Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
PREMIJERI ZA BRISANJE: Reketaši na okupu Foto: Oksana Toskić
Facebook Twitter Google
01.12.2018 / Prikazi

PREMIJERI ZA BRISANJE: Reketaši na okupu

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Petrovićev tekst objavljen je 23. novembra 2015. godine pod upečatljivim naslovom „Aleksandar Rodić za Newsweek: Čovek koji je Vučiću rekao NE“, gde su on, „koji je odbio da se udavi na vođin mig nego je nastavio da pliva“, i njegov otac, u formi istorijata prikazani kao novinari nezavisni od svakog režima koji je nastojao da ih uništi (navedena uloga „žrtve“), uključujući tu i „onog-zalizanog-što-tuži-kad-ga-pomeneš, a distribuira porno-filmove s psima“, što je došao posle 5. oktobra 2000. godine. Teorija je dobro poznata – Vučićevi naprednjaci usavršili su tehnike stavljanja medija pod kontrolu i nalaze se po tome na vrhu uspešnosti u odnosu na sve prethodne režime, tvrdi jedan od autora nekadašnje afere „Kasandra“, prilikom čega i on, preuzimajući označiteljske bombe od Branke Prpe, pominje „Vučićev zakon“ iz 1998. godine zbog kojeg je Radisav Rodić morao da plati više od 50 kazni.

Čitaocima se dalje jasno stavlja do znanja da je redakcija Kurira formirana već maja 2003. godine upravo na temeljima još odranije iskusnih reketaških krugova – od tabloidnih novinara onih listova koji su se zbog direktnih veza s kriminalnim strukturama bavili satanizovanjem vlade Zorana Đinđića i njega lično. Autor priznaje da je jedan od prvih zadataka tog novog tabloida bio nastavak rušenja te vlade na čije je čelo nakon atentata došao Zoran Živković: „’Mi smo izdavali ozbiljne novine Glas javnosti od 1998. A 2003. godine otac je pozvao Đoku Kesića, znali su se dvadeset godina, i predložio mu da napravi tabloid. Kesić je onda uzeo iz redakcije ugašenog Nacionala Svetu Marjanovića i Dragana J. Vučićevića. Rekao je da su dobri. Tako je napravljen Kurir.’ Kurir je brzo postigao veliki tiraž, u prvom redu zahvaljujući pisanju o aferama vlade Zorana Živkovića. Najveći deo insajderskih podataka Kesić i kompanija dobijali su, prema njihovim rečima, od samog Dinkića.“

Drugi zadatak, koji se pak tendenciozno prećutkuje, a čemu je i te kako doprinosio i Momčilo Petrović, bio je medijski pokušaj obaranja optužnice za ubistvo premijera, otvoreno navijanje za optužene, afirmacija zločinaca iz Jedinice za specijalne operacije u heroje i patriote, posebno promocijom tekstova u kojima su sagovornici već unapred znali da se prvooptuženi Milorad Ulemek, tada u bekstvu, sprema da se preda. Sedam dana nakon svedočenja Milana Veruovića u Specijalnom sudu, kada su u parteru dela za publiku prvi put prisustvovala šestorica pripadnika JSO u majicama s crtežom besnog vuka,[1] 27. aprila 2004. godine pojavljuje se intervju u Kuriru sa izvesnim „kapetanom Džoom“, takođe članom ove jedinice i bivšim pripadnikom Arkanove garde, za kojeg će se kasnije saznati da se zove Dragan Žarić i da je nezaposleni diler deviza iz Borče,[2] a koji će, istim sklopom reči kao i Vesna Rakić Vodinelić povodom tvrdnji Kokana Mladenovića, izjaviti da „politički odobrava“ ubistvo Zorana Đinđića, označitelja koji za njega, baš kao i za istomišljenike Dušana Prorokovića i Nenada Vukasovića, advokata Zvezdana Jovanovića, nije bio premijer Srbije, nego pak onaj izdajnik i kriminalac – „Zoran Đinđić“; u opremi teksta nalazi se fotografija Žarića uslikanog s leđa, u majici s natpisom „Politika je bolest. Pozovite doktora“.[3]

Na pitanje novinara da li ima problema sa savešću i da li mirno spava zbog toga što je premijer ubijen, Žarić odgovara: „Kakvih, bre, problema? Pa, ja nisam mogao normalno da spavam dok je on bio živ, zbog onoga što je uradio svom narodu.“[4] Posebno je u ovom intervjuu indikativno to što lice navodi identične konstrukcije koje će na suđenju koristiti Milorad Ulemek dve nedelje kasnije – o 600 kg droge pronađene u trezoru Komercijalne banke i da ona nije spaljena nego iskorištena u sklopu „državnog posla“ za prodaju.[5] Kada se ovaj detalj spoji s krajem intervjua (koji doslovce glasi: „I ko sada vodi ’crvene beretke’? Ko je vaš komandant danas? – Legija je komandant! – Kako, kad on nije u zemlji? – To su priče za malu decu. Tu je on, ne brini se... – Kada ste se poslednji put čuli s njim? – Pre šest meseci. – I šta kaže? – Šta kaže? Strpite se još malo“) i činjenicom da se Ulemek predao samo pet dana kasnije, 2. maja, jednostavno išetavši iz svoje kuće u ulici Ilije Stojadinovića, lažno tvrdeći na sudu da je sve vreme boravio u njoj pošto je dva dana posle atentata, pokriven belim čaršavom, po snežnom danu dopuzao do nje i dok se njegov sin grudvao u dvorištu, sakrio u šaht, premda je iz izveštaja meteorološkog zavoda utvrđeno da tog dana snežni pokrivač nije mogao da bude formiran – dolazi se do zaključka da je Žarić unapred imao informaciju šta će se sve događati i da njegov intervju u Kuriru predstavlja pripremu javnosti kako da se razume ono što sledi u narednim danima.[6] Zamenik glavnog i odgovornog urednika Kurira u to vreme bio je Dragan J. Vučićević.

Ne samo što Rodićevo ponašanje uspostavlja memorandum razumevanja sa tzv. uglednim medijima, već to postiže i s onima koje ti ugledni, da bi mogli reći da im je to ispod časti, ne smeju ni da tretiraju kao medije – s Brkićevim Tabloidom, iz kojeg Kurir 19. novembra prenosi poduži tekst upravo nekadašnjeg urednika srpskog Nacionala Predraga Popovića, novinara koji je 2002. uspeo da reketira premijera Đinđića; dakle, iskopirane žive preteče Aleksandra Rodića iz 2014. godine. Tekst pod nazivom „Ko će Vučku staviti brnjicu!“ deluje kao svojevrsni komplement tekstu Momčila Petrovića, jer umesto da hvali „svoga konja“, ovaj autor se fokusira na njihov zajednički objekt mržnje – glavnog urednika Informera Dragana J. Vučićevića, gde se, slično kao što se u Petrovićevom tekstu razlagala svetla karijera imperije Rodić, ovde u istorijskoj hronologiji pokušavaju prikazati sve mane neprijatelja. Pošto je objekt mržnje kako bivši zaposlenik Nacionala, tako i Kurira, kao takav postaje zajednička vreća za šutiranje i figura idealna za prebacivanje odgovornosti povodom svega negativnog po čemu su ovi tabloidi u vreme dok je on radio u njima bili poznati. U tom smislu se Vučićević sada tereti kao uzročnik svih tužbi koje su stizale na adresu Nacionala, ali i za kontakte s Dušanom Spasojevićem, vođom „zemunskog klana“, u čijoj režiji su u tom listu objavljivana kompromitujuća pisma Ljiljane Buhe, iako je svaka naznaka na ta pisma konkretno u samom tekstu izostavljena. One pak koje smatra odgovornim za zabranu Nacionala u vreme policijske akcije „Sablja“, autor naziva „liderima političkog krila Zemunskog klana“ – dakle, po identičnom modelu po kojem su to činili advokati optuženih[7] i njihovi klijenti u „procesu veka“ kada su pokušavali da optuže Čedomira Jovanovića, Vladimira Popovića, Gorana Vesića i druge da su naručili Đinđićevo ubistvo.[8]

Da je korist od reketaša Predraga Popovića, zakletog neprijatelja Aleksandra Vučića nakon debakla lista Pravda, danas višestruka, pokazuje isto tako i novinarka Tamara Nikčević, nekada ugledna antiratna aktivistkinja i borkinja za ljudska prava, kada u broju 867 sarajevskog nedeljnika BH Dani 24. januara 2014. godine, tačno deset dana posle konferencije za štampu u Vladi Srbije na kojoj su obelodanjena imena osumnjičenih za ubistvo Slavka Ćuruvije, objavljuje opširan intervju s Popovićem, predstavljajući ga za te prilike isključivo kao nekadašnjeg pomoćnika urednika Ćuruvijinog Dnevnog telegrafa. Vodeći se time da čitaoce u Bosni i Hercegovini ne treba da zanima ko je Ljilja Buha i zašto je ovaj čovek objavljivao njena pisma, da ih je koristio da bi ostvario višestruku finansijsku dobit, da je drugovao s licima koja su izvršila atentat na srpskog premijera, da i dan-danas smatra da su Đinđića ubili njegovi najbliži saradnici, a naročito ne to da je tajkun Momčilo Mandić iz Republike Srpske, svojevremeno ministar pravde i desna ruka haškog optuženika Radovana Karadžića, finansirao njegov list Nacional da napada Vladu Srbije – Prpina uzorna propagandistkinja pronašla je u Popoviću svog novog „partnera u zločinu“. Sve to samo da bi pokazala da je aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić šizofrenik,[9] lažov koji podmeće Miroslava Kuraka kao ubicu kako bi skrenuo pažnju s toga da je i sam učestvovao u Ćuruvijinom ubistvu, zatim da, standardno, mrzi muslimane i da zato nikada ne može biti prijatelj te susedne države.

Ni na jednom mestu u ovom intervjuu novinarka Nikčević ne nalazi za shodno da pomene list Nacional, niti to čini njen sagovornik, što upadljivo govori o namenskom karakteru ovog priloga. Gostujući 28. jula 2014. na lokalnoj novosadskoj televiziji Kanal 9, Predrag Popović – lice koje je krajem oktobra 2002. godine u kabinetu premijera Srbije molilo za novac da se njegov tabloid, naime, oslobodi uticaja kriminalaca,[10] i pošto ga je dobilo, odmah pričalo svima kako je namagarčilo Đinđića i nastavilo da objavljuje tekstove protiv njega i Vlade – izjavio je da je tu priču „iz njemu nepoznatih razloga“ izmislio Vladimir Popović, bez obzira na to što je već iz više izvora potvrđeno suprotno.

Na ovaj način, zajednički interes spaja naizgled nespojivo, istoričarku Branku Prpu s nekadašnjim saradnikom zemunskog kriminalnog klana: pošto je Ulemek u međuvremenu pravosnažno osuđen na maksimalne kazne od po 40 godina zatvora (ukupno 120 godina) za zločin na Ibarskoj magistrali počinjen 3. oktobra 1999. godine (pokušaj atentata na Vuka Draškovića), zbog otmice i ubistva Ivana Stambolića 25. avgusta 2000. i za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine, što automatski za sobom povlači da je na svim tim procesima dokazano da je u svoju odbranu lažno svedočio pred sudom, te činjenice koriste se u ovoj kampanji da bi se, kao navedeni ključni svedok, taj isti Ulemek diskvalifikovao po pitanju verodostojnosti u svakom budućem postupku, a samim tim i njegova eventualna saznanja i doprinosi u rasvetljavanju ovog potpuno novog predmeta, uprkos tome što su se s vremenom s više strana pojavile indicije da bi upravo on mogao da ih ima.

S tim u vezi je još Vojislav Šešelj, političar blizak Dušanu Spasojeviću, početkom 2002. godine izašao u javnost s informacijom, koju je dobio „preko svoje obaveštajne mreže“, da je Miroslav Kurak jedan od Ćuruvijinih ubica, zbog čega je tražio da mu se isplati nagrada koju je obećavao tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović. Nakon što je postao svedok saradnik, Dejan Milenković Bagzi 23. novembra 2006. godine pred Specijalnim sudom govori o tome da je Gradiša Katić, tadašnji urednik Identiteta, bio veza između Šešelja i Spasojevića, te da su poruke Šešelju slate preko njega, a zatim dodao da je Ulemek bio ljut na Spasojevića zbog toga što je Šešelju dao informaciju o Ćuruviji.[11] Desetog juna 2010. godine na granici s Hrvatskom uhapšen je jedan od odbeglih članova „zemunskog klana“, Miloš Simović, a list Blic će 12. aprila 2011. objaviti da je prilikom saslušanja u pretkrivičnom postupku izjavio da je mesec dana posle ubistva Ćuruvije, Ulemeku, s kojim je Simović tada bio u diskoteci, prišao jedan muškarac, razgovarao nekoliko minuta, da bi se po njegovom odlasku Legija okrenuo ka Simoviću i rekao mu da je to čovek koji je ubio Ćuruviju. „Nisam pitao Legiju ko je taj s kojim je pričao. Kasnije sam video fotografije Mikija Kuraka u novinama i prepoznao ga“, rekao je Simović.[12] Ono što će posle preneti i u svoju knjigu, kako je to već navedeno, Čedomir Jovanović, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije, opisuje u Specijalnom sudu 11. aprila 2005, tačno šest godina od ubistva novinara, kada Ulemek u vreme pobune „crvenih beretki“ ulazi u kabinet ministra policije i komentariše pano na zidu s fotografijama lica čija su ubistva nerasvetljena, u vezi sa čime MUP za svaku informaciju nudi 300.000 DEM, a među kojima je i Ćuruvija, rečima: „Pa, mogao bih da vam uzmem pet miliona.“[13] U svakoj od ovih scena postoji samo jedan zajednički sadržalac – Milorad Ulemek Legija. Miroslav Kurak uhapšen je 2003. godine tokom akcije „Sablja“, ali je ubrzo pušten jer nije bilo nikakvih dokaza protiv njega, nakon čega odlazi iz zemlje; januara 2014. za njim je raspisana međunarodna poternica.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj

 
  1. U pitanju je vizuelna aplikacija nastala u kampanji, o čemu u svojoj knjizi govori tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović: „Do 5. oktobra ona [JSO, prim. aut.] je služila režimu, a potom faktički postaje ’vlasništvo’ Legije i njegovih pajtaša iz Zemuna. Zato se u njenu propagandu ulaže mnogo i širi se fama o ’nepobedivim ratnicima i patriotima koji jedini brane vaskoliko Srpstvo’. Kada se priča o ’odbrani srpstva’ malo potrošila, ubacuje se aktuelniji slogan: ’Terorizam je bolest, pozovite doktora.’ Početkom 2003. godine pravi se velika medijska kampanja. Istovremeno se pojavljuje i teza ’Politika je bolest – pozovite doktora!’ U oba slučaja doktor je isti i vidimo ga na propagandnom materijalu JSO, koji preplavljuje Srbiju. Naravno, bez znanja i odobrenja ministarstva“ (Mihajlović, D., Povlenske magle i vidici. Tom 2: Zapisi i kazivanja o životu i politici posle 5. oktobra 2000, NEA-Beograd, Beograd, 2005, str. 356–357).
  2. „Nije junak nego diler“, Večernje novosti, 30. april 2004.
  3. „JSO je svoju reklamnu kampanju plasirala u izvesnom broju nedeljnih listova, na uličnim bilbordima po Beogradu i na nekim televizijama; kampanja je bila masivna i koštala bi veoma mnogo svakog drugog – ali ’doktore za terorizam’ nije koštala nimalo: to su bili ’sponzori’ i ’patrioti’; što u medijima, što spremni da investiraju u budućnost JSO – ili suviše uplašeni da takvu jednu investiciju odbiju. Na pitanje ovog autora – da li je JSO ili RDB ili MUP platio televiziji Pink nekih barem pedesetak hiljada eura, koliko je emitovanje tih reklamnih spotova po važečim tarifama koštalo – rukovodstvo te TV kuće odgovorilo je da nije: ’Izašlo iz faksa’, glasilo je tumačenje, kao da je to razlog sasvim dovoljan s obzirom na klijenta i njegove navike... Istraživanje nedeljnika Vreme iz tog perioda došlo je samo do ne baš uverljivog tumačenja firme koja drži ulične bilborde u Beogradu da je jedna firma, Media Buying platila nekih hiljadu evra u ime anonimnog klijenta; posle je ispalo da te firme nema nigde u sudskim registrima...“ (Vasić, M., Atentat na Zorana Đinđića, Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 127–128).
  4. „Doći ćemo u sud u uniformi JSO“, Kurir, 27. april 2004.
  5. „Kada je Branko Crni (nekadašnji zamenik šefa Resora državne bezbednosti) odlazio, prilikom razduživanja, predao je ključ od trezora i rekao da su tamo droga, zlato. [...] Kolega to nalazi u trezoru, pravimo popis svega. Ustanovili smo da je droga zaplenjena 1995. ili 1996. godine na bugarskoj granici i da sud nije imao gde da je drži. Mihajlović je odlučio da obavesti javnost i da se ta droga uništi. U Termoelektrani ’Obrenovac’ ponovo je izvršeno veštačenje i utvrđeno je da je tamo spaljen heroin. Ne postoji sumnja da to nije tako učinjeno“, svedočio je 18. maja 2005. pred Specijalnim sudom Goran Petrović, načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije od januara do novembra 2001. godine. Sutradan je dodao da su proveru da li je droga spaljena „radili eksperti šest-sedam puta na svakom koraku, u sefu, pa u Institutu [za bezbednost, prim. aut.], pa u MUP-u, pa u Termoelektrani ’Obrenovac’. Na tome smo insistirali ministar, Lukić [Sreten, načelnik Resora javne bezbednosti, prim. aut.] i ja“ (Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 2, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 154–155).
  6. Slično i tadašnji načelnik Resora javne bezbednosti Miroslav Milošević, a danas član Glavnog odbora SNS, dvadeset dana ranije ohrabruje preko Kurira Ulemeka da se preda, kada kaže: „Ne zaboravi da znam kako Legija diše, znam njegovo ponašanje i kako razmišljaju Crvene beretke. Ne verujem u sva pisanja o tome gde se krije, jer čim ga neko ’provali’, on menja mesto boravka. Ne zaboravi da ova postava u MUP, koju je odredio ministar Jočić nikome ne duguje ništa i nema nikakve repove za sobom. Uveren sam da će mi se javiti, pogotovo što zna da sam postavljen za načelnika resora. To je i njemu u interesu“ („Milošević najavio predaju pre 20 dana!“, Kurir, 4. maj 2004).
  7. Čitav koncept stao je u poznatu rečenicu koju je Nenad Vukasović ponavljao u Specijalnom sudu: „Cezara može ubiti samo Brut“ (Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 3, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 193).
  8. „Nismo kontaktirali ni s jednim kriminalcem, nikada u životu nisam se ni čuo, ni video ni s Legijom, Spasojevićem ili bilo kojim drugim licem s poternice. Imao sam komunikaciju samo s Bebinim prijateljem Ljubišom Buhom Čumetom, koji me često zvao da mi preti ubistvom, ali to je bio izraz jednostrane želje, ne saradnje“, tvrdi tadašnji urednik srpskog Nacionala (kurziv, aut.).
  9. O neverovatnom podudaranju stavova Prpe i Popovića svedoči deo iz intervjua u kojem Popović govori o kontaktima Ćuruvije s političarima, što je uticalo na to da ne misli da je životno ugrožen, a zatim i o ponašanju samog Vučića: „Dodatnu potvrdu za to pronalazio je u informaciji koju je naknadno dobio: sutradan nakon objavljivanja teksta u Ekspres politici, novinar Ratko Dmitrović je na brifingu za novinare i urednike pitao ministra informisanja Aleksandra Vučića ko je dozvolio da se u medijima pojavi takav tekst. Vučić je odgovorio da se ni sam ne slaže sa navodima iz Ekspresovog komentara i da misli da se u vreme NATO udara na SRJ i vanrednog stanja ne bi trebalo dolivati ulje na vatru. Ta Vučićeva izjava je smirila Slavka Ćuruviju.“ Ali, kao i kod Prpe, i za Popovića je sve ovo danas samo dokaz jedne patološko dvolične igre („iskreno laže“), a ne osnov sumnje da ministar informisanja nije mogao da kontroliše napise u režimskim medijima u meri u kojoj mu se to obično pripisuje: „Bez obzira na to što je znao da je Vučićev odnos prema njemu – kao, uostalom, i prema svima – bio prilično šizofren. S jedne strane, Vučić je puštao informacije kako je Ćuruviju sreo pred kafanom Ruski car, a onda i na otvaranju FEST-a i da je tom prilikom hteo da ga pretuče; istovremeno, kada ga je, kao ministra informisanja, Ćuruvija u dva navrata pozvao da bi protestovao zbog napada na Dnevni telegraf, Vučić se ponašao normalno, pokušavajući da objasni kako ne on, nego neka ’viša sila’ vodi hajku protiv Ćuruvije“ (kurziv, aut.) („Oni ne praštaju“, BH Dani, 24. januar 2014).
  10. „Pošto se u tim pismima pominje i Nebojša Pavković, tadašnji kandidat za predsednika, on odlazi na sastanak s urednikom Nacionala Predragom Popovićem i tajno snima njihov razgovor. Nebojša Pavković je u intervjuu za Svedok tada tvrdio da je tačno da se video s urednikom Nacionala, ali da taj razgovor nije tajno snimao. Ekipa Insajdera uspela je, međutim, da dođe do tog audio-snimka, koji je još tada predat policiji. Iz konteksta celog razgovora između Popovića i Pavkovića već tada je jasno da iza pisama ne stoji Ljiljana Buha“ (Insajder: Prepoznatljivi rukopisi, TV B92, 4. jul 2005).
  11. Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 2, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 260.
  12. „Miloš Simović: Legija mi je pokazao ubicu Slavka Ćuruvije u diskoteci“, Blic, 12. april 2011.
  13. Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 2, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 67.
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane