Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Boris Tadić instruiše pravosuđe

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

U označiteljsko-asocijativnom smislu, od Kneževićevog načina uvođenja ovog motiva,isti, iako s tim nema nikakve veze, postaje neodvojiv od optužbi za ubistvo Ive Pukanića, pa samim tim i od dalje kompromitacije susedne države i njenog premijera Mila Đukanovića. Tako počinje da se upravo u potrebi da se na nekada manje a nekada više suptilan način najpre provocira, a potom kompromituje i kriminalizuje državno rukovodstvo Crne Gore u vremenu nakon njene nezavisnosti – jer od susreta u hotelu „Ric“ takva postaje mandatorna i ujedno znači borbu za opstanak na vlasti režima, tj. Demokratske stranke – ogleda uplitanje Borisa Tadića i njegovog kabineta u rad nezavisnih organa pravosuđa. S tim ciljem posebno je indikativna manipulacija licima osumnjičenim ili osuđenim za ratne zločine i ubistva u Crnoj Gori, kojima će, da bi izbegla te procese i kazne, biti dodeljeno srpsko državljanstvo, te na taj način izazivati uzajamni konflikti u saradnji dveju država. Među njima su: Boško Bojović, Milisav Marković, Radoje Radunović, Duško Bakrač i Milorad Ivanović, a najpoznatiji Veselin Vukotić i Žarko Laušević.[1] Drugi vid manipulacije, o kojoj je već bilo reči, odnosi se na instruisanje ili na istrajavanje u tome najbrutalnijim metodama pojedinih osumnjičenih da zarad optuživanja označitelja od političke bitnosti za režim dobiju status zaštićenog svedoka, kao što je to bilo pokušavano sa Sretenom Jocićem, Darkom Šarićem, Stevanom Banovićem, Dejanom Milenovićem, a izvedeno s Nebojšom Joksovićem, Srećkom Kestnerom i ovde zanimljivim Dušanom Ercegom.

Nekadašnji saradnik Državne bezbednosti, „doušnik pod zaštitom“, Veselin Vesko Vukotić, lice rodom iz Nikšića, glavnoosumnjičeni za mafijaško ubistvo boksera Andrije Lakonića u beogradskom klubu „Nana“ 24. marta 1990. godine, najpre je početkom 2006. uhapšen na aerodromu u Madridu po osnovu čak tri Interpolove poternice – jedne koja je za ubistvo u „Nani“ raspisana na molbu Srbije; druge koju je zatražila Belgija zbog sumnje da je u Briselu, takođe 1990, mesec dana pre „Nane“, po nalogu DB ubio Envera Hadrija, lidera albanske političke grupacije Crveni narodni front, političkog emigranta i agenta CIA, zbog toga što je „posedovao spisak ljudi koje je likvidirala služba Slobodana Miloševića“;[2] i treće, koju su zahtevale vlasti u Podgorici, zbog ubistva pomorskog kapetana Duška Boškovića, u Kotoru, 16. novembra 1997. godine u diskoteci „Fleš“. Organi Španije, koji su kod Vukotića zatekli falsifikovanu putnu ispravu na ime Ludvig Bulić, odlučuju se da Vukotića izruče Belgiji, gde se odmah upućuje u istražni zatvor u Sen Žilu, gde čeka optužnicu. Posle dve godine neuspešnog pokušavanja da ga osude, Belgijanci ga puštaju zbog prekoračene dužine trajanja pritvora i po automatizmu 18. decembra 2008. izručuju ne Crnoj Gori nego Srbiji, na osnovu Interpolove poternice u vezi sa slučajem „Nana“ – zbog toga što mu je kao mesto prebivališta u ličnoj karti još od 1994. godine stajalo Novi Sad.

Pored toga što je vlasnik novosadskog kazina „MP Rojal“ u Crnoj Gori, koja je tada deo SRJ, još novembra 2000. godine u odsustvu prvostepeno, a 20. januara 2006. i pravosnažno osuđen na dvadeset godina zatvora zbog ubistva Boškovića, Vukotić odmah po sletanju u Beograd biva sproveden u Okružni zatvor u Bačvanskoj ulici i po rešenju o pritvoru koji mu je određen u istrazi ubistva u „Nani“, a potom u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Istog dana kada stiže u Beograd, u javnosti se pojavljuje informacija da je Vukotić pod čudnim okolnostima, samo mesec dana pre ekstradicije dobio državljanstvo Srbije,[3] čime ujedno biva zaštićen od izručenja u Crnu Goru.[4] Srpsko tužilaštvo ubrzo odustaje od istrage ubistva u „Nani“, a Vukotić u leto 2009. doživljava srčani udar, biva operisan, da bi mu zbog toga novosadski sud krajem iste godine najpre odobrio prekid na šest meseci, a u aprilu 2010. godine potpuno obustavio izdržavanje kazne zbog ubistva Boškovića, jer mu je usvojen zahtev za ponavljanje postupka, otkada se brani sa slobode.[5] U međuvremenu, 10. januara 2010. godine MUP Srbije izdaće mu i novu ličnu kartu.

Kao što je već navedeno, u to vreme, početkom 2010, u crnogorskim i srpskim medijima pregnantno traje kampanja o Šariću, s tezom da se skriva u Crnoj Gori, da je pod zaštitom Mila Đukanovića, da je Subotić učestvovao u pranju Šarićevog novca, kao i da vrh Crne Gore ne želi sa Srbijom da sarađuje na izručenju osumnjičenih lica, dok je, paradoksalno, stvar posve obrnuta; kriminalizator Boris Tadić se već uveliko žali tadašnjoj američkoj ambasadorki u Srbiji Meri Vorlik na „visok stepen organizovanog kriminala u susednoj državi“.[6] Radi rešavanja ovog problema, krajem 2010. godine potpisuje se Ugovor o međusobnom izručenju sopstvenih građana i zbog toga 30. decembra u Novom Sadu ponovo hapsi Veselin Vukotić, ali ga već sledećeg dana istražni sudija oslobađa pod obrazloženjem da „ne postoji osnov za određivanje pritvora, jer će mu po osnovu delegiranja nadležnosti Ministarstva pravde, Viši sud u Novom Sadu suditi u ponovljenom postupku za delo za koje je osuđen u Crnoj Gori“.[7]

Nisu vredele neprestane napomene crnogorskog Ministarstva pravde da je Interpolova poternica za Vukotićem i dalje na snazi, da je Crna Gora poslala zahtev da joj se objasni Vukotićev status i spise iz predmeta u kojem je osuđen, kao i da isti nije ustupljen Srbiji, niti joj je Srbija to tražila,[8] a zatim i kada je zvanično, 18. januara 2011, kao i nekoliko puta pre toga, zatražila njegovo izručenje prema potpisanom ugovoru. Srpski zvaničnici nisu se obazirali ni onda kada je zbog svega toga tadašnji specijalni izvestilac Evropskog parlamenta Jelko Kacin optužio Srbiju da ne poštuje međudržavni sporazum o izručenju koji je potpisala sa Crnom Gorom.[9] Dvadeset petog januara grupa javnih ličnosti, uglavnom intelektualaca i novinara iz Beograda, zajedno sa članovima porodice ubijenog kapetana Boškovića, peticijom i otvorenim pismom obratila se predsedniku Srbije Tadiću, protestujući zbog oslobađanja višestrukog ubice i zahtevajući njegovo momentalno izručenje organima u Crnoj Gori radi izdržavanja zatvorske kazne.[10]

Vanraspravno veće Višeg suda u Novom Sadu donelo je 11. marta 2011. rešenje kojim je odbilo molbu Republike Crne Gore za izručenje Veselina Vukotića, a Apelacioni sud to potvrdio dvadeset dana kasnije. Vukotić će 5. septembra 2014. godine ponovo biti uhapšen zbog ranjavanja Miloša Lužajića, drugog čoveka kladionice „Pin bet“ u Novom Sadu; u istom tekstu gde je objavljena ta vest, naznačeno je i da je suđenje „crnogorskom kriminalcu“ (identična matrica kriminalizacije susedne države preko državljanina Srbije kao i sa Šaranovićem i Šarićem) za ubistvo Duška Boškovića u Kotoru 1997. godine, u Višem sudu u Novom Sadu odlagano više od 15 puta zbog njegovih srčanih problema.[11] Sud u Briselu je 22. novembra 2016. zbog ubistva Envera Hardija u februaru 1990. godine u odsustvu prvostepeno osudio Veselina Vukotića, zajedno s Andrijom Draškovićem i Božidarom Spasićem, na doživotnu robiju.

Situacija koja podseća na ovu tiče se i poznatog jugoslovenskog glumca Žarka Lauševića, koji je prema odluci Vrhovnog suda Crne Gore 30. marta 2001. pravosnažno osuđen na trinaest godina zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane, koje je izvršio kada je 30. jula 1993. godine u podgoričkom kafiću „Epl“ posle kraće svađe i tuče pucao iz pištolja i ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19), a ranio Andriju Kažića, ispalivši trinaest metaka. Posle četiri i po godine zatvora, a pre konačne presude, koristeći pravni vakuum, nastanjuje se u Njujorku, gde će se 2009. naći u pritvoru zbog neposedovanja vize, ali će vrlo brzo biti pušten; državljanstvo Srbije dodeljeno mu je još početkom iste godine. Dve godine kasnije, 29. decembra 2011, Boris Tadić doneće na predlog Komisije za pomilovanje Republike Srbije akt o njegovom pomilovanju, na taj način povukavši međunarodnu poternicu koja je važila za Srbiju i direktno se usprotivivši odluci suda iz Crne Gore; u prostorijama srpskog konzulata u Njujorku 31. januara 2012. dodeljen mu je i srpski pasoš. Prvi deo njegove autobiografske knjige Godina prođe, dan nikad prodata je u stotinama hiljada primeraka i predstavlja najprodavaniju knjigu u novijoj srpskoj istoriji; predstavljena kao „vrhunsko literarno štivo“, izdaće je kompanija Novosti na čijem je čelu Manojlo Vukotić. Zajedno s tim, najavljeno je i snimanje filma o njegovom životu.[12]

Razlozi zbog kojih Vukotić neće biti izručen Crnoj Gori, kao i njegova nova medijska upotreba, očitavaju se, međutim, već po potpisivanju Ugovora i dostavljene liste državljana Srbije, na kojoj je Vukotić zauzimao prvo mesto – baš u intervalu dok se čeka na odluku Višeg suda u Novom Sadu. Odmah posle Nove godine, 4. januara 2011, u Večernjim novostima, koje preko Manojla Vukotića kontroliše Milan Beko, pojavljuje se naručeni tekst „Vesko glavni svedok šverca“, u kojem je Veselin Vukotić predstavljen kao lice koje „već razgovara sa istražnim organima“ na temu šverca cigareta iz devedesetih kako bi pripomogao italijanskom tužilaštvu u Bariju da privede kraju proces koji se vodi protiv četrnaest lica, među kojima je i Stanko Subotić. I u ovom tekstu, baš kao i u onom u Politici od 7. oktobra 2008, „Đukanovića štiti imunitet, Drašković i Subotić optuženi“, najpre se navodi da je Đukanović na lični zahtev otišao u Bari da dâ iskaz, a zatim da je postupak protiv njega obustavljen „jer ga je štitio imunitet“; takođe, kaže se da su švercerske kanale nakon ovih lica nasledili „narkobosovi poput Darka Šarića, ali i članova grupe ’Amerika’“. Sutradan u istom bulevarskom listu sledi nastavak i još upečatljiviji detalji, s tezom: „određeni mafijaški krugovi“ u Crnoj Gori spremaju likvidaciju Vukotića u slučaju da bude izručen toj zemlji kako ne bi mogao da kaže sve što ima o „duvanskoj mafiji“, ocrtanoj u prethodnom tekstu.[13]

Sve to se, zatim, uvezuje s već pomenutim intervjuom Ratka Kneževića u Vijestima od 21. jula 2009, koji na jednom mestu pominje susret s Pukanićem i Vukotićem (ne kaže kad se desio), u kojem ih ubica iz Nikšića navodno obaveštava da je od Mila Đukanovića i Stanka Subotića 2001. dobio ponudu da ih obojicu ubije u zamenu za to da mu se prvostepena presuda suda iz novembra 2000. godine zbog ubistva u Kotoru poništi. Ovde treba imati u vidu da je Vukotić, u vreme dok reaktivirani spavač u reprezentaciji Borisa Tadića to izjavljuje i dodaje da ima indicija da Nikšićanin o tome već razgovara sa srpskim istražiteljima koji rade na rasvetljavanju ubistva Ive Pukanića, već sedam meseci u zatvoru u Srbiji – čime se, dakle, po istoj matrici primenjenoj i na Sretenu Jociću, ovaj optuženik pokušava naterati da svedoči upravo onako kako su to umesto njega beogradske novine već zacrtale, o čemu svedoči i tekst iz Blica kriminalizatora Vuka Z. Cvijića, od 14. avgusta 2009. godine: „Policija: Ići ćemo do kraja u istrazi poslova Subotića“. Prilog koji se pak dalje oslanja na pisanje Večernjih novosti, nastavlja sagu i zaokružuje transverzalu, pojaviće se ni manje ni više nego u podgoričkom Danu, a potom i u nedeljniku Monitor, 2. marta 2011. godine, pod naslovom „Pominjao Mila i Caneta“. Uz Kneževićevu priču o tome da je Vukotić trebalo da ga likvidira, sada se ubacuje i ubistvo Vanje Bokana, o čemu je Vukotić, prema „saznanjima“ ovog lista, istražnim organima u Srbiji rekao da poseduje video-snimke iz svoje kuće u Marbelji, sačinjene u leto 2000. godine, na kojima se, između ostalih, vide i Đukanović i Subotić kako razgovaraju o ubistvu koje će biti izvršeno 7. oktobra iste godine u Atini.

Slična stvar urađena je i s Vukotićevim kolegom iz zatvora u Sremskoj Mitrovici Dušanom Ercegom, hrvatskim državljaninom i najpre ratnim zarobljenikom iz Bosne, koji će potom od 23. aprila 2004. biti pritvoren i kasnije osuđen na osam godina zatvora jer je prevarom stekao oko 19.000 evra. Erceg se, navodno, iz zatvorske ćelije oglašava pismima koja, osim što ih šalje na adresu predsednika Tadića, posredovanjem advokata u drugoj polovini 2009. godine upućuje i hrvatskom Nacionalu, kako bi taj list obavestio javnost da je došao do bitnih saznanja o ubistvu Ive Pukanića i njegovog pomoćnika Nike Franića, nekadašnjih čelnih ljudi tog tabloida, koji će njegovo pismo objaviti 20. oktobra 2009. godine, a u Srbiji odmah preneti Kurir. U njemu će, pored toga što za neposredne izvršioce sumnjiči kolege iz zatvora Roberta Matanića i Miloša Peruničića (koje je čuo da otvoreno prete da će ubiti Pukanića), Erceg napisati i da je atentat dogovaran iz Crne Gore, da je za zaštitu ovih lica, kao i Željka Milovanovića, bio odgovoran Milo Đukanović, te da su sva trojica imala podršku crnogorske policije.[14] Ubrzo pošto je poslao to pismo, pravi se presedan: Erceg iznenada, a zapravo po dogovoru ministra pravde Zorana Stojkovića, policije Dragana Jočića i BIA Radeta Bulatovića, biva sedam dana pre njegovog objavljivanja, 13. oktobra 2009, fingirano pušten iz Srbije sa uslovnom kaznom, samo da bi, po nalogu hrvatskog tužilaštva, uz policijsku pratnju odmah bio prebačen u Zagreb kao zaštićeni svedok optužbe na suđenju.

Paralelno s tim, Dan navodi da postoji i drugi zaštićeni svedok, koji je „u međuvremenu pušten iz pritvora nakon što je detaljno opisao kako mu je još 2001. godine iz Crne Gore nuđeno da likvidira Pukanića“, stavljajući tako Veselinu Vukotiću u usta upravo one tvrdnje koje je umesto njega i radi toga navodio Ratko Knežević u Vijestima jula iste godine.[15] Na taj način, posredstvom instruisanog srpskog pravosuđa, nekadašnji potencijalni svedok protiv Slobodana Miloševića, koji ga je svojevremeno preko Državne bezbednosti angažovao da po inostranstvu eliminiše političke emigrante, preko noći u medijima postaje potencijalni svedok protiv Mila Đukanovića u slučaju ubistva Ive Pukanića.[16] Dušan Erceg će, međutim, slično kao i Knežević, biti proglašen nekredibilnim svedokom, jer će u međuvremenu čak dva puta promeniti svoj iskaz i tri puta stranu, da bi ga na kraju sam Županijski sud optužio zbog širenja lažnih glasina i davanja neistinitih iskaza, izbacio ga iz sigurne kuće za svedoke i pokrenuo proces protiv njega; u toku suđenja dobio je novi identitet.[17] Suprotno napisima u novinama, Veselin Vukotić pak nikada nije svedočio u procesu za ubistvo urednika Nacionala Ive Pukanića – ni u Zagrebu, niti u Beogradu.

O Vukotiću su u ovom kontekstu novinari Zoran Janić i Miroslav Bojčić pisali početkom 2011. godine, kada je na sajtu Peščanika objavljen tekst „Novogodišnja bajka za ubice“, koji potom prenose E-novine. U tekstu se na jednom mestu uzgred navodi da je Vukotićeva glavna veza sa Srbijom u vremenu dok se skrivao po državama Zapadne Evrope bio reditelj Emir Kusturica, svojevremeno nameštenik Vojislava Koštunice u Upravnom odboru Politike, da su bili u stalnom telefonskom kontaktu i da su se redovno viđali. „Po tvrdnjama pojedinih izvora iz redova Službe, Kusturica je obavljao ulogu kurira između SDB Srbije (Stanišića) i Vukotića, prenoseći ovome poruke, a često i novac“, stoji u članku. Kusturica je na ime nanete duševne boli i pretrpljene nematerijalne štete zbog povrede ugleda odmah tužio oba medija, dok autore teksta nešto kasnije; za Radio Slobodna Evropa, mesec dana po izlasku članka, 15. februara 2011, tvrdiće pak da je tužbu podneo „iz radoznalosti i čisto da vidim kako neko može da potkrepi takvu optužbu i koji su to dokazi“, ni u jednom trenutku ne negirajući navode koji stoje u tekstu.[18]

Dok je, s jedne strane, Apelacioni sud u Beogradu u slučaju protiv E-novina 20. januara 2015. presudio u korist prekodrinskog reditelja, na ročištu protiv Bojčića i Janića tačno godinu dana kasnije, 20. januara 2016, pojaviće se dokument iz BIA koji, prema tvrdnjama tuženih, prikazuje listinge i transkripte prisluškivanih telefonskih razgovora između Vukotića i Kusturice; i Bojčić i Janić ubeđeni su da Kusturičin cilj nije, pre svega, dobijanje tužbe, već da se otkriju izvori koji su novinarima omogućili da do takvih saznanja dođu.[19] Braneći svog velikog intimusa i političkog istomišljenika, Ljiljana Smajlović i njena armija klonova u Politici koristiće često i u prilozima na silu ubacivati ovu epizodu najčešće radi kompromitacije Petra Lukovića i Zorana Janića, ali i obračunavanja sa NUNS-om, umećući u isti kontekst činjenicu da je Janić istovremeno i višestruki dobitnik NUNS-ovih nagrada, ili da ju je dobio iste godine kada je objavljena i „Novogodišnja bajka za ubice“, uglavnom uz prećutkivanje da je reč o sasvim drugom tekstu (serijal „Kabinet doktora Koštunice“). Porivni status koji ova epizoda ima kod dugogodišnje glavne urednice Politike i predsednice UNS-a sasvim je analogan kapricu s „Montijevim pasusima“, kojim pokušava da diskredituje Vladimira Popovića u delu populacije koja danas štuje totem Zorana Đinđića.

S druge strane, primerom koji bivši šef Biroa za komunikacije u Vladi Srbije Vladimir Popović navodi u Specijalnom sudu 13. aprila 2005. godine bačeno je pak svetlo na preference Borisa Tadića i tadašnjeg državnog vrha Srbije prema onoj vrsti osumnjičenih lica koja bi mogla dodatno da zakomplikuju proces suđenja za ubistvo premijera na način da teoriju trećeg metka, koja je imala postatentatorsku logističku podršku kako u krugu kabineta tadašnjeg premijera Koštunice, tako i predsednika Tadića, potpuno deplasiraju. Popović, koji inače ima svoju firmu u Beču, iznosi saznanje da je gotovo dva meseca ranije obavešten, kako od pripadnika obaveštajnih službi austrijske prestonice, tako i od službenika koji radi u tamošnjoj srpskoj ambasadi, da je u njenoj blizini uz pomoć srpskih državljana lociran Vladimir Milisavljević, odbegli član „zemunskog klana“, osumnjičen za ubistvo premijera Đinđića i druga krivična dela vršena u okviru kriminalne grupe. Ambasada obaveštava državne organe u Beču i Beogradu o svojim saznanjima, kao i predsednika Tadića, čija je poseta tom gradu planirana za mart; kako Popović navodi, međutim, austrijska policija nije dobila nikakav odgovor od kolega u Srbiji, a predsednik Tadić o tome nije ni progovorio tokom svoje posete, što je Milisavljević u međuvremenu iskoristio i nestao.[20]

Uhapšen je tek 9. februara 2012. godine u Valensiji, zajedno s Lukom Bojovićem, Sinišom Petrićem i Vladimirom Mijanovićem, a uprkos vesti od godinu dana kasnije da će špansko pravosuđe odobriti njegovo izručenje Srbiji, Milisavljeviću je suđeno u Španiji za svirepo ubistvo njegovog pajtosa Milana Jurišića 2009. godine u Madridu, kao i za zločinačko udruživanje, posedovanje oružja i falsifikovanje isprava.[21] Za prvo delo Milisavljević je oslobođen usled nedostatka dokaza, dok je za drugo decembra 2014. dobio 21 godinu zatvora, što je Vrhovni sud Španije potvrdio jedanaest meseci nakon toga. U Srbiji je, u međuvremenu, pravosnažno osuđen u odsustvu na 35 godina zatvora zbog učešća u ubistvu premijera Zorana Đinđića, dok je za krivična dela koja je izvršio kao pripadnik „zemunskog klana“ dobio maksimalnih 40 godina zatvora.[22]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj