudi koji su dostavili snimke Dojčinoviću, već pomenuta Željka Jevtić, služeći se neimenovanim izvorom, plasira notorne laži o tome da su još 2012. godine Vučić i Nikolić znali za te snimke i da je Dačić, kao uslov da bi s njima bio u koaliciji i formirao vladu, tražio da se oni ne objavljuju, što je komplementarno s Bakićevom pričom, ali u potpunoj divergenciji s rečima premijera, koji decidno govori o tome da je 2014, a ne 2012. godine čekao rezultate pomenute istrage.[15]

Dan posle toga, sajt Istinomer istim povodom objavljuje politički video-intervju s Bakićem pod nazivom „I Vučić da podnese ostavku zbog Dačićevih susreta s mafijom“, koji novinarka Vesna Radojević obavlja u kabinetu na trećem spratu Filozofskog fakulteta, u kojem docent prima svoje studente, čime je direktno prekršen stav 3 člana 5 važećeg Statuta fakulteta, gde izričito stoji da na Fakultetu nije dozvoljeno političko, stranačko i versko organizovanje i delovanje. Ovoga puta, za razliku od dva dana ranije, sociolog je već sasvim siguran da Vučić snimcima ucenjuje Dačića i ponavlja da je do susreta s njim u Vladi došlo 2012. godine, sada precizirajući da je reč o martu ili aprilu. Da ovo više nema nikakve veze s lapsusom svedoči i tekst u Politici koji Bakić objavljuje dve nedelje kasnije, 23. septembra, u kojem kaže da je do susreta došlo „u proleće 2012. godine“; zaključak pak glasi, kao i u Dojčinovićevoj knjizi – da je time što je 2014. godine ponovo napravio koaliciju sa SPS-om, a imao je većinu i bez njega, Vučić pokazao „da mu zacelo ni na kraj pameti nije spasavanje države iz kandži mafije“.[16] Ono što ipak ponajviše zabrinjava jeste neka vrsta kolektivne amnezije – to što mu nijedan urednik ili novinar iz pobrojanih medija nije skrenuo pažnju da u proleće, marta ili aprila 2012. godine, Aleksandar Vučić nije mogao primiti Bakića u kabinetu u Vladi Srbije, jer je Aleksandar Vučić u to vreme još uvek bio u opoziciji, da su izbori te godine održani tek 6. maja, a da je Vlada Srbije s premijerom Ivicom Dačićem formirana tek u leto, 27. jula 2012. godine. Do susreta ove dvojice, dakle, evidentno je došlo, ali ne 2012, nego 2013. godine.

Nije, međutim, to jedina stvar koju je Bakić slagao ne bi li se učvrstila konstrukcija da su snimci i uopšte Dačićevo prijateljstvo s Rodoljubom Radulovićem imali veze s formiranjem vlasti 2012. godine i time potpuno sklonila odgovornost s Borisa Tadića. Budući da je afera „Banana“ lansirana februara 2013, ni emisija Kažiprst koju sociolog pominje nije mogla biti emitovana 2012. godine, a da ga voditeljka pita nešto u vezi s odnosom Dačića i Radulovića. Pretragom je utvrđeno da Jovo Bakić jeste bio gost Kažiprsta i Suzane Trninić neposredno pre otvaranja ove afere, 29. januara 2013. godine, u vreme kada načelnik UKP-a Rodoljub Milović preko Dragana J. Vučićevića u Informeru (o čemu je ovaj kasnije svedočio pred istražnim organima) dan za danom plasira poverljiva dokumenta iz MUP-a, dok mimo toga što kompromitacijom Dačića pokušava da izazove pad Vlade, Vučića zavarava i o skorom hapšenju Darka Šarića.[17] Naslovnice Informera su sledeće: „Šef Dačićevog kabineta bio na vezi sa Šarićem“, od subote i nedelje, 26. i 27. januara, „DAČIĆ PRETI Ako treba na izbore“, od 28. januara, „DOKAZANA SPREGA MAFIJE I DRŽAVE 130 diskova o vezi Šarića i vrha MUP!“, od 1. februara, „OVO JE NAJČUVANIJA DRŽAVNA TAJNA UKP pratio Dačića kao ’šarićevca’“, od 2. i 3. februara, PREMIJER I DALJE U PROBLEMIMA Transkripti ruše Dačićevu priču o Raduloviću?“, od 4. februara, „TEŠKE OPTUŽBE TRAŽE HITNE ODGOVORE Il’ premijer il’ mafijaš?!“, od 5. februara 2013. godine.

Prva naznaka koja vezuje premijera Dačića s Radulovićem nalazi se u izdanju od 1. februara, gde se u donjem delu naslovnice kaže: „U novembru i decembru 2008. godine Šarićev gazda Rodoljub Radulović sreo se sa ministrom koji je i danas u vlasti“, dok se u gornjem desnom uglu Dačić istovremeno kompromituje poznatom skrivenom kamerom sa voditeljkom bez donjeg veša. U navedenoj emisiji Kažiprst ne postoji ni jedna jedina reč o Raduloviću (već je reč o Branku Lazareviću), jer tada, u januaru 2013, podaci o međusobnim kontaktima Dačića i Radulovića još uvek nisu ni objavljeni, pa tako Suzana Trninić nije ni mogla da postavi pitanje za koje 2015. godine Bakić tvrdi da jeste.[18] Štaviše, ne samo da tvrdnja da je komentarisao Dačićevu izjavu da ne poznaje Radulovića nije tačna nego je pregledom u medijskoj dokumentaciji Ebart utvrđeno da ne postoji nijedan članak koji govori u prilog tome da je Ivica Dačić tako nešto ikada uopšte i izjavio.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj