Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Žvaka o makijavelizmu opet je u modi

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Nalik ovome, ni ono što je doktor nauka Florijan Biber izneo u svom tekstu na LSE blogu blage veze nema s filozofskim stanovištem Nikola Makijavelija izloženim u njegovoj knjizi Vladar, već s nečim što je u širokoj upotrebi nazvano „makijavelizmom“, koji se obično vulgarizuje u sintagmi ’cilj opravdava sredstva’ i u sebi uvek već sadrži negativnu konotaciju. Time je ovaj motiv u službi etiketiranja nakon četrnaest godina ponovo iskorišten za jednog srpskog političara, kada je pripojen kao obeležje Zoranu Đinđiću, naročito posle izručenja Miloševića Hagu, na Vidovdan, 28. juna 2001. godine.[1] Tako tadašnji visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije Dragan Maršićanin za Večernje novosti u prilogu pod nazivom „Od Zlatibora do Dubaija“ 23. januara 2002. godine ljude u Vladi koji su reprezentovali Đinđićevu politiku modernizacije naziva „novomakijavelistima“, dok njegov kolega Nebojša Bakarec krajem iste godine smatra da Đinđić „iz čisto ’jezuitsko-makijavelističkih’ pobuda ne želi da Vojislav Koštunica bude izabran za predsednika Srbije“.[2]

Milan Milošević, novinar Vremena, u tekstu „Radni zadatak“ 20. septembra 2001. godine piše da politička konkurencija Đinđića doživljava kao „makijavelistu koji se ne obazire na zakone i destruiše saveznu državu“, Ivan Torov u Politici piše o Đinđićevom „makijavelističkom pragmatizmu“, nazivajući Vladinu turneju ’Srbija na dobrom putu’ „propagandističkom“,[3] u čemu mu se pridružuje i kolega Momčilo Petrović iz Blic Newsa: „Šta smo, dakle, videli da premijer zna... osim da vozi trotinet? I da tečno, na tri načina, izgovori ’Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujemo’, a u okviru kampanje ’Srbija na dobrom putu’? [...] negde u ono vreme nakon 5. oktobra, pošto se obreo na vlasti, Đinđić je osetio potrebu da svoje globalno političko iskustvo, zasnovano na Makijaveliju, prilagodi uslovima lokalnog političkog delovanja.“[4] U istom listu, glavni urednik Željko Cvijanović 6. novembra 2002. godine u tekstu „Spasavanje redova Đinđića“ navodi: „Još u decembru prošle godine, Koštunica je u intervjuu za Blic News demantovao da nema smisla za humor tvrdeći da ga Đinđić u ulozi premijera nije razočarao jer se već dugo poznaju. To znači da sa tipom koji više ne može da vas razočara, a za koga znate da efikasnost svog političkog manevra bazira na poznavanju Makijavelija, ne ulazite u velike kombinacije, posebno ako vam je od Makijavelija bliži Tokvil.“[5]

Posebno aktivan, što se ovog motiva tiče, bio je analitičar blizak Koštuničinoj stranci, po struci magistar filozofije, koji je u međuvremenu izbačen sa Odeljenja za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu jer nije u predviđenom roku dostavio i odbranio prijavljeni doktorat, Đorđe Vukadinović, i tada baš kao i danas kolumnista antivladinog Vremena: „Ne znati tačno šta se želi, niti kako da se do toga što se želi dođe možda može biti povremeno simpatičan kontrapunkt prevejanom makijavelizmu samoizvikanih srpskih reformista, ali nije nikakva dugoročna politička strategija“, a malo dalje preslikan deo o medijima koji će štancovati i 2014. godine: „Srbija je danas jedna od retkih zemalja u kojoj ne postoji nijedan relevantan opozicioni medij, a na svega nekoliko može se uopšte čuti kritička reč na račun vlade i premijera. Ako i nisu ’trenutno najbolja evropska reformska vlada’, kao što je to premijer u više navrata ne trepnuvši saopštio, radi se sigurno o najslikanijoj vladi u Evropi. Stoga ne treba da čudi neobična razmaženost Đinđića i njegovih ministara, kao ni arogancija, pa čak i agresivnost s kojom reaguju na kritike.“[6]

Početkom istog meseca, nekadašnji pomoćnik na predmetu Filozofija politike i blizak prijatelj porodice Bećković, posvetiće ceo tekst danas pokojnom premijeru: „Još početkom devedesetih, u jednoj neobičnoj kombinaciji racionalizacije, samoopravdanja i pouke iz novovekovne (Makijavelijeve) političke filozofije, elokventno je obznanio raskid veze između politike i morala i saopštio da onaj kome je stalo do morala može da ’ide u manastir’. Njegova potonja politička karijera uveliko je izatkana od potvrda ove mudrosti. Đinđić nije otišao u manastir, ali jeste raskrstio sa svojom filozofskom savešću i političkom prošlošću, kao i sa svima iz svog okruženja koji bi ga na to, eventualno, mogli podsetiti. Za svega nekoliko godina Demokratskoj stranci je potpuno promenjena krvna slika, i od jedne izrazito intelektualističke i građanske partije, prepune doktora nauka i univerzitetskih profesora, pretvorila se u japi-stranku, koju danas (čast izuzecima) oličavaju ambiciozni kratko podšišani biznismeni koje nekad samo pravilniji naglasak i bolji izbor kravate razlikuje od SPS-ovskih pandana. Drastičnost ove promene bila je direktno proporcionalna dramatičnom obratu njenog lidera, koji je za relativno kratko vreme opisao neverovatan luk od drugovanja sa Hegelom, Marksom i Habermasom, preko srpskih disidentskih krugova, do kumovskih, prijateljskih i poslovnih veza sa novim bogatašima, šefovima tajne policije, duvanskim ’kraljevima’, automobilskim dilerima i sličnom bratijom.“[7] Ovaj Đinđićev motiv o moralu, tj. o izgovorima za kukavičluk u politici, Vukadinović i njegov kolega s fakulteta Slobodan Antonić iskoristiće kao antitezu za svoj nacional-šovinistički medijski projekat pod nazivom Nova srpska politička misao, ističući u sloganu da je onima kojima je stalo do morala mesto na njihovom portalu.[8]

Diskurs kojem pripada Đinđićeva upotreba pojma morala čitljiv je pak iz sledećih rečenica, iz kojih se vidi da se odnosi više na moralisanje, tj. intelektualno glumatanje i kukavičluk u smislu bekstva od svake vrste javne odgovornosti: „U politici tražim respekt i uvažavanje, a ne ljubav. Kad dođe do ljubavi, znam da vodim pogrešnu politiku. Znači, i ova vlada i ja lično moramo da uspostavimo odgovornost za rezultate i uvažavanje rezultata, a ne za simpatije. Veliki sam ljubitelj sociologa Maksa Vebera, koji je smatrao da moderni zapadni svet počiva na etici odgovornosti, a ne na etici morala. Umoran sam od moralisanja u našem društvu, u našoj kulturi i uopšte u slovenskom svetu, i od neuspeha koje slovenski svet doživljava tokom nekoliko proteklih vekova. Vidim superiornost drugog pristupa i želim da i naš svet postane superioran prihvatanjem tog principa efikasnosti. Jedna od naših razlika je i u tome što je on (Vojislav Koštunica) uvek legalista, a ja nisam. I zaista mislim da jedan loš sistem ne možemo menjati kockicu po kockicu, u skladu sa pravilima istog tog sistema, jer na nekim mestima on je napravljen tako da se nikako ne može promeniti. Kao što se ni samo Ustav Srbije ne može menjati.“[9]

Večiti parazit državnog sistema, Đorđe Vukadinović, bio je zaposlen na Filozofskom fakultetu u Beogradu od 1990. do 2011. godine. U nastavi je proveo vreme u saradničkom zvanju do 1999. godine, kada je magistrirao. Od 1990. do 2000. predavao je predmet Uvod u teoriju društva, zajedno sa sociološkinjom Verom Vratušom i istoričarkom Oliverom Milosavljević. Predmet je bio interdisciplinaran i doticao se istorije, sociologije i filozofije, pa su ga slušali studenti sa istorije umetnosti, psihologije, pedagogije, etnologije i andragogije. U vreme julovskog Zakona o univerzitetu, 2000. godine, Vukadinović postaje predavač na novoformiranom predmetu Filozofija politike, a 2001. mu izmiče stolica jer ga nedostatak doktorata sprečava da bude izabran u zvanje nastavnika. Nastavnik na tom predmetu postaje Milorad Stupar s Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, koji je vanredni profesor, dok mu Vukadinović postaje asistent. U periodu od 2000. do 2011. ostaje u tom zvanju, iako su zakonski propisi usvojeni 2003. i 2008. godine omogućavali kandidatu da u zvanje asistenta može biti biran maksimalno dvaput – nesukcesivno i to na rok od tri godine. U proleće 2011, nakon polugodišnjeg prethodno odobrenog plaćenog odsustva, premda su istekli svi zakonski okviri za reizbor u zvanje asistenta, Vukadinović se vraća na Filozofski fakultet bez doktorata u bilo kom obliku, što za sobom povlači gubitak posla, s obzirom na to da je bilo zakonski nemoguće birati ga ponovo u zvanje asistenta. Uprava katedre za filozofiju, prilikom razmatranja njegovog slučaja utvrdila je da mu je istekla prijava doktorske teze, te bi čak i da je doneo doktorat, čitav postupak odbrane i imenovanja u to naučno zvanje bio sporan. Uprkos svom nezasluženom kreditu od strane kolega s Odeljenja za filozofiju, Vukadinović traži da mu se odobri da i dalje ostane na fakultetu i u „razumnom roku“ završi doktorsku tezu, što do dan-danas nije učinio. Iako mu je otkaz napisan u septembru 2011. godine, u odeljku za kolumniste sajta Politika i dalje se lažno predstavlja kao deo nastavnog osoblja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Ipak, po elementima koje koriste u onome što zovu „kritikom vlasti“, optužujući istu da „sama proizvodi afere“, današnja Vesna Pešić ponajviše podseća na tadašnju Danicu Drašković, koja u tekstu „Atentatori“ za Nacional Predraga Popovića 2. novembra 2002. godine piše: „Naš novi diktator i državni terorista Zoran Đinđić lansirao je ovih dana svoju aferu ’Pauk’, kao nekada Milošević, sa istim ciljem, zapletom, a verujem i raspletom. U strahu za vlast, koja se izmiče i ruši, a i da skrene pažnju javnosti sa afere izvoza oružja Iraku, od kojeg su se dobro omastili i on, i njegov prijatelj i finansijer Cepter, a i Dušan Mihajlović [...] izmislili su kriminalnu grupu organizovanu da ih, kao, pobije, i to baš samo one sa jedne zaraćene strane. [...] Ako sve to poverujemo premijeru, onda znači da je u pitanju obračun dve konkurentske mafijaške ekipe, pošto je nesporna premijerova poslovna veza sa švercerima duvana, preko Caneta, i nafte i droga preko Surčinaca. Sa pozicija vlasti koja se nije učvrstila, a pod pritiskom svog kriminalizovanog okruženja, on je, očito po scenariju i sa rečnikom Gorana Matića i Ivana Markovića, odigrao svoju makijavelističku partiju prerušavanja i trajanja, uz otimačinu poslova i tržišta podmetanjem, izmišljanjem i optužbama koje ciklično lansira da zamajava i narod i medije.“ Uočljivo je da su čak i porivi slični; i Draškovićeva i Pešićeva mrze premijere iz ličnih, od javnosti uglavnom skrivenih razloga, koji se tek naknadno pakuju u političke.

Predsednik Socijaldemokratske stranke Boris Tadić pak 26. avgusta 2015. godine izdaje saopštenje povodom potpisanih sporazuma o Zajednici srpskih opština na severu Kosova, a s ciljem njihovog relativizovanja i opravdanja zašto je tokom svog osmogodišnjeg mandata vodio što status quo, što kalkulantsku politiku u pogledu evropskih integracija. Zbog toga je, po ugledu na crnogorsku opoziciju i nekadašnje neprijatelje Zorana Đinđića, potez Vlade Srbije koji u zapadnim krugovima nailazi samo na reči hvale i ohrabrenja, u vrhuncu licemerja i bezobrazluka – prinuđen da proglasi makijavelističkim: „Sporazum postignut u Briselu svakako nije razlog za nacionalnu euforiju i veliko slavlje. Suštinska promena nakon Briselskog sporazuma i poslednjih pregovora pod okriljem EU, u odnosu na period mandata naše vlade, je da danas i na teritoriji severnog Kosova vladaju zakoni i uprava Republike Kosovo. U vreme kada sam ja bio predsednik Srbije na severu Kosova postojala je podeljena uprava R. Srbije, UN i međunarodnih institucija. Da je u vreme mog predsedničkog mandata postignuto ovakvo rešenje, mi bismo bili proglašeni najvećim izdajnicima u nacionalnoj istoriji Srbije od strane naših političkih oponenata, a sadašnjih predstavnika vlasti. Ali mi se ne služimo takvom makijavelističkom politikom i zato kažemo da postojeća pregovaračka garnitura nije ni imala kapaciteta da ispregovara više i bolje.“[10]

Ono na šta se diskurzivno uvek svodi upotreba motiva o makijavelizmu, kako kod Bibera, tako i kod ostalih, jeste poznati prigovor o odsustvu političke ideologije, gde se pod odsustvom obično misli na nemanje, kao nešto nužno loše i manje vredno od toga da se deluje po ideologiji, pa makar i pogrešnoj.[11] Zanimljivo je da upravo ovaj momenat doseže status noćne more tzv. intelektualaca (dekadenata) svih vrsta, anateme za nešto najgore na političkoj sceni, za najveće zlo i slično, i u medijima dominantno levo orijentisanim, kao što su Danas i Peščanik, i onim desnim kao što su Cvijanovićev Novi standard, Geopolitika Slobodana Erića, Nova srpska poltička misao Vukadinovića i Antonića,[12] Vučelićev Pečat, Dmitrovićeve Večernje novosti, ali i Politika Ljiljane Smajlović. Ovaj detalj jasno ukazuje na zastarelost jezičkih koncepata i strah od modernih tendencija u društvenim naukama, koje sve više pažnje posvećuju okvirima koji pojam ideologije kao takav kritički sagledavaju kao dakako neizostavan, ali isto tako pretežno ograničavajući i manjkav. Jer svaka ideologija, sama po sebi, nužno podrazumeva i latentnu hostilnost, libidinalnu nelagodnost ili kateksu ignoracije prema onome što može da je dovede u pitanje i prisili na promenu jezičke paradigme, naročito u uslovima i ambijentima koji su, bilo u sinhroniji ili dijahroniji, sadašnjosti ili prošlosti, presićeni raznoraznim ideološkim stremljenjima, kao što je to slučaj sa Srbijom. Kada dođe do takvog izopačenja, ideologija se prikazuje kao ono što zaista jeste – neartikulisan govor nastao nasiljem koje je jezički subjekt u dužem vremenskom periodu činio nad samim sobom, zastupajući je.

U takvim situacijama javlja se nova težnja – kako sačuvati sebe od uticaja ideologija koje će se s vremenom svakako pokazati kao nedostatne i da li takvo istrajavanje u apstiniranju od ideoloških ubeđenja eventualno može u jednom vremenskom periodu učiniti više za društvo i zajednicu nego dosledno, odnosno slepo sleđenje nekakve stalno iste jezičke konstrukcije u koju treba da se uklopi čitav svet (kao što su to činili Koštunica i Tadić), umesto da se jezik neprestano koriguje onako kako se svet menja? Đinđićev „pragmatizam“ u politici naginjao je ovom drugom, baš kao što je isti princip održao u Crnoj Gori vladavinu Mila Đukanovića, za kojeg važi da je politiku svoje stranke u periodu od dvadeset i pet godina postepeno toliko menjao da je smena vlasti postala gotovo izlišna.[13] Posve je neverovatno da Đorđe Vukadinović kao nesuđeni, ili doktor nauka kao što je Florijan Biber, ne znaju ništa o ovome i da u 21. veku, u kojem se svet toliko brzo menja, manipulišu svetonazorima zaostalim najmanje pedeset godina, baš kao što je zastrašujuće da se upravo takvi koncepti još uvek najbolje primaju među „intelektualnom elitom“ Srbije i Crne Gore.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj