Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
PREMIJERI ZA BRISANJE: Smajlovićeva i UNS štite Koštunicu Foto: Oksana Toskić
Facebook Twitter Google
01.12.2018 / Prikazi

PREMIJERI ZA BRISANJE: Smajlovićeva i UNS štite Koštunicu

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Udruženje novinara Srbije i njegova predsednica, međutim, tokom ovih dešavanja ne deluju prvi put u skladu s klerikalno-nacionalističkom agendom i licima u Srbiji koja su navedena da podržavaju crnogorske proteste. Zbog toga što su specijalni tužioci Slobodan Radovanović, a zatim i Miljko Radisavljević, temu o političkoj pozadini atentata na Đinđića mahom koristili u propagandne svrhe i nikada nisu otvorili ni istragu po pitanju toga da li je ta pozadina sudski dokaziva ili nije, advokat Srđa Popović, dugogodišnji privatni finansijer medija Peščanik, u ime majke i sestre pokojnog premijera podnosi krivičnu prijavu povodom oružane pobune „crvenih beretki“, tj. Jedinice za specijalne operacije (JSO), na devetu godišnjicu tog događaja – 11. novembra 2010. godine. Jedno od osumnjičenih lica u prijavi jeste i tadašnji predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, koji se tereti za saučesništvo zato što kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije nije iskoristio svoje ustavne nadležnosti i nije izdao naredbu vojsci da tu pobunu uguši.[1] Štaviše, nije je ni nazivao pobunom nego „protestom“, niti se oglašavao sve dok Vlada Srbije, izašavši delimično u susret zahtevima JSO, nije smenila načelnika tadašnjeg Resora državne bezbednosti Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića i umesto njih postavila ljude od poverenja Milorada Ulemeka – Andriju Savića, direktora Instituta za bezbednost, i Milorada Bracanovića, nekadašnjeg načelnika za bezbednost JSO respektivno, a odbila to isto da učini s Dušanom Mihajlovićem, ministrom unutrašnjih poslova.

Na konferenciji za novinare održanoj 15. novembra 2001, šest dana nakon početka pobune, a tri posle blokade dve saobraćajne trake autoputa kod Sava centra pomoću vojnih vozila „hamer“, Koštunica izjavljuje da protest JSO „nije ugrozio bezbednost zemlje već možda samo funkcionisanje saobraćaja“, optužuje Vladu Srbije, pravda nezadovoljstvo jedinice zbog hapšenja braće Banović i njihovog izručenja Haškom tribunalu, menjajući teze da je u tom hapšenju narušeno dostojanstvo ljudi i ugrožen suverenitet države i stabilnost zemlje – sve na konto Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, čije donošenje u saveznom parlamentu paralelno koči upravo Demokratska stranka Srbije, uz podršku pravosudnog vrha i zajedno sa Socijalističkom narodnom partijom (SNP) Predraga Bulatovića iz Crne Gore.[2] U delu za novinarska pitanja, na konstataciju da se dogodio politički protest naoružanih ljudi u uniformama, predsednik SRJ odgovara: „Posao koji oni obavljaju je takav, a neko od njih je i rekao, da nemaju druge uniforme osim one koju imaju. Lekar ima svoju uniformu, neko drugi ima svoju odeću, a oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća.“ Ovaj odgovor referira na Ulemekovu izjavu datu tri dana ranije ispred Palate pravde, posle svedočenja o atentatu na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, koju je Politika objavila 13. novembra u tekstu pod naslovom „Podržavam proteste“, gde se prvi put u vezi s tom temom iznosi poređenje s „lekarskim mantilima“, da pripadnici JSO nemaju šta drugo da obuku ili da dođu nekim drugim vozilima. Kada su ga 27. marta 2003. godine tokom intervjua na TV B92 pitali da li je takvim komentarom citirao Ulemekove reči, bivši predsednik SRJ pravdao se na sledeći način: „Nisam citirao ničije reči, to su moje reči. Da li je to još neko rekao pre mene ili posle mene, nije važno.“[3] Svoje odsustvo reakcije Koštunica, koji je već tada uveliko bio na ratnoj nozi s Vladom Srbije i bez ikakvog kontakta s premijerom Đinđićem, objašnjava pak time da ni formalno ni institucionalno nema nikakve nadležnosti nad policijom.[4]

Istog dana, 10. novembra 2010, kada se tekst krivične prijave protiv Koštunice pojavljuje na sajtu Peščanika, dan pre nego što će biti predata Okružnom javnom tužilaštvu, DSS izdaje saopštenje s nesvakidašnjom koncentracijom ličnih uvreda na račun podnosioca prijave, zastupnika Mile i Gordane Đinđić, tvrdeći da je prevršena svaka mera u „primitivnoj kampanji koja se neprestano vodi“ protiv te stranke i njenog lidera.[5] U mediju šovinističke i ksenofobične preferencije, Novoj srpskoj političkoj misli Dorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića, 16. novembra se pojavljuje nešto elokventniji odgovor na Popovićevu prijavu, koji je potpisao Nebojša Bakarec, tadašnji skupštinski poslanik DSS, u slobodno vreme poeta i kriminalizator Zorana Đinđića i njegovih saradnika. Namera autora u tom tekstu jeste da, devet godina nakon pobune i osam od ubistva premijera, u vremenu zamrzne, apstrahuje i značenjski izoluje događaj oružane pobune JSO od svake veze s ovim drugim događajem – atentatom na Đinđića, tj. od svih saznanja i dokaznih materijala do kojih se u međuvremenu, tokom višegodišnjeg sudskog procesa preko izjava svedoka u vezi s tim došlo,[6] a što je u sprezi s onim što je usledilo 12. marta 2003. Dakle, apsolutna negacija upravo onih težnji na kojima insistira podnosilac krivične prijave, koji je pravno zastupao porodicu Đinđić na suđenju za ubistvo premijera.[7]

Najzad, poznat po kolumni u kojoj je svaki tekst neka vrsta relativizacije s nezaobilaznim kafanskim cinizmom na granici ukusa, 9. decembra 2010. godine glavni i odgovorni urednik Vremena Dragoljub Žarković, zbog toga što jednom od osnivača tog nedeljnika – upravo Srđi Popoviću – ne može da oprosti što je „u najgorem vremenu“ druge polovine devedesetih prepustio taj list novinarima i povukao se u inostranstvo, piše kako je Vojislav Koštunica „kad nema boljih opravdanja za ono što se sada naziva političkim i svakim drugim oblikom života u Srbiji, neka vrsta dežurnog krivca, kad god je nekom teško“ (kurziv, aut.), što danas zajedno sa Slavišom Lekićem tvrdi i za Miškovića, koristeći u prilog takvoj tezi odgovor Nebojše Bakareca; naziv teksta sarkastično glasi „Koštunica je kriv za sve“.

Kulminacija nastaje četiri meseca kasnije, dan uoči godišnjice atentata, kada specijalni tužilac Miljko Radisavljević nalazi za shodno da pusti probni balon povodom Popovićeve prijave izjavom da će između ostalih biti saslušan i Vojislav Koštunica, i to u svojstvu svedoka događaja oružane pobune JSO, ne nužno kao osumnjičeni. Tužilac je tada rekao da je čitava pobuna ne samo organizovana već i da je realizovana i promovisana uz učešće pojedinih medija: „Policija trenutno postupa po zahtevu Tužilaštva za organizovani kriminal. Formirana je posebna radna grupa za rad na ovom predmetu. Do sada je saslušana većina svedoka, više osuđenih osoba za učešće u atentatu na premijera na okolnosti pobune JSO.“[8] Ova vest okidač je za kampanju Demokratske stranke Srbije i njene svite intelektualaca, tzv. čuvara nacionalnog identiteta – Koste Čavoškog, Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića – koji su odmah optužili vlast da preko pojedinih medija, koje su nazvali „izdajničkim“, vodi kampanju protiv njih i Koštuničine stranke, ni manje ni više nego na konferenciji za štampu koju 15. marta organizuje ta ista stranka u svojim prostorijama, da bi zatim njen predsednik, koji navodno nikakve veze nema s tim, pozdravio „zajedničku inicijativu akademika“.

Činjenica da izveštaj s te konferencije prenosi i portal Udruženja novinara Srbije pod nazivom „Maslo kvislinških medija“ nije nimalo slučajna, jer će, samo dva dana nakon toga, upravo predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović biti jedna od prvih koja će potpisati „Peticiju protiv progona Koštunice“, a koju sa sajta DSS-a prenosi i Žarkovićevo Vreme. Peticiju očekivano potpisuju i mnogobrojni novinari, članovi UNS-a, koji su u bliskoj vezi s predsednicom tog udruženja: Milorad Vučelić, Svetlana Vasović Mekina, Slobodan Reljić, Igor Mekina, Vladimir Radomirović, Dragana Matović, Željko Cvijanović, Marijana Milosavljević, Nikola Vrzić, Batić Bačević, Slavoljub Kačarević, Marina Rajević Savić, Milivoje Glišić, Aleksandar Mitić, Jovo Vukelić, Slobodan Ikonić, Ana Otašević i mnogi drugi. Kakvih su, dakle, razloga svi ovi novinari, pripadnici profesije u kojoj se, prema Kodeksu u čijoj je izradi učestvovao i UNS, teži nepristrasnosti i objektivnom izveštavanju, imali da potpišu peticiju iza koje jasno stoji jedna politička partija, i to isključivo u službi zaštite od utvrđivanja eventualne krivične odgovornosti njenog predsednika, osim ako na jedan ne toliko čudan i ne toliko skriven način i sami nisu osetili da dele tu istu odgovornost s njim?

Akademici Kosta Čavoški i Nikola Milošević, obojica ideolozi DSS-a, tvorci su teorije zavere da Dušan Spasojević i Mile Luković nisu ubijeni u naselju Meljak 27. marta 2003. godine u pokušaju da pobegnu, nego da su ranije bili uhapšeni, mučeni, a potom i pogubljeni na sasvim drugom mestu kako ne bi progovorili o navodnoj trgovini drogom koju su po nalogu uskog kruga oko Đinđića prodavali Milorad Ulemek i Dejan Milenković.[9] Okolnost koja doprinosi ovakvoj konstrukciji bila je i dezinformacija koju je 19. marta 2003. godine objavio Glas javnosti u svom prvom, večernjem izdanju novina, koji je iz neimenovanih izvora „saznao“ da je MUP uhapsio Spasojevića i Lukovića, ali je ta vest, posle intervencije Biroa za komunikacije sa medijima i priznanja tadašnjeg urednika Slavoljuba Kačarevića, jednog od potpisnika peticije za odbranu Koštunice 2011. godine, da je u pitanju greška, u jutarnjem izdanju izbačena. Čavoški će svoju tezu proširiti u istom Glasu javnosti u vlasništvu Radisava Rodića, 5. maja 2003. godine, u tekstu pod nazivom „Zločinci na vlasti“, u kojem će izneti sumnju da je tokom policijskog pritvora u akciji „Sablja“ znatan broj zatvorenika isleđivan da dâ lažan iskaz, što će ubrzo preuzeti i tim manipulanata okupljenih oko Gordane Igrić iz IWRP-a, a njihovu seriju tekstova o navodnim brutalnim zlostavljanjima zatvorenika, kao što je ranije rečeno, prenositi Kurir. Navodi se, takođe, da su Čavoški i Milošević čuvali kod sebe isečak lažne vesti iz prvog izdanja spornog broja Glasa javnosti i to predstavljali mahom kao dokaz koji podupire njihove teorije.[10]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj

 
  1. „Krivična prijava za oružanu pobunu“, Peščanik, 10. novembar 2010. (http://pescanik.net/krivicna-prijava-za-oruzanu-pobunu/; pristupljeno 25. oktobra 2015).
  2. O slučaju i epilogu braće Banović Zoran Mijatović u svojoj knjizi piše: „Obojica Banovića u jednom danu transferisani su za Hag. Nenad je pušten zbog nedostatka dokaza, a Predrag je priznao krivicu i tužilac je zatražio devet godina zatvora. Dakle, nije u pitanju samo prodavac paprika na obrenovačkoj pijaci. Dve godine kasnije, septembra 2003, Predrag će pred sudijama Haškog tribunala ne samo priznati krivicu, već i reći da je svestan poslednje laži da je Hag formiran samo za Srbe, da je doživeo prosvećenje u suočavanju sa istinom i samim sobom, i izraziti žaljenje za svim žrtvama, proklinjući svoje ruke koje su zlo nanosile! A 28. oktobra iste godine Haški tribunal će ga osuditi na osam godina zatvora, dakle zahvaljujući nagodbi, inače bi kazna sigurno bila dvocifrena. Baš me interesuje kako se sada osećaju pravni eksperti iz JSO i mentori njihove pobune. Što se mene tiče, pravi čovek je na pravom mestu“ (Mijatović, Z., Opelo za državnu tajnu: svedočenje iz vrha Državne bezbednosti, Pharos, Beograd, 2004, str. 151).
  3. „Krivična prijava za oružanu pobunu“, Peščanik, 10. novembar 2010. (http://pescanik.net/krivicna-prijava-za-oruzanu-pobunu/; pristupljeno 25. oktobra 2015).
  4. Popović, N., Nikolić, K., Vojislav Koštunica – jedna karijera, YUCOM, Beograd, 2006, str. 164–165.
  5. U saopštenju DSS pod nazivom „Dijaboličan čin izopačenog bića“ kaže se: „Sаmo morаlno posrnulo i izopаčeno biće kаo što je аdvokаt Srđа Popović, brаnilаc ustаškog doglаvnikа Artukovićа, može dа se odvаži nа tаko dijаboličаn i bezumаn čin, dа projektuje sebe i optužuje druge zа delа zа kojа bi jedino on sаm bio kаdаr. Sаmo nаjgorа vrstа podstrekаčа nа ubijаnje Srbа kаo što je аdvokаt Popović, koji je potpisаo zаhtev dа se bombrаduju njegov rodni grаd Beogrаd i Srbijа, može dа pere svoju prljаvu sаvest tаko što lаžno optužuje nevine ljude. DSS sа potpunim prezirom rаzobličаvа morаlnu nаkаznost аdvokаtа Popovićа i nаjoštrije osuđuje rаspirivаčа ove gnusobne histerije.“ Popović je u intervjuu datom BH Danima objasnio da je tvrdnja da je potpisao bombardovanje Srbije 1999. manipulacija kojom se služio i Slobodan Milošević, te da predstavlja falsifikat pisma iz 1994. godine u kojem se tražilo bombardovanje vojnih pista s kojih su iz Srbije poletali avioni koji su rušili gradove bivše Jugoslavije, na koje je stavio svoj potpis. „Inače, nije nepoznat moj stav da bi samo rana spoljna intervencija mogla da spreči mnoge zločine, mnoge strahote, pa i genocid u Srebrenici i da bi od toga najveću korist imao upravo srpski narod. Verujem da je u to vreme svaki pravi patriota morao želeti slom Miloševića i njegovih agresivnih ratova. I tome nemam šta da dodam“, rekao je Popović („Jedan isti veliki zločin“, BH Dani, 20. novembar 2010).
  6. U pitanju su presretnuti razgovori Dušana Spasojevića i nepoznatog pripadnika JSO u vreme Đinđićevog boravka u Kuli, gde se nalazio štab JSO, iz kojeg se vidi da je ova kriminalna grupa imala poverenja u Koštunicu i gde se kaže da odustaju od „protesta“ samo ako on to bude naredio, kao i saznanja o Legijinoj poseti Aci Tomiću, tadašnjem načelniku vojne bezbednosti, koji mu uoči blokade puta kod Sava centra daje uverenja da se vojne jedinice „kobre“ neće mešati i ometati pobunu.
  7. Komentarišući izjavu ministarke pravde Snežane Malović od 11. novembra 2010. godine da očekuje da će Tužilaštvo uzeti u obzir krivičnu prijavu Srđe Popovića prilikom rada na istrazi o političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića, Bakarec se u tekstu pita: „Postavlja se pitanje na koji je način ministarka, koja je nedorasla svojoj funkciji, a jeste pravnik, izvesno utvrdila da je istraga u vezi sa protestom JSO koja se zbila u novembru 2001. godine u bilo kakvoj vezi sa ubistvom Zorana Đinđića koje se zbilo marta 2003. godine, pri čemu je ceo sudski proces u vezi sa tim atentatom okončan?“ („Nečastivi advokat lažno prijavljuje“, NSPM, 16. novembar 2010. [http://www.nspm.rs/politicki-zivot/necastivi-advokat-lazno-prijavljuje.html?alphabet=l#yv-Comment32621; pristupljeno 26. oktobra 2015]).
  8. „Biće saslušan i Vojislav Koštunica“, Danas, 11. mart 2011.
  9. Ovaj motiv koji ovde inicira Čavoški biće u razrađenoj formi korišten u sklopu odbrane Milorada Ulemeka u Specijalnom sudu, 14. juna 2004. godine. Konstrukcija počinje pozivom da Legija tokom prve nedelje aprila 2001. godine dođe u Surčin, u kuću Đinđićevog kuma Dragoljuba Markovića, gde zatiče Gorana Vesića, Čedu Jovanovića, Vladimira Popovića i Ljubišu Buhu, koji mu tamo nude da drogu koja je u martu 2001. pronađena u trezoru Komercijalne banke plasira i preproda u zemljama Zapadne Evrope. „Čak je zvučao [Dragoljub Marković, prim. aut.] malo patriotski kada je rekao da oni nama šalju bombe sa osiromašenim uranijumom, a mi ćemo njima drogu. Meni se ta rečenica svidela, jer sam video da to može da bude neka mala osveta nas, običnih ljudi, prema Zapadu koji nas je 78 dana bombardovao. ’Ako je to neki državni interes, ja pristajem’, rekao sam“, pravdao se Ulemek i dok se širio smeh u sudnici, dodao: „Napomenuli su da ovaj posao treba da se odradi brzo i diskretno i da su meni dali važnu ulogu u tome, jer to zapravo nije više 600 kilograma heroina, već su oni od toga napravili jednu tonu heroina, ne znam pomoću kojih supstanci.“ Iste večeri Čedomir Jovanović i Vladimir Popović za BK televiziju demantovali su da je došlo do bilo kakvog sastanka s Ulemekom u Surčinu i da za uništavanje droge, koje je urađeno u skladu sa zakonom i javno prezentovano građanima preko malih ekrana, postoje materijalni dokazi (Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 1, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 175 i 187).
  10. Vasić, M., Atentat na Zorana Đinđića, Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 257–258; Svedočenje pred Specijalnim sudom Vladimira Popovića na suđenju za ubistvo Zorana Ðinđića, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 240.
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane