<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >
Slučaj advokatice koja pokušava da ubedi osumnjičenog da lažno svedoči dogodio se i u odnosu Dejana Milenkovića Bagzija i njegove braniteljke Biljane Kajganić, nekoliko meseci pre njegovog hapšenja u Solunu, 16. jula 2004. godine. Ovo hapšenje bilo je rezultat višemesečne komunikacije između srpske i grčke policije i obaveštenja o saznanjima da tog dana određena lica, među kojima je bio i Milenković, iz Grčke žele da pređu u Srbiju, nakon čega je MUP uputio molbu da se ona uhapse, što je i učinjeno ispred srpsko-crnogorskog konzulata.[1] Uprkos tome, Kajganićeva je tvrdila kako se njen štićenik dobrovoljno predao i odbacivala svaku mogućnost da postane svedok saradnik u postupku protiv Đinđićevih ubica. Usred neuobičajeno dugog međuperioda do ekstradicije, koja je izvedena tek šest meseci kasnije, 2. februara 2005. godine, novinar Miloš Vasić u Vremenu 9. septembra 2004, na osnovu imejla koji mu je uputio Vladimir Popović, objavljuje tekst „Saradnici, advokati i stari drugari“, u kojem iznosi deo transkripta telefonskih razgovora između advokatice i Bagzija, pribavljen ovlašćenim prisluškivanjem po naredbi broj 164/04 istražnog sudije Dejana Lazarevića, od 14. maja 2004. godine, samo dan nakon što se srpska policija prvi put depešom obratila Interpolu Grčke za eventualne informacije o osumnjičenom, za kojim je bila raspisana međunarodna poternica.
Iste navode u kojima se pominje dogovor koji je Kajganićeva postigla sa svojim „starim prijateljima“, tadašnjim ministrom policije Draganom Jočićem i Radetom Bulatovićem, direktorom Bezbednosno-informativne agencije, Vasić će preneti u svoju knjigu Atentat na Zorana Đinđića, iz 2005. godine; Milenković je trebalo da optuži i na taj način diskredituje ključnog zaštićenog svedoka Ljubišu Buhu Čumeta da je naručio ubistvo Momira Gavrilovića, od 3. avgusta 2001. godine. Na pitanje svog klijenta kako da tvrdi pred sudom nešto što nije istina, Kajganićeva mu odgovara: „Ma, ko te pita šta je istina? Istina je ono što sam se ja dogovorila! Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!“[2] U knjizi se navodi i da je Boro Banjac, tadašnji načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK), stenogram ovih razgovora prebacio u digitalni format i materijal na diskovima poslao Vojislavu Koštunici, Zoranu Stojiljkoviću, Draganu Jočiću, Radetu Bulatoviću i Miroslavu Miloševiću, načelniku Javne bezbednosti MUP-a. Na glavnom pretresu suđenja za ubistvo premijera, održanom 24. novembra 2006. godine, Milenković, koji je u međuvremenu, 23. juna iste godine, ipak postao svedok saradnik, kazao je: „Nikada nisam razgovarao sa Biljanom Kajganić ni o Radetu Bulatoviću, ni o Vojislavu Koštunici.“[3] Svedok je rekao i da ga je braniteljka u telefonskim razgovorima podstrekivala da lažno optuži Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića, bliske Đinđićeve saradnike, za učešće u atentatu.[4]
Istog meseca kada je Bagzi uhapšen, Jočić smenjuje Boru Banjca i degradira ga na mesto načelnika policije u beogradskoj opštini Čukarica, Republičko javno tužilaštvo septembra 2004. godine podnosi prijavu protiv Vasića Trećem opštinskom tužilaštvu zbog „odavanja službene tajne“, potpuno kontradiktorno demantijima državnih organa koji su prethodili, da beleška uopšte postoji, dok Biljana Kajganić protiv istog lica podnosi privatnu krivičnu prijavu i tužbu za nadoknadu štete; ni u jednom od ovih procesa nisu mogli biti pribavljeni transkripti u svojstvu dokaza, bez obzira na to što je utvrđeno da oni postoje, ali ne i gde, tj. kod koga se tačno nalaze.[5] Govoreći za emisiju Insajder: Pritisci i tužbe, emitovanu 12. decembra 2006. godine na TV B92, Gordana Čolić, tužiteljka Trećeg opštinskog tužilaštva, izjavila je da je trpela pritiske od strane Republičkog javnog tužilaštva da podigne optužnicu protiv novinara Miloša Vasića pre okončanja istražnih radnji koje je smatrala neophodnim, kao i da joj je ista instanca dva meseca nakon početka procesa zabranila da kao svedoka sasluša Boru Banjca.
Zbog citiranog iskaza koji je Milenković u predmetu KP 5/03 dao u vezi s razgovorom s Biljanom Kajganić, tadašnji zastupnik oštećene Ružice Đinđić, Srđa Popović, predlagao je da se transkript razgovora izvede kao dokaz na sudu kako bi se utvrdilo da li je taj iskaz tačan i da li zbog toga Dejan Milenković može da ostane u statusu svedoka saradnika. Dvadeset petog januara 2007. godine mediji izveštavaju kako je bivši sudija u tom postupku, Marko Kljajević, dan ranije u pisarnici Specijalnog suda predao transkripte snimljenih razgovora na „tri kompakt-diska sa štampanim materijalom, odnosno izveštajima MUP-a“, o kojima do tada nije obaveštavao nikoga i koje je držao u svojoj kući u strogoj tajnosti, čime su oni postali deo spisa u predmetu. Na osnovu tih informacija, Popović 9. marta podnosi molbu za uvid u spise, a nakon mesec dana, 17. aprila, pošto mu to i dalje nije omogućeno, izjavljuje pritužbu na rad predsednice Sudskog veća Nate Mesarović zbog protivzakonitog uskraćivanja uvida, ali i dalje bez ikakvog uspeha da se dođe do transkripata, baš kao i u procesima protiv Vasića. Decembra 2004. godine Jasna Milenković, Bagzijeva supruga, povlači punomoć Biljani Kajganić, dok ova tvrdi kako je sama odustala jer je sprečena da profesionalno obavlja svoj posao. Biljana Kajganić, čiji su „stari prijatelji“ ispunili obećanje da će štiteći sebe, zaštititi i nju, danas je član Upravnog odbora Advokatske komore Beograda, iste one koja se nijednim saopštenjem nije oglasila povodom nedopustivih i bahatih postupaka svojih članova i opstrukcija koje su tokom suđenja sprovodili – ista Biljana Kajganić koju Nata Mesarović, saučesnica u skrivanju njenih transkripata, 2015. godine koristi kao izgovor za javnost zašto joj se ne dozvoljava da se bavi advokaturom.[6]
Sledeće >
< Prethodno
<< Nazad na sadržaj