Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Vaše pravo da ne poverujete u najjednostavnije objašnjenje

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Gledano isključivo iz medijske ravni, slučajevi cenzure i obaranja sajtova spadaju u istu funkcionalnu matricu napada na vlast kao i slučaj paljenja vozila Slobodana Vuksanovića od 7. septembra 2001. ili onaj dveju bačenih bombi M-75 u ulaz zgrade u kojoj se nalazilo sedište Demokratske stranke Srbije u Ulici braće Jugovića 2a u centru Beograda, 28. februara 2002. godine. U kom smislu? Tako što je za sve zajedničko to što se njihov motiv ne nalazi u neposrednoj nameri dela – da se neki sajt sruši, ili da negde eksplodira bomba – već tek u tome šta će s velikim stepenom izvesnosti medijski biti izazvano takvim činom, tj. koje će objašnjenje u javnom mnjenju kooptirati kao najverovatnije i na taj način se zadržati i proizvesti uistinu željeni cilj. Vuksanovićeva kola zapaljena su, nimalo slučajno, nakon što je nedelju dana pre toga obavestio javnost da dobija preteća pisma da će biti likvidiran ako se „ne okane“ podrške koju pruža predsedniku SRJ Koštunici. Već tada se odnosi između njega i generala Momčila Perišića, lidera tadašnjeg Pokreta za demokratsku Srbiju (PDS) klimaju, a tačka spoticanja je upravo Vlada Srbije, tj. „kritike“ koje Vuksanović upućuje na račun premijera Đinđića.

Samo mesec dana nakon eksplozije, Vuksanović razbija stranku, izlazi iz DOS-a i formira novu pod nazivom Narodna demokratska stranka, koja će se tri godine kasnije utopiti u DSS, nakon što Koštunica postane premijer, a Vuksanović ministar prosvete. Ovaj nekadašnji član Demokratske stranke, koga su njegove kolege zbog konstantnog oponiranja koje prevazilazi razloge racionalnog prozvale „anti-Đinđić“ i „Vuksa-fuksa“, februara 2003. godine izjavljuje za srpski Nacional da Zoran Đinđić imitira tehnologiju vladanja Slobodana Miloševića i da je zato neophodno „objedinjavanje zaista demokratskih snaga nasuprot Đinđiću“.[1] Pred 9. mart iste godine, Vuksanović pokušava da okupi lidere raznih stranaka parolom da Đinđića treba srušiti na isti način kao i Miloševića, da bi se na sam dan ubistva u istom listu zalagao za masovne ulične demonstracije.[2] U junu sledi pak ovakav komentar na ubistvo premijera: „Kada kriminal počne u Skupštini, onda se širi kao infekcija, svuda po društvu. Kada se u Skupštini Srbije krade na glasanju, kada se kradu mandati, kada se na izborima unapred krade sa pola miliona lažnih birača, onda se to širi na privredu, na poslovanje šećerom, pa se dolazi do droge, otmica i konačno ubistva predsednika Vlade.“[3]

Kako se događaj odigrao u petak oko 22 časa, sutradan, u subotu, vest o zapaljenom Vuksanovićevom automobilu vrti se na svaki sat na kanalu BK TV, na kojem Aleksandar Tijanić kao predsednik televizijske akademije na BK univerzitetu neformalno uređuje informativni program; u prilogu Vuksanović podvlači kako je vlast ogrezla u kriminalu, slično kao i Koštunica nakon bačenih bombi na sedište njegove stranke. Vladimir Popović o tome govori u Specijalnom sudu: „Ko bi zapalio Vuksanovićev automobil? Ko je taj ko će da zapali Vuksanovićev automobil koji je star 20 godina i vredi 200 eura, ili, ne znam, 200 maraka i koji nema nijednu bravu i koji se, inače, nikada ne vozi, ali je baš tog dana došao kod majke na Novi Beograd na ručak i baš tog dana mu je zapalio? Pa ko će drugi nego neko od nas, Zoranovih bliskih saradnika. Zašto? Jer on govori o kriminalu u Vladi. Isto se to desilo i tada, posle bacanja bombe na DSS i posle onoga, sećate se da je te noći, cele noći, vrh države došao u prostorije DSS. Svi smo zaboravili, zato što smo bombardovani svakodnevno sa tim, izjavu Vojislava Koštunice, koji je došao te noći sa svojim tada nesuđenim ministrom policije, Jočićem, u obilazak prostorija, da oni vide šta se tu desilo, dakle, tada je izjavio da on stalno govori da veza kriminal-država mora da se rasturi.“[4] Tokom trajanja akcije „Sablja“ utvrđeno je da su iza oba incidenta, koje je u svojim nabrajanjima vrlo često uključivao i Dušan Proroković, stajali pripadnici „zemunskog klana“, koji su posedovali lažne službene legitimacije, i njihov vođa Dušan Spasojević.[5]

S druge strane, o tome šta se medijski zbiva kada je, u materijalnom smislu, reč o ekvivalentno opasnoj sceni, ali pod uslovom da akteri dolaze iz redova vlasti, najbolje svedoči događaj u noći između 5. i 6. februara 2001. godine, gotovo analogan paljenju Vuksanovićevog automobila, a koji u odnosu na isti dobija sasvim izokrenuti fokus – dizanje u vazduh vozila šefa poslaničke grupe DOS u Skupštini, Čedomira Jovanovića. „Seo sam u kola i otišao u iznajmljeni stan u Avalskoj ulici. Te večeri sam vozio Dragoljubov [Marković, prim. aut.] džip. Pozajmio mi ga je kao mnogo puta pre i posle toga, jer sam tih dana putovao na sve strane po Srbiji uprkos vremenu koje je bilo katastrofalno. Mećava, led... zakrčeni putevi. Popeo sam se na treći sprat. Skinuo sam jaknu i u tom trenutku čuo eksploziju. Kao neki prasak u daljini. Nije mi palo na pamet da su eksplodirala moja kola. Jelena [Jovanovićeva supruga, prim. aut.] me je čekala sa večerom, koja se ohladila. Razgovor nam je prekidala vika. Nismo se obazirali sve dok nam se atmosfera s ulice nije uselila u trpezariju tako da nismo mogli čuti jedno drugo. Pogledali smo kroz prozor i videli da gori pola kraja. U visini našeg sprata plamen je gutao drvo i pet automobila oko njega. Džip kojim sam se dovezao topio se u vatri na trotoaru. Tada sam shvatio šta se desilo.“[6] Svedočeći u procesu za ubistvo premijera, Jovanović je 11. aprila 2005. godine u Specijalnom sudu rekao da mu je auto odleteo u vazduh trideset minuta po završetku sastanka koji su održali Milorad Ulemek i Franko Simatović, koji je preko ovoga pokušavao da ostane na mestu pomoćnika načelnika RDB.[7]

Povodom ovog događaja, Đinđić 6. februara izjavljuje (za razliku od Vuksanovića, tek posle incidenta) da je poslednjih nekoliko dana bilo više indirektnih i direktnih pretnji državnim funkcionerima koji rade na suzbijanju organizovanog kriminala i rasvetljivanju ubistava i atentata za vreme prethodne vlasti, kao i da je postojala informacija da je pod Jovanovićev automobil podmetnuta bomba. Ova vest posredstvom agencije Beta sutradan biva objavljena u Večernjim novostima, koje naslovljuju prilog sa „Mafijaši prete“, izvlačeći logičan zaključak iz Đinđićevih reči da se radi o ljudima koji imaju problema sa zakonom i koji su nezadovoljni najavama o donošenju paketa zakona koji se odnose na suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala. Reč ’mafijaši’ u naslovu, međutim, u krugovima antivladinih medija već tada odzvanja kao označitelj u grupi srodnih koji idu zajedno sa Zoranom Đinđićem, Čedomirom Jovanovićem, Vladimirom Popovićem, Goranom Vesićem i ostalima, pa se vest o eksploziji Jovanovićevog vozila tumači u stvari kao mafijaški obračun, gde džip dolazi kao šlag na tortu – kao vozilo imućnih koje direktno klizi u mafijašku konotaciju, a odmah iza ugla je i oznaka ’surčinac’.

U četvrtak, 17. juna 2004. godine, Ulemek u Specijalnom sudu u vezi s obezbeđenjem tadašnjeg šefa poslaničke grupe DOS izjavljuje da je „mali Čeda bio nekako frustriran što nema obezbeđenje“ i dodaje da je neko vreme nakon događaja čuo da je paljenje džipa bilo inscenirano samo da bi se Jovanoviću dodelilo obezbeđenje.[8] Sasvim oprečan kontekst identičnog fakticiteta pojaviće se u knjizi koju je uz pomoć bivšeg pomoćnika UKP-a i UBPOK-a Miodraga Vukovića 2007. godine napisao njemu bliski novinar Vojislav Tufegdžić: „Kada je zapaljen džip u kojem se vozio Čedomir Jovanović, prva i jedina sumnja bila je da su to učinili ’predstavnici politički poraženih snaga’. Uprkos naporima policije, slučaj nije rešen. Znatno kasnije se ispostavilo, iako zaključak nije obelodanjen, da su džip zapalili tada jedinstveni ’surčinci’ i ’zemunci’. Žrtvovanje džipa bila je skromna cena za ’poverenje’ koje će steći kod Jovanovića, jer mu je Legija odmah ponudio ’zaštitu’ pripadnika JSO, što je Jovanović i prihvatio.“[9]

„Bio sam u potpuno apsurdnoj situaciji. Javnosti nije bio problem to što je neko pokušao da me ubije. Tada je počelo: džip, džip, džip, odakle njemu džip. Pitanje nije postavljeno da bih ja na njega odgovorio. Da jeste, ne bih morao do danas da objašnjavam kako sam, kao i mnogo puta do tada, koristio pomoć prijatelja da bih u januaru mogao da putujem po zemlji, u kojoj nije bilo razlike između oranica i puta. Teze su tada zamenjene tako snažno da se sa njima susrećem i danas. Još uvek se priča o džipu a ne o bombi i onima koji su je postavili. Tako su počeli sistematski da me uništavaju“, piše Jovanović. Na ovaj način se kao u iskrivljenom ogledalu asimetrizuju dva slučaja, u zavisnosti od toga da li se radi o ljudima bliskim Zoranu Đinđiću ili sasvim suprotno: u jednom se događaj obavezno prikazuje kao agresija vlasti nad žrtvom i pokušaj uklanjanja opozicije (iako je rezultat u Vuksanovićevom slučaju bio potpuno obrnut i vodio u postepeno cepanje DOS-a), dok se u drugom nečija opasnost po život isto tako obavezno relativizuje, ismeva (pokušaj likvidacije Đinđića kod hale „Limes“, 2003), ili čak potpuno preokreće u smislu lažne žrtve koja je upravo to i zaslužila da joj se dešava. Ovaj poslednji tretman 2015. godine imaće u pojedinim ekstremističkim medijima kao što su Peščanik, Radio Slobodna Evropa, Nova srpska politička misao, Vreme i pokušaj linča premijera Vučića u Potočarima.[10]

Zašto se, dakle, obaraju sajtovi poput Peščanika baš onda kada se pojavi tekst koji „kritički“ govori o nekome iz vlasti – a zapravo i ne dotiče sam rad Vlade Srbije – kao što je to u već pomenutom slučaju o navodnoj plagijatorskoj disertaciji ministra policije Nebojše Stefanovića? Upravo zato što će se na taj način em stvoriti utisak da je tekst istinit, kvalitetan i važan, em će vlast automatski ispasti siledžijska i autoritarna, onako kako su to želeli i Vuksanović i Koštunica, pri čemu se, paradoksalno, ne vidi kakvu Vlada, kao neminovno okrivljena strana, tačno korist može imati od toga da sama sebi to radi, s obzirom na to da već od starta nikakve šanse nema da se odbrani od unapred anticipirane logistike počinilaca. Zašto samo pisati tekstove, ukoliko je, uz još malo napora, u istom košu moguće optužiti vlast za mnogo ozbiljnije stvari, kao što je krivično delo iz sfere visokotehnološkog kriminala? Ovaj modus operandi nehotice će na skupu „BlogOpen – BlogClosed“ 10. juna 2014. godine opisati Dario Hajrić, jedan od inicijatora manipulatorske peticije „U lice cenzuri“, tako što će kao odgovor na pitanje zašto baš ti sajtovi a ne neki drugi ponuditi poređenje s poznatim naučnim pravilom Okamovog noža, prema kojem je najjednostavnije objašnjenje, u ovom slučaju ono što prvo pada na pamet, ujedno i najplauzibilnije: zato što se na njima kritikuje vlast.[11] Na taj način, bloger je, ubeđen da objašnjava u čemu je interes vlasti da obara sajtove i vrši očigledna krivična dela, otkrio zapravo motiv svoje sopstvene predsvesne bojazni – da toliko unisono medijsko insistiranje na onom „najjednostavnijem“ najčešće ubrzano klizi na dijametralno suprotnu stranu od svakog iole plauzibilnog objašnjenja.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj