Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Gde je avion, tu je i Cane

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Ovaj poslednji primer veoma je interesantan radi objašnjenja kako u javnom mnjenju funkcioniše kompulzivni mehanizam repeticije, tj. kako se i na koju vrstu zaključivanja najčešće računa kada su u pitanju prosečni konzumenti medija. Da bi nastupio manje-više nesvesni momenat, uvek je potrebno da se jedan označiteljski lanac makar delimično odvoji od svog označenog, tj. neka sintagma ili skup reči od svog pojma ili značenja, a u ovom slučaju konteksta, da bi se zatim desilo da taj lanac nekim čudom pruža otpor svim nailazećim lancima tako što se periodično, nevezano za činjenicu koliko je vremena prošlo, ponovo javlja u identičnom obliku, menjajući samo svoja označena, tj. poprimajući nove konkretne kontekste, ali nipošto strukturu svoje sintagme. Takav lanac, kada je ovaj primer u pitanju, čine arbitrarno povezani označitelji Zoran Đinđić i avion, koji se više ne odvajaju jedan od drugog, zato što će se aktivirati svaki put kada bude bilo reči o nekom službenom putovanju premijera koje zahteva to prevozno sredstvo. Sintagma nastaje u listu Panorama 20. aprila 2001. godine, u tekstu „Trgovac cigaretama svoj avion pozajmljuje Đinđiću“, u kojem stoji rečenica: „Sasvim je interesantno da je istim avionom do prošle godine leteo i predsednik Crne Gore Milo Đukanović“, da bi se zatim ponovila 15. maja u Pukanićevom Nacionalu, koji se „poziva na fotografiju objavljenu u Politici, na kojoj se vidi da Zoran Đinđić za službeni put u Moskvu koristi avion Stanka Subotića Caneta, kao krunski dokaz da Subotić ima potpunu Đinđićevu zaštitu“.[1]

Nakon posete Đinđića vladi Ujedinjenih Arapskih Emirata za Novu godinu, Predrag Popović januara 2002. godine realizuje treću pojavu sintagme, optužujući pokojnog premijera na prethodno citirani način, na osnovu čega urednik srpskog Nacionala dobija prostor na TV B92 da ponovi optužbe, dok hrvatski Nacional tvrdi da je Đinđić u Emiratima bio gost Stanka Subotića, a ne vlasti te zemlje – i označitelje više ništa ne može da razdvoji. „Uzalud je bilo to što je Đinđić, u tužbi protiv Nacionala, priložio avionske karte iz kojih se vidi da je leteo redovnom linijom JAT-a Beograd–Istanbul, pa do Dubaija, u povratku do Frankfurta i odatle ponovo redovnom JAT-ovom linijom do Beograda. [...] Pokušaj premijera da opovrgne laži, na kraju se sveo na to da je on optužen da sprovodi ’hajku’ protiv Nacionala i guši ’slobodu’ medija u Srbiji“, piše Ćurgus.[2] Od ovog trenutka za Zorana Đinđića postaće nemoguće da bilo kuda otputuje avionom, a da se pre bilo kakvog razmišljanja i bez obzira na naknadne dokaze unapred ne reaktivira taj uvek isti označiteljski sklop u javnom mnjenju; nesvesno deluje pod parolom ’ništa nas ne može ubediti u suprotno’.

Za doček 2003. godine Đinđić je pozvan na inauguraciju predsednika Brazila u Rio de Žaneiro, a scenario koji je nastupio godinu dana ranije već je sasvim neizbežan; inicira ga Demokratska stranka Srbije, u formi saopštenja za medije, i to četiri dana uoči Nove godine, poslednje koju će Zoran Đinđić dočekati. Sintagma se sada proširuje i deluje u vidu tri konjunkturna i uzajamno stabilno uspostavljena označitelja: Zoran Đinđić, avion i Nova godina. Saopštenje pod nazivom „Đinđićeva novogodišnja putešestvija“[3] ponavlja neistine od prethodne godine i transponuje njihov smisao na ono što tek treba da se dogodi (slično kao u Kurirovom tekstu); pošto su zvanični razlozi dočeka 2002. godine bili samo laž i obmana, takav mora biti i doček 2003. godine. Najzad, obraćanje postaje cinično, posprdno i arogantno, ne propušta se da se navede da je Đinđić još gori od Miloševića, što se nimalo ne razlikuje od uvodnika koje danas, kao i onda, doduše, u radio-emisiji Peščanik sastavlja Svetlana Lukić (ona su zapravo još gora), saopštenja kakva pišu Nova stranka, pokret „Dosta je bilo“ i Demokratska stranka, ili uopšte dominatnog tona u tekstovima na Peščaniku, Autonomiji, Teleprompteru, Vremenu, Danasu, ili u nastupima javnih ličnosti iz raznih sfera života na društvenim mrežama koje nipodaštavaju svaki potez aktuelne vlasti Aleksandra Vučića.[4] Sledećeg dana, 28. decembra 2002, saopštenje DSS-a preneli su Blic, Večernje novosti, Nacional, Ekspres, Politika i drugi.

U repeticiji, dakle, određeni označitelji bivaju apstrahovani iz jezičkog lanca i prezervirani tako što se kao tzv. prva pomisao medijskih konzumenata povezuju uvek na isti način i tako ne mogu jedan bez drugoga. A gde je prva pomisao, tu su odmah i one naredne, da je upotpune i nastave; asocijacija na Đinđića i avion odmah ide do ’Caneta’ i ’Mila’, zatim i do ’Bebe’ koji prati Đinđića na službenim putovanjima, a s ovim označiteljima tu su i kriminal, kriminalci, cigarete, mutni poslovi i cenzura. Najbitnije, ovakvim psihičkim procesom, koji je pseudokognitivan, odnosno samo nalikuje nekakvoj misaonoj, promućurnoj radnji, a da u stvari to ni izbliza nije, konzumenti se teraju da „misle“ na jedan zacrtan i ubuduće jedini način, koji sa sobom povlači kategoričko odbacivanje svakog drugačijeg nazora i objašnjenja. Međutim, upravo u ovom odbacivanju krije se onaj pravi nesvesni postupak cenzure, kakav je još Frojd naznačio 1900. godine u svom kapitalnom delu Tumačenje snova, dok se kompulzija sastoji u tome što smešta konzumenta u paralelni svet, čvrsto ga vezujući za isti na način Hajdegerovog bitka-u-svetu (kao da mu kompletno bivstvovanje zavisi od toga), i naređuje mu da, da se slika sveta nikada ne bi srušila i da ga ne bi razočarala, nastavi da pothranjuje njegovu egzistenciju.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj