Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Popović skida tablu sa imenom Foto: Oksana Toskić
Facebook Twitter Google
01.12.2018 / Prikazi

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Popović skida tablu sa imenom

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

U vreme pred ukidanje vanrednog stanja, mediji kao što su Blic News, B92, Vreme, NIN, Novosti, Balkan i drugi, paralelno vode kampanju protiv Popovića, iznoseći laži i klevete u vezi s njegovim statusom u Vladi, razlogom zbog kojeg od kraja oktobra 2002. godine dva meseca nije dolazio u prostorije Biroa za komunikacije sa medijima, kao i s njegovom ulogom i ovlašćenjima na brifinzima za medije tokom trajanja vanrednog stanja i akcije „Sablja“. Cilj je da se galantnim potezom izbriše odgovornost s dugogodišnje kampanje vođene protiv Zorana Đinđića i ona prevali na Popovića, koji zbog „svojih metoda rada“ treba da postane glavni krivac za to što je premijer, dok je bio živ, imao imidž kakav je imao, ili baš onako kako je to Volf Minić u prilogu „Pelene pune tragova“, 26. juna 2007, sročio za Reviju 92: „Beba je sprečio Srbiju da ikada upozna pravog Zorana Đinđića. Bio je tako vešt medijski mag i manipulator, da je Đinđić, tokom svoje vladavine neprestano bio najoklevetaniji i najomraženiji čovek u Srbiji.“[1] Na ovaj način savest je pronašla kompromisno rešenje: priznaje se fakticitet hajke, ali za to mora biti kriv neko drugi, jer da njega i njegovih postupaka nije bilo, ne bi bilo ni nje. Eto odgovora zbog čega je Popović, počev od Tijanića, naknadno morao biti predstavljan kao moćna i uticajna figura – dostojna mržnje jer je premijer ubijen. Označitelj Đinđić, nekadašnja meta, sada postaje puko sredstvo za dovršenje posla koji je ranije obavljan na njemu samom, potpuno identično mehanizmu inkorporiranom u ceremoniju žrtvovanja za koju je Frojd u knjizi Totem i tabu uvideo da institucionalizuje status totema (božanstva) u tzv. primitivnim zajednicama.

Pozivajući se uvek na neimenovane izvore, istim metodom kojim danas, prema istraživanju Medijametra, za kvartal od januara do marta 2015. godine prednjači Blic Veselina Simonovića, Željko Cvijanović se u Blic Newsu tokom leta 2002. bavi reaktualizovanjem motiva starog gotovo godinu dana (još od ubistva Momira Gavrilovića) o tome da je internet odeljenje Biroa za komunikacije prisluškivalo Kabinet Vojislava Koštunice,[2] i piše da „Beba Popović uređuje bar polovinu medija u Srbiji [...] dostavlja informacije sa kompromitujućim podacima o političaru ili javnoj ličnosti“. U tekstu pod nazivom „Ključ afere Pavković drži šef srpske tajne policije“, koji je izašao 3. jula iste godine i zbog kojeg je isti autor tužen i proglašen krivim na sudu, stoji tvrdnja da su „Amerikanci zahtevali od Đinđića Popovićev odlazak sa političke scene“, zatim 16. oktobra da je odgovoran za smenu jednog od urednika Politike, Jovana Vukelića, do velikog finala 30. oktobra, kada se Đinđić i Popović smeštaju na naslovnu stranu, uz natpis „Zašto je otišao kreator Đinđićevog imidža: Beba u kontejneru“, i sumiraju prethodno iznesene neistine. Tekst koji referira na naslovnicu pojavio se dan ranije na sajtu Blic Newsa, a odmah potom i na sajtu Demokratske stranke Srbije, da bi ga sledećeg dana preneo i B92. Varijacija tog teksta s prekopiranim delovima izlazi sutradan, 31. oktobra, u biltenu IWPR, a potpisuju je, pored njihovog saradnika Cvijanovića, još i Daniel Santer, Boris Darmanović, Dragana Nikolić i Gordana Igrić,[3] da bi to kao povod pet dana kasnije ponovo iskoristio B92, ovoga puta navodeći da je izvor IWPR, kao da je u pitanju sasvim drugi tekst.[4]

Sedamnaestog aprila 2003. godine, osam dana pre ukidanja vanrednog stanja, novinarka NIN-a Marijana Milosavljević, buduća „ekspertkinja“ za borbu protiv korupcije, lansira tekst pod nazivom „Osveženi maratonac“, u kojem se bavi Popovićem i na Cvijanovićevom tragu iznosi teoriju da je sekretar Biroa za komunikacije sa medijima tokom 2002. godine „povučen zbog navodnog pritiska koji su na Đinđića vršili neki američki kongresmeni, a posle kampanje protiv Verana Matića, prvog čoveka B92“. U tekstu koji je klasično mešetarenje s ciljem izazivanja opšteg utiska sumnje i nepoverenja, novinarka koristi već postojeću kampanju Demokratske stranke Srbije[5] i ponavlja pitanje s kojim ovlašćenjem Popović nastupa na brifinzima ako ne obavlja tu funkciju, istovremeno priznajući da su njene novine 27. marta te godine objavile da Popović nikada zvanično nije ni bio razrešen s tog mesta, što dve godine kasnije potvrđuje i tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, kada u svojoj knjizi navodi da je Popovićev status u Vladi za sve vreme njegovog odsustva „mirovao“.[6] Popović će povodom ovih tvrdnji i spekulacija oko svog odlaska zbog klevete tužiti NIN i Marijanu Milosavljević, kao i tadašnjeg glavnog urednika Slobodana Reljića zbog teksta „Beba nije kriv“, objavljenog 1. maja iste godine, u kojem se navodi da je premijer Đinđić „svojevremeno poslao Popovića na ’prinudni odmor’ zato što je njegov stil rada bio takav da bi ga moglo pravdati samo vanredno stanje“. Na sudu je podnosilac tužbe tvrdio da se na ovakav potez odlučio jer je NIN zanemario pojašnjenje koje je potpredsednik Vlade Žarko Korać dao u vezi s Popovićevom funkcijom i njegovim odsustvovanjem s jednog od brifinga za urednike medija i uprkos tome plasirao seriju tekstova protiv njega, dok je optužena novinarka izjavila da joj je Koraćevo objašnjenje bilo poznato, ali da je „po njenoj oceni i dalje bilo sumnji oko Popovićevog statusa“.[7]

Informacije o tome kako je napustio radno mesto u Vladi, međutim, prvi put će se u javnosti pojaviti tokom intervjua koji će Popović dati za TV B92, u emisiji Insajder emitovanoj 31. januara 2005. godine. Tada je, na pitanje Branke Stanković da li je bio u sukobu s Đinđićem pre nego što je premijer ubijen, odgovorio da nikada nije bio u sukobu, ali da su imali pauzu u komunikaciji zbog toga što više nije želeo da se bavi poslom šefa Biroa za komunikacije jer to nije mogao više zdravstveno da izdrži. „Prihvatio je to da neću više da se bavim tim poslom, što mislim da je i njemu tad odgovaralo, jer je oko mene već stvorena priča da sam neko ko je strašno negativan i ko vrši pritisak na medije, itd.“, rekao je tada Popović i dodao: „Mi smo se krajem decembra dogovorili da ta neka funkcija koju ja budem dalje radio i kad budem bio u vladi biće ta neka tu njemu bliska, videćemo, definisaćemo još kakva. Formalno sam ja još bio na mestu šefa Biroa za komunikacije. I kao što imate ministra koji podnese ostavku, ali do postavljenja novog ministra on obavlja tu funkciju. Ja nisam operativno tu funkciju radio dva ili tri meseca. Radila je moja zamenica [Ivana Jeremić, prim. aut.], zato što je to jedna tehnička funkcija. Taj kontakt sa medijima nisam obavljao ni dok sam bio na mestu šefa tog Biroa. Ali se po ubistvu Zorana Đinđića vraćam na eksponiranu funkciju predstavnika tog Biroa u kontaktima sa medijima, zato što sam formalno i dalje bio šef tog Biroa. Ne vraćam se zbog toga što sam bio na mestu šefa Biroa nego zato što nije postojao niko drugi koji je bio spreman da taj posao radi. A taj posao je bio neophodan policiji da bi mogla da sprovede istragu onako kako je htela.“[8]

Ove reči iz Insajdera 25. oktobra 2002. godine potvrdiće i sam Đinđić, koji će na nagađanja novinara o Popovićevom odlasku iz Vlade odgovoriti da nikakvih sukoba između njih dvojice nije bilo, ali da ovaj više neće obavljati funkciju sekretara Biroa za komunikacije sa medijima: „Vladimir Popović je pre mesec dana izrazio želju da se ponovo posveti svom privatnom poslu. Za sada je to u prelaznom statusu. Posle dve godine postoje ljudi koji imaju obaveze prema svojim poslovima i porodicama, ne mogu svi da izdrže maraton do kraja [otud naziv teksta Marijane Milosavljević „Osveženi maratonac“, prim. aut.]. Sada je pitanje u kojoj formi će Popović biti dalje angažovan, ali ne u smislu osmočasovnog, odnosno dvadesetočasovnog radnog dana.“[9] Međutim, u jednom trenutku Popović u intervjuu dodaje da je za odlazak postojao jedan „trivijalan povod“, koji ga je iznervirao, o čemu će na dva mesta u svojoj knjizi nešto više reći Dušan Mihajlović: „Te jeseni dolazi i do razlaza između Đinđića i Bebe Popovića. Vladimir Popović iznenada napušta Biro i ne dolazi na posao. Pričalo se da je to uradio zbog toga što je Đinđić pokušao, iza njegovih leđa, da izgladi odnose sa jednim od medija (Nacional) sa kojim je Beba ratovao. Ipak premijer odlazi sa njim i porodicom u službenu posetu Brazilu.“[10] Malo dalje autor ponovo navodi isti događaj: „U to vreme dolazi do iznenađujućeg ’razlaza’ između premijera i njegovog svakako najbližeg saradnika Bebe Popovića. Sve nas je zbunila neverovatna vest da ’Beba ne dolazi više na posao’. Čula se priča da je u kabinetu kod premijera zatekao urednika lista sa kojim je bio u žestokom ratu zbog prljave kampanje protiv Vlade, koga je neko drugi bez Bebinog znanja doveo na ’pomirenje’ [reč je o Mirku Todoroviću, vlasniku konfekcije Todor iz Vrnjačke Banje i Radoslavu Laletu Sekuliću, vlasniku konfekcije Javor iz Ivanjice, koji Predraga Popovića dovode kod Zorana Đinđića po motivu ’napravi problem, pa ponudi rešenje’, prim. aut.]. Kaže se da je Beba zalupio vrata i otišao.“[11]

Ove navode potvrdiće i u knjizi Atentat na Zorana Đinđića Miloša Vasića još detaljnije objasniti Čedomir Jovanović, nekadašnji šef poslaničke grupe DOS u Skupštini, koji će reći da je u tom razgovoru sa Đinđićem Predrag Popović, tadašnji urednik srpskog Nacionala, lista čiji je kapital stigao iz Republike Srpske i od tajkuna Momčila Mandića, jednog od aktera u aferi „Delimustafić“, 2001. godine, priznao da mu je plaćeno da objavljuje „pisma Ljiljane Buhe“ koja su pisali članovi „zemunskog klana“, i da je od premijera tražio izvesnu svotu novca da bi prestao da ih objavljuje.[12] U seriji tekstova u Nacionalu pred predsedničke izbore 2002. godine, Ljiljana Buha optužuje ljude poput Dragoljuba Markovića, Zorana Đinđića, Gorana Vesića, Vladimira Popovića i generala Nebojše Pavkovića da se stavljaju na stranu kriminalnih poslova njenog supruga, koji je već tada u vezi s drugom ženom.[13] Jedna od intriga koju će pokrenuti ova pisma sastojala se u izmišljotini da Zoran Đinđić uz pomoć Ljubiše Buhe planira da ubije Vojislava Koštunicu u Markovićevom stanu, da bi Koštunica, zatim, na osnovu pisanja medija, poslao Okružnom tužilaštvu dopis koji su potpisali savetnici za bezbednost Rade Bulatović i Gradimir Nalić, da se o tome pokrene istraga.[14]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj

 
  1. O Miniću, povodom njegovog boravka u Srbiji, 2001. godine: „Malo je poznato da je ’agent’ iste te agencije [FIA, prim. aut.] Vukašin Minić trebalo da istraži, za multinacionalnu kompaniju JTI, ko na ovim prostorima organizuje lažnu proizvodnju i distribuciju cigareta ’monte carlo’, jednog od najvažnijih brendova te kompanije [...] Ono što je važno jeste činjenica da je, zahvaljujući takvim svojim aranžmanima, Minić mogao da troši ogromne količine novca. On je u svom stanu u Londonu bio domaćin mnogim srpskim zvaničnicima, policajcima, novinarima i svima onima koji su mu u Beogradu mogli biti od koristi. Trošak za zakup beogradskog stana u Gospodar Jevremovoj ulici nikada nije smatrao ozbiljnom stavkom. Kako je Minić zakupio baš taj stan, vlasništvo jedne poznate i veoma cenjene novinarke državne televizije [Mire Adanje Polak, prim. aut.], nikome nije bilo jasno. I to posebno ako se ima u vidu da je taj stan, u kome je Minić živeo tokom svog boravka u Beogradu, bio u istoj zgradi, tačnije odmah ispod stana tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice“ (Vuković, M., Tufegdžić, V., Oni su jači od nas, Blic press, Beograd, 2007, str. 201–202).
  2. U pitanju je afera u pokušaju pod nazivom „Četvorožilni kabl“, koja je naknadno obelodanjena u leto 2002. godine, kada je smenjeni načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković izneo podatak da je godinu dana ranije, u noći između 4. i 5. juna 2001, pored Vojislava Koštunice, Ljiljane Nedeljković, Gradimira Nalića i Aca Tomića, prisustvovao sastanku na kojem je planiran upad Uprave bezbednosti Generalštaba VJ u prostorije Biroa za komunikacije, pod sumnjom da se četvorožilnim kablom, tj. standardnim UTP kablom, koji danas predstavlja klasičan način kojim se u domaćinstvu povezuju modem i računar, prisluškuje kabinet predsednika SRJ. Pavković je svedočio o tome da je na sastanak pozvan naknadno i da su sva lica, kada je stigao, bila u vidno alkoholisanom stanju (Vasić, M., Atentat na Zorana Đinđića, Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 104–108).
  3. Teza u tekstu „Đinđić se odriče Bebinih usluga“ konstruiše se tipično tabloidno, na osnovu sve samih anonimnih izvora: „Beogradski analitičari veruju da je nedavni napad na popularnu nezavisnu TV i radio stanicu B92 – jedan od stubova otpora Miloševićevom režimu tokom devedesetih – navodno orkestrirao Popović. Krajnji ishod tog napada je imao efekat bumeranga i praktično je okončao njegovu karijeru. Popović je imao toliki uticaj na medijskoj sceni, a njegova uloga u kontroli protoka i pristupa vladinim informacijama je bila tako značajna, gotovo cenzorska, da uprkos njegovom odlasku iskusni medijski analitičari u Beogradu nisu spremni da zvanično prokomentarišu za IWPR njegovu ulogu u kampanji protiv B92 [...] Popović je, kako se smatra, pokušao da diskredituje B92 objavljivanjem kritičkog teksta u podgoričkom dnevnom listu Publika, bliskom crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću koji je i Đinđićev politički saveznik, u kome se tvrdi da je glavni i odgovorni urednik B92, Veran Matić, pokušao da na nezakonit način privatizuje stanicu [...] Viši zvaničnik Đinđićeve Demokratske stranke, DS, pod uslovom da ostane anoniman priznao je IWPR-u da je kampanja potekla iz kancelarije Bebe Popovića. ’Popović je kreirao kampanju protiv B92 i dokumenti su najpre dati crnogorskom dnevniku Publika koja je sve prenela’, rekao je ovaj izvor dodajući da je TV Pink preneo ovaj članak izričito da bi podržao premijera.“
  4. Popović, V., Željko Cvijanović – Novinar u civilu, YUCOM, Beograd, 2007, str. 84–86.
  5. Četiri dana pre teksta Marijane Milosavljević u NIN-u, 13. aprila, Vojislav Koštunica na sednici Glavnog odbora svoje stranke jasno je označio Vladimira Popovića kao čoveka koji nelegalno obavlja funkciju sekretara Biroa za komunikacije: „Pojavio se već na prvom brifingu za novinare posle ubistva Đinđića, u ulozi komesara za istinu i krenuo da deli lekcije, iako nigde nije objavljeno da je ponovo imenovan na funkciju šefa Biroa. Postavlja se pitanje u čije ime i sa kojim ovlašćenjima on nastupa, preti, optužuje i istovremeno presuđuje. On je istražitelj, tužilac, sve u isti mah. On jedini ima uvid u sve, za njega ne važi vanredno stanje“ („Ljudi koji su ubili Zorana Đinđića“, E-novine, 25. novembar 2010. [http://www.e-novine.com/feljton/42592-Ljudi-koji-ubili-Zorana-inia.html; pristupljeno 18. septembra 2015]).
  6. Mihajlović, D., Povlenske magle i vidici. Tom 2: Zapisi i kazivanja o životu i politici posle 5. oktobra 2000, NEA-Beograd, Beograd, 2005, str. 385. Na jednom mestu u knjizi Vojislava Tufegdžića i Miodraga Vukovića takođe stoji podatak povodom Vladimira Popovića da „ne postoji nikakav dokaz da ga je premijer Đinđić udaljio iz svog okruženja“ (Vuković, M., Tufegdžić, V., Oni su jači od nas, Blic press, Beograd, 2007, str. 121).
  7. „NIN brani Koštunicu“, Politika, 8. jul 2003.
  8. „Insajder: Šta smo znali, mislili, radili“, deo 2, TV B92, 31. januar 2005. (http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=986&nav_id=401012; pristupljeno 29. maja 2015).
  9. Veruović, M., Vrzić, N., Treći metak: politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, Moja knjiga, Pirot, 2014, str. 377.
  10. Mihajlović, D., Povlenske magle i vidici. Tom 2: Zapisi i kazivanja o životu i politici posle 5. oktobra 2000, NEA-Beograd, Beograd, 2005, str. 354.
  11. Isto, str. 371.
  12. Reči Čedomira Jovanovića u knjizi glase: „Oktobra 2002, uz posredstvo dva čoveka bliska Demokratskoj stranci, kod Zorana Đinđića, sve veoma tajno, dolazi Predrag Popović, glavni urednik Nacionala. Beba Popović za to ne zna. Predrag Popović skrušeno objašnjava kako, eto, za pare objavljuje ta pisma Ljilje Buhe, jer mora i on od nečega da živi. Nego, ako mu neko plati jedno 50.000 evra, on će prestati sa tim. Zoran, iznerviran, kaže da mu nađu sponzore da ga plate, da mu ga već jednom skinu s vrata. Tako je i bilo, ali Predrag Popović ne samo što je uzeo pare, nego je i nastavio da objavljuje te svoje svinjarije, pa se još i hvalisao okolo kako je izradio Zorana. Kad je Beba Popović to saznao, pobesneo je: otkinuo je s vrata kancelarije tablu sa svojim imenom, spakovao se i otišao u inostranstvo; ni Zoranu se nije javio, toliko je bio besan na njega. Posle nekog vremena, mesec-dva, Zoran me pita da li bih mogao da zovem Bebu da se vrati: treba mu, a znam i da Čume samo Bebi veruje. Kažem da ja neću da ga zovem da se vrati, iako smo u kontaktu, nego neka ga on zove, kad je već sve to uradio. Na kraju je nagovorio Ružicu da zove Bebu natrag i ovaj se kasnije vratio. To je ta priča koja se posle vukla: da kako je Zoran bio otpustio Bebu Popovića iz Biroa za komunikacije Vlade“ (Vasić, M., Atentat na Zorana Đinđića, Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 117).
  13. Mihajlović, D., Povlenske magle i vidici. Tom 2: Zapisi i kazivanja o životu i politici posle 5. oktobra 2000, NEA-Beograd, Beograd, 2005, str. 350.
  14. Svedočenje pred Specijalnim sudom Vladimira Popovića na suđenju za ubistvo Zorana Ðinđića, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 46. O tome i na drugom mestu: „Prva krivična prijava u Okružno javno tužilaštvo u Beogradu stigla je poštom 10. septembra 2002. Ljiljana Buha je tada prijavila svog muža Ljubišu Buhu zbog pokušaja njenog ubistva sredinom maja te godine. Okružni javni tužilac Rade Terzić dao je tu krivičnu prijavu u rad Nebojši Marašu. U to vreme je prvi zamenik Radeta Terzića bio Milan Sarajlić, koji je na to mesto postavljen upravo na predlog Terzića... Nebojša Maraš je krivičnu prijavu Ljiljane Buhe prosledio na proveru gradskoj policiji, što je i danas uobičajena praksa. Nakon krivične prijave Ljiljana Buha je ubrzo dostavila i otvoreno pismo predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici, sa detaljnim navodima o kriminalnim i političkim vezama svog muža Čumeta. Pismo je prosleđeno Republičkom javnom tužilaštvu, odnosno Okružnom tužilaštvu u Beograd, gde je združeno sa krivičnom prijavom koju je Ljiljana Buha prethodno podnela. U pismu se, između ostalog, pominje i ubistvo Momira Gavrilovića za koje Ljiljana tvrdi da ga je izvršio Čumetov čovek Dragan Nikolić zvani Teča. [...] Posle pretresanja ’Kotobanje’ protiv Čumeta je podneta krivična prijava zbog navodne sumnje da je učestvovao u ubistvu Momira Gavrilovića. Istom krivičnom prijavom obuhvaćen je i Dragan Nikolić Teča. U krivičnoj prijavi jednostavno nije bilo dokaza da su Teča i Čume zaista organizovali ili izvršili to ubistvo.“ Informaciju da se Ljubiša Buha skriva u Turskoj januara 2003. godine odaće Dušanu Spasojeviću Milan Sarajlić, zamenik tužioca Radeta Terzića (Vuković, M., Tufegdžić, V., Oni su jači od nas, Blic press, Beograd, 2007, str. 121–123, 137).
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane