Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Odlikujte sudiju koji vraća pasoše Miškoviću!

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Kako je Miroslav Mišković, najbogatiji srpski tajkun, posle sedam i po meseci pritvora, 23. jula 2013. godine pušten da se brani sa slobode uz jemstvo od 12 miliona evra, privremeno mu je oduzet pasoš i određena mera zabrane napuštanja boravišta, nakon čega je s vremena na vreme podnosio zahteve da mu isti bude privremeno vraćen da bi zbog „poslovnih obaveza“ mogao da otputuje u inostranstvo. Svi zahtevi odbijeni su mu, osim jednog – puta za London – o čemu je odluku 5. decembra 2013. godine doneo sudija Specijalnog suda zadužen za ovaj proces Vladimir Vučinić, koji se posle spekulacija u medijima obratio Politici, Blicu i Informeru, neovlašćeno komentarišući svoju odluku, nakon čega je predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović podneo protiv njega disciplinsku prijavu Visokom savetu sudstva.

U međuvremenu, isti sudija 28. oktobra 2014. godine ponovo donosi veoma problematičnu odluku – u jeku tada već uveliko ispolitizovanog štrajka advokata, koji zbog nezadovoljstva visinom poreza koji im je odredila država, predvodi Advokatska komora Srbije, na čelu s Dragoljubom Đorđevićem, braniocem jednog od okrivljenih u postupku protiv Miškovića – da vlasniku Delta holdinga i njegovom sinu vrati pasoše za stalno i ukine im zabranu napuštanja zemlje. Ovakvu odluku i okolnosti štrajka ministar Nikola Selaković doveo je u vezu na sledeći način: „Sudija koji je doneo rešenje o vraćanju isprava u njemu maltene izričito kaže da je ovu meru doneo zbog štrajka advokata. Neko bi rekao da ovo nema veze sa štrajkom, ali i te kako ima. U suđenju Miškoviću do početka štrajka pretresi su zakazivani na svakih 40 dana. Samo jednom u 40 dana! Ne dva-tri dana, već jedan dan u 40 dana. U postupku koji traje duže od godinu dana još nisu saslušani svi okrivljeni, nije se počelo sa izvođenjem dokaza, a retko zakazivanje pretresa pre štrajka odjednom se naprasno tokom štrajka menja. Odjednom počinje učestalo zakazivanje pretresa, maltene na svakih sedam dana.“[1] Na taj način se, učestalim vestima o odlaganju Miškovićevog suđenja, vršila presija na Vladu da se štrajk što pre okonča kako bi država poklekla pred zahtevima advokata, što se na kraju praktično i desilo.

Petomesečni štrajk advokata, koji je paralisao pravosudni sistem cele Srbije, praćen je brojnim kontroverzama, pretnjama i zastrašivanjima uglavnom mlađih advokata koji su svojom voljom želeli da rade, pretnjama da će zbog odbijanja da se priključe štrajku biti isključeni iz Komore i automatski im se oduzeti dozvola za rad, nasilnim sprečavanjem njihovih ulazaka u Palatu pravde, angažovanjem zatvorskog osoblja, pa i samih sudija da ih prijavljuju Komori kad god bi se pojavili, šikaniranjima preko medija kao što su Blic, Danas, Vreme ili kvazimedija poput Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), gde se među propagatorima pojavljuje još jedno ime iz 2003. godine i slučaja „Bagzi“ – Zoran Ivošević. On i njegova kućna prijateljica Vesna Rakić Vodinelić, donedavne kolege profesori s Univerziteta Union, čiji su i osnivači, zajedno vode medijsku kampanju protiv uvođenja institucije notara i ekskluzivnih ovlašćenja koja su im data – Ivošević autorskim tekstovima u Politici, a Vesna Rakić Vodinelić čak i aktivno, na skupovima skupštine Komore, čije govore prenosi Peščanik. Nijedno od njih u svojim nastupima u prilog ekskluzivnosti notarskog sistema ne navode argument o onemogućavanju višestruke prodaje jedne te iste nekretnine, jedne od popularnijih malverzacija u vreme vladavine režima Demokratske stranke, u kojoj je advokat u odsustvu odgovornosti mogao da overi svaki od ugovora, a da za štetu koju prouzrokuje drugim licima ne snosi nikakve pravne posledice. Jedan od dvojice najagresivnijih advokata, Srđan Sikimić, predsednik Advokatske komore Vojvodine, napao je predsednicu parlamenta Maju Gojković samo zbog toga što je u intervjuu za Večernje novosti na pitanje da li advokatska kancelarija njene porodice štrajkuje odgovorila: „Moraju, inače bi bili izbačeni, suspendovani i kažnjeni. Ne postoji nijedna druga profesija u kojoj komora zabranjuje članovima da zarađuju za život.“[2]

Drugi agresivac, Vladimir Gajić, bivši visoki funkcioner Srpskog pokreta obnove, odluku Vlade Srbije da stavi van snage uputstvo Komore o postupanju advokata za vreme protesta, kojim se protivustavno krši pravo advokata na rad, a pravo na štrajk pretvara u ultimativnu obavezu, čime se nadilaze ovlašćenja Komore, nazvao je „diletantskom“ uz objašnjenje: „To je kao da uzmu uputstvo za upotrebu televizora, stave na vladu i uputstvo koje je napravio Filips stave van snage.“[3] Odnos Advokatske komore Srbije prema advokatima u ovoj bestidnoj rečenici sasvim je iskreno sveden na puki odnos proizvođača televizora prema njegovom proizvodu, s jasnom porukom – advokati su samo proizvod ili vlasništvo Komore, a Komora njihov gospodar života i smrti. Ovaj isti čovek, protestujući ispred zgrade Ustavnog suda koji je, dok razmatra ocenu ustavnosti njihovog štrajka, u međuvremenu dao preporuku da advokati smesta obustave štrajk, oklevetaće nekolicinu advokata koji su, u želji da im se jednog dana to isplati, prihvatali slučajeve po službenoj dužnosti, uz lažnu optužbu da to rade u dogovoru s ministrom pravde, zbog čega će i CINS realizovati naručeno „istraživanje“ od podataka koje je preko doušnika skupljala Komora,[4] i otvoreno im, u suprotnosti sa svim načelima etike, zapretiti: „Sve vreme, paralelno, jedna mala grupica advokata pristajala je da krši obustavu rada uz obećanje ministra Selakovića da neće imati posledice i da će ih Upravni sud vraćati u advokaturu. Među tim advokatima su povezana lica između sebe, rodbinskim vezama, tazbinskim srodstvom... Vuk Ranković, Gile Vukašinović i Ivan Ristić. U tom trouglu između advokata i kabineta ministra policije obezbeđivali su se branioci po službenoj dužnosti. Nemojte sumnjati da su u potpunosti plaćeni za te odbrane, ali mi im odavde poručujemo svima bez razlike, više nikada nećete biti advokati u Srbiji. Nikada“ (kurziv, aut.).[5]

Huškački govor, zbog kojeg je navedenim pojedincima kasnije i fizički prećeno, 2. januara 2015. godine u celosti objavljuje list Danas pod tabloidnim naslovom „Vučiću, tvoja ekipa u pravosuđu gora od ebole“. Uz takvu medijsku podršku što štampanih, što elektronskih medija (N1, B92) – kako je s vremenom bilo sve očiglednije da AKS radi u službi politike i političkih ciljeva (Demokratske stranke), a ne na zaštiti svoje profesije, kršeći Ustav puna četiri meseca[6] i izjavljujući kako će nastaviti s obustavom rada do ispunjenja svojih ciljeva čak i ako Ustavni sud bude presudio da je ona neustavna – nije ni čudno što je u jednom trenutku trajanja štrajka, pored toga što je konstantno zahtevana Selakovićeva ostavka, na zvaničnom sajtu Komore 26. decembra 2014. godine, istog dana kada je objavljen i na Cenzolovki, osvanuo tekst Tamare Spaić pod nazivom „Zašto je važno biti slobodan?“, koji govori o „Vučićevoj cenzuri“. Kakve, dakle, veze u konačnom imaju protest advokata i kampanja o „cenzuri u Srbiji“?

Istog dana kada je sudija Vladimir Vučinić vratio pasoše Miškovićima, Tužilaštvo za organizovani kriminal prilaže žalbu na rešenje Specijalnog suda, pod obrazloženjem da se okolnosti koje su postojale prilikom donošenja odluke o određivanju ovih mera nisu promenile. Samo nekoliko dana kasnije, 4. novembra 2014. godine, na sajtu Peščanika pojavljuje se kratak tekst Mijata Lakićevića, u kojem član Upravnog odbora NUNS-a sasvim ozbiljno i bez trunke lucidnosti predlaže da se zbog „pritisaka koje je izdržao“ Vučiniću dodeli titula „najevropljanina“ ili neko slično priznanje za borbu za slobodu, nazivajući sudiju „junakom našeg doba“ – tri dana pre nego što će Apelacioni sud usvojiti žalbu Tužilaštva i ponovo naložiti Miškoviću da vrati putnu ispravu.[7] Sedam meseci kasnije, nakon što je Vučinić 24. juna 2015. većinom glasova članova Visokog saveta sudstva proglašen odgovornim i za disciplinski prekršaj iz decembra 2013. godine, zbog davanja komentara o sudskim odlukama i postupcima u sredstvima javnog informisanja na način suprotan zakonu i sudskom poslovniku, a pre toga već skinut s predmeta Mišković, Lakićević će se u još jednom tekstu srceparajućeg naziva iščuđavati zašto je ideja da se njegovom junaku dodeli titula „najevropljanina“ prošla „potpuno nezapaženo“.[8]

Aktuelni zamenik glavnog i odgovornog urednika Novog magazina čitaocima Peščanika poznat je i po tome što je posledice izbegavanja plaćanja dela poreza državi svog kolege Željka Bodrožića, urednika Kikindskih i aktuelnog potpredsednika NUNS-a, proglašavao progonom naprednjačkih lokalnih vlasti. Lakićević, istovremeno, lokalnog tajkuna Zorana Mileševića, jednog od finansijera i članova Glavnog odbora Demokratske stranke, koji je u jeku predizborne kampanje 2014. godine pustio menicu zbog nevraćenih dugova koje ta stranka ima prema Razvojnoj banci Vojvodine i time blokirao račun stranke, da bi 25. decembra iste godine na svojoj televiziji, iz animoziteta prema Vučiću, ugostio Vojislava Šešelja i pustio ga da u studiju vređa Zorana Đinđića – predstavlja kao primer časnog preduzetnika. Milešević je pak u novembru 2016. godine zbog duga od 189 miliona dinara koje ima njegovo preduzeće Jet company, čiji se račun od 18. novembra 2013. nalazi u blokadi, isključio iz etra svoju VK televiziju, koja se u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije o mogućem uticaju institucija javnog sektora na medije iz 2015. godine navodi kao jedan od primera korisnika budžetskih sredstava AP Vojvodine uzurpiranog u političke svrhe u vreme vladavine pokrajinskog premijera Bojana Pajtića.

Taj događaj isto lice u javnosti je, međutim, šaljući dopise beogradskim medijima, pokušalo da u svetlu sveopšte kampanje o cenzuri prikaže kao posledicu pritiska aktuelnog režima i time kao ugrožavanje slobode medija koji nije hteo „da izveštava po naprednjačkom diktatu“, optužujući lokalnu vlast SNS-a da je preko centralizovanog javnog preduzeća u Kikindi onemogućavala normalan rad te televizije, da joj već duže vreme ne dodeljuje nikakva sredstva i da favorizuje konkurentsku, prorežimsku TV Rubin.[9] U poslatim saopštenjima garnitura vlasti okupljena oko premijera Vučića naziva se grupom „nelustriranih ratnih huškača i propagandista, osumnjičenih i optuženih za progon na političkoj, verskoj i rasnoj osnovi“, ili „najmračnijih umova crno-crvene koalicije iz devedesetih prošlog veka s podrškom mafijaša, huligana, preletača, demokratskog otpada i medijskog šljama“ – što je metod gotovo identičan slučaju iz 2013. godine, kojem je zbog smene sa čela Kulturnog centra Kikinda, gde je uz pomoć Demokratske stranke bio nelegalno postavljen bez odgovarajuće stručne spreme i sebi dizao zaradne kvote, pribegao i poznati srpski pisac Srđan Tešin.

Prema godišnjem rasporedu sudija, koji je donet u decembru 2015. godine, Vladimir Vučinić je iz Specijalnog prebačen u Opšte odeljenje Višeg suda, koje se nalazi u Palati pravde, a sredinom februara 2016. Visoki savet sudstva, na zahtev samog Vučinića, kako bi se bavio advokaturom, razrešio ga je sudijske funkcije. Organizacija KRIK, u Srbiji registrovana kao medij, koju vodi kriminalizator Stevan Dojčinović izolovan iz CINS-a, 14. marta 2016. godine objavljuje ekskluzivni intervju s Vučinićem pod naslovom „Zbog pritisaka sam napustio sudstvo“, gde se ni u jednom trenutku ne navodi da je od svih zahteva Miškoviću odobren samo put za London, niti se traži objašnjenje za takvu odluku, kao što se i potpuno prećutkuje ponašanje sudije u toku štrajka advokata, kada je doneo odluku da vrati pasoše za stalno i osumnjičenom za finansijske malverzacije ukine zabranu napuštanja zemlje.[10]

Mijat Lakićević bio je direktor, zamenik glavnog urednika i jedan od osnivača magazina Ekonomist, koji nakon privatizacije 12. juna 2004. godine dospeva u neformalno vlasništvo Božidara Đelića, nekadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije za evropske integracije; čoveka koji je upravljao imovinom firme i istovremeno lobirao kod preostalih osnivača da ofšor kompanija Media International Group iz Delavera, koja se zvanično vodila na Džeka Barbanela, nekadašnjeg direktora predstavništva investicionog fonda Salford, postane novi vlasnik. Nakon prodaje napušta mesto direktora i postaje glavni i odgovorni urednik Ekonomista, gde ostaje do aprila 2008, a posle prelazi da radi u medije koji su od 2009. godine u vlasništvu konzorcijuma Ringier Aksel Springer – Blicu i NIN-u. Najzad, od 2011. godine zaposlen je u nedeljniku Novi magazin, čija je glavna urednica Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a u dva mandata, a zvanični vlasnik Miroslav Bogićević, tajkun blizak Demokratskoj stranci.

Avgusta 2014. godine Komisija za zaštitu konkurencije pokrenula je postupak ispitivanja prodaje društva Politika novine i magazini (PNM) firmi East Media Group, registrovanoj u Moskvi, koja se odigrala jula 2012, za koju komisija osnovano sumnja da je povezana s Bogićevićevom firmom Farmakom MB iz Šapca. Aleksandar Vučić s mesta prvog potpredsednika Vlade septembra 2012. rekao je u Dnevniku RTS-a da je Bogićević kupio ovo preduzeće po nalogu Demokratske stranke, kako bi ona ostala pod njenom kontrolom (50% vlasništva) uprkos promeni vlasti koja se desila u to vreme.[11] Firma koja je nastala kupovinom magazina Ekonomist od strane ofšor kompanije Media International Group nazvana je Econom:East Media Group, čiji naziv predstavlja očitu metonimičku igru reči naziva kupljenog magazina i naziva Bogićevićeve fantomske firme iz Moskve. Adresa predstavništva navedene ofšor kompanije i njenom kupovinom novoosnovane firme identična je i nalazila se u Kosovskoj ulici broj 1 u Beogradu, pre nego što je Econom:East Media Group otišla u stečaj. Lakićevića pojedini osnivači magazina Ekonomist smatraju odgovornim za nestanak preko 100.000 evra sa računa tog lista uoči privatizacije firme, kao i akcija Findomestic banke koje su pripadale osnivačima.[12]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj