Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Kako do plagijata? Lako! Slučaj vrednih naučnika Foto: Oksana Toskić
Facebook Twitter Google
01.12.2018 / Prikazi

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Kako do plagijata? Lako! Slučaj vrednih naučnika

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Deviza kojom su se Dušan Mihajlović ili Boris Tadić vodili pri radnjama koje nisu želeli da nazivaju reketiranjem – da je lice kome to čine odviše bogato, te da neće ni osetiti deprivaciju određenog iznosa novca, ili da pak zaslužuje da mu se oduzme sve što se može – ista je ona kojom će profesor Fakulteta političkih nauka Ivo Visković u susretu s glavnim urednikom Happy TV Milomirom Marićem objasniti svoje i razloge diskreditacije i napada vršenih od strane njegovog kolege Ilije Vujačića nad bivšim rektorom Univerziteta Megatrend Mićom Jovanovićem, u emisiji Utisak nedelje od 15. juna 2014. godine. Međutim, figure poput Vujačića i Viskovića, zatim Vesne Rakić Vodinelić, Zorana Ivoševića, Danice Popović, Borisa Begovića, Dejana Popovića, Ksenije Petovar, Srbijanke Turajlić, Trive Inđića, njegovog sina Draga i sličnih predstavljaju samo poslednji, onaj najprljaviji, zbog toga što nastoji što manje da se uprlja, i zato u pravom smislu reči – akademski – ešalon profitera u pokušaju i učesnika afere „Plagijati“, koja je u krajnjem uticala na to da Jovanović, pod pritiskom Ministarstva prosvete i kontributora Srđana Verbića i Milovana Šuvakova, podnese neopozivu ostavku na mesto rektora.

Svima njima zajednička je pedagoška zakržljalost kao uvod u izumiranje, oličena u višedecenijskoj primitivnoj indignaciji državnog Beogradskog univerziteta, uz još nekoliko privatnih, i sistema po kojem što veće opterećenje učenika (onoliko koliko su oni nekada bili primorani da trpe) mora nužno doprineti pravom znanju i vrednostima – a istovremeno i u bespoštednom nipodaštavanju i diskriminaciji čitavih generacija studenata izašlih sa Megatrenda, isprojektovanog sinonima za sve suprotno, kojima među ostalima za višu platu predaju i aktuelni ili bivši profesori istog tog državnog univerziteta u Beogradu. U tom ključu najpre treba tražiti nesvesne motive ove afere, koja na taj način kanonizuje jedan dugotrajni animozitet, a u ukazanoj prilici da se takav kakav se godinama namnožio najedanput sa svih strana i od svih činilaca izbaci napolje – uvideti sve uslove za plodnost jedne medijske hajke.

Uz pomoć ovakvog patosa, smenom vlasti 2012. godine, i po apsolutno identičnom mehanizmu po kojem će uskoro do tada nikada ranije nepominjani internet stranački botovi postati pretežno SNS-botovi, Univerzitet Megatrend u jezičkoj upotrebi redukcionistički biva sveden na simbol porekla i merilo obrazovanja isključivo funkcionera i članova Srpske napredne stranke.[1] Pošto je koncentrat animoziteta konačno stavljen u prikladnu posudu, svi oni drugi, a to su grupe okupljene i derivirale iz Demokratske stranke, dobijaju priliku da povuku oštru demarkacionu liniju kojom bi se, proglašavajući drugog najgorim, bez potrebe za velikim naporom i dokazivanjem nametnuli kao bolji nego što uistinu jesu, a DS ponovo zračila salonskim karakterom (Đinđićeva „japi“ pragmatična tehnokratija obrisana je kao da nikada nije ni afirmisana). Logično, predispozicije da ponosno postanu najupečatljiviji nosioci ove segregacije, koja nije ništa drugo do preslikavanje dihotomije Beogradski univerzitet – Univerzitet Megatrend, imaće upravo oni pojedinci koje je BU tokom školovanja forsirao i titulirao kao najbolje, izdvajao od ostalih, nudeći im posebnu vrstu iskustva u znanju i usavršavanju, što u izuzetnim slučajevima datira još od osnovne škole, poput onog u istraživačkoj stanici Petnica. Uz ovaj uslov opštenabeđene intelektualne vertikale, koja se uzgred falsifikuje i kao moralna, da bi se učestvovalo u aferi „Plagijati“ i preživelo u slučaju rizika da se razgoliti sva površnost i poreklo činova kojima je inicirana, neophodna je i stabilna naučna karijera u inostranstvu, gde fakt učešća u aferi koja treba da protrese Srbiju i destabilizuje garnituru na vlasti neće moći da ima nikakav ili gotovo nikakav negativan efekat na sve što ih materijalno obezbeđuje.

Idealna vrsta kohezije neophodne za združeni poduhvat u mladoj akademskoj dijaspori stvarana je u Velikoj Britaniji pre svega zahvaljujući Dejanu Popoviću, zameniku ministra finansija i ekonomije Božidara Đelića od 2001. do 2003. i rektora BU od 2004. do 2006, koji od 2008, s dolaskom na vlast Borisa Tadića, postaje ambasador u toj zemlji, gde boravi sve do 2013. godine. Za vreme službovanja u bliskom je kontaktu sa studentima iz Srbije koji se tamo usavršavaju, a posebno s Miljanom Radivojević, dugogodišnjim istraživačem iz Petnice, jednim od svojevremeno najboljih studenata na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i prvim studentom-prorektorom BU – upravo u vreme kada za rektora biva izabran Popović, otkada i datira njihovo poznanstvo. Marta 2014. godine, kada se održavaju vanredni parlamentarni izbori u Srbiji i kada je uhapšen Darko Šarić, grupa srpskih akademaca u Engleskoj koju koordinira Radivojević u stalnom je kontaktu sa Centrom za istraživačko novinarstvo u Srbiji, a CINS posredno s načelnikom UKP-a Rodoljubom Milovićem, koji je, prema svedočenju Bratislava Dikića, unapred bio upoznat s pripremom kompromitacije ministra policije Nebojše Stefanovića. Plan se sastoji u tome da se, pod alibijem „istraživačkog novinarstva“, pribavi verzija Stefanovićevog doktorata iz Odseka za postdiplomske studije Megatrend Univerziteta i izvrši fotografisanje svake stranice digitalnim fotoaparatom, kako bi se potom te slike ubacile u program za prepoznavanje teksta i tako reprodukovala digitalna verzija rada koja je spremna za dalju obradu. Ovaj deo posla dodeljen je Anđeli Milivojević iz CINS-a, licu na koje se računa da, samo zbog toga što je „novinar“, ima prava da ne odgovara na pitanja zašto joj je rad potreban, ko ju je angažovao i šta namerava s njim da uradi, kao što to i sama priznaje.[2]

Kada je početkom aprila ovaj deo posla obavljen, rad je stranicu po stranicu aploudovan na neki od veb demo servisa za otkrivanje plagijata poput ithenticate.com, turnitin.com, grammarly.com i sl.; ovi programi, koji se nude univerzitetima širom sveta, rade po principu enormne baze podataka naučnih knjiga i časopisa na raznim jezicima, koji su prethodno digitalno obrađeni na sličan način kao što je to sa Stefanovićevim radom učinila Milivojevićeva, u odnosu na koje se potom prema algoritmima manje ili veće podudarnosti redosleda reči i rečeničkih sklopova vrši upoređivanje poslatog uzorka svake stranice na odgovarajućem jeziku sa bazom istog tog jezika, uključujući tu i predefinisana polja koja smanjuju trajanje obrade i vreme potrebno da bi se dobili rezultati. Budući da ovi alati nisu bili poznati srpskoj javnosti, niti su se još pojavili u domaćoj akademskoj praksi u vreme kada se tempira afera, namera je bila da se ta činjenica maksimalno iskoristi i da se prećuti metodologija kojom se zapravo došlo do rezultata, tj. da je postupak „otkrivanja plagijata“ velikim delom automatizovan i da ga je umesto čoveka obavila mašina. Ovaj tip softvera se, međutim, na univerzitetima tretira tek kao pomoćno sredstvo za eventualno utvrđivanje stepena autentičnosti radova pre nego što uđu u fazu odbrane i uopšte prihvatanja, jer ne može da utvrdi u kojoj meri određeni delovi koji bude sumnju utiču na bitnost i suštinu čitavog rada (to mora čovek da proceni), kao i koja je priroda informacije koja se u označenom delu nalazi (npr. rečenice tipa ’Beograd ima preko dva miliona stanovnika’ ili ’Unutrašnje sfere planete Zemlje čine jezgro, omotač jezgra i kora’ predstavljaju opštepoznate činjenice, pa se njihova detekcija ne može tretirati kao delatnost plagiranja čak i ako su od reči do reči prepisane). Zbog toga je upotreba alata sasvim tendenciozno, i dakle, manipulativno, odabrana da bude prikazana kao plod napornog rada „tri mlada naučnika“, koji su „imali dovoljno hrabrosti, motivacije, a i želje da svoje slobodno vreme posvete čitanju i analizi ove disertacije“.[3]

U tom smislu, lista imena uz iscrpno navedena zvanja „dr Uglješa Grušić (docent/lecturer, Univerzitet u Notingemu), dr Branislav Radeljić (vanredni profesor / senior lecturer, Univerzitet Istočni London) i Slobodan Tomić (doktorand, Londonska škola ekonomije i političkih nauka)“ na samom početku teksta „Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića“, objavljenom odmah pošto se malo stišala medijska haranga oko poplava,[4] 1. juna 2014. godine na sajtu Peščanik, nakon što su ga odbili čak i antivladini nedeljnici Vreme i NIN, načinjena je tako da fascinira prosečnog neupućenog čitaoca u Srbiji i uozbilji tekst, prema Vučiću, „nikada glupljeg obrazloženja“. Ovaj uradak zatim se, paradoksalno, s obzirom na titule potpisnika od kojih nijedan nema dodirnih tačaka s poljem rada „Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom (primer grada Beograda)“ Nebojše Stefanovića (prvi je doktor pravnih, drugi političkih nauka, a treći doktorand istih), teži predstaviti kao naučna analiza, s upadljivo izostavljenom metodologijom rada na koji se način došlo do predočenih rezultata. Štaviše, s eksplicitno navedenim titulama kao da se automatski podrazumeva da je reč o mnogo vrednim ljudima, koji su sto posto, bez ikakve sumnje, baš kao što opisuje njihova „partnerka u zločinu“ Milivojevićeva, mnogo vremena odvojili listajući razne knjige, i tako dokoni, češljajući satima i danima čitave biblioteke dok nisu naišli na manje-više identične rečenice. Stoga, imena i zvanja Grušića, Radeljića i Tomića, koji nikakve stručne kvalifikacije ne poseduju za evaluiranje Stefanovićevog rada, praktično su podmetnuta samo radi medijskog efekta ozbiljnosti, nekoliko u načelu napisanih (parafraziranih) pasusa o fenomenu plagijata i ničeg više – u „analizi“ koju može da izvrši svako ko poseduje kompjuter, internet i digitalizovani doktorat u PDF formatu.

Prvi koji je posle pet nedelja trajanja afere prekinuo zavet ćutanja i potpuno obelodanio na koji način se u stvari štancuju tzv. dokazi o plagijatima bio je profesor finansija na Evropskoj biznis školi u Nemačkoj Raša Karapandža, koji je kroz navedene internet programe provukao disertaciju gradonačelnika Beograda Siniše Malog, s Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu. I ovaj „mladi naučnik“ iz dijaspore, međutim, izbegao je da navede u kom kontekstu se smeju upotrebljavati alati kojima se poslužio.[5] Pre njega, četiri dana po izbijanju afere, naznaku je dala i Danica Popović u svojoj kolumni u Politici, što ukazuje na to da je imala saznanja o načinu pripremanja afere i svesno prihvatila da uzme učešće u njoj: „Ovaj mučni posao prepravljanja tuđeg teksta postao je popularan u doba prvih kompjuterskih programa za otkrivanje plagijata, koji to nisu mogli da otkriju. Samo, sada ni to ne pomaže, novije generacije ovih programa otkrivaju – sve! I eto šta je Stefanoviću donela ta modernizacija: u svojoj tezi on skoro na svakoj drugoj-trećoj strani hvali informatičko društvo, elektronsku upravu, modernizaciju, a baš mu se ona osvetila!“[6] Dan posle, u Pančevcu i Miloš Vasić: „Znate, taj internet je čudo: em se sve tamo pojavi, em postoje alati za upoređivanje objavljenog s postojećim. Nema, dakle, više doktorata za dž, mili moji; ima da se zagreje stolica.“[7] Anđela Milivojević 28. juna za Žurnal: „Ponosna sam na činjenicu da se o ovoj temi priča, kako u našoj zemlji tako i u inostranstvu i da smo na neki posredan način uticali na to da fakulteti pooštre kriterijume za dodelu doktorskih zvanja, da, na primer, Univerzitet u Beogradu razmišlja da nabavi softver koji bi pomogao u otkrivanju plagijata“ (kurziv, aut.).

Najbitnija implikacija: ispravna procena visokoakademskog tima za obmanjivanje građana tamo neke neobrazovane, zaostale i neuke države Srbije da bi pominjanje internet alata samo iskomplikovalo cilj teksta, jer bi se onda moralo reći i šta je zapravo njihova funkcija, te koji su im dometi i ograničenja, doprinosi tome da se tvrdnja u istom da je doktorska disertacija ministra policije plagijat, u kombinaciji s navedenom listom imena i zvanja percipira već kao – nesporno dokazana, čime su uveliko determinisani pravac pružanja i delotvornost afere, ali i njena najveća, objektivna slabost. Upravo tu nastaje prava havarija kod svih onih koji će se javiti da daju svoj skromni prilog učešća u hajci, kojom se, kao i u većini drugih, računa na spontanitet indukovan animozitetom i nezadovoljstvom: većina njih, a među njima i ranije ugledne javne ličnosti, ekspresno će zahtevati, ako ne ostavku, onda smenu Stefanovića, ne zbog sumnji koje su iskazane u tekstu „vrednih naučnika“, nego zbog toga što je bez ikakvih dilema reč o plagijatoru. Ovim se zapravo konkretizuju želje autora tabloidnog članka koje nisu smeli sasvim decidno da iskažu, već su se pozivali na primere iz Nemačke i Mađarske, i prećutkuje da se ni u tim zemljama takve odluke nisu donosile pre nego što je izvršena stvarna provera autentičnosti radova na univerzitetima.[8] Ona druga grupa pak koja je, uvidevši srljanje rulje, odlučila da ipak prividno drži do svoje profesionalnosti, apelovala je, s jedne strane sasvim legitimno i opravdano, na hitno formiranje stručnih komisija koje bi ustanovile da li je rad zaista plagijat, uzgred pritom navijajući i sugerišući da iste treba da donesu odluku da jeste. I jedni i drugi, dakle, pod nevinim i plemenitim izgovorom unapređenja standarda u akademskoj zajednici, imaju jasan politički cilj, kakav, interesantno, najviše ide naruku upravo policijskom generalu Miloviću i njegovim saveznicima, koji bi eliminisanjem jednog od najbližih saradnika Aleksandra Vučića s mesta resornog ministra, tako poslao jasnu poruku Vladi i premijeru o svojoj moći i na šta je sve spreman ukoliko se dozvoli da na videlo izađe njegova kompromitujuća uloga u slučaju „Šarić“.

Na sajtu Peščanik, koji od trenutka objavljivanja takvog članka javnosti otvoreno razotkriva dugogodišnje fanatične sklonosti svojih urednica, autora i čitalaca ka tabloidno-aferaškom pristupu kao svojoj nezaobilaznoj kvaziintelektualnoj hrani u mržnji prema vlasti na čijem je čelu Vučić, serijalizuju se prilozi u kojima se pojavljuju sledeći izrazi: „ministar, čije je kršenje ’akademskih i pravnih normi’ nesumnjivo utvrđeno“ (Miljenko Dereta, „Otvoreno pismo Ministru obrazovanja Srđanu Verbiću“, 2. jun); „podrobnu analizu trojice profesionalnih istraživača“, „rad ministra Stefanovića zaista pun plagijata“, „očigledno predstavlja sistematsko plagiranje“, „konkretni tekstualni dokazi sa sve brojevima stranica na kojima je plagijat počinjen“, „onda se mora naći način da se Stefanović smeni i da mu se doktorat oduzme“, „školski primer plagijata“, „plagijator sedi na mestu ministra policije“, „borbom protiv korupcije rukovodi čovek koji je do doktorata došao prepisivanjem“ (Aleksandar Stević, „Fajront“, 4. jun); „koristeći ’resavsku školu’ (stručno: plagiranje)“ (Vesna Pešić, „Sad se vidi sad se zna, Dunja ruši Vučića“, 4. jun); „uhvaćen sa prstima u pekmezu do lakata“, „vrlo težak prekršaj“, „profesori koji su pustili Stefanovića da doktorira trebalo da izgube svoje profesorske titule i ostanu bez posla“ (Mijat Lakićević, „Pravda za Nebojšu“, 3. jun).

Zatim: „rad nije samo plagijat već je, posmatrano sa aspekta naučne prakse, apsolutno neutemeljen“, „ne vidim nijedan argument koji bi rad dr Stefanovića kvalifikovao kao dostojnog jednog, makar i najlošijeg, doktorata“ (Biljana Stojković, „Pola sata sramote“, 6. jun); „krajnje ozbiljno, argumentovano i pristojno analiziraju doktorsku disertaciju aktuelnog ministra policije“, „lažnog doktorata“ (Svetlana Lukić, „Slobodni ljudi“, 6. jun); „ministar Stefanović nije samo prepisivao već je i promašio temu“ (Saša Ilić, „Doktori cenzorskih nauka“, 7. jun); „vest o plagijatu ministra policije“, „da ministar-plagijator podnese ostavku“ (Vesna Pešić, „Falš doktorat probušio balon“, 7. jun); „analitički članak kojim je ministar policije Nebojša Stefanović raskrinkan kao plagijator doktorata“ (Viktor Ivančić, „Država i terorizam“, 8. jun); „Stefanovićevim lažnim doktoratom“, „sa lažnim doktorima“,„mora da ode i Stefanović“ (Saša Ilić, „Premijerova vremenska mašina“, 9. jun); „odbrana ministra plagijatora“ (Milutin Mitrović, „Doba narcisa“, 15. jun), itd. U prvih deset dana trajanja afere, samo na ovom sajtu objavljeno je ukupno 36 priloga u vezi s temom plagijata, što je u proseku između tri i četiri teksta na dnevnoj bazi, što je u rangu hiperprodukcije jedne teme u poređenju s uobičajenom gustinom objavljivanja na ovom sajtu; u tih 36 priloga reč „plagijat“ i izvedenice iz nje ponavljaju se ukupno 131 put.[9]

Posebno agresivnu kampanju, u kojoj neće moći da sakrije aroganciju, elementarno neznanje i uličarski jezik (Miloš Vasić), a povrh svega svoj manipulativni kapacitet koji igra na kartu tvrdoglavosti (Dejan Ilić), vodi lice koje „održava specijalne veze sa LSE“, još jedan u seriji akademskih profitera – Danica Popović. Petog juna, četiri dana posle inicijalnog teksta na Peščaniku, u Politici se, u dogovoru s Dejanom Popovićem, koji o tome obaveštava Miljanu Radivojević, pojavljuje fingirani tekst koji treba da pruži podršku trojici „mladih naučnika“, da potvrdi njihove, a zapravo nalaze alata, i nadasve zacementira njihovu tezu već samim naslovom „Plagijat ministra Stefanovića“, prema potpuno apsurdnom ključu da ukoliko alat detektuje makar jednu podudarnost u bazi, to već nesumnjivo znači da je čitava doktorska disertacija plagijat (što ne važi nigde u svetu). Na taj način, za profesorku na Ekonomskom fakultetu dileme više nema; ona je odštampala rad koji je u međuvremenu na internet okačio CINS, pobacala markere na stranice, da bi taj svežanj zatim uslikala i okačila na svoj Fejsbuk profil, tvrdeći kako je pored već postojećih, pronašla i dodatne „dokaze“, kako ih naziva, plagijata, premda se takvi nikako kao dokazi ne mogu tretirati. Dometi nervoze ovog falsifikatora i tendencioznog obmanjivača javnosti u akademskoj odori, s obzirom na to da ni do ostavke niti do smene Nebojše Stefanovića u međuvremenu nije došlo, čitaocu će biti potpuno vidljivi već 18. juna u tekstu „Blistavi um ministra Stefanovića“, gde u neobjašnjivom slepilu koje se graniči s glupošću više ne dozvoljava ni distinkciju u značenju između plagiranih delova i plagijata u celosti, a kamoli da porazmisli o mogućnostima da se eventualno plagirani delovi mogu na različiti način i u različitoj meri odraziti na poentu i autentičnost čitavog rada, pre nego što bi se isti eventualno poništio.[10]

U tekstu „Jeste plagijat, neću da se izvinim“, od 29. novembra, stvar je pak već ispod svakog nivoa prisebnosti i postaje tragikomična; Danica Popović, koja osim toga što pokazuje da ne zna da se rubrika za koju dugi niz godina piše zove ’Pogledi’, na skretanje pažnje od strane docentkinje sa Fakulteta za kulturu i medije Megatrend univerziteta Ljiljane Manić da „ne samo da nije dokazana intelektualna krađa [Stefanovića, prim. aut.], nego je dokazano da je on bez razloga, u orkestriranoj aferi optužen za krađu, pa mu mediji (i kolumnisti) duguju izvinjenje, a javnosti pojašnjenje razlike između optužbe i dokazane krivice“, kao i da je već treća po redu komisija, čiji su svi članovi bili sa BU, „potvrdila da su sve radnje u vezi s prijavom, pripremom i odbranom navedene doktorske disertacije bile u skladu sa zakonom i akademskom praksom“,[11] reaguje regresijom na stanje od pre pet meseci. Popovićeva ponovo počinje opsesivno da poziva ljude na TV duele (neispunjena želja) i perpetuira već uveliko pobijene argumente: da disertacija prvobitno u sebi nije sadržala nikakvu empiriju, premda se u radu jasno najavljuje takav deo, kao i da je ista „pravno nepostojeća“ zbog aktivnog učešća samo dva člana komisije na odbrani rada, pozivajući se tako na neistine koje je u istom listu 21. juna izneo njen kolega medijski atentator Zoran Ivošević.[12]

Odmah po izbijanju afere, kako se iste primedbe iznose i u članku sa Peščanika, Megatrend obaveštava javnost da verzija doktorata koju je službenica Milica Milićević dala na uvid Anđeli Milivojević iz CINS-a nije ona koja je korištena tokom odbrane i koja sadrži tridesetak dodatnih strana empirijskih podataka pribavljenih tokom istraživanja na teritoriji Beograda.[13] S druge strane, informacije o postojanju dopunjenog rada poznate su isto tako i Kseniji Petovar, licu bliskom Dragoljubu Mićunoviću iz Demokratske stranke, koja preko Mijata Damjanovića, jednog od članova komisije za odbranu rada, pribavlja sukcesivno, najpre prvu, a zatim i drugu verziju, koju mu nikada neće vratiti.

Stefanović brani rad i stiče zvanje 27. juna 2013. godine, o čemu istog dana javlja agencija FoNet; u toj vesti je naveden naziv disertacije, da mu je mentor bio rektor univerziteta Mića Jovanović, kao i imena svih članova komisije: „Nakon iznete odbrane, Komisija u čijem sastavu su bili Jovanović, Sung Džo Park, profesor Slobodnog univerziteta Berlin, Žan Žak Šanaron, direktor istraživanja u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja, Mijat Damjanović, profesor Fakulteta za državnu upravu i administraciju, i Snežana Đorđević, profesorka Fakulteta političkih nauka, jednoglasno je donela odluku da je kandidat uspešno odbranio doktorsku disertaciju i stekao zvanje doktora ekonomskih nauka.“[14] Poslednja od njih, od strane Vladana Kutlešića predložena Snežana Đorđević, čije radove, uzgred budi rečeno, Stefanović najčešće citira u disertaciji, bila je službeno odsutna, ali je pre nego što je otputovala u Švedsku priložila stručno mišljenje o disertaciji i dostavila ga preostalim članovima komisije. Odbrana je uključivala i simultanog prevodioca na engleski jezik, Stefanović je odgovarao na pitanja kako na srpskom tako i na engleskom jeziku, a dva profesora iz inostranstva dobila su preveden sažetak rada. Prema rečima bivšeg dekana Fakulteta političkih nauka Mijata Damjanovića, jednog od osnivača NALED-a i Instituta za javnu politiku, Stefanovićeva odbrana nije bila ništa slabija od onih sa FPN-a, uz napomenu da je ocena za odbranu bila viša od one za rad. Javnosti je, takođe, ostala manje poznata činjenica da je tokom čitavog procesa izrade rada, zvaničan mentor Nebojši Stefanoviću bila profesorka na Fakultetu za poslovne studije Ana Langović, koja će kratko vreme pre odbrane dobiti otkaz.

Olja Bećković, u čijoj emisiji je ova bila redovan gost, uručiće Danici Popović 24. septembra 2014. godine, simbolično na dan predsedničkih izbora kada je 2000. godine poražen Slobodan Milošević, u ime Fonda „Maja Maršićević-Tasić“, Nagradu „Osvajanje slobode“ za doprinos širenju slobode javne reči, sa naglaskom na „njene britke i savršeno precizne tekstove napisane povodom afere sa doktoratom ministra Nebojše Stefanovića“.[15] Profesorka, čiji je suprug Boris Begović doktorirao takođe na LSE, odužiće joj se 20. novembra tekstom u Politici „Ko to beše Olja Bećković“, u kojem će ponoviti laž koju je pre toga na Peščaniku servirala bivša stjuardesa Natalija Miletić – da je „nemačka izdavačka kuća De Gruiter u septembru ove godine potvrdila da je članak gradonačelnika Siniše Malog plagijat i povukla ga iz svog časopisa“; rad je po odluci urednika dakako povučen, ali ne zato što je plagijat, već zato što na jednom mestu sadrži delove vrlo slične jednom drugom radu, što opet nije relevantan dokaz plagiranja.[16] Kada je u javnosti izašla informacija da je žiri za dodelu Nagrade „Osvajanje slobode“ opisao laureatkinju kao ženu „koja se svojim delovanjem zalaže za afirmaciju principa ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije u društvu“, gej aktivista i novinar Predrag Azdejković protestovao je prenevši krajnje primitivan i homofobičan post sa Fejsbuk profila akademske građanke Danice Popović u vezi s legalizacijom istopolnih brakova: „Kaže jedan moj profesor, Amerikanac, treba im to sve dati. Jer se u suprotnom gejevi mnogo više množe, sklapaju strejt brakove, pa prenose gene... Ali bez šale, pravo na brak je i pravo na usvajanje dece. Zamislite strejt dete koje živi u gej braku, gospode bože.“[17] Stavove istog kova iskazala je i sociološkinja Vesna Pešić, još jedno visokoobrazovano lice, kada je demonstrativno napustila tribinu „Porodica u rasulu“ istoričarke savremene psihoanalize Elizabet Rudinesko, održanu u Domu omladine Beograda 21. februara 2013. godine, nakon što se poveo razgovor na temu surogat majki u gej zajednicama.

Iako su „mladi naučnici“ u prvom pojavljivanju uveravali javnost da se njihov tekst „ne bavi političkim kontekstom“ i da u budućnosti planiraju da nastave „analizu sumnjivih doktorskih disertacija i master radova javnih ličnosti, iz svih partija“, a komandos iz CINS-a Anđela Milivojević da je inicijalna ideja bila da se napravi javna baza „doktorata svih političara koji su u poslednjih nekoliko godina stekli akademska zvanja“, te da se na taj način akademska javnost pozove „da se uključi i da javno oceni kvalitet tih radova“, ista ekipa manipulanata, uključujući i Marka Milanovića, takođe s Univerziteta u Notingemu, u naredne dve godine „analizirala“ je, uz identično odsustvo metodologije rada (koja zapravo i ne postoji), 7. jula 2014. samo još disertaciju tadašnjeg funkcionera Demokratske stranke i bivšeg vaterpoliste Aleksandra Šapića sa Univerziteta Union, dok je tri dana kasnije upotrebu pomoćnih alata, ne nazivajući ih tako, na disertaciji Siniše Malog, kako je već rečeno, konačno prikazao Raša Karapandža. Najglasniji pojedinac i jedan od najkomičnijih narodnih poslanika u novijoj istoriji srpskog parlamentarizma, koji je neuobičajeno pristrasno aktuelizovao čitavu aferu, svakako je Vladimir Pavićević iz Nove stranke, pored Ive Viskovića i Ilije Vujačića još jedno lice s Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koji će izjavljivati da je Stefanović svoju disertaciju odbranio pred komisijom „u kojoj više od polovine članova nije bilo u mogućnosti da prati, jer ne razumeju srpski jezik“.[18] Kada se razgrne dimenzija zloupotrebe koja je morala podrazumevati namerno prećutkivanje onoga što je u Srbiji do tad bilo gotovo nepoznato, objektivna korist afere biće postepeno uvođenje softvera za pomoć u utvrđivanju autentičnosti radova na univerzitetima u Srbiji dakle, upravo onog elementa koji su njeni akteri sve vreme pažljivo i s razlogom prikrivali.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj

 
  1. Upravo to kao podtekst članka koji je trebalo da pokaže da je disertacija Nebojše Stefanovića plagijat, sa indiskretnom sugestijom za njegovu smenu ili ostavku, primećuje i profesor Dragan Pavlović iz Pariza: „U našem primeru, pošto se smatra da je činjenica da su kompleksna pojava, kompleksni socijalni agensi (konkretno: 1. politička struktura vlasti u Srbiji i 2. način kako ona funkcioniše) okarakterisani kao prozaične, nesolidne, kriminalizovane i nemoralne strukture, pa je jedan doktorski rad, koji je proizašao iz tog miljea, na osnovu trivijalnih indikacija, apriori plagijat. Tu nije reč o samom radu, već o celoj kompleksnoj strukturi vlasti“ („O plagijatu ili ima li zoo-vrt trogrbu kamilu“, Politika, 23. decembar 2014).
  2. „Jesu me pitali zbog čega tražim uvid, ali novinar ne mora da odgovara na ta pitanja“ („Devojka koja je pokrenula lavinu“, CINS, 28. jul 2014. [https://www.cins.rs/news/srpski/article/devojka-koja-je-pokrenula-lavinu; pristupljeno 1. septembra 2016]).
  3. „Doktorat, laži i teorije zavere“, Cenzolovka, 27. jun 2014. (https://www.cenzolovka.rs/iz-prve-ruke/doktorat-lazi-i-teorije-zavere/; pristupljeno 1. septembra 2016).
  4. „Objavili smo analizu rada i istraživanje kada je sve bilo spremno, mada je početna ideja bila da se tekst objavi početkom maja [odmah po formiranju vlade, prim. aut.]. Odlučili smo da ne bi bilo prikladno da insistiramo sa ovom temom u trenutku kada je naša zemlja bila pogođena poplavama. Zbog toga je tema pokrenuta početkom juna“, priča Milivojevićeva („Devojka koja je pokrenula lavinu“, CINS, 28. jul 2014. [https://www.cins.rs/news/srpski/article/devojka-koja-je-pokrenula-lavinu; pristupljeno 4. septembra 2016]).
  5. „Velike tajne Malog majstora – Ili kako je Siniša Mali ukrao doktorat“, Peščanik, 10. jul 2014. (http://pescanik.net/velike-tajne-malog-majstora-ili-kako-je-sinisa-mali-ukrao-doktorat/; pristupljeno 2. septembra 2016).
  6. „Plagijat ministra Stefanovića“, Politika, 5. jun 2014.
  7. „Plagijat“, Pančevac, 6. jun 2014.
  8. Činjenica da su u pomenutoj ’analizi’ osnovne metode sasvim ignorisane upućuje na postojanje nekih drugih, nenaučnih, motiva. U Nemačkoj su studenti bili u stanju da, u aferi plagijata ministra Cu Gutenberga, naprave kvantitativna poređenja plagiranih tekstova s originalima, nabroje rečenice, obrade ih statistički... Istina, bila je reč o masovnom plagijatu i posao je bio lakši. Ovde je očigledno reč, ako je uopšte reč o plagijatu, o minimalnom podudaranju teksta s originalom i o problematičnoj proceni“, tvrdi Pavlović („O plagijatu ili ima li zoo-vrt trogrbu kamilu“, Politika, 23. decembar 2014).
  9. O načinu na koji je čitalačku publiku Peščanika jedino moguće držati na okupu možda najbolje govori sama urednica tog sajta Svetlana Lukić, koja time ujedno odgovara i na pitanje zašto je imperativno održati dekadenciju koja se u tom uskom krugu celivatelja vraća nazad idolatrijom: „Čitaocima je užasno važno, bez obzira da li je nekada nešto bolje ili lošije napisano, da autori nikada ne odustanu od osnovnih postulata. Sve im se raspada u životu oko njih i zato im je bitna ta neka moralna vertikala. A još pri tome ako dobiju i odličan tekst… pa to je onda, prosto, božanstvena stvar“ („Feral u Beogradu: Pobednička priča“, Radio Slobodna Evropa, 5. mart 2016. [http://www.slobodnaevropa.org/a/feral-u-beograd-pobednicka-prica/27590560.html; pristupljeno 6. septembra 2016]).
  10. I ovome oponira Dragan Pavlović: „Ne upuštajući se u direktno procenjivanje da li je pomenuti doktorat zaista plagijat ili nije, moje je mišljenje da je ta analiza nepotpuna, netransparentna, nestručna i da ne pokazuje da je doktorat plagijat, te da umesto realnog prikaza eventualnih nedostataka rada, projektuje sam rad u disproporcionalno veliku ’preteću senku’ imaginarnog masivnog plagijata – koji u suštini nije dokazan. To je osnova moje diskusije, potpuno se ograđujući od bilo kakvog mišljenja o samom doktoratu. Konkretno, moj komentar sugeriše da je ’mišljenje’ gđe D. Popović, koje Politika više puta objavljuje, zasnovano na sasvim proizvoljnoj i neprofesionalnoj ’analizi’ objavljenoj na sajtu Peščanika i da je, nasuprot tome, potrebno kvalitativno i kvantitativno uporediti tekstove, originale i doktorat, i posle korektne statistike doneti odluku.“
  11. „Ležerna praznina“, Politika, 27. novembar 2014.
  12. „Pravno nepostojeći doktorat“, Politika, 21. jun 2014. U prilog rezistentnosti ovakvih neistina svedočiće i njihovo ponavljanje od strane sociologa Jove Bakića, jednog od kriminalizatora u aferi „Banana“, na debati održanoj 2. decembra 2015. godine u Kulturnom centru Beograda, pod nazivom „Plagijat: rasprodaja dostojanstva i otimanje statusa“.
  13. Tadašnji rektor Megatrenda Mića Jovanović ubeđen je da je kraće izdanje namerno ustupljeno CINS-u od strane njegovog zamenika Vladana Kutlešića, dok ovaj tvrdi da nije znao za postojanje duže verzije.
  14. „Nebojša Stefanović doktorirao na Megatrendu, mentor mu bio Mića Jovanović“, Blic, 27. jun 2013.
  15. „Ležerna praznina“, Politika, 27. novembar 2014.
  16. Videti članke sa Peščanika: „Iz Nemačke s ljubavlju“, od 9. septembra 2014. i „U laži je kratak Retraction Note“, od 22. januara 2015. godine.
  17. „Osvajanje homofobije“, E-novine, 8. decembar 2014. (http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-vesti/113394-Osvajanje-homofobije.html; pristupljeno 4. septembra 2016).
  18. „Pavićević: Ministar policije da podnese ostavku“, RTV, 14. jun 2014. (http://rtv.rs/sr_lat/politika/pavicevic-ministar-policije-da-podnese-ostavku_495148.html; pristupljeno 5. septembra 2016).
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane