Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: The Neverending story

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

I Evropska federacija novinara, po instrukcijama NUNS-a i BIRN-a, uputila je pismo Johanesu Hanu nakon njegove izjave, navodeći taksativno „slučajeve kršenja slobode medija“ u svojstvu ’Prorokovićevog niza’, za koje se, bilo za činjenje ili nečinjenje, zbog same činjenice što se dešavaju u Srbiji, smatra odgovornom Vlada. Zanimljivo je da je kao poslednji u tom nizu naveden i slučaj kontroverzne novinarke iz Amerike Lili Linč, osnivača i urednice „onlajn časopisa“, a zapravo bloga Balkanist, još jedne diverzantkinje čiji slučaj u određenom segmentu nepopravljivo podseća na onaj Moldavke S. Č. Ova afera počinje time što je Amerikanka u noći između 19. i 20. januara 2014. godine na svom Tviter nalogu napisala da su je probudila dva policajca koja su ušla u njenu spavaću sobu i počela da je ispituju o njoj, njenom vereniku Srećku Šekeljiću (jednom od agitatora kampanje o cenzuri i bivšem službeniku u kabinetu Borisa Tadića koji je radio na projektima sa civilnim društvom) i tome šta radi u Srbiji, nakon čega je nastavila da spava. Ujutru kada se probudila i shvatila da je svojim porukama izazvala pometnju na društvenoj mreži, rešila je da u vezi s tim napiše i autorski tekst. U opisu ovog događaja koji je iznela na svom blogu prisutna je i aluzija na potencijalno siledžijstvo i zlostavljanje: „Dok sam još uvek bila u krevetu, pitali su me za pasoš i druga dokumenta. Rekla sam im da moram prvo da se obučem, nakon čega su napustili spavaću sobu, ne zatvorivši pritom vrata za sobom. Stajali su odmah pored vrata, zbog čega nisam imala nikakvu privatnost dok sam se oblačila. Oba službenika policije bili su muškarci.“[1] U tekstu stoji da su policajci ušli jer su videli otvorena vrata od stana.

Dva dana nakon začetka afere, koja je trebalo da posluži kao potpora za političku tezu o „povratku u devedesete“ i predizbornoj kampanji koju je u to vreme pod istim geslom vodio tadašnji predsednik Demokratske stranke Dragan Đilas, dnevni list Politika izneo je informaciju da je policija došla na poziv suseda koji se zabrinuo što su vrata od novinarkinog stana bila otvorena. Povodom pokušaja da se taj događaj preko medija pretvori u senzaciju, Zlatimir Čale, komšija Lili Linč koji je pozvao policiju, rekao je da „mu je strašno neprijatno i da ga je sramota posle onoga što je video u medijima“.[2] Iz MUP-a su za Politiku rekli da policajci nisu ni ulazili u Amerikankin stan: „Kao što je uobičajeno, odmah smo poslali iskusnu ekipu policajaca na adresu. Oni su samo pokucali na vrata i pitali da li je sve u redu. Nakon potvrdnog odgovora su otišli. Nisu imali kontakta sa novinarkom.“ Evropska federacija novinara u svom pismu napisala je da je novinarka „odlučila da ode iz Srbije zbog pritisaka kojima je bila izložena kao nezavisan novinar“; dakle, kada je događaj u kojem je učestvovala razotkriven kao pokušaj iniciranja afere. Maja iste godine novinarka će dati intervju za portal Kosovo 2.0, u kojem će Aleksandra Vučića direktno optužiti da vrši represiju nad medijima, a sebe prikazati kao njegovu žrtvu.

Iz ovakvih reakcija proizlaze zaključci da se aferom „Moldavka S. Č.“, slično kao i u slučaju „obaranja sajtova“ ili aferom „Plagijati“ u Srbiji 2014. godine, ali i većinom fabrikovanih afera u kojima se određene nepobitne činjenice (zlostavljanje Moldavke) uzimaju kao polazna osnova, a zatim nadgrađuju i spinuju u željenom cilju, prvenstveno računalo na hajkački odijum koji će munjevitom brzinom zatrpati izvorna svedočanstva i nataložiti se nad njima. Onog trenutka kada je Đukanović zapretio detaljnim i stručnim analiziranjem žrtvinog materijala i svih koji su ga logistikovali – dakle, vraćanjem filma na sam početak, razdvajanjem i filtracijom od svega što je proizvedeno uplivom medija[3] – perspektiva gledanja na aferu se radikalno promenila. Da se figura žrtve ne bi kompromitovala, ista je brže-bolje morala biti sklonjena na sigurno, jer je tako apstrahovana i barem na još neko vreme medijski konzervirana kao „žrtva od koje se pravi zločinac“ (omiljena floskula medija koji su negirali i ulogu Branke Prpe kao manipulatora tokom, ali i posle istrage o ubistvu Slavka Ćuruvije, 2014. godine), s ciljem nanošenja dalje štete crnogorskom rukovodstvu u obliku afere za koju će u budućnosti moći da se kaže da „nikada do kraja nije rasvetljena“ i na taj način u govoru poslužiti kao deo nečijeg ’Prorokovićevog niza’. Naspram takve opcije, obesmišljavanje i prekid suđenja počiniocima koji je morao nakon toga uslediti predstavlja veoma malu cenu.

Zoran Piperović, koji je imao prilike da analizira meru manjkavosti i nelogičnosti u kompletnom svedočenju Svetlane Čebotarenko koje je dobavio iz suda, govori o tome šta se desilo kada je materijal pokušao da objavi u pojedinim medijima: „Isprovociran svakodnevnim telefonskim pozivima novinara Monitora i Slobodne Evrope Petra Komnenića, pristao sam da se u hotelu ’Crna Gora’ sastanem sa Kočanom [Esad Kočan, tadašnji urednik Monitora, prim. aut.], kome sam, znajući u kakvoj je finansijskoj situaciji njihov nedjeljnik, ponudio da sa 10.000 eura sam finansiram objavljivanje kompletnog sudskog spisa Moldavke S. Č. Prihvatio je, zamolivši me da spis predam Komneniću. Nakon dva mjeseca, vidjevši da Monitor ništa ne objavljuje, pozvao sam najprije Komnenića, a onda i Kočana; nijesu odgovarali na moje pozive. Na kraju, javio se Komnenić i rekao kako su odustali od objavljivanja zato što u spisima nema svjedočenja Đukanovića. U stvari, što se dogodilo? Vidjevši da je riječ o montiranom smeću, o budalaštini koja na najbolji način demantuje sve što su o ’aferi S. Č.’ Monitor i Vijesti prethodno pisali, ti veliki borci za istinu i pravdu, odbili su da objave integralni iskaz ključne svjedokinje optužbe.“ Piperović je, jedva ga povrativši, materijal sa saslušanja objavio u drugom delu svoje knjige, izdate 2013. godine, uključujući i svedočenje Mila Đukanovića koje je u međuvremenu pribavio.

Na sličan način, u Srbiji tokom 2014. godine, usred kampanje o „cenzuri medija“ i „obaranju sajtova“, paradoksalno nije bilo moguće javno komentarisati kvalitet i realnu snagu argumenata u tekstu koji je objavio Peščanik pod tabloidnim naslovom „Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića“ i nakon kojeg je, ekspresno, u hajkačkom stilu, već unapred presuđeno da je u pitanju plagirani doktorski rad, a da oni koji su to pokušali ne budu proglašeni da vrše pritisak na medije, kao što je to formulisano u izveštaju o kontroli medija Saveta za borbu protiv korupcije, ili u izveštaju ombudsmana Saše Jankovića iz 2015. godine. Šta se na taj način dobija? Upravo to da afera može da nastavi da živi neograničeno dugo jer je na vreme sprečeno da bude lišena svake sumnje, baš kao i u slučaju Montgomerijevih pasusa, kada je radi difamiranja „Velikog Cenzora“ u startu moralo biti cenzurisano Koraćevo objašnjenje dato na brifingu, ili pravi razlozi zbog kojih određeni sajtovi u vreme majskih poplava nisu radili nekoliko sati.

Tako, ubrzo nakon što je tužilac Radonjić obustavio proces, zbog učešća u aferi i uloge da fingirano optuži tadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića da je umešan u trgovinu ljudima, Andrija Jovićević razrešen je s mesta ministra unutrašnjih poslova, i pre osnivanja Vladine komisije za ispitivanje ovog slučaja beži u Srbiju i traži zaštitu od Vojislava Koštunice (ne od tadašnjeg premijera Zorana Živkovića), koji u to vreme nije obavljao nikakvu javnu funkciju. Posao mu pronalazi Duško Knežević, a Koštunica ga povezuje s Manojlom Vukotićem, članom Upravnog odbora Kneževićeve Televizije Atlas, glavnim urednikom Večernjih novosti i direktorom kompanije Novosti, koji je 1999. godine potražio u Crnoj Gori Đukanovićevu zaštitu od Slobodana Miloševića, da bi zatim radio u DOS-u, a 5. oktobra 2000. godine samoinicijativno provalio i zaposeo zgradu Novosti. Čim je Koštunica inaugurisan za predsednika SRJ, Vukotić je postao blizak Demokratskoj stranci Srbije, napadajući sada istog Đukanovića kod kojeg se bio krio, prenoseći u svojim novinama tekstove iz hrvatskog Nacionala.[4] Kao rezultat ovakvog saradničkog sklopa, u nedeljniku za crnogorsko tržište Arena u vlasništvu kompanije Novosti, koji je ubrzo ugašen, sredinom septembra 2003. godine izlazi tekst iz dva dela pod nazivom „Bal drogiranih sadista“, kojim se gotovo godinu dana nakon početka afere ponovo reaktuelizuju kompromitujući delovi iz Moldavkinog svedočenja, koji insinuiraju umešanost Zorana Piperovića, kao i epizodu „orgijanja“ na Svetom Stefanu.[5]

Isti sadržaj, koji potpisuje izvesna Nadežda Radović, u formi dva teksta za srpsko tržište 13. i 14. septembra automatski objavljuju i Večernje novosti istog vlasnika, pod naslovima „Orgije nad Moldavkom S. Č.“ i „Robinja drogiranih sadista“, s opremom fotografija Piperovića, Đukanovića i Piperovićeve kuće, zbog čega je nekadašnji zamenik vrhovnog državnog tužioca podneo tužbu koju je dobio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu 2. decembra 2005. godine, kada je kompaniji Novosti naloženo da mu isplati nadoknadu nematerijalne štete u iznosu od oko 7.000 evra. Materijal sa svedočenja Svetlane Čebotarenko pred Osnovnim sudom u Podgorici Manojlu Vukotiću došao je pod ruku posredstvom Jovićevića od Moldavkinog advokata Dragana Prelevića, supruga Tee Gorjanc-Prelević, koja je direktorka Akcije za ljudska prava (HRA), jedne od tri nevladine organizacije pored Sigurne ženske kuće (Ljiljana Raičević) i Centra za ženska prava (Maja Raičević, snaja Ljiljane Raičević) koje su vodile najjaču kampanju tokom trajanja afere i to nastavljaju da rade do dana današnjeg.[6] Februara 2006. godine, tačno uoči referenduma za nezavisnost, Andrija Jovićević se simptomatično vraća u politički život Crne Gore kao jedan od organizatora političkog bloka za rušenje projekta nezavisnosti u okviru „alternativne četvorke“ koja se otvoreno protivila održavanju referenduma. Ovaj blok, iako je bio direktno podržan od pojedinih aktera iz međunarodne zajednice, svejedno je voljom većine građana Crne Gore propao 21. maja iste godine.[7]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj