Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Varijacije na temu Milena Arežina

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Zanimljivo je da je u periodu nakon ubistva Đinđića svima koje je bilo potrebno kriminalizovati to činjeno ne na način klasične zamene teza, prema kojoj bi oni koji su se našli na optuženičkoj klupi u predmetu KP 5/03 bili proglašeni nevinima, a mete umesto njih kriminalcima, nego tako što su se konstruisali scenariji prema kojima su svi oni koje je potrebno difamirati na ovaj ili onaj način sarađivali s tim istim kriminalcima, te se, uz prihvatanje fakta da su optuženi već medijski inkriminisani, preko takvih označiteljskih mostova sada kriminalizuju obeležene mete.[1] Ta logika primenjena je i na sudiju u tom postupku Marka Kljajevića pomoću priče koju je u svojoj knjizi Noć prevare – dan izdaje izmislila Milena Arežina, nekadašnja predsednica Trgovinskog suda u Beogradu i lice blisko Slobodanu Miloševiću, sveteći se što je s tog mesta smenjena dolaskom DOS-a na vlast oktobra 2000. godine. Zbog toga se u knjizi navodi da su 6. oktobra Marko i njegov brat Goran Kljajević uz pomoć Mileta Lukovića Kuma i „grupe Surčinaca“ provalili u njen kabinet i prisilili je da u sudski registar upiše firmu Ljubiše Buhe Čumeta Difens Roud, rekavši joj da će je ubiti ukoliko to ne učini, dok je Marko Kljajević „stajao naslonjen na prozor u hodniku“ i pokazivao joj srednji prst.[2] Ovaj detalj postaje medijski aktuelan tek nakon što su 9. februara 2004. godine advokati odbrane Miroslav Todorović, Marko Tripković, Nenad Vukasović i Biljana Kajganić podneli krivičnu prijavu protiv Marka Kljajevića, čije je izuzeće traženo od samog početka procesa, 22. decembra 2003, i to ni manje ni više nego zbog pripadnosti kriminalnoj organizaciji „surčinsko-zemunskom“ klanu.[3] U prijavi se pominje pokojni Mile Luković Kum i „još 15 nepoznatih osoba“, a Kljajeviću stavlja na teret da je upotrebio silu, pretio, učestvovao u provaljivanju kabineta i tražio od Arežine da napiše i pečatom i potpisom overi svoju ostavku, kako bi njenu funkciju predsednika suda preuzeo njegov brat Goran; kao povod za prijavu naveden je intervju Milene Arežine u listu Svedok od 30. decembra 2003. godine.[4]

Iako je Arežinina knjiga objavljena početkom 2004. godine, pojedini mediji pokušali su ovu epizodu da aktuelizuju još šest meseci ranije, pa tako list Ekspres 1. jula u nepotpisanom prilogu „Pritisak na Milenu Arežinu“ uzima izjavu od bivše predsednice Trgovinskog suda, u kojoj Arežina, za razliku od navoda u knjizi, kaže da je Goran Kljajević „došao u njenu kancelariju u društvu čoveka, za koga je kasnije saznala da se zove Dušan Spasojević“. Budući da 1. jula 2003. godine još nije bilo poznato ko će suditi ubicama premijera, niti je bila podignuta optužnica, Marko Kljajević nigde se i ne pominje, ulogu Mileta Lukovića igra Dušan Spasojević (obojica pokojnici, pa ne mogu da potvrde istinitost iskaza), nema nikakve pratnje od 15 ljudi, niti se pominje nasilno provaljivanje kancelarije. Nakon dopunjene krivične prijave advokata odbrane koji su imali direktan kontakt s Arežinom, sredinom februara 2004. godine izlazi tekst u Kuriru u kojem sad i Arežina, kao i ranije advokati, navodi da su braća Kljajević i Mile Luković došli u pratnji 15 naoružanih ljudi, a naprasno se pojačava i uloga Marka Kljajevića, koji više nije u hodniku naslonjen na prozor dok pokazuje srednji prst, kako piše u knjizi, nego „je sve vreme bio tu i pretio mi da uradim ono što njegov brat traži od mene, i ja sam tad shvatila da se on deklarisao kao član surčinsko-zemunskog klana... Marko Kljajević se sve vreme cinično smejao [prema ranijoj verziji to je radio brat Goran, prim. aut.]. U jednom trenutku je dreknuo i rekao: ’Ako to ne uradiš, jebaćemo ti majku’, pokazujući mi srednji prst.“[5]

Pritisak na sudiju Marka Kljajevića trajao je više od dve godine, da bi sredinom aprila 2006. kulminirao hapšenjem njegovog brata Gorana u postupku „stečajna mafija“, koji je trajao čak devet godina. Prvooptuženi Goran Kljajević, koji se optužnicom potvrđenom 15. novembra 2006. tereti za protivzakonito posredovanje i zloupotrebu službenog položaja predsednika Trgovinskog suda, dok je u medijima istovremeno pompezno označavan kao „vođa stečajne mafije“ uz fotografiju na kojoj mu se vide lisice na rukama – najpre je krajem 2010. osuđen na godinu dana, posle ponovljenog postupka, sredinom maja 2013. godine na šest i po godina zatvora, da bi najzad Apelacioni sud u Beogradu 18. februara 2015. poništio presudu i pravosnažno oslobodio čak 22 od 34 lica s optužnice, uključujući i Kljajevića, zbog čega je nakon predloga za izvršenje podnetih na osnovu pravnosnažnih rešenja o troškovima krivičnog postupka 26. avgusta 2015. godine blokiran račun Višeg suda u Beogradu. Čitav postupak u vezi sa tzv. stečajnom mafijom iniciran je od strane G17 plus i DSS, a smišljen je kako bi se s jedne strane sakrile mahinacije Mlađana Dinkića i Božidara Đelića u vezi sa osnivanjem Nacionalne štedionice, potom umešanost Koštunice i vrha DSS u prodaji C marketa,[6] a posredno i kao pritisak na sudiju Marka Kljajevića da se povuče iz procesa KP 5/03, što on i čini septembra 2006. godine, dok njegov primer nešto kasnije slede i tužioci Jovan Prijić, Nebojša Maraš i Mioljub Vitorović.[7]

Zadatak po nalogu načelnika BIA Radeta Bulatovića da vode kampanju protiv braće Kljajević, nakon hapšenja Gorana Kljajevića dobijaju udarne pesnice NIN-a i Bulatovićevi i Tijanićevi dugogodišnji saradnici Nikola Vrzić i Slobodan Ikonić (obojica potpisnici peticije protiv „progona“ Koštunice), koji dve godine nakon optužbi Milene Arežine iznose novu verziju iskonstruisanog događaja: „Šestog oktobra 2000. godine, u popodnevnim satima, do zgrade Trgovinskog suda u Masarikovoj ulici u Beogradu stiže upadljivi BMW karavan crvene boje. Iz njega izlaze Mile Luković Kum, Dušan Krsmanović, Đorđe Krsmanović i Milan Jurišić Jura. [...] Posle Kuma Lukovića, braće Krsmanović i Jure u sud dolazi Ljubiša Buha Čume, u društvu sa Goranom Kljajevićem. Svi zajedno odlaze u kabinet Milene Arežine, dotadašnje predsednice suda, i odatle je izbacuju.“[8] Rade Bulatović danas obavlja funkciju ambasadora Srbije u Ukrajini, dok je najodgovornije lice za debakl postupka u vezi sa „stečajnom mafijom“ specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević.

Sličnost liste ljudi akademika-politikanata i drugih javnih ličnosti u peticiji protiv saslušanja Koštunice do određene mere je uočljiva i uporediva s onom koju je ista stranka 5. oktobra 2015. godine organizovala za podršku prosrpskim protestima protiv vlasti Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Uz navedenu trojicu, tu su i Milorad Ekmečić, Bata Mihajlović, Čedomir Popov, Dragoslav Mihailović, Jovanka Kalić, Emir Kusturica, Tomislav Nikolić (tada predsednik SNS-a), Aleksandar Vučić (tada zamenik predsednika SNS-a), mitropolit Amfilohije Radović, Brana Crnčević, Svetomir Arsić Basara, Danilo Basta, Smilja Avramov, Bojan Suđić (dirigent simfonijskog orkestra RTS-a), Obrad Kesić, Bora Đorđević (Riblja čorba), Gojko Đogo, Milo Lompar, Milan Brdar, Mile Savić (recenzent homofoba i lobiste za vaspitavanje dece uz primenu fizičke sile Miše Đurkovića), Časlav Koprivica, Jovan Kolundžija (violinista), Branko Radun, Miroslav Toholj, Boško Obradović, Slađana Milošević (pevačica), Dragomir Anđelković, Toma Fila, Sanda Rašković Ivić i mnogi drugi. Peticiju, prema pisanju Politike od 4. aprila 2011. godine, potpisuje oko 34.000 građana, bez napomene da se to mahom čini u prostorijama odbora DSS širom Srbije, a zbog njenog teksta, u kojem se „odgovorne državne vlasti“ pozivaju da prekinu „nerazumnu kampanju protiv Vojislava Koštunice i da kriminalce traže i nađu među pravim kriminalcima“, više je niko nije shvatao kao protivljenje tužiočevom najnormalnijem pozivu na davanje iskaza u svojstvu građanina – što je i bio krajnji cilj.[9] Usled ovakve dirigovane reakcije dela javnosti i politizacije za koju je i sam odgovoran, Miljko Radisavljević odbacuje krivičnu prijavu Srđe Popovića u delu u kojem se za pružanje podrške oružanoj pobuni JSO sumnjiče tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica i načelnik Uprave bezbednosti VJ Aco Tomić, da bi 9. marta 2012. godine bila podignuta optužnica protiv osam bivših pripadnika Jedinice za specijalne operacije: Milorada Ulemeka, Zvezdana Jovanovića, Dušana Maričića, Veselina Lečića, Miće Petrakovića, Dragoslava Krsmanovića, Dragiše Radića i Vladimira Pocića.

Jedan od potpisnika peticije, Miroslav Toholj, bio je koosnivač preduzeća Javnost AD, koje je nezvanično služilo za preprodaju oružja iz vojnih skladišta uoči rata u BiH, čijih je 40 odsto vlasništva pripadalo Srpskoj demokratskoj stranci (SDS) Radovana Karadžića, da bi se kasnije iz tog preduzeća osnovalo istoimeno partijsko glasilo koje je izlazilo i u Beogradu, a posle preimenovalo u Nedeljne novine Republike Srpske. Toholj se nalazi na mestu glavnog urednika Javnosti, gde je mentor i zaštitnik Željka Cvijanovića, sve do 1993, kada postaje Karadžićev ministar informisanja, poznat po tome što je ubistvo 68 osoba na sarajevskoj pijaci Markale 5. februara 1994. proglasio delom „islamskog terorizma“, po čemu su muslimani sami sebe bombardovali. Paljanska televizija, čiji je direktor postao posle rata, a njen predsednik Upravnog odbora Momčilo Krajišnik, kasnije osuđenik Haškog tribunala za ratne zločine i genocid, avgusta 1997. godine emituje program u kojem su vojnici NATO alijanse predstavljeni kao SS divizije, uz odgovarajuću muzičku podlogu numere „Lili Marlen“. Nakon smene s tog mesta, Toholj odlazi u Beograd i nastanjuje se s porodicom u stanu trocifrene kvadrature u Hilandarskoj ulici, gde se pre rata nalazilo dopisništvo sarajevskog lista Oslobođenje, za koji je pisala i Ljiljana Smajlović. Na istom mestu je do leta 1992. godine bila beogradska redakcija Javnosti, koja se zatim premešta u Dečansku (tada Moše Pijade), u Biro Republike Srpske pod direktnom kontrolom Karadžića, u čijem su prostoru bili smešteni predstavnici svih Karadžićevih medija: novinske agencije SRNA, dnevnih novina Srpsko Oslobođenje i Javnost, TV stanice Kanal S, koju je kasnije zabranila međunarodna zajednica. Upravo zahvaljujući Toholju, zamenik glavnog i odgovornog urednika Javnosti od 1993. postaje Željko Cvijanović, koji je istovremeno i šef beogradskog dopisništva agencije SRNA, gde ostaje sve do 1998. godine, kada će započeti njegovo pranje biografije u Institutu za izveštavanje o ratu i miru (IWRP).[10]

Dvadeset osmog februara 2014. godine, u jeku predizborne kampanje za republičke izbore u Srbiji i četiri meseca od smrti advokata Srđe Popovića, urednica istog Peščanika – koji se tri godine ranije toliko zdušno zalagao za utvrđivanje političke pozadine ubistva premijera, u svom uvodniku za izdanje radio-emisije specijalno namenjene da uz pomoć Branke Prpe i Miloša Vasića diskredituje formiranje vladinih komisija za rešavanje kompleksnih predmeta, poput slučajeva ubistava novinara – Svetlana Lukić, komentariše formiranje slične komisije povodom utvrđivanja eventualne političke pozadine atentata na Zorana Đinđića. Tom prilikom izjavljuje da ju je ta vest uznemirila i da tu uopšte nije bitno da li Vučić, koji će za dva meseca postati premijer, ima nameru da to rešava ili nema, nego nešto sasvim drugo: „Nije pitanje šta je u glavi Aleksandra Vučića i njegovih šefova policije i BIA-e, koji su morali da dođu na njegov poziv, nego šta je u glavi Marka Kljajevića, Rajka Danilovića, Ante Boškovića, Olgice Batić… i Vladimira Popovića, ako je tačno da je on mozak cele operacije. U dobre namere – kako se to obično kaže – većine tih ljudi, sudeći po njihovom dosadašnjem angažovanju i odnosu prema atentatu, možda ne treba sumnjati, ali kao što svi odrasli ljudi znaju, to nije garancija. Ničega. Sve što je do sada urađeno od strane te paradržavne komisije u nastajanju je pogrešno, počev od tajminga i čoveka kome su bili u poseti“[11] (kurziv, aut.).

Na taj način ponašanje Peščanika, koji je Đinđića najpre vređao, ponižavao, rugao mu se, kada je to činila i većina ostalih medija (dok su takođe kao i danas tvrdili da premijer kontroliše i cenzuriše većinu njih), da bi se zatim nakon tragičnog događaja preko noći pretvorio u najvatrenijeg borca za razjašnjavanje svih okolnosti njegovog ubistva, a onda, dolaskom SNS na vlast, ponovo regresirao na stanje u kojem više nije bitno da li će određeni događaj biti rasvetljen ili neće, nego pre svega to ko ga rasvetljava – samo ukazuje na to da prave namere, osim možda od strane samog advokata i lica koja je zastupao, nikada nije ni bilo, jer je tema u diskursu ovog medija uvek unapred služila samo da bi se pokazala nesposobnost ili odsustvo volje aktuelnih vlasti.[12] Zbog toga Lukić i može da tvrdi da su navedeni članovi komisije „ulazeći na ovaj način i sada u Vučićev kabinet, pristali da učestvuju u opasnoj igri dezavuisanja svih državnih institucija i pristali da ugrađuju sebe u postament na kome se zida Vučićev spomenik, za života“, jer je, baš kao i NUNS-u, koji je povodom Komisije za rasvetljavanje okolnosti ubistva novinara saopštio da je cilj tog tela samo to da Vučić „pokupi sve zasluge za rešavanje slučajeva“ – upravo to jedino bitno da se ne desi.[13] Na ovakvu prozivku, po pozivu novinara iz E-novina, odgovorio je Vladimir Popović: „Posle pauze od nekoliko godina vraćaju se [Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, prim. aut.] na mesto zločina i rade isto ono što su radile dok je Zoran bio živ, samo danas drugačijim stilom, gađajući druge mete. Ne znam kako im se javilo da su baš oni ti koji imaju pravo da daju licencu ko je podoban, a ko nije da se tom temom bavi, uzimajući u obzir njihovu predistoriju i godine kada su se horski slagali sa Koštunicom – političkim pokroviteljem toga ubistva. Ono što Peščanik radi samo je još jedna prepreka u dugogodišnjem pokušaju da javnost sazna istinu.“[14]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj