Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Ima li ideologije na kvantnom nivou?

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Ako najširi dijapazon medija u Srbiji i Crnoj Gori danas, kao i već skoro dve decenije unazad, udruženo nastoji da prenese tu neravnodušnost, kreirajući javno mnjenje, ako na taj način stvoreni tetraedar od četiri aktuelna imena za satanizovanje predstavlja referentni sistem spram kojeg se manje-više određuje koordinata svake medijsko-političke interpretacije, tj. svega što dolazi iz medija i zahvata javni prostor, ako nema onoga konzumenta medija koji nema nešto da kaže što ne bi predstavljalo derivat iz tetraedra – da li se iz toga može izvući zaključak da je ova medijska matrica od četiri označitelja, od kojih je jedan izvršio rokadu s ubijenom osobom, upravo ono što danas realno i dominantno politički opredeljuje javno mnjenje u Srbiji? Jer, ako je to tačno, ne padaju li onda automatski u vodu svi deklarativno ideološki razlozi zbog kojih se na izborima glasa za nekog, ne anulira li se instantno svaka podela na tzv. Prvu i Drugu Srbiju, ne pada li sve to odjednom dole kao oni meci u sceni filma Matriks, kada glavni junak konačno stekne potpunu kontrolu nad iluzijom? Misliti radikalno, shvatiti da ključ ne leži u naporu da se iskrivi kašika, već u tome da ona nikada nije ni postojala (scena iz filma), ovde bi značilo dozvoliti da jedan puki i većinom nesvesni mehanizam, najobičnija podložnost intrigama, fantazmima i senzacionalističkim ekskluzivama, ona nagonski niska glad za raskrinkavanjem npr. venčanja, za koje se iz petnih žila zalagao glavni urednik nedeljnika Vreme, Dragoljub Žarković, kao da mu je to nešto najvrednije i najvažnije na svetu – postanu razlozi koji zapravo najviše deluju na čovekov izbor.[1]

Da li je dozvoljeno reći da su takvi nagoni jači od svakog deklarativnog zaklinjanja na određenu ratnu boju, da je forma laži zapravo jedini način da se sazna prava istina? Da li obelodanjivanje onoga što svi znaju iziskuje toliku hrabrost? Šta znači u tom svetlu dilema Zapad ili Istok, nacionalizam ili evropeizam, liberalizam ili socijalizam, ako svi ti navodno suprotstavljeni – od Ljiljane Smajlović do Verana Matića, od Željka Cvijanovića do Svetlane Lukić – začas misle isto i vrlo lepo mogu da sarađuju u podgrevanju medijskog tetraedra? Ako im je najveći užitak i žive jedino za to da raspale drvlje i kamenje po Vučiću, Đukanoviću, Subotiću i Popoviću, kao nekada po Đinđiću? Šta je spram toga onda uopšte ta visoka ideologija, filozofija, neka misaona, teorijska konstrukcija, ili, generalno, ideal za svet sedme sile i sve one koji u isti glas s medijima vode hajku, ako ne jedino simbolički izgovor, jedno prazno mesto koje treba da održi privid čistoće, karaktera i digniteta? Nije li paradoksalno najveći dokaz za takvu samoskrojenu nedodirljivost i izolaciju upravo masovno izrugivanje i omalovažavanje svega što je jezički složenije od novinarskog teksta ili televizijskog priloga? Nije li igra nad svim igrama zapravo ona kako nekom naneti štetu, a pritom ispasti njegova žrtva?

Ovaj medijski kanibalizam i orgijanje protiv nekog kao jedini zajednički imenitelj političkog opredeljenja u društvu, koji ne samo što danas diktira „pogled na svet“ javnog mnjenja, već je to činio oduvek – predstavlja polaznu premisu ovog rada, a o njenoj opravdanosti ili neopravdanosti sudiće se u zaključku. U tu svrhu, sve pseudoideološke podele, poput one na Prvu i Drugu Srbiju, moraju biti u potpunosti odbačene kao lažne i svih ovih godina interesno krivotvorene kako bi se na ovom takoreći kvantnom nivou u svom punom obliku shvatili dometi one najdelatnije medijsko-političke stvarnosti. Sada kada je na ovaj način logika označiteljske strukture jasno određena, kada je, takoreći, crvena pilula iz filma progutana, dosadašnja dinamika teksta može da pređe u očekivani hiperaktivni režim ukrštanja i komparacija događaja koji brižno održavaju u životu medijski tetraedar od početka novog milenijuma pa sve do dana današnjeg.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj