Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Karijera zvana Smajlović

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Marijana Milosavljević, o kojoj je ovde zapravo reč, takođe je bliska prijateljica Ljiljane Smajlović, koja će je sa sobom povući u list Politika, zajedno s Vladimirom Radomirovićem, Draganom Matović (Radomirovićevom suprugom), Milošem Vesićem i Biljanom Mitrinović, kada je na mesto glavnog i odgovornog urednika najstarijeg lista na Balkanu 2005. godine bude postavio Vojislav Koštunica. Istovremeno, za predsednika Upravnog odbora tog lista biva imenovan Matija Bećković, otac novinarke Olje Bećković, za jednog od članova tog odbora ustoličuje se poznati reditelj Emir Kusturica, dok direktor Politike postaje Srđan Janićijević, zet Matije Bećkovića. Sva navedena lica povezana su s Ljiljanom Smajlović, bilo kao njeni bliski saradnici ili čak kućni prijatelji, i posredno ili neposredno spadaju u lica koja su javno iskazivala izrazito negativan stav prema politici i Vladi Zorana Đinđića. Biljana Mitrinović supruga je Željka Cvijanovića, nekadašnjeg ratnog novinara Radovana Karadžića, poznatog po bliskim vezama sa strukturama službe državne i vojne bezbednosti i njihovim čelnim ljudima Jovicom Stanišićem, Radetom Bulatovićem i Acom Tomićem. Cvijanović je jedan od najistaknutijih novinara koji su vodili prljavu kampanju protiv Zorana Đinđića, a zatim i protiv njegovih bliskih saradnika u godinama nakon atentata. Prvih godina novog milenijuma i Mitrinovićeva, koja je prethodno na Palama radila u Karadžićevom propagandističkom glasilu Javnost, učestvuje u projektima koje finansira organizacija Irex upravo zahvaljujući Ljiljani Smajlović, a ubrzo nakon atentata biva postavljena na mesto zamenika glavnog urednika tabloida Centar, jednog od projekata službe Državne bezbednosti koji je trebalo da zameni prethodne mafijaške tabloide Identitet i Nacional, koji su prestali da postoje tokom policijske akcije „Sablja“ i trajanja vanrednog stanja.

Nakon što je Ljiljana Smajlović, pod obrazloženjem da menadžment pokušava da utiče na uređivačku politiku redakcije, 4. jula 2016. godine samoinicijativno podnela ostavku na mesto glavnog i odgovornog urednika Politike, u ovom listu otvara se fingirana rubrika pod nazivom ’Odbranimo Politiku’, u kojoj će tekstove i komentare pune hvalospeva urednici, zastupajući tezu da je u vreme njenog uređivanja Politika „povratila svoju staru slavu“, pisati upravo lica blisko povezana s njom – Željko Cvijanović, Matija Bećković, Emir Kusturica, a potom i Leon Kojen, Žarko Trebješanin, Momčilo Đorđević, Stanko Cerović i drugi. Budući da ovi nenovinarski tekstovi, uglavnom patetični, lišeni dobrog ukusa i profesionalnosti, izlaze na naslovnicama najstarijeg dnevnika na Balkanu, postavlja se pitanje kako je moguće da je, ukoliko menadžment, prema rečima Ljiljane Smajlović, vrši presiju nad uređivačkom politikom lista, dozvoljena ovakva vrsta kampanje, osim ako čin ostavke glavne urednice od samog starta nije bio, sasvim suprotno – njen pokušaj ostvarivanja uticaja na menadžment. Kada joj je zbog podnete ostavke sledstveno uručeno rešenje o otkazu, jer je Smajlovićeva u dva navrata, 2005. i 2013. godine, dovedena da odmah bude glavna urednica i nikada nije bila novinarka Politike, ona je u izjavi za RTS od 13. jula priznala da je svojim ponašanjem, koje je uključivalo i unapred pripremljenu, organizovanu podršku kolega iz redakcije, želela da „istera menadžment na čistac“.[1] Osam dana kasnije, pojaviće se intervju s njom u Nedeljniku Veljka Lalića, pod nazivom „Ljiljana Smajlović: Ja sam podnela ostavku, Vučić mi je dao otkaz“, u kojem će između ostalog tvrditi da nije nova Olja Bećković, jer neće voditi lični rat protiv Vučića.

Gotovo sva ova lica kojima je Smajlovićeva, rodom iz Sarajeva, pomagala, imaju nekakve veze s Bosnom i Hercegovinom, a neka su direktno iz Sarajeva i otvoreno naklonjena nacionalističkoj propagandi koja je dolazila s Pala. Većina njih je tokom rata prebegla u Srbiju, kada je započet proces postepenog pranja biografija, paradoksalno, učestvovanjem u raznim projektima američkog Irexa ili pojedinih organizacija kakva je bila Institut za izveštavanje o ratu i miru (IWPR), preteča današnje Balkanske regionalne istraživačke mreže (BIRN). Ovaj latentni sistem odbrane i zaštite, koji godinama štiti kako interesno povezane ljude, tako i isprepletenu ulogu Ljiljane Smajlović u novinarskom esnafu, objašnjava zašto je pokušaj zaštite voditeljke Olje Bećković u 2014. godini i sadejstvo u napadima protiv Vlade Aleksandra Vučića, u suštini, bio samo refleks već ranije razrađenih strategija. „Kako se takvi ’novinari’ svuda kreću i svuda povezuju? Šta je to što ih zbližava? Šta je to što je opredelilo nekoga da postavi Ljilju Smajlović na mesto urednika Politike? Koje su to njene kvalifikacije? Da li to što ima privatnu ili intimnu vezu s nekim u Americi, pa je kao Amerikanci podržavaju? Ili to što tiho govori, pa je to odlika mudrog analitičara? Nažalost, ovo je zemlja u kojoj se autoritetima proglašavaju ljudi koji s tim nemaju nikakve veze“, pitaće se Vladimir Popović, šef Biroa za komunikacije sa medijima u Vladi Zorana Đinđića, u intervjuu za banjalučke Nezavisne, 5. februara 2006. godine.

Moć pojedinca koja se na ovaj način akumuliše sve vreme je propraćena očiglednim sukobima interesa osobe koja je istovremeno zaposlena u NIN-u, dok u Irexu lobira za određene projekte i određuje koji će novinari i koji mediji dobiti novac. Sve donedavno sukob interesa Ljiljane Smajlović je sasvim transparentno bio institucionalizovan, što joj je garantovalo monopol, između ostalog, i nad pitanjem da li će određeni sadržaj u štampanim medijima biti proglašen neetičkim ili neće. List Politika po ovom pitanju bio je zaštićen na neverovatno prepreden način time što je Smajlovićeva, pored funkcije glavnog urednika tog lista i predsednika UNS-a, koje je paralelno obavljala, takođe bila i predsednica Upravnog odbora Saveta za štampu, kao i članica Komisije koja odlučuje o žalbama prema Kodeksu novinara Srbije. Ovu komisiju Saveta za štampu, udruženja građana registrovanog 2. novembra 2009. godine na inicijativu dva najveća novinarska udruženja, a čije finansiranje pomaže Kraljevina Norveška, u to vreme sačinjavaju po dva predstavnika iz UNS-a (Ljiljana Smajlović i Petar Jeremić) i NUNS-a (Tamara Skrozza i Vlado Mareš), tri iz Asocijacije medija (Igor Ćuzović, Zlatko Čobović i Ivan Cvejić), jedan predstavnik Lokal presa (Stojan Marković) i tri predstavnika javnosti (Zoran Ivošević, Božo Prelević i Predrag Azdejković). Najmanje dva člana Komisije, Zlatko Čobović i Stojan Marković, nalaze se u direktnom sukobu interesa, jer su takođe i istaknuti članovi NUNS-a, dok je Marković član i Nadzornog odbora NUNS-a. Generalni sekretar tela je Gordana Novaković, nekadašnja novinarka Politike, članica UNS-a i osoba bliska Ljiljani Smajlović.

Zoran Ivošević, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union, 28. februara 2003. godine je kao tadašnji zamenik predsednika Vrhovnog suda za list Danas kritike na račun prevremenog puštanja iz pritvora Dejana Milenkovića Bagzija i pokušaja atentata na premijera Zorana Đinđića kod hale „Limes“ okarakterisao kao „sačekušu za vrh sudske vlasti“. Optužujući Vladu, tada je rekao: „Ovo liči na finu zamku, u kojoj bi žrtva trebalo da bude vrh sudske vlasti u Srbiji i to zbog toga što neprekidno insistira na nezavisnosti sudstva.“[2] Jedanaest godina nakon ovoga, zajedno sa svojom bliskom prijateljicom i koleginicom Vesnom Rakić Vodinelić, Ivošević aktivno učestvuje u potpirivanju kontroverzne afere „Plagijati“, koja je trebalo da diskvalifikuje bliske saradnike premijera Vučića, i svojim tekstovima upravo objavljenim u Politici pruža podršku petomesečnoj protivustavnoj obustavi rada advokata na teritoriji čitave Srbije. U istoj rubrici pored njega to čine i Jovo Bakić, Đorđe Vukadinović, Boško Jakšić, Danica Popović, Zoran Ćirjaković i drugi rado viđeni gosti emisije Utisak nedelje kod Olje Bećković.

Dela drugog predstavnika javnosti još su živopisnija; Božo Prelević advokat je Milana Veruovića, koji je pred početak suđenja za ubistvo Đinđića lansirao priču o „trećem metku“, konstrukciju koja je imala za cilj da obori optužnicu tvrdnjom da je, pored Zvezdana Jovanovića, postojao još jedan atentator, i da je pucano i iz Birčaninove, a ne samo iz zgrade u Ulici admirala Geprata.[3] Ova „teorija“ medijski je lansirana i obitavala u nedeljniku NIN u periodu dok je u njemu radila Ljiljana Smajlović, uz posebnu zaslugu novinara Nikole Vrzića, koji se pre toga nije bavio sličnim temama.[4] Njemu je zbog tekstova objavljenih u NIN-u juna 2005. godine dodeljena Nagrada „Milan Pantić“, sa zvaničnim obrazloženjem „za visok domet u oblasti istraživačkog novinarstva i pokazanu profesionalnu kreativnost i hrabrost u seriji autorskih tekstova i razgovora kojima je Vrzić doprineo rasvetljavanju tamnih mesta u vezi sa ubistvom premijera Zorana Đinđića“.[5] Nagradu mu je uručio žiri u čijem je sastavu između ostalih bio i Nino Brajović, tadašnji predsednik, a današnji generalni sekretar UNS-a.

Prelević, koga je, paradoksalno, angažovala Demokratska stranka, tokom čitavog suđenja osporavao je optužnicu i pokušavao da s atentatom poveže bliske saradnike pokojnog premijera, pre svega Vladimira Popovića i Čedomira Jovanovića, kojem će skupština te iste stranke nedugo zatim i oduzeti članstvo. Još skandaloznije, dve nedelje uoči izricanja presude, ovaj advokat će za tadašnji tabloid As reći kako je za proces potpuno beznačajno to što je u noći kada se prvooptuženi Milorad Ulemek predao, umesto direktno u policijsku stanicu, prebačen najpre u kabinet tadašnjeg ministra policije Dragana Jočića, visokog funkcionera Demokratske stranke Srbije, u kojem su se našli i bliski saradnici Vojislava Koštunice – Aleksandar Nikitović, Aleksandar Tijanić i Rade Bulatović.[6] Tabloid As bio je projekat Željka Cvijanovića, u koji su kapital, pored njega, uložili i TV Pink i Aleksandar Lupšić, vlasnik tadašnje TV Košava.[7] Devet godina nakon manipulacija Vrzića i Veruovića, u prodaji se pojavljuje njihova zajednička knjiga, Treći metak – politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, čiji se delovi prenose i promovišu u Politici Ljiljane Smajlović i Večernjim novostima još jednog bliskog prijatelja iz perioda ratnohuškačkog novinarstva devedesetih i prekodrinskog Srbina – Ratka Dmitrovića.

Premda su predstavnici iz UNS-a i NUNS-a u Komisiji za žalbe Saveta za štampu u manjini, pravilo prilikom glasanja ovog tela jeste da barem jedan član iz svakog od ova dva udruženja mora glasati „za“ da bi određena odluka bila doneta. Tako se odluka o žalbi, s obzirom na to da svi iz NUNS-a kao vojska uvek glasaju homogeno, na kraju lomi na odnosu predsednice UNS-a i njenog člana. Na taj način, Smajlovićeva je praktično u stanju da svojim uticajem od etičkog kodeksa, a to znači i od novinarske odgovornosti, zaštiti kako Politiku, tako i svakoga ko je interesno ili lično povezan s njom. U predočenim okolnostima, na sednici skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje koja je 6. novembra 2014. godine upriličena kao javno slušanje, Ljiljana Smajlović, koja je, prema izjavama zaposlenih, svojevremeno prekrajala tekstove koji se bave temama Haškog tribunala i suđenjem za ubistvo premijera Đinđića,[8] bez ikakvih skrupula ponavlja sopstvene hvalospeve o listu čija je glavna urednica, nazivajući ga „draguljem u kruni srpskog novinarstva“, a svoje medijske nastupe koristi kako bi Politiku proglasila jedinim novinama u Srbiji u kojima nema cenzure i u kojima se mogu pronaći suprotstavljena mišljenja.

Sredinom septembra 2015. godine, nakon kritika na temu njenog sukoba interesa, Ljiljana Smajlović prepustila je mesto člana u Komisiji za žalbe, nimalo slučajno, svojoj osobi od poverenja, Vladimiru Radomiroviću, glavnom i odgovornom uredniku sajta Pištaljka. Dotadašnje predstavnike civilnog društva, Zorana Ivoševića, Božu Prelevića i Predraga Azdejkovića, zamenili su Ivana Stjelja, koordinatorka Antidiskriminacionog programa organizacije Praxis, Nevena Krivokapić, medijska pravnica, koordinatorka za onlajn medije i slobodu izražavanja u digitalnom okruženju Share fondacije, i Dragan Đorđević, koordinator Mreže odbora za ljudska prava u Srbiji CHRIS. Dvadeset šestog februara 2016. godine, na konferenciji za novinare u prostorijama pres centra UNS-a predstavljena su nova pravila o radu Saveta za štampu, prema kojima je ukinuta mogućnost veta koji su do tada mogli da ulože članovi UNS-a i NUNS-a. Ova promena, zbog orkestriranog glasanja prikrivenih članova NUNS-a prisutnih u drugim grupama, koristiće se, paradoksalno, za zaštitu kartelsko-političkih interesa ovog udruženja, zbog čega će deblji kraj izvući upravo Politika.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj