Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Društvance Expert unit

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Identičan tretman primenjen je počev od 2001. godine na Stanku Subotiću; tri čoveka iz tri različite države vode hajku šireći ono što je u jednoj naslovnici sažeo hrvatski tabloid Nacional 15. maja 2001, označivši Subotića kao „glavnog mafijaškog bosa Balkana“ – Ratko Knežević iz Hrvatske, Nebojša Medojević iz Crne Gore i Aleksandar Tijanić iz Srbije. U intervjuu podgoričkoj TV In Subotić objašnjava na koji način je pravljena njegova lažna biografija, da iza nje stoji jedna jedinica pri kabinetu tadašnjeg predsednika Federacije Vojislava Koštunice i da je glava tog tima i glavni biograf laži bio Aleksandar Tijanić, koji je to radio u sprezi sa ostalom dvojicom: „Napravili su gomilu, gomilu laži. U toj gomili, gomili laži ja sam ubijao ljude, ja sam pljačkao, ja sam krijumčario. [...] Na bazi te planine laži koju su o meni skrojili, onda su oni odlazili pa su pravili lažna dokumenta u kojima, da bi pokrili verodostojnost toga, stavljali su grb Predsednika Federacije, stavljali su, navodno, grb Evropske unije. Prozvali su tu jedinicu Expert Unit [ne slučajna metonimija u skraćenici EU, prim. aut.], posedujem dokumenta naravno za sve to, i to su prosleđivali, što italijanskoj ambasadi, što OLAF-u [Evropskoj kancelariji za borbu protiv pronevera, prim. aut.], što tužilaštvu Italije. A onda bi odlazili u Italiju i svedočili da je sve to tačno.“ Subotić dodaje da je tokom 2003. i 2004. godine bio kontaktiran od strane OLAF-a jer je, s obzirom na članke koji su o njemu pisani, bio predmet njihove istrage i posmatranja, i da je ustanovljeno da ništa od toga nije tačno.[1] „A onda su ustanovili još jednu dodatnu stvar – da sam upravo ja žrtva krijumčara. I da je krijumčarima, ljudima koji su povezani s krijumčarima, odgovarala jedna takva priča da bi sebe prikrili i da su oni između ostalog, za šta posedujem isto tako dokumenta, isto učestvovali u mojoj satanizaciji. Što znači, da sam kroz razgovore, kroz sve ono što se događalo, ja praktično bio ključni svedok Evropske unije protiv krijumčara duvana u Evropi“, rekao je Subotić držeći u ruci dokument od 24. januara 2005. godine koji pokazuje da je bio pozvan da o tome svedoči pred sudom u Njujorku.

Budući da se Stevan Dojčinović u svojoj knji zi na više mesta trudi da ostavi utisak novinara koji želi da čuje i prikaže „obe strane“ i daje prostora osumnjičenima ili buduće uhapšenima da iskažu svoju verziju priče, zanimljivo je da baš u vezi sa Subotićem i ovom temom ni na jednom mestu nije citirao ni jednu jedinu njegovu reč, niti ga je zanimalo šta on ima da kaže o brojnim navodima, iako su mu njegovi stavovi svakako bili poznati. Razlog jeste to što bi u tom slučaju ceo fokus knjige skrenuo s unapred zacrtanog kursa i postao mnogo komplikovaniji od linije koju je preko autora forsiralo Tužilaštvo za organizovani kriminal. Takođe mu u vezi s temom istražnog postupka koji se vodio u Bariju i Napulju, a kojim se bavi u knjizi, ni na pamet nije padalo da među svoje izvore uključi i knjigu Bratska hajka, u kojoj su Velimir Ćurgus-Kazimir i grupa autora posebno analizirali kampanju koja je dolazila preko tamošnje novinarske agencije ANSA. Štaviše, u onih poslednjih 10 odsto knjige, Dojčinović je, s obzirom na to kako ih tretira, pokazao da su za njega mnogo kriminalnije figure Đukanović, Subotić, Vučić i Popović nego Darko Šarić, koji je lajtmotiv čitavog rada, pa zato njihovi stavovi nisu ni dobili prostora, jer se smatraju znatno opasnijim i ruše celu kulisu Samizdatovog izdanja. „Ja sam dobio dokumentaciju od italijanskog tužilaštva što se tiče mene. Znači, sve ono što bi moglo mene da opterećuje i da me dovede u sumnju da sam imao ikakvu vezu sa krijumčarenjem sa Italijanima. Znate šta postoji unutra? Unutra ne postoji nijedan Italijan, nijedna zaplena robe, nijedna banka koja je rekla da sam ja prao novac, da sam radio bilo šta nelagalno, da je finansijska policija oduzela neku količinu robe na tržištu koja se mogla povezivati sa mnom na bilo koji način. Svi navodni dokazi koji postoje u Italiji o meni su dokumenta koja su falsifikovana. Ne falsifikovana u smislu falsifikovana, nego su falsifikovana na način koji je potpuno nepravičan“, rekao je Subotić 2010. godine za TV In.[2]

Isti materijal ovaj ekspertski tim slao je i u svaku od zemalja Evropske unije gde je Subotić značajno poslovao – Francusku, Švajcarsku i Lihtenštajn – ne bi li blokirali njegove poslove i naneli mu još veću finansijsku štetu nego što su već učinili s njegovim firmama u Srbiji i poslovima koje je imao sa WAZ-om, o čemu su se detaljniji podaci u domaćoj javnosti pojavili posredstvom Subotićevih advokata tek oktobra 2008. godine. Tako Blic od 16. oktobra izveštava da je rešenje švajcarskog državnog tužioca Adrijana Etvajna još iz decembra 2007. godine, kojim se konstatuje da nema nikakvih razloga za blokadu računa Subotićevih kompanija, koji su bili blokirani zbog istrage o pranju novca, postalo zvanično. Iako se u tekstu nalazi informacija advokatskog tima da je njihov klijent i u Lihtenštajnu, gde je istraga vođena paralelno sa Švajcarskom, baš kao i u Francuskoj, oslobođen sličnih optužbi, naslov redakcije Blica za ovaj prilog i dalje je vrlo tendenciozan – „Cane nije prao novac u Švajcarskoj“ – što ne znači da ga nije prao u nekoj drugoj državi, glasi nepisani podtekst ove poruke. U poslednjoj rečenici priloga priznaje se da je postupak protiv Subotića politički motivisan, jer su navodni dokazi protiv njega slati s faksa iz kancelarije nekadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Prvog novembra 2008. godine isti tabloid izveštava o krivičnoj prijavi koju su Subotićevi advokati podneli protiv nepoznatih osoba koje su činile ekspertski tim koji se kao neformalno telo pri kancelariji tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije nalazio u prostorijama Koštuničinog kabineta, a da su tokom 2001. godine faksovi s novinskim tekstovima slati s broja telefona koji je pripadao kancelariji Aleksandra Nikitovića, tadašnjeg zamenika šefa kabineta Vojislava Koštunice.[3]

Dvanaest dana kasnije, drugi tabloid Kurir već imenuje čitavu paletu likova koji su bili neformalni članovi saradnici ekspertske jedinice, gde se jasno uočava da je to bio kriptospoj budućih saveznika, otvorenih i nešto manje otvorenih neprijatelja Zorana Đinđića – pripadnika i saradnika Demokratske stranke Srbije i grupe „ekonomskih stručnjaka“ iz G17 plus. Tako je, prema pisanju Kurira, timom rukovodio potpredsednik Vlade Srbije u vreme Koštunice Miroljub Labus, dok su u širem krugu operativaca i saradnika figurirali: Boris i Vladan Begović, Olivera Labus, Tanja Dinkić, Mladen Spasić, Aleksandar Tijanić i Aleksandar Nikitović. Boris Begović je profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu, nekadašnji direktor Centra za liberalno-demokratske studije i tadašnji savetnik potpredsednika Savezne vlade Miroljuba Labusa; takođe kolumnista Politike, suprug Danice Popović, profesorke Ekonomskog fakulteta, poznate po svojoj ulozi u aferi „Plagijati“ i homofobičnim ispadima na društvenim mrežama. Njen suprug takođe je izrazito antivučićevski orijentisan, propagira evrofobične stavove i protiv je politike aktuelne vlade o pridruživanju Evropskoj uniji. Vladan Begović bio je na čelu Savezne uprave carina, Olivera Labus supruga je Miroljuba Labusa i u Saveznoj vladi je bila najodgovornija osoba za osiguranje, dok je Tanja Dinkić, supruga Mlađana Dinkića, bila zaposlena u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj – obe supruge pre Petog oktobra radile su u Ministarstvu trgovine, koje je kontrolisalo trgovinu akciznim robama, u koje spadaju i cigarete.[4] Mladen Spasić školski je drug Mlađana Dinkića i nekadašnji šef Odseka za privredni kriminal UBPOK-a,[5] a savetnik za medije predsednika SRJ i nezakoniti direktor RTS-a Aleksandar Tijanić direktno je učestvovao u odabiru tekstova iz zagrebačkog nedeljnika Nacional i podgoričkog lista Dan koji su slati u navedene evropske zemlje. Kao što je već rečeno, Stanko Subotić, protiv kojeg je na osnovu rada ove jedinice italijansko tužilaštvo u Bariju podiglo optužnicu, oslobođen je 26. februara 2013. godine uz presedan, jer je sam tužilac, naknadno uvidevši da je materijal koji je tretirao kao dokaz satkan od laži, to tražio.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj