Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: O meri spontaniteta u hajci

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Da se pojedinac ovde uhvatio ukoštac s analizom nečega što je bez sumnje poprimilo razmere hajke, dokazuju upravo nekontrolisane reakcije koje njegov usamljeni angažman izaziva – ni one ne mogu da zaobiđu formu hajke, koja se sada, kao u odjeku, obrušava na njega samog i koju kao takvu pokušava da raskrinka. Drugim rečima, to da takva analiza predstavlja izuzetak i da gađa tačno u ono bolno mesto bezrezervno svih koji su na ovaj ili onaj način doprineli hajci, vidi se i retrogradno, preko efekata, kada posledice pokazuju kako treba determinisati uzroke. Međutim, tokom čitave knjige, u svojim eksplikacijama Ćurgus kao obazrivi autor ipak ostavlja otvorenim to da li je u konkretnom slučaju medijskih napada na Zorana Đinđića u pitanju bio samo prost spontanitet, koji generalno preovlađuje u svakoj hajci, ili je pak ona jasno inicirana s određenom tendencijom i ciljem koji bi pretpostavljao svesno i interesno režiranje kampanje od strane pojedinih grupa, a tek potom i s uračunavanjem prirodnog, nesvesnog dela koji po inerciji sledi nakon toga. Zato pitanje nad svim pitanjima glasi: Kada se analitički stiču uslovi da se medijska hajka nazove orkestriranom ili organizovanom i koji to činioci jednu određuju kao izvorno spontanu, a drugu kao izvorno tendencioznu i kampanju s predumišljajem zarad ostvarivanja nečijih partikularnih interesa? Gde je to mesto u autorovom rasuđivanju koje slučajnost prestaje da zove tako i počinje da je uočava kao nameru?

Na kraju knjige Ćurgus će jasno reći da analiza koju je bio izveo na osnovu broja tekstova objavljenih u periodu od januara 2001. do 12. marta 2003. – od kojih je negativno intoniranih bilo svega 350 tekstova (10,74%), neutralnih 2.823 teksta (86,62%), a pozitivnih manje od tri posto – uopšte i nije adekvatan metod za utvrđivanje fakticiteta hajke. Tada je autor zaključio da je „nedostatak prave medijske podrške bio ključni problem u odnosu Zorana Đinđića i srpske javnosti, a ne morfologija i kvantitet napada“, što u centar razloga medijskom otporu pre svega stavlja nedovoljno razumevanje novinara prema onome što je tadašnja Vlada Srbije radila, tj. inerciju koja više potpada pod spontanitet nego pod bilo kakvu organizovanost. Tek druga analiza, koja će se pojaviti šest godina nakon prve i u koju će biti uključeni i tekstovi iz medija kao što su Identitet, Svedok, Dan, Srpska reč, Ekspres i neki elektronski mediji, navešće Ćurgusa da promeni mišljenje. Očita disproporcija između prvog i drugog istraživanja potiče i od pritiska koji su mediji uz pomoć određenih stranih ambasada (pre svega SAD i ambasadora Vilijama Montgomerija) stvorili neposredno nakon ubistva premijera, kada je javno najavljeno formiranje komisije koja bi se bavila odgovornošću medija i njihovom ulogom u stvaranju atmosfere koja je doprinela atentatu, na čijem je čelu trebalo da bude novinar Petar Luković. Ova ideja zbog toga je ubrzo zamenjena predlogom tadašnjeg ministra kulture Branislava Lečića da se uradi jedna po mnogo čemu površna analiza, koja bi amortizovala nastalu situaciju.[1]

„Poslednjih godinu dana pažljivo sam iščitavao sve što je negativno napisano ili izrečeno ne samo o Zoranu Đinđiću, nego i o Vladi na čijem je čelu bio, i zaključio da je reč o kampanji koja je bila organizovana i vođena sa jasnim motivom političke i ljudske diskreditacije, koja nije bila spontani izraz otpora i kritike, već zajedničkog interesa jedne grupe ljudi. Ne tvrdim, naravno, da je svaki negativni tekst o Zoranu Đinđiću bio planiran i orkestriran od nekakvog podzemnog štaba, nikada nisam bio pristalica teorija zavere, već da je bilo sasvim dovoljno da se iz nekoliko centara državne i političke moći i medija, s vremena na vreme, plasiraju afere u koje je Đinđić bio direktno ili indirektno umešan“, napisaće Ćurgus.[2] Ovim se zapravo tvrdi da činjenica da je svega nekoliko medija, od kojih su pojedini bili u vlasništvu Dušana Spasojevića, jednog od vođa „zemunskog klana“ (Identitet), ili pod kontrolom vojnih službi bezbednosti bliskih predsedniku države Vojislavu Koštunici (Dan, Ekspres, Reporter, Blic News, Nacional...), delovalo organizovano protiv Vlade Zorana Đinđića i iniciralo napade – potpuno menja karakter čitave hajke i od početka je određuje kao organizovanu, a to znači finansijski i logistički potpomognutu i sprovedenu od strane novinara koji su, zarad prljavog novca, bili spremni da napišu bilo šta.

Kako je prošla Ćurgusova knjiga koja je pokušala nešto o tome da kaže? Da li je i nju stigao odjek ovog kriminalnog organizovanja i da li je i nad njom sprovođena neka vrsta organizovane opstrukcije? Odgovor na ovo pitanje autor će obelodaniti tek četiri godine nakon što je Hajka objavljena, i to sasvim uzgred, u drugoj knjizi koja se bavila sličnom temom na području Crne Gore, pod nazivom Bratska hajka. „Pominjući moralne standarde, ne mogu a da se ne setim sa čime sam se suočio radeći na knjizi ’Hajka’. Otpori toj knjizi došli su sa neočekivane strane. Irex, koji nam je prebacio polovinu sredstava namenjenih štampi, u poslednjem trenutku je odustao od ugovora i zatražio da se ne pominje njihova podrška“, piše autor. Ovaj momenat indikativan je po tome što je jasno vidljiva iznenadna promena namere donatora koja je već počela da se realizuje, što podrazumeva naknadnu intervenciju nekoga ko je, po svemu sudeći, bio veoma upućen u to o čemu je knjiga govorila i koga je raskrinkavala, nekoga na koga se, direktno ili indirektno, kao na saučesnika u hajci sadržaj u toj knjizi odnosio. Ćurgus nastavlja: „Kasnije sam čuo da je neko u Vašingtonu tražio da se ’ne talasa’. Ne znam ni ko, ni odakle, ni šta je tražio.“[3] Autor pretpostavlja da je neko domicilan, s vezama u Vašingtonu, izvršio pritisak na Irex, neko dovoljno respektabilan i od tolikog poverenja da je čak i centrala intervenisala i naredila svojoj podružnici obustavu finansiranja Hajke, knjige čiji bi sadržajni koncepti „ustalasali“ ili narušili namenu do tada finansiranih projekata.

Američka organizacija Irex, koja finansijski stimuliše razvoj medija, u Srbiji je na mestu „honorarnog konsultanta za štampane medije“ od 1997. do 2005. godine imala Ljiljanu Smajlović, doskorašnju glavnu urednicu Politike i aktuelnu predsednicu UNS-a, koja je u periodu od 1999. do 2005. godine bila zaposlena u nedeljniku NIN, gde je izveštavala sa suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu i pisala svoje kolumne.[4] Ovaj nedeljnik dobiće prominentniju ulogu nastavljača hajke iz vremena Zorana Đinđića tek od 2004. godine, po dolasku Vojislava Koštunice na mesto predsednika Vlade Srbije, i oformiti tzv. nacionalističko novinarsko jezgro pod uredništvom Slobodana Reljića, koji na toj funkciji obitava narednih sedam godina – od 2002. do 2009. godine, kada ovaj list kupuje švajcarsko-nemački konzorcijum Ringier Axel Springer.

Iako Smajlovićeva, koja je svoje veze u Americi stekla preko novinarskih stipendija „Alfred Friendly Press“ i „Woodrow Wilson International Center for Scholars“, tvrdi da u Irexu nije imala veliki uticaj na to koji će mediji i novinari dobijati projekte,[5] u publikaciji Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) Željko Cvijanović – Novinar u civilu stoji oprečna tvrdnja da je „bila u mogućnosti ključno da utiče na finansijsku situaciju pojedinih medija“, i to s pozicije direktora, te da je upravo ova uloga „načinila od Ljiljane Smajlović izuzetno moćnu osobu u novinarskim krugovima“.[6] Kao jedan od primera kako je dolazilo do zloupotrebe novca koji je poticao iz Irexa u ovom dosijeu se navodi finansiranje emisije Proces TV, koju je na televiziji B92 vodila Ljubica Gojgić, takođe prethodno novinarka NIN-a i bliska prijateljica Ljiljane Smajlović.

Prvobitna namena projekta Proces TV – da se Haški sud i proces suđenja Miloševiću iskoriste „kao idealna prilika da se građanima Srbije prikaže istina o ratovima i zločinima činjenim u njihovo ime“[7] – potpuno je izvrgnuta ruglu i ponajviše izborom gostiju i komentarima o samom suđenju pretvorena u suštu suprotnost – u kritiku Zapada i „nepravednog“ Haškog tribunala, u kojem se „reprizira skorašnja istorija srpskog naroda“.[8] Smajlovićeva je u svojoj kolumni od 8. septembra 2005. godine u NIN-u negodovanje delova civilnog sektora zbog kontraefekta i novog rasta Miloševićevog rejtinga koji je ova emisija izazvala u javnosti protumačila kao želju da se istoj javnosti uskrati pravo na prenose, bez ijednog osvrta na interpretaciju koja u emisiji prati suđenja. Neuobičajeno, njena kolumna integralno je preneta i na sajtu B92, čime je glavni urednik informativnog programa tog medija Veran Matić faktički uzvratio zahvalnost za novac koji je dospeo iz Irexa i istovremeno podržao čitav manipulatorski koncept relativizacije zločina i diskvalifikacije Suda u Hagu. Još jednom, ideološke deklaracije pokazuju se kao sasvim provizorne.

Odavde dolaze indicije o organizovanim, tj. novčanim vezama koje su mogle negativno uticati i na finansiranje Ćurgusove knjige 2009. godine. Tome treba pridodati detalj o kojem autor nakon izlaska Hajke govori u intervjuu datom za internet portal E-novine, u novembru iste godine, opet u vezi s pritiscima na izdanje analize iz 2003. godine: „Kada smo radili tu prvu analizu bili smo izloženi veoma snažnom pritisku od strane pojedinih novinara i medija – posebno se tu isticala jedna koleginica iz NIN-a, koja me je optužila da pravim novu Belu knjigu poput [Stipe, prim. aut.] Šuvara. Odgovorio sam joj da to nije slučaj već da može da posluži za obrnuto. To znači da će biti objavljeni svi tekstovi i da će svako lako moći da pronađe sebe, citira sebe ili da ga drugi citira onako kako je on napisao, a da to nije demantovao.“[9]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj