Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Iza ogledala

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Fenomen omnipotencije kao patološkog (samo)ubeđivanja da je neko ili nešto zlo u najčistijoj formi, koje zatrpavajući se intenzitetom i brojem ponavljanja ukopava i sopstveni smisao, posebno će biti upadljiv i devet godina kasnije, nakon što je u organizaciji Informativne službe Srpske napredne stranke u galeriji „Progres“, u samom centru Beograda, 18. jula 2016. godine otvorena izložba Necenzurisane laži: Manipulacija pojmom cenzure u Srbiji 2014–2016. Na postavku, u sklopu koje je od pregledanih 6.732 negativna medijska priloga odabrano i izloženo 2.523 primera slobode govora u Srbiji u samo dve godine mandata premijera Aleksandra Vučića, reaguju ponajviše oni čije je ogledalo „novinarskog“ rada time stavljeno na uvid javnosti široj od hermetično podrazumevane publike njihovog štampanog lista, internet sajta ili pak televizije (što znači da je već u samom stvaranju priloga, pod parolom ’obraćamo se našima’, inkorporirano odsustvo odgovornosti za objavljenu reč). To, međutim, čine ne na neki drugačiji i originalan, već na apsolutno identičan način kao što je prilozima na izložbi upravo i prikazano, nesvesno pojačavajući i zaokružujući time još više inicijalnu poentu postavke – da je kampanja o postojanju cenzure u Srbiji najobičniji medijski produkt, koji izvan sfere medijskih manipulacija, izvan označiteljske logike, u fakticitetu uopšte i ne postoji.

Među prvim reakcijama medijskih atentatora tako je odmah morala biti uspostavljena omnipotentna paralela s fašizmom (Lazar Stojanović),[1] da bi se to zatim proširilo na tvrdnju da je „iste stvari radio i Gebels u Nemačkoj“ tridesetih (Predrag Koraksić),333 pa u „kolektivni popis neprijatelja“ (Vukašin Obradović), u dokaz da je Srbija slična Erdoganovoj diktaturi, koji u tom periodu koristi neuspeli puč u Istanbulu da bi vršio odmazdu nad neistomišljenicima (Vesna Pešić),[2] pa u analogon teksta „Ćuruvija dočekao bombe“ (Milenko Vasović),[3] i najzad u kopiju izložbe Hitlerove Nacionalsocijalističke partije Degenerične umetnosti, u Minhenu iz 1937. godine, nakon koje je izvršena masovna zaplena i uništavanje umetničkih dela (Raša Todosijević i Branislav Dimitrijević).[4] Sve to dok na izložbi u Beogradu pršte natpisi poput „Goran Marković: Na korak smo od fašizma“ (Danas, 8. maj 2015), „Goran Marković: Srljamo u sopstvenu propast“ (Večernje novosti, 2. avgust 2015), „Slobodan Gavrilović: Ovo je režim u kojem se drhti“ (Vreme, 1. oktobar 2015), „Matija Bećković: Nadam se da Vučić neće praviti Goli otok“ (NIN, 4. decembar 2014), „Slobodan Antonić: Posle Vučića Srbija će biti olupina“ (Vreme, 14. maj 2015), „Vladeta Janković: Intelektualci će se sutra stideti ovog vremena“ (Nedeljnik, 26. mart 2015), „Nataša Miljković: Moja generacija je imala bar snove“ (Politika, TV revija, 28. maj 2016), „Olja Bećković: Ovo ni Slobi ne bi palo na pamet“ (Blic, 29. septembar 2014) itd.; ili karikature i montaže iz sredstava javnog informisanja na kojima je premijer Srbije prikazan kao Hitler, žena lakog morala, ISIS-ov TV koljač Džihadi Džon i tome slično.

U ovakvoj vrsti očiglednog apsurda u kojem se uveliko hoda, do tad će nezabeleženo da prednjači dnevnik Danas, koji će samo u prve dve nedelje po otvaranju izložbe o njoj objaviti čak 36 tekstova, što je u proseku tri teksta po izdanju, u kojima će se ista pominjati uglavnom u negativnom i ekstremno negativnom kontekstu, dok će od tih 36 samo tri predstavljati priloge o reakcijama srpskih političara u vlasti na negativne reakcije. Ovo ekstremno nezadovoljstvo lista Danas izvire, s jedne strane, iz činjenice da je ovaj medij bio predvodnik u etabliranju kampanje o cenzuri tokom aprila, maja i juna 2014. godine (kada je svoju višemesečnu akciju sluđivanja konzumenata nazivao „temom nedelje“), pa je tako i na samoj izložbi o manipulacijama tim pojmom dobio istaknuto mesto; s druge strane, ono je odraz lične sujete Dragoljuba Petrovića, lica koje u javnim nastupima evidentno ne razdvaja ulogu glavnog urednika od tabloidnog komedijaša kojeg kao da je neko nekada obmanuo da je svaka upotreba metonimije duhovita i da potpada pod humor – jer mu je tobože građanski list, za vreme dok ga on vodi, na izložbi raskrinkan kao notorno smeće.[5] Nezadovoljstvo u porivu da se postavka prikaže kao nešto monstruozno ubrzo prerasta u opsednutost njome, tj. u opsesiju da se svakog dana napiše nešto protiv izložbe dok god ona nepodnošljivo traje na adresi Zmaj Jovina 10, te da se na taj način izniveliše teror figmenta (fantazma) koji konstatno podseća na neoborivu činjenicu – da je u Srbiji bez bilo kakvih posledica i bez ikakve odgovornosti protiv vlasti moguće pisati sve što se poželi.[6]

Posle prvih pokušaja da se ironijom i cinizmom proprati smisao izložbe, redakcija nekada uglednog lista, predvođena Bojanom Cvejićem, Lidijom Valtner, Snežanom Čongradin, Aleksandrom Ćuk i ostalim ponosnim poslušnicima „čiča Draže“, koji je u naletima svoje „duhovitosti“ Majke Srebrenice 2005. godine nazivao ženama „koje svoju nesreću pretvaraju u zanimanje – profesionalne majke žrtava“,[7] pribegava očajničkom metodu osvete. Budući da inspiracija postepeno izostaje, za svaki naredni dan zovu se najpre opozicione stranke, novinari, ljudi iz kulture, ali i potpuni anonimusi, uglavnom po tri lica čiji su tekstovi obavezno uvršteni u Necenzurisane laži, da prokomentarišu izložbu, kako bi se na taj način došlo do novog negativnog materijala za prilog. U jednom od njih, pozvan je i Predrag Popović, reketaš, bivši saradnik vojne službe bezbednosti i pored Milovana Brkića jedan od najbizarnijih kriminalizatora dvojice srpskih premijera – Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića. Slično kao što to za svoje potrebe 24. januara 2014. godine u BH Danima čini Tamara Nikčević, ovaj opsesivac, čije se ime – kako je to neumitno utvrđeno tokom pripreme izložbe u galeriji „Progres“ – krije iza najvećeg broja divljih sajtova bez impresuma, odakle se na ličnoj osnovi svakodnevno lansiraju najgnusniji sadržaji protiv Vučića, predstavljen je nevino kao „pisac knjige ’Istina o Vučiću’ i kolumnista“, dok su celokupna njegova prošlost u srpskom Nacionalu i Pravdi, ali i nazivi njegovih preostalih knjiga (Politička fukara: moralni portret Aleksandra Vučića i Vučićev rečnik: istorija jedne opake bolesti) s razlogom prećutani.[8]

U prilog srozavanju ovog lista na tabloidni nivo od perioda intenzivnije saradnje s Miroslavom Miškovićem govori i članak „Ne daju im da idu u toalet, teraju ih da nose pelene“, od 27. aprila 2016. godine, koji dobija udarno mesto i na naslovnici tog broja. Podatak o odnosu menadžmenta prema zaposlenima u južnokorejskoj firmi Jura u Leskovcu iz naslova, pa i tvrdnje o seksualnom uznemiravanju koje iznosi predsednik sindikata Sloga Željko Veselinović, parapolitičkog tela koje se na parlamentarnim izborima u martu 2014. našlo na listi Demokratske stranke, suprotno odredbama Kodeksa novinara nisu proverene, niti je u članku obezbeđen stav bilo nekog od predstavnika menadžmenta, bilo zaposlenih. Ispostaviće se da, uprkos veoma rigoroznoj poslovnoj etici u ovoj firmi, zaposlene niko nije terao da nose pelene, niti ih je uznemiravao, niti je upotreba toaleta tokom radnog vremena zabranjena, o čemu će korektnije pisati čak i tabloid Blic.[9] Koji je, dakle, interes Danasa da najednom vodi kampanju nalik onoj koju je Kurir vodio od novembra 2015. do februara 2016. godine najpre protiv Mila Đukanovića, a zatim Aleksandra Vučića? Takav sasvim sigurno ne može biti profesionalan, već je, kao i kod Dušana Mihajlovića tokom afere „Mreža“, vođen strahom da je Drugi prepoznao, i od tog trenutka pa nadalje nepovratno prepoznaje pravi smisao njegove delatnosti, baš kao što neke od najopasnijih figura u mitovima i pričama, poput Meduze u grčkoj mitologiji ili maćehe u Grimovoj „Snežani i sedam patuljaka“, na ovaj ili onaj način skončavaju tek od sopstvenog odraza u ogledalu.[10] Draža Petrović, najplaćeniji kolumnista u Srbiji, već 5. avgusta za sajt N1 objaviće tekst „Male tajne Velike Srbije“, u kojem će za svoje potrebe hvaliti i citirati knjigu „novinara“ i svog prijatelja Predraga Popovića, navedenu u Danasu – za koju mu je pisao i predgovor.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj