Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Osporavanje optužnica nekad i sad

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Pre nego što je negodovao u vezi s pomenutom komisijom, novinar Vremena je to isto činio i kada je reč o Komisiji za istraživanje ubistava novinara, čiji je rad 6. juna 2014. godine doveo do podizanja optužnice protiv osumnjičenih za ubistvo Slavka Ćuruvije. Kao ključni svedok u istražnom postupku pojavljuje se još jednom Milorad Ulemek, a elementi koji se koriste kao vezivno tkivo isti su kao oni koji će se pojaviti nekoliko meseci kasnije, prilikom poređenja s predajom Šarića. Dvadeset trećeg januara 2014. godine, u Vremenu br. 1203, kao najvažniji članak, u čijem je znaku i naslovnica, pojavljuje se intervju s Vesnom Rakić Vodinelić, profesorkom prava u penziji, koja ispod naslova „Legijina hiljadu i jedna priča“ unapred pokušava da ospori verodostojnost svih budućih izjava ovog svedoka, isključivo zbog njegove dokazane krivice u postupku suđenja Đinđićevim ubicama – dakle, u jednom sasvim drugom pravnom slučaju – i neuspele odbrane prepune lažnih optužbi i izmišljenih priča.[1] Vesna Rakić Vodinelić, članica Upravnog odbora društva građana „Peščanik“, pored Vesne Pešić, Dubravke Stojanović, Dejana Ilića i Nadežde Milenković, time se nehotice postavila kao advokat odbrane i u letu iskompromitovala svoje akademsko zvanje profesora prava.

List Danas, čiji je glavni i odgovorni urednik Zoran Panović, takođe kreće u kampanju i nakon podignute optužnice, pod kategorijom ’dosije’, u dva nastavka preko novinarke Jasmine Lukač, donedavne članice Izvršnog odbora NUNS-a, objavljuje odgovor odbrane Radomira Markovića,[2] optuženog da je direktni nalogodavac ubistva Slavka Ćuruvije, čime se pretvara u glasilo advokata odbrane, pokušavajući da relativizuje optužnicu i sam proces, kao što su to na svoj način deset godina ranije u vezi s optužnicom za ubistvo premijera činili listovi Evropa, Standard, Internacional, Kurir, Press, As, Revija 92, Balkan, Svedok i drugi. Najindikativnije od svih njih to čini pak nacionalistički dream team novinara u nedeljniku NIN, predvođen Slobodanom Reljićem, takođe tokom rata izbeglim iz Bosne kao i njegova koleginica Ljiljana Smajlović. Taj list 6. maja 2004. godine objaviće pod nazivom „Mučili su me klasično“ ekskluzivno pismo pristiglo iz Okružnog zatvora u Beogradu istog čoveka – Radomira Markovića – tada optuženog, a danas na izdržavanju maksimalne kazne za ubistvo funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj likvidacije Vuka Draškovića u Budvi, u kojem između ostalog, stoji da je „Legijina predaja ’gest hrabrog čoveka’ i da on lično očekuje da će Legija potvrditi navode njegove odbrane, kako bi se ’saznala istina’“.[3] Cilj Danasovog medijskog delovanja takođe je da se prikaže da je optužnica za ubistvo Ćuruvije montirana, da pravi izvršioci nisu obuhvaćeni, i da Tužilaštvo (za koje se insinuira da je pod uticajem Vučića, kao što je bilo pod uticajem Tadića i Rakića) želi da zataška navodnu umešanost predsednika Srpske napredne stranke u to ubistvo dok je bio ministar informisanja (ovu tezu plasirala je Branka Prpa u hrvatskom listu Slobodna Dalmacija[4]).

Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove, daje pak svoj doprinos govoreći o „rehabilitaciji Legije“,[5] što prenose mediji ne samo u Srbiji već i u čitavom regionu, kako bi se ponovo naglasilo da je Vučić na liniji zločinaca koje štiti, u čemu se u stvari krije imperativ da je sušta suprotnost Đinđiću, ali samo onom mrtvom, simboličkom, koga sada svi žale i poštuju kao totem. Ovaj imperativ toliko je nužan jer postoji zbog toga da neko slučajno ne bi povukao paralelu da se danas s premijerom Vučićem* medijski postupa isto kao nekada s premijerom Đinđićem, baš kao što je nužno zaboraviti da je isti taj Vuk Drašković 24. februara 2003. godine, nekoliko dana nakon pokušaja likvidacije kod hale „Limes“, za srpski Nacional izjavio da je, ukoliko je to uopšte bio pokušaj atentata, sigurno izveden „pod Đinđićevom komandom“.[6] Ovo je samo za nijansu jače od već citirane izjave Zorana Ivoševića, bliskog prijatelja Vesne Rakić Vodinelić, a bezmalo nešto što danas u vezi s Vučićem nikakav problem ne bi imali da izjave Vesna Pešić, Jovo Bakić i njima slični. Samo uračunavanjem ovakvih manipulativnih okolnosti postaje jasno u šta se sve gađa antrfileom „Legija, pouzdani svedok“ u sklopu teksta „Na koga misliš kada kažeš Šarić“, od 27. marta 2014. godine, u nedeljniku Vreme.

* Odrednice koje se tiču sadašnjeg vremena odgovaraju isključivo periodu u kojem je knjiga pisana, od početka 2015. do sredine 2016. godine (prim. aut.).

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj