Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Oskar Vajld među novinarima Foto: Oksana Toskić
Facebook Twitter Google
01.12.2018 / Prikazi

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Oskar Vajld među novinarima

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Sve ove veze nesporno funkcionišu kao organizovane, ali ne nužno koordinisano i tako što se svi učesnici dogovore da podupiru jedni druge, iako to zapravo čine, niti su nužno plaćeni od istog izvora koji im nalaže to da rade, već tako što braneći ili napadajući tačno određenog drugog uvek brane zapravo sebe, što za njih u konačnom lancu ponavljanja nakon određenog vremena postaje jedini, pa zbog toga i prisilno neurotičan način da održe kakav-takav integritet u javnosti. Nije tu više toliko u pitanju ni odbrana nekakvih ideoloških polazišta ili stavova, koliko nešto drugo što postepeno uzima sve više maha u nedostatku neophodne političke logistike – strah da se ono sa čim se već ranije izašlo u javnost svakog časa ne ispostavi kao netačno, da ne prevagne neka druga interpretacija događaja ili slika o ličnostima koja bi ih zatim kao novinare kompromitovala i moralno diskreditovala. Nesvesni koagulant koji se nužno nalazi u svakom strahu tako pokreće kompulzivnu potrebu za lavinom pravdanja, dokazivanja i daljeg ubeđivanja javnosti, pa se ono što je isprva delovalo kao nečiji svestan stav na kraju u reziduumu takođe manifestuje u obliku sve manje kontrolisanog mehanizma činjenja. Svaki i najmanji okidač ili asocijacija u sceni ovakve preosetljivosti prouzrokuje zbog toga novu hajku, koja je u suštini samo repriza stare, a u kojoj pozive da učestvuju automatski ponovo dobijaju svi oni koji su u identičnom stanju izazvanosti i iziritiranosti. Uzajamno dogovaranje i koordinacija, dakle, više uopšte nisu ni potrebni, dok istovremeno sve što bi kod ovih lica trebalo da znači profesionalno novinarstvo ubrzano vene negde na tavanu i samo čeka da bude otkriveno kao slika Dorijana Greja u poodmaklom stadijumu.

U takvoj poziciji, smenom načelnika Uprave kriminalističke policije Rodoljuba Milovića[1] 20. juna 2014. godine, našli su se i novinari poput Miloša Vasića (Vreme), Vuka Z. Cvijića i Tamare Marković Subote (Blic), Tanje Nikolić Đaković (Blic, NIN) kao i Stevana Dojčinovića, u to vreme glavnog urednika Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Svako od njih u velikoj meri zavisio je od informacija koje im je direktno ili indirektno davao čovek za koga se naknadno ispostavilo da je manipulisao medijima u cilju izazivanja raznih kontroverzi, iznuda, sastavljao fiktivne službene beleške i u saradnji sa strukturama iz Tužilaštva za organizovani kriminal učestvovao u montiranju optužnica i fabrikaciji dokaza i svedoka koji bi svedočili u korist tih optužnica. Glavni mehanizam koji je diktiralo politički instruisano Tužilaštvo u vreme vladavine najpre Vojislava Koštunice, a zatim i Borisa Tadića, u vezi s procesima koji su suštinski imali politički i finansijski značaj za aktuelnu garnituru vlasti, a u nedostatku pravih dokaza koje je zbog toga bilo imperativno pribaviti, sastojao se upravo u iniciranju prljavih medijskih kampanja preko navedenih novinara. Tužilaštvo u saradnji s policijom daje svojim novinarima od poverenja osnovne smernice za medijsku kampanju koja treba da poveže određena lica s kriminalnim miljeom, najčešće kako bi se na ta lica – kada se atmosfera u javnosti dovoljno podgreje i kada Tužilaštvo dobije opravdanje da po službenoj dužnosti reaguje na medijske napise koje je u stvari sâmo lansiralo – izvršio pritisak da u drugom koraku sarađuju s policijom i tužilaštvom i da, zarad toga da budu pošteđena od dalje difamacije, optuže neka druga lica, koja su označena kao glavne mete, a protiv kojih zapravo ne postoje čvrsti dokazi.

Istovremeno, novinari koji u prvom momentu nemaju razloga da sumnjaju u sadržaje koje dobijaju od državnih organa ohrabruju se da istraju u emancipaciji zbog privilegovanih bliskih veza i informacija do kojih, u odnosu na ostale svoje kolege, samo oni mogu da dođu, i da na taj način izgrade upečatljivu karijeru, koju im isti ti organi koji rade protiv opšteg državnog interesa i za sopstvene uskopolitičke potrebe gotovo potpuno oblikuju. Na taj način, zbog tekstova koje su pisali i pupčane veze s majkom sile koja nastavlja da ih doji, novinari s vremenom bivaju uvučeni u nezdrav i sve otvorenije zavisan odnos, u kojem se tendenciozno drže u stanju obmane, zavaravanja i zavereništva čiji su sastavni deo postali, tako da su na koncu i dalje očajnički primorani da veruju u ispravnost svojih poteza i verodostojnost materijala koji su objavljivali. U takvom odnosu, oni su u stvari nasukani da brane majku kako bi odbranili sebe, što ponovo u efektu zadovoljava uslov orkestracije. Milovićeva smena i sve učestalije kontroverze koje izbijaju u javnosti oko rada Tužilaštva u procesima protiv Stanka Subotića ili Darka Šarića, doprinele su tome da deo po deo slagalice povezanih lica i medija osvetli sam sebe u domino efektu i tako obuhvati sve one koji ne mogu da izdrže a da ne naprave više nego indikativnu i time kompromitujuću reakciju.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj

 
  1. Rodoljub Milović postao je načelnik Uprave kriminalističke policije MUP Srbije 2007. godine, za vreme vlasti Vojislava Koštunice i ministra policije Dragana Jočića, a pre toga je dve godine bio šef beogradske Uprave kriminalističke policije.
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane