Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
AA
 
SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Jednačenje po mestu prebivališta Foto: Oksana Toskić
Facebook Twitter Google
01.12.2018 / Prikazi

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Jednačenje po mestu prebivališta

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Isti podgorički dnevnik Dan za srpsko tržište zabranjen je 18. marta 2003. godine u toku akcije „Sablja“ zbog toga što ga je vojna služba bezbednosti, koja je bila u ingerenciji predsednika SRJ Vojislava Koštunice, preko Ace Tomića, tadašnjeg načelnika Uprave vojne bezbednosti, koristila radi kreiranja afera protiv Vlade Srbije, a koje su zatim prenosili ovdašnji mediji.[1] Taj mehanizam (bez izdanja za Srbiju) ipak je nastavio da funkcioniše i za vreme vlasti Koštunice i Tadića – uvek radi posrednog (kriminal) ili direktnog (pomaganje opozicije) diskreditovanja suverenističke politike Mila Đukanovića. List Dan osnovan je 1998. godine novcem tadašnje Savezne vlade, materijal za štampu dolazio je iz saveznih robnih rezervi, a novinari koji su pisali za taj list bili su promiloševićevski orijentisani novinari koji su istovremeno radili i za Večernje novosti, Politiku i RTS.[2] Za vreme rata na Kosovu, pored televizije YU info, koja je takođe bila pod upravom saveznih vlasti, Dan je bez ustezanja optuživao „kriminalca“ Đukanovića da pruža utočište zločincima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), da se na teritoriji Crne Gore nalaze kampovi za obučavanje albanskih terorista i dr.[3] Kako je Đinđić 1999. godine radi bezbednosti izbegao u Crnu Goru, jasno je na koji način se u medijima kao „lokator“ našao rame uz rame sa pripadnicima OVK.[4]

U vreme Đinđićeve vlasti, u Danu su prioritet imali političari iz Demokratske stranke Srbije i Srpske radikalne stranke, ali i Aleksandar Tijanić, koji je u tom periodu bio Koštuničin savetnik za medije. Posebno su obrađivani motivi kao što su crnogorski kriminal, koji obavezno vodi do vlasti, što je do dan-danas ostalo patos tog lista, a s tom tačkom nastojale su se povezati prilike u Srbiji isključivo zbog toga što su dva državnika, Đukanović i Đinđić, bili u bliskim odnosima, pa je tako i srbijanska vlast mogla lako poprimiti epitet „kriminalna“. Glavne teme bile su ubistvo Momira Gavrilovića i tzv. surčinski klan. Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke (SRS), 12. avgusta 2001. tako za podgorički list otkriva kako „Đinđić prisluškuje Koštuničin kabinet“ i da se to navodno radi iz Biroa za komunikacije sa medijima kojim upravlja Vladimir Popović, dok je istina pak bila potpuno obrnuta – pripadnici vojne službe bezbednosti, pod kontrolom Vojislava Koštunice, prisluškivali su, u stvari, funkcionere Vlade Srbije. „U tom Danu ste tokom 2001. godine mogli da čitate informacije, razgovore, tekstove koji su se bazirali na presretnutim i prisluškivanim razgovorima koje je Zoran Ðinđić obavljao, pri čemu, to što je Zoran Ðinđić razgovarao, njega da su pitali on bi to i sam objavio. Pojavio bi se na televiziji pa bi rekao, nije bilo potrebe da se prisluškuje... U tim novinama ste mogli da čitate razgovore i da svakome može da bude jasno da, kad pročitate nešto u novinama, vidite da je to moglo samo tako što vas je neko prisluškivao. Bilo da je prisluškivao vaš telefonski razgovor ili da je prostorija u kojoj ste se nalazili bila prisluškivana“, rekao je Popović u toku sudskog pretresa u Specijalnom sudu za organizovani kriminal, 16. maja 2005. godine.[5]

Sutradan, 13. avgusta 2001, tekst iz Dana prenose Večernje novosti zajedno sa Šešeljevim tvrdnjama da je Gavrilović informisao Vojislava Koštunicu i njegove ljude o sprezi klana Zorana Đinđića s mafijom. „Naime, reč je o surčinskoj grupi koju predvodi Dragoljub Marković, vlasnik firme Krmivo produkt koji je Zoranu Đinđiću napravio vilu u Novim Banovcima, a Čedi Jovanoviću poklonio trkačkog konja“, a pošto je ovaj prisluškivao, ubio je Gavrilovića – glasila je servirana teza za koju je vojna bezbednost upotrebila Šešelja.[6] Markovića, kome je Zoran Đinđić bio kum, isti Šešelj je četiri godine ranije odlikovao Medaljom na lenti i proglasio ga počasnim građaninom Zemuna, jer je bio oduševljen doprinosom koji je firma Krmivo produkt ostvarivala u oblasti poljoprivrede i stočarstva. Lider radikala prvi put je Markovića napao zbog inicijative građana da se Surčin izdvoji iz opštine Zemun, u kojem je SRS imala bazu, proglasivši da iza toga stoji grupa kriminalaca koju on predvodi. Od tog teksta u Danu uz ime Dragoljuba Markovića, Đinđićevog velikog prijatelja, redovno se pripaja oznaka „Surčinac“, koja potom klizi u predznak za kriminalni, tzv. surčinski klan. Tako, u slučaju Markovića reč „Surčinac“ više uopšte ne znači stanovnik beogradskog naselja Surčin, nego „kriminalac“. Ili, drugim rečima, činjenica da Marković živi u Surčinu brutalno je iskorišćena kako bi mu se metonimijom pripisale nezakonite aktivnosti koje su se odnosile na neke druge pojedince iz Surčina, označene u Beloj knjizi (na Ljubišu Buhu, koji je sticajem okolnosti išao zajedno u školu s Markovićem) – a sve zarad toga da bi Đinđić ispao mafijaš jer je Markovićev kum.[7] Identičnu asocijaciju na kumovske veze s premijerom Vučićem veoma sličnom metodom pokušala je četrnaest godina kasnije da izazove Balkanska istraživačka mreža (BIRN) u tekstu „Ispumpavanje kopa i budžeta“, koji su članovi NUNS-a nagradili prestižnom novinarskom nagradom „Jug Grizelj“ za 2014. godinu, iako je tekst objavljen 8. januara 2015.[8]

Sličnim premetanjem značenja poslužio se krajem 2001. godine i Željko Cvijanović, tadašnji urednik lista Blic News, koji u tekstu „Surčinci grade auto-puteve kroz Srbiju“ metonimiju iz Šešeljevog teksta – da se čovek na osnovu mesta prebivališta izjednačava s pripadnikom nekakvog kriminalnog klana – uzima sada kao fakticitet ili nepobitnu činjenicu, koju više nije ni potrebno dokazivati odlazi i korak dalje: Markovićeva firma koja se bavi proizvodnjom jaja i stočne hrane, odjednom bez ikakvih problema iznajmljuje Preduzeću za puteve Beograd mašine za pravljenje asfalta, kao da se iz istih strojeva mogu dobiti – jaja, stočna hrana i malter. Direkcija za puteve podnela je povodom tog teksta krivičnu prijavu protiv Blic Newsa zbog klevete, što Cvijanović zatim u tekstu koji naslovljava „Novinara primorali da se odrekne teksta“ karakteriše kao „pritisak na medije“.[9] Ova floskula biće sveto sredstvo novinarske zloupotrebe. Dolaskom na vlast Aleksandra Vučića, na isti način obilato će je koristiti novinarski ešalon okupljen oko NUNS-a, građanski elitisti, univerzitetski profesori i inteligencija, pridružujući se istom Cvijanoviću, Đorđu Vukadinoviću, Predragu Popoviću, Milovanu Brkiću i ostalima koji se danas, identično kao i tada, prema novinarstvu i sopstvenom obrazu ponašaju kao da imaju pre svega političku, a ne strukovnu maksimu: samo da njega sklonimo.[10]

Kada je Marković, nakon što je čuo da ga ovaj i u Skupštini pominje, pozvao Šešelja da mu objasni zašto ga naziva kriminalcem, dobio je odgovor: „Ja ću uništiti Zorana Đinđića, to je moj cilj. Kad uništim tebe, biće mi lakše, za jednu stepenicu da uništim njega.“[11] Sklop ove rečenice jasno ukazuje na to da i Dragoljub Marković, uz svu nužnost koja je pratila i ljude poput Stanka Subotića ili Vladimira Popovića, postaje tako samo kolateralna šteta označitelja Zoran Đinđić. Odjek difamacije Markovićevog imena uočljiv je i danas, uz jedan veoma očigledan primer: u rubrici Zabava lista Blic od 19. marta 2015. godine, pojavljuje se tekst s tipično tabloidnom tematikom i naslovom „ISPOVEST ČUVENOG SURČINCA Žena me ojadila za osam i po miliona evra, uzela mi devet stanova“. Tekst nema nikakvih naznaka na politiku sve do poslednjeg pasusa, u kojem se uzgred „podseća“ na kumovsku vezu s pokojnim Đinđićem i dodaje rečenica: „Zanimljivo je i da je njegov prijatelj, Čedomir Jovanović, godinama boravio u njegovoj kući.“ Objašnjenje ovog iskaza, međutim, kao da tendenciozno visi u vazduhu – šta je tačno to što bi u navedenoj činjenici, kako novinar sugeriše, moglo biti tako „zanimljivo“? Kako se to uklapa u ostatak teksta? Kontekst koji je namerno izostavljen i koji ovako neodređen služi da pruži potporu svima onima koji i dalje žele da veruju u propagandu usmerenu protiv Đinđića i njegovih najbližih saradnika odnosi se na to da se Jovanović iz bezbednosnih razloga bio preselio kod Markovića još uoči 5. oktobra 2000. godine i tamo ostao dokle god je za to bilo potrebe.[12] Taj manir, u kojem se glavna poruka ne izražava u onom napisanom, nego u onome što se načinom na koji je napisano izostavlja, postao je osnovni metod novinara Blica pod operativnim rukovodstvom Svetomira Marjanovića i direktorskim Veselina Simonovića da se vlast udari ispod pojasa, čime ovaj medij umišlja da uspešno eufemizuje ono što uistinu jeste – najveći i najuticajniji tabloid u Srbiji.

Premda je najavljivao „krvavo proleće“ na oproštajnom mitingu 17. februara 2003, pre nego što se dobrovoljno predao Međunarodnom tribunalu za ratne zločine u Hagu, Šešelj je ipak bio samo političko-medijsko sredstvo „zemunskog klana“ i delova vojne službe bezbednosti, o čemu svedoče i sledeći redovi iz knjige tadašnjeg ministra policije Mihajlovića: „Da je policija imala ikakve političke ambicije, ili da je bila gluplja, ona bi skočila i rekla: ’Evo, pa Šešelj je rekao da to zna! On je naručilac!’ Kako su saznanja od učesnika samog atentata dala mnogo podataka o Šešeljevim vezama sa Spasojevićem, on je obuhvaćen krivičnom prijavom kao podstrekač, ali se daljom istragom brzo shvatilo da je Vojvoda bio ’dimna zavesa’ pravim organizatorima. Zato je specijalni tužilac [Jovan Prijić, prim. aut.] i odustao od njegovog gonjenja. Iako su iz Haga dolazili signali da će ga ’rado ustupiti radi istrage’, to nije traženo, jer je procenjeno da se radi o namerno podmetnutom lažnom tragu.“[13] Krajem 2014. godine, Šešelja Tribunal bez ikakvog obaveštavanja vlasti u Srbiji pušta kući na privremeni boravak zbog bolesti, čime lider radikala nakon jedanaest godina ponovo postaje političko-medijsko sredstvo, najpre određenih međunarodnih krugova, a zatim i opozicionih političkih partija, njima naklonjenih medija i intelektualaca, da bi se u javnosti konačno plasirala dezinformacija da Šešelj nije saslušan u slučaju ubistva premijera i da protiv njega nije podignuta optužnica samo zbog toga što se bio predao Tribunalu u Hagu. U ovome prednjače mediji kao što su Blic, B92, N1, kao i određene nevladine organizacije poput Centra za evroatlantske studije (CEAS).[14]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj

 
  1. „Povremeno je u Danu bilo više informacija iz Srbije nego iz Crne Gore. To je klasična uloga medijskog ’releja’ koji prenosi tuđe tekstove ili spinuje različite informacije koje moraju da ugledaju svetlost dana na raznim mestima kako bi posle zajedno bili citirani kao jedinstvena, ’objektivna’ slika onoga što se dešavalo“ (Bratska hajka; Crna Gora – jedna osporavana državnost, Centar za bezbednost i toleranciju, Beograd, 2013, str. 159). ↑
  2. Isto, str. 10. ↑
  3. Isto, str. 11. ↑
  4. U tom smislu Veljko Delibašić, branilac Dušana Krsmanovića, jedinog optuženog koji je na kraju suđenja Đinđićevim ubicama izjavio da se kaje zbog svega što ga je dovelo u tu situaciju, 26. aprila 2007. u završnim rečima kontekstualizuje motive svog štićenika: „Iako sam ja lično velika kukavica i o vojsci i ratovanju ne znam ništa, kada su nas zlikovci i zločinci, pripadnici terorističke organizacije koja se zove NATO, napali, kada su izvršili agresiju na našu zemlju, svakodnevno vršeći ratne zločine nad našim narodom, dobrovoljno sam otišao u rov da branim svoju otadžbinu. U tom rovu sa mojim ratnim drugovima, slušao sam, kao što je slušao i Krsmanović šta o Đinđiću pričaju Matić [Goran, prim. aut.], Marković [Ivan, prim. aut.] i ostali pripadnici državnog vrha. Posle takvih priča, Krsmanović kao i moji ratni drugovi i ja nije mogao da misli nešto lepo, niti da poželi nešto lepo Đinđiću. Ali preko noći, isti taj Đinđić postaje predsednik Vlade. Po naređenju Spasojevića, Krsmanović ga sada čuva, ovog puta od istih onih patriota u liku porodice Milošević i blago govoreći, u glavi nesrećnog Krsmanovića je opšti haos. Zato je bilo lako naterati Krsmanovića da učestvuje u atentatu na Đinđića. Posle svih obrta oko Đinđića, bilo je lako Đinđića opet predstaviti kao izdajnika koji srpske heroje izručuje Hagu“ (Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 3, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 301–302). ↑
  5. Svedočenje pred Specijalnim sudom Vladimira Popovića na suđenju za ubistvo Zorana Ðinđića, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 90. ↑
  6. Ovaj motiv s trkačkim konjima reaktualizovan je i nakon atentata na Đinđića: „U leto 2003. godine u Srbiju se vratio Čedomir Mihajlović, odnosno Igor Baruh i što je najčudnije, niko ga nije ni legitimisao a pogotovo hapsio s obzirom na njegove veoma bliske veze i još uvek neraščišćene račune sa Zemuncima. [...] Došao je samo da podnese krivičnu prijavu protiv Dragoljuba Markovića, vlasnika Krmivo produkta, nakon čega je opet nestao. U krivičnoj prijavi Čedomir Mihajlović je naveo da mu je Marković ukrao 8 konja. To su oni isti konji koji su bili predmet neraščišćenih odnosa sa, tada već pokojnim, Dušanom Spasojevićem. Nije samozvani Igor Baruh došao u Srbiju da vrati ’svoje’ konje već je došao da svojom krivičnom prijavom dodatno uveže pokojne Zemunce sa najbližim okruženjem ubijenog Zorana Đinđića. Stari oprobani recept kompromitacije, ’kad smo zajedno u poslu, onda smo zajedno i u kriminalu’. Odmah je vešto puštena priča da je, eto, jedan od tih konja završio kod Čedomira Jovanovića [metonimično jednačenje dva označitelja Čedomira, kriminalca i političara, prim. aut.]. Posle svega toga teško je bilo otkloniti sumnju da taj jedan konj nije dobijen od prvobitnog ’otimača’ istih, Dušana Spasojevića. Sticajem okolnosti, i taj se detalj fantastično uklapao u priču o zaveri iz premijerovog najužeg okruženja“ (Vuković, M., Tufegdžić, V., Oni su jači od nas, Blic press, Beograd, 2007, str. 191). O istom licu i na drugom mestu: „Nedavno se ispostavilo da je u tom periodu [jesen 2001, prim. aut.] kod Spasojevića nekoliko meseci živeo Čedomir Mihajlović. Iako sam siguran da je u najvećoj meri sve ono sto mi se desilo zbog Šilerove bio deo projekta moje kompromitacije, podatak o ’drugom Čedi’ mi je donekle ohladio glavu. Za površni Beograd bila je to isuviše velika koincidencija, da bi neko sada genealogijom utvrđivao o čemu se zapravo radi. Čeda je Čeda“ (Jovanović, Č., Moj sukob s prošlošću: Srbija 2000–2005, Dan graf, Beograd, 2005, str. 103). ↑
  7. Na trećem po redu održanom antivladinom protestu „Čiji grad?“, koji 11. juna 2016. formalno organizuje hipster inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“, a koji pokušava da kapitalizuje događaj noćnog rušenja nelegalnih objekata u Hercegovačkoj ulici, pojavio se transparent „Znamo ko vas finansira“, na kojem je između logoa firme Knez petrol i slike Aleksandra Vučića postavljen znak jednakosti, da bi ispod imena firme bilo napisano „vlasnik Čume!!“. Fotografiju transparenta načinila je novinarka Iva Martinović, a ekskluzivno je na svom sajtu objavljuje Radio Slobodna Evropa. ↑
  8. Osim toga, postoje osnovane sumnje da su ovim tekstom prekršene pojedine odredbe Kodeksa novinara Srbije, u čijem je sastavljanju isti NUNS učestvovao: „Novinar BIRN-a je, međutim, tvrdio da u slučaju elementarnih nepogoda po srpskom zakonu tender uopšte nije trebalo raspisivati, a u tekstu koji je Vreme objavilo nema ni napomene da je proceduru diktirala Svetska banka. To je neobično, budući da je novinar BIRN-a znao da je Svetska banka finansijer i da ona ima svoja pravila u ovakvim slučajevima. Dosta je neobično, ipak, da se tako važne činjenice ne navode, budući da i Kodeks novinara Srbije nalaže novinaru da ne prećutkuje bitne činjenice. (U poglavlju o novinarskoj pažnji, u Kodeksu novinara Srbije piše da je ’prećutkivanje činjenica koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom događaju jednako njihovom namernom iskrivljavanju ili iznošenju laži’.)“ („Svetska banka: Tamnava u skladu sa propisima“, Politika, 14. januar 2015). ↑
  9. Popović, V., Željko Cvijanović – Novinar u civilu, YUCOM, Beograd, 2007, str. 41. ↑
  10. Izraz ’skloniti’ u vreme vlade Aleksandra Vučića biće tendenciozno zamenjen rečju ’smaknuti’, koja u jeziku, pored upotrebe u smislu ’smeniti nekoga s vlasti’, može da ima i značenje ’ubiti nekog’. Tako Milovan Brkić u Tabloidu br. 358, od 10. marta 2016. godine, objavljuje tekst „Kako smaknuti Vučića“ (u kolumni Na nišanu i s nadnaslovom „Na koji način je moguće oterati diktatora i njegovu mafiju“), u kojem se, između ostalog, kaže: „Vučića je moguće skloniti s vlasti atentatom. [...] Atentat mogu da izvrše i organizovane grupe, kao plaćene ubice, za račun inostranih centara moći, ili rukovođene patriotskim osećanjima i posvećene nacionalnim interesima. Srpski premijer se svakodnevno kreće po Srbiji, otvara škole, puteve, gostuje svuda gde misli da odatle treba da promoviše svoje ’istorijske uspehe’. On može da bude podesna meta. Ipak, atentatori moraju da budu snabdeveni najsavremenijim ubojnim sredstvima, puškama sa optičkim nišanima, da imaju logističku podršku u navođenju i izvlačenju nakon atentata, plan skrivanja... Ubistvo čoveka, kakav je Vučić, mogu da izvrše strane službe, sa skoro stoprocentnim uspehom, a da kao atentatori, kao i u slučaju ubistva bivšeg premijera Đinđića [Vrzićeva verzija istine, namenjena antievropskom puku, prim. aut.], budu označeni pripadnici raznih srpskih gangova ili vojno-policijskih formacija. Uklanjanje srpskog premijera (u ostavci) atentatom nije poželjno, jer je nedavno ubijen Zoran Đinđić, i bilo bi uočljivo da stranci sklanjaju nepoželjne tipove sa vlasti u Srbiji.“ Krajem istog meseca, 28. marta 2016, sociološkinja Vesna Pešić će na svom Tviter nalogu, povodom reakcije premijera u vezi s incidentom na beogradskoj Đeram pijaci, kada se narodni poslanik DS Dragan Šutanovac potukao s uličnim prodavcima i to iskoristio da optuži SNS, napisala: „Kad Vučić izjavi da je postojao uzrok za fizički napad na DS funkcionere, legitimisao se kao krimos. Nema važnijeg cilja do da ga smaknemo.“ Po pozivu tabloida Informer, Pešićeva se pravdala da u tvitu nije bilo mesta da napiše „smaknuti s vlasti“ („EKSTREMISTIČKA PRETNJA! VESNA PEŠIĆ: Moramo smaknuti Vučića!“, Informer, 30. mart 2016). ↑
  11. „O poslu, Surčinu, Đinđiću, Pavkoviću, Čedi Jovanoviću, Ljubiši i Ljiljani Buhi i potrebi da ga poštede afera“, Vreme, 14. novembar 2002. ↑
  12. Svedočenje pred Specijalnim sudom Vladimira Popovića na suđenju za ubistvo Zorana Ðinđića, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 92. ↑
  13. Mihajlović, D., Povlenske magle i vidici. Tom 2: Zapisi i kazivanja o životu i politici posle 5. oktobra 2000, NEA-Beograd, Beograd, 2005, str. 477. Iskaz koji je u Hagu dao istražnom sudiji Vučku Mirčiću, a na osnovu kojeg je Šešelj skinut s liste osumnjičenih, sadrži i sledeće delove: „Đinđić u decembru već zna da mu je glava u torbi, na određen način. Ja sam to govorio u više navrata. Da sam učestvovao u tom zločinačkom poduhvatu, pa ne bih valjda unapred nagoveštavao. Nisam znao da će Đinđić biti likvidiran, ali da će neko drugi biti ubijen u tom sudaru, to sam osećao... Ja sam bio u toku, znao sam da se sprema vrlo krvav obračun u Srbiji... To sam govorio javnosti, ja sam to rekao i na sednici Narodne skupštine, u emisiji na BK televiziji i u nekoliko novinskih intervjua, na nekoliko konferencija za štampu... Ovde imam materijal koji govori o kontaktu Zorana Đinđića sa Karlom del Ponte iz decembra, gde se on žali da mu se sprema likvidacija. A Karla del Ponte je to potvrdila nakon Đinđićeve smrti. Ona je izjavila da je Đinđić rekao da se boji, da se oseća lično ugroženim itd. To su znali svi upućeni ljudi, to ni za kog nije bila tajna, za sve ljude koji su bili istaknutiji na političkoj sceni, koji su bili u policiji, u raznim bezbednosnim strukturama“ (Veruović, M., Vrzić, N., Treći metak: politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, Moja knjiga, Pirot, 2014, str. 406–407). ↑
  14. „Dušan [Spasojević, prim. aut.] je tražio dobar razlog da se aktivira JSO i na taj način ruši vlast. Smislio je priču da će engleski agenti da uhapse Šešelja, a Šešelj je to izneo u javnost. Mislio je da će u to da poveruje veliki broj ljudi u Srbiji, pa će onda lako da opravda aktivnosti JSO u odbrani Šešelja, kao patriotske snage koje će da zaštite Šešelja. Ubeđivao je Šešelja da ne ide u Hag, a kada je Šešelj odlučio, navodno mu je dao 20.000 evra za porodicu. [...] On je i plasirao priču da mu je Šešelj pred polazak u Hag rekao: ’Ubijte Đinđića za mene’. Spasojević je Šešelju poklonio džip ’pajero’, koji je nekada bio Suvajdžićev, a koristila ga je zemunska grupa“ (Novaković, M., Državo, ruke uvis!, Vukotić media, Beograd, 2014, str. 43). ↑
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane