Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Mašić i Matić, dve strane iste medalje

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Mašić nakon ove epizode postaje redovni propagator afera, pre svega svojim delovanjem na društvenim mrežama, koje mu služe za vređanje, omalovažavanje i relativizaciju svega što bi se suprotstavljalo kampanji koju je uzeo u zaštitu i kojoj pruža logistiku, pokazujući na taj način šta u stvari zaklanja mukotrpno kontrolisana arogancija i nadmenost iz otvorenih pisama, dok istovremeno svoju tviterašku vulgarnost sakriva od poslodavaca iz BBC-ja. Bio je jedan od učesnika i logističara skupa „BlogОpen – BlogClosed“, održanog 10. juna 2014. u Domu omladine Beograda povodom „slučajeva cenzure“ na internetu tokom majskih poplava, za koje se naknadno ispostavilo da su, zapravo, dva od tri sajta o kojima se radilo bila privremeno nedostupna zbog prekomernog broja posetilaca za kratko vreme, zbog čega su ih, uz prethodno upozorenje, hosting kompanije po ugovoru o deljenom serveru nakratko isključile (blogovi Teleprompter i Druga strana), a da je treći isključen po nalogu samih vlasnika sajta (Blic blog). Nekadašnji izveštač Glasa Amerike ubrzo postaje i redovan gost na televiziji N1, još jednom antivladinom mediju, podružnici američke kompanije CNN za Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, na kojoj rade upravo novinari koji su 2014. godine ili ranije bili napustili B92, kao i neki od kreatora afera „slučajeva cenzure“, poput novinara iz Vojvodine Miodraga Sovilja.

U junu 2015. godine Dušan Mašić će srpskoj javnosti pokušati da se predstavi i kao dušebrižnik žrtava srebreničkog genocida, iniciranjem akcije „#7000“, koja je po zamisli kopija jednog performansa u Hrvatskoj, računajući na to da su izgledi da se ona izvede u tom broju na platou ispred Narodne skupštine, kao i da takav performans, s obzirom na prateće okolnosti, uopšte bude dozvoljen, gotovo nemogući. Kada je do takvog ishoda i došlo, Mašić je zabranu skupa sasvim očekivano i predvidljivo iskoristio u političko-propagandne svrhe, hipostazirajući ideju koju je ukrao na nivo lakmus papira koji pokazuje „gde se Srbija nalazi 2015. godine“, aludirajući po ko zna koji put na devedesete. U maniru nekog novokomponovanog ratnog huškača, BBC-jev menadžer će 10. jula u emisiji Kažiprst, u vestima B92 zaključiti: „Pokazali smo da Srbija 2015. nije spremna da se suoči sa onim što se desilo u Srebrenici i da smo, nažalost, možda mnogo bliže nekom novom ratu, nego što smo dalje od prethodnog.“ Sve to samo zbog toga što njegova akcija nije održana.

Posebnu ulogu Mašić je imao i povodom prestanka emitovanja emisije Utisak nedelje zbog optužbi Olje Bećković da je menadžment kompanije B92 tu emisiju želeo da prebaci na svoj informativni kanal pod političkim pritiskom premijera Srbije, politizovanja čitavog slučaja i kompromitovanja poslodavca u dnevnopolitičke svrhe. Negodujući zajedno s Ljiljanom Smajlović zbog „surovog kapitalizma“ i „tržišne ekonomije“, Mašić je bio inicijator peticije da kuća u kojoj je počeo da se bavi novinarstvom promeni naziv i prestane da se zove B92, jer od ideje koju pamti „više nije ostalo ništa“. Zbog toga je 12. februara 2015. godine organizovao i tribinu o stanju u medijima u Srbiji u Parlamentu u Londonu, radi još boljeg etabliranja propagande o „Vučićevoj diktaturi“ i nametanja slike o Srbiji kao neslobodnoj državi, u kojoj novinari strahuju za svoj život kao što su strahovali u devedesetim. Na njoj su, pored ostalih, govorili Olja Bećković, Milica Pešić i njegova malenkost iz BBC-ja.[1]

Činjenica da je tribina u ovakvom ambijentu održana na srpskom jeziku, uz brojnu publiku koja je propagandu s oduševljenjem odobravala bez potrebe da joj se prevodi ono što je rečeno, svedoči samo o postojanju neformalno organizovanog britanskog centra koji ima zadatak da difamira aktuelnu vlast u Srbiji. Postoje osnovane sumnje da su aktivnosti ove grupe u tesnoj vezi s angažmanom renomirane lobističke agencije Podesta, u čijoj je agendi da posredstvom slučaja Miroslava Miškovića diskredituje srpske vlasti kao autoritarne i neevropske, te da je radi anuliranja delovanja ove organizacije uspostavljena saradnja između agencije Bell Pottinger i Vlade Srbije. Istraga o obaranju sajta Peščanik tokom juna 2014. godine takođe je stala kada je MUP Srbije utvrdio da su napadi, između ostalog, došli i s računara na teritoriji Velike Britanije. Milica Pešić, izvršna direktorka londonskog Instituta za medijsku raznolikost, lice interesno povezano s Dušanom Mašićem, u razgovoru za list Danas 21. maja 2014. godine lansirala je tezu da se autocenzura javlja samo tamo gde ima cenzure, što je domaćoj javnosti pružilo „dar s neba“ – toliko traženu spojnicu između ova dva označitelja, koju će u danima koji dolaze unedogled ponavljati opozicija i antivučićevski orijentisani intelektualci.[2] Britanski The Sunday Times izvestio je aprila 2006. godine da je Miroslav Mišković svojoj deci Marku i Ivani godinu dana ranije kupio dve kuće za impozantnih 25 i po miliona funti u najprestižnijem kvartu Londona, Kensingtonu.[3] Marko Mišković upisao je svojevremeno studije u Londonu, a prilikom jednog od redovnih dolazaka iz tog grada u Beograd, 29. marta 2001, na autoputu su pokušali da ga otmu pripadnici „zemunskog klana“.[4]

Ovu epizodu kao konjunkturnu tačku, budući da su se oko nje složili i UNS i NUNS, koristi široki dijapazon levičarskih i desničarskih sajtova i medija. Krajem 2014. godine i Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja priključuje se kampanji napada na Vladu Srbije, tako što njen lider, nakon privremenog puštanja iz Haga, odlazi na turneju širom Srbije i po lokalnim TV stanicama izjavljuje kako ga je Aleksandar Vučić cenzurisao na svim glavnim medijima, njega i Tomislava Nikolića apostrofira kao „saučesnike i saborce u ratnim zločinima“, a za Zorana Đinđića nastavlja da iznosi sve one kvalifikacije koje je koristio uoči odlaska u Sheveningen, februara 2003. godine, kada mu ih je šaputao „Laufer“, tj. ljudi okupljeni oko vojne službe bezbednosti.[5] Zanimljivo je da Šešelja najviše zovu upravo lokalni mediji u vlasništvu tajkuna i političara bliskih Demokratskoj stranci i Novoj stranci, čiji novinari, a neki među njima istaknuti i nagrađivani od Fondacije „Slavko Ćuruvija“, poput Dijane Subotički, zarad kaprica da instrumentalizacijom četničkog vojvode po svaku cenu koliko mogu naruše ugled aktuelnoj vlasti, sasvim ravnodušno slušaju i ćute na uvrede i klevete koje su pre više od deset godina doprinele da njihov nekadašnji predsednik stranke i premijer, čiju sliku još uvek drže iznad radnog stola, bude brutalno ubijen.

U ovako rezultiralim istupima, međutim, Dušan Mašić veoma indikativno kao da izgovara i radi sve ono što njegov prijatelj Veran Matić misli, a nije u stanju da pokaže zbog odnosa prema poslodavcu, jer pravila u poslovnom svetu, koja se Olja Bećković pravila da ne razume, Matić i te kako dobro shvata. Kao Matićeva „tamna strana Meseca“, Mašić radi ono što bi vrlo rado činio njegov prijatelj, koji je takođe bio na mestu direktora ANEM-a (čiji je i B92 jedan od osnivača), da se i dalje kao 2001. godine pita za sve i ne zavisi od stranog većinskog vlasnika. Da velike razlike u stavovima Mašića i Matića nema, te o tome da dele zajedničku uobrazilju o ekskluzivnosti i da su zbog uloge koju su imali tokom devedesetih bolji od svojih kolega, svedoči Matićev postupak još na samom početku mandata vlade Zorana Đinđića. Tokom prve posete Vašingtonu otkako je postao premijer, Đinđić početkom februara 2001. godine gostuje u Američkom institutu za mir, u koji za gosta pristižu pitanja iz svih krajeva sveta, pa i od Verana Matića iz Srbije, koji tu priliku koristi kako bi u inostranstvu napravio presedan i preko svog prijatelja Danijela Servera iz publike zlonamerno postavio pitanje, koje Branka Stanković u svojoj knjizi okvirno prenosi: „Zašto je nekim medijima koji su se borili protiv Miloševića, i zbog toga su bili zabranjivani, danas isto teško kao u njegovo vreme, jer ne mogu da dobiju dozvolu za emitovanje programa niti da budu ravnopravni s medijima koji su bili stubovi Miloševićeve vlasti?“[6] Matićeva poruka za američko javno mnjenje je jasna: Đinđić, kojeg smo doveli na vlast rušenjem Miloševića, ne ceni antimiloševićevsku borbu i nastavlja njegovim stopama autokratije i diktature jer ne omogućava svim medijima da budu ravnopravni.

Zoran Mihajlović, najpre direktor marketinga, a potom od 2001. godine i generalni direktor Radija Indeks, elektronskog medija koji je odigrao ključnu ulogu tokom petooktobarskog prevrata, u razgovoru obavljenom 27. maja 2003, a dve godine kasnije objavljenom u časopisu Hereticus, tvrdi da je Matićeva težnja za nacionalnom frekvencijom bila samo uvertira za mnogo krupnije namere: „Jer bile su mnogo jače ambicije od toga da se 92 dodeli nacionalna frekvencija. To su bile nove političke ambicije. I cela igra koja se sada igra oko ovog Radiodifuznog saveta ima mnogo jaču političku pozadinu nego što se to predstavlja u samoj javnosti. Plan koji je imao Veran, koji je trebalo da ostvari, nije uspeo da uradi, kao što nikada nije uspeo, [...] Znači, nije bilo samo to da 92 dobije nacionalnu frekvenciju. Poenta je bila da se preuzme RTS. To je bila namera. Da se preuzme RTS i da se uništi Pink, da bi jedini monopolista bio Veran Matić, da bi preko RTS-a kontrolisao 90% medijskog prostora u Srbiji, da bi doveo političare koji će ga i dalje podržavati na vlasti. To se sve vidi. Samo ko hoće da malo dublje uđe u problematiku i da samo malo složi kockice šta se dešava, to će se jasno videti – koji su političari u igri, koja je cela akcija...“[7]

U kontekstu zasluga za rušenje Miloševićevog režima, na koje se Matić i dan-danas poziva, interesantan je podatak da B92 zapravo nije ni imao predajnik u Beogradu u periodu od predsedničkih izbora 24. septembra do 5. oktobra 2000. godine, kada su se odigrali ključni događaji. „To nećete nigde videti niti pročitati da B92 nije radila 5. oktobra. Oni su emitovali program iz Bosne. Znači, ne sa lica mesta. Njihov program je mogao da se čuje samo oko Drine i na internetu. Ko može kada su stotine hiljada ljudi na ulicama da prati program preko interneta? Ne može niko. Jeste B92, koju su socijalisti preuzeli, radila, ali nije izveštavala. B92 nije radila 5. oktobra, nije radila ni u septembru kada su bili izbori“, iznosi Mihajlović i dodaje: „B92 je, kada je smenjeno rukovodstvo i Veran Matić, pokrenula B292 i imali su ugovor sa Studiom B. Bili su ovde, na 17. spratu [zgrade Beograđanka, prim. aut.]. Bili su kod nas. Kad su socijalisti preuzeli Studio B, onda je ukinut i program B292. Oni su koristili frekvenciju Studija B i socijalisti nisu dozvolili da se koristi ta frekvencija. 92, tj. Veran Matić, nije imao hrabrosti da pokrene piratsku radio-stanicu.“[8] S druge strane, prema njegovim rečima, nakon ukidanja vanrednog stanja i donošenja Zakona o radio-difuziji, juna 2003. godine, ista B92 je takoreći postala najveći pirat, protivzakonito postavivši čak petnaest „divljih predajnika“ po čitavoj Srbiji: „Bez obzira što se sada predstavljaju kao da su ugroženi od ove vlasti. Nisu! Nisu ugroženi, jer da je vlast htela da uništi 92, ne bi im dozvolila da postave 15 predajnika. Oni to jesu uradili. Zato što pripremaju projekat nacionalne radio-televizijske stanice.“[9]

U autorskom tekstu pod nazivom „Alternativac“, koji je napisao povodom desetogodišnjice ubistva premijera Srbije, Veran Matić će, priznajući da je imao političkog uticaja u Vašingtonu i Briselu, s jedne strane žaliti što između njega i Đinđića nije bilo intenzivnije komunikacije kako bi se izbegli međusobni sukobi i nesporazumi, a s druge sasvim licemerno preobrnuti stvarnu sliku odnosa prema Vladi Srbije: „Osnovna greška kod svakog tadašnjeg političara, uključujući i Zorana Đinđića, bila je to što su nas iz medija shvatali kao polugu za dolazak na vlast ili, kad su došli na vlast, kao neku oglasnu tablu ili kao nekoga ko bi trebalo da bude potpuno u funkciji onoga što oni rade.“ Zatim nastavlja kalkulantski i nimalo slučajno: „Sećam se, recimo, jedne situacije koja se Zoranu na neki način obila o glavu. Reč je o njegovoj poseti Vašingtonu. Tada je on dao izjavu komentarišući naše kritike da njihov odnos, odnos Vlade prema medijima, prema Zakonu o radio-difuziji, nije dobar i da mora da se popravi. On je tada otprilike rekao: ’Ja znam od koga to dolazi’, misleći na B92 i mene, i još je rekao: ’Mi ćemo njima dati ordenje, ali ne i frekvencije.’ To je bila jedna ’autogol’ izjava. To nije bila spontana izjava, to je bilo smišljeno. Ili je smišljeno, ili mu je sugerisano. Pouzdano znam da je o tome bilo debate prethodne večeri. [...] Bila je to veoma ozbiljna greška na veoma ozbiljnom mestu, baš u Vašingtonu gde je B92 dosta jak.“[10]

Matić pitanjem u Vašingtonu manipuliše dvostruko: prvo, pominje se „dozvola za emitovanje“ iako ona uopšte nije sporna, jer B92 već tada emituje televizijski program, da bi se situacija s medijima u Srbiji prikazala što katastrofičnije; drugo, uvodi se zahtev za ravnopravnošću s nekadašnjim medijskim stubom Miloševićeve vlasti, tj. sa RTS-om, kao da je ono za šta apeluje B92 nešto sasvim elementarno i neproblematično. Prava intencija, međutim, sasvim je skrivena od onih koji je slušaju u Americi i upućena isključivo Đinđiću: traži se nacionalna frekvencija za B92, kao što je ima RTS, i to samo na osnovu zasluga koje su dovele Đinđića na vlast, mimo konkursa i mimo zakona. Ova matrica političkog pritiska, koja zapravo dolazi od aktera iz unutrašnjosti, ali se pušta iz inostranstva radi još efikasnijeg kompromitovanja, jeste model koji će biti vrlo često primenjivan kada su u pitanju Đinđićevi ili Vučićevi nastupi u nekoj stranoj zemlji – bilo da je reč o podmetnutim novinarima tokom konferencija za štampu, gostovanjima na fakultetima ili u emisijama, i to po devizi: što je poseta značajnija i propraćenija, to je nužnije napasti, jer se medijska važnost, a time i pokrivenost događaja automatski prenose i na incident.

Tako je prilikom posete potpredsedniku Sjedinjenih Američkih Država, sredinom septembra 2015. godine, a u toku pripreme afere „Vetroparkovi“, koja je imala za cilj kriminalizaciju direktora Elektromreža Srbije Nikole Petrovića, te posredno i Aleksandra Vučića, Džozefu Bajdenu preko određenih kongresmena najpre podmetnuto pismo lobista američke firme Continental Wind Partners, koja je nešto ranije u Srbiji pokušala da izvrši pritisak da, mimo zakonske regulative, započne sa izgradnjom vetroparkova, da bi samog premijera, nakon izlaganja održanog u Brukings institutu, sačekalo četvoro mladih Amerikanaca sa našvrljanim transparentima: „Protiv srpske korupcije“, „Dozvolite slobodu medijima u Srbiji“, „Uhapsite ubice iz devedesetih“ i „Tvoja porodica nije vlasnik Srbije“. „Sačekala su me neka četvorica momaka – bio je jedan u nekim smešnim, crveno-ružičastim pantalonama – i drži ’Vučić ubica’. I sad ja samo pitam, koga je taj čovek ubio, a oni ljudi ne znaju da sam ja Vučić, oni pojma nemaju. Njima je plaćeno 200 dolara da to drže tamo. I šta se ustanovilo: da nemaju veze sa Srbijom, to su momci sa ulice uzeti da drže to. Oni nisu znali ni ko sam ni šta sam, niti bilo šta slično“, rekao je Vučić gostujući 19. septembra u jutarnjem programu TV Pink, dva dana pošto je na šund sajtu Teleprompter kvazinovinar Danilo Redžepović objavio tekst pod naslovom „’TVOJA PORODICA NIJE VLASNIK SRBIJE’: Mladi protestovali protiv Vučića u Vašingtonu“, uz tragikomičnu fotografiju četvoro lica koja su držala transparente.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj