Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Smajlovićeva i UNS štite Koštunicu

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Udruženje novinara Srbije i njegova predsednica, međutim, tokom ovih dešavanja ne deluju prvi put u skladu s klerikalno-nacionalističkom agendom i licima u Srbiji koja su navedena da podržavaju crnogorske proteste. Zbog toga što su specijalni tužioci Slobodan Radovanović, a zatim i Miljko Radisavljević, temu o političkoj pozadini atentata na Đinđića mahom koristili u propagandne svrhe i nikada nisu otvorili ni istragu po pitanju toga da li je ta pozadina sudski dokaziva ili nije, advokat Srđa Popović, dugogodišnji privatni finansijer medija Peščanik, u ime majke i sestre pokojnog premijera podnosi krivičnu prijavu povodom oružane pobune „crvenih beretki“, tj. Jedinice za specijalne operacije (JSO), na devetu godišnjicu tog događaja – 11. novembra 2010. godine. Jedno od osumnjičenih lica u prijavi jeste i tadašnji predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, koji se tereti za saučesništvo zato što kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije nije iskoristio svoje ustavne nadležnosti i nije izdao naredbu vojsci da tu pobunu uguši.[1] Štaviše, nije je ni nazivao pobunom nego „protestom“, niti se oglašavao sve dok Vlada Srbije, izašavši delimično u susret zahtevima JSO, nije smenila načelnika tadašnjeg Resora državne bezbednosti Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića i umesto njih postavila ljude od poverenja Milorada Ulemeka – Andriju Savića, direktora Instituta za bezbednost, i Milorada Bracanovića, nekadašnjeg načelnika za bezbednost JSO respektivno, a odbila to isto da učini s Dušanom Mihajlovićem, ministrom unutrašnjih poslova.

Na konferenciji za novinare održanoj 15. novembra 2001, šest dana nakon početka pobune, a tri posle blokade dve saobraćajne trake autoputa kod Sava centra pomoću vojnih vozila „hamer“, Koštunica izjavljuje da protest JSO „nije ugrozio bezbednost zemlje već možda samo funkcionisanje saobraćaja“, optužuje Vladu Srbije, pravda nezadovoljstvo jedinice zbog hapšenja braće Banović i njihovog izručenja Haškom tribunalu, menjajući teze da je u tom hapšenju narušeno dostojanstvo ljudi i ugrožen suverenitet države i stabilnost zemlje – sve na konto Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, čije donošenje u saveznom parlamentu paralelno koči upravo Demokratska stranka Srbije, uz podršku pravosudnog vrha i zajedno sa Socijalističkom narodnom partijom (SNP) Predraga Bulatovića iz Crne Gore.[2] U delu za novinarska pitanja, na konstataciju da se dogodio politički protest naoružanih ljudi u uniformama, predsednik SRJ odgovara: „Posao koji oni obavljaju je takav, a neko od njih je i rekao, da nemaju druge uniforme osim one koju imaju. Lekar ima svoju uniformu, neko drugi ima svoju odeću, a oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća.“ Ovaj odgovor referira na Ulemekovu izjavu datu tri dana ranije ispred Palate pravde, posle svedočenja o atentatu na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, koju je Politika objavila 13. novembra u tekstu pod naslovom „Podržavam proteste“, gde se prvi put u vezi s tom temom iznosi poređenje s „lekarskim mantilima“, da pripadnici JSO nemaju šta drugo da obuku ili da dođu nekim drugim vozilima. Kada su ga 27. marta 2003. godine tokom intervjua na TV B92 pitali da li je takvim komentarom citirao Ulemekove reči, bivši predsednik SRJ pravdao se na sledeći način: „Nisam citirao ničije reči, to su moje reči. Da li je to još neko rekao pre mene ili posle mene, nije važno.“[3] Svoje odsustvo reakcije Koštunica, koji je već tada uveliko bio na ratnoj nozi s Vladom Srbije i bez ikakvog kontakta s premijerom Đinđićem, objašnjava pak time da ni formalno ni institucionalno nema nikakve nadležnosti nad policijom.[4]

Istog dana, 10. novembra 2010, kada se tekst krivične prijave protiv Koštunice pojavljuje na sajtu Peščanika, dan pre nego što će biti predata Okružnom javnom tužilaštvu, DSS izdaje saopštenje s nesvakidašnjom koncentracijom ličnih uvreda na račun podnosioca prijave, zastupnika Mile i Gordane Đinđić, tvrdeći da je prevršena svaka mera u „primitivnoj kampanji koja se neprestano vodi“ protiv te stranke i njenog lidera.[5] U mediju šovinističke i ksenofobične preferencije, Novoj srpskoj političkoj misli Dorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića, 16. novembra se pojavljuje nešto elokventniji odgovor na Popovićevu prijavu, koji je potpisao Nebojša Bakarec, tadašnji skupštinski poslanik DSS, u slobodno vreme poeta i kriminalizator Zorana Đinđića i njegovih saradnika. Namera autora u tom tekstu jeste da, devet godina nakon pobune i osam od ubistva premijera, u vremenu zamrzne, apstrahuje i značenjski izoluje događaj oružane pobune JSO od svake veze s ovim drugim događajem – atentatom na Đinđića, tj. od svih saznanja i dokaznih materijala do kojih se u međuvremenu, tokom višegodišnjeg sudskog procesa preko izjava svedoka u vezi s tim došlo,[6] a što je u sprezi s onim što je usledilo 12. marta 2003. Dakle, apsolutna negacija upravo onih težnji na kojima insistira podnosilac krivične prijave, koji je pravno zastupao porodicu Đinđić na suđenju za ubistvo premijera.[7]

Najzad, poznat po kolumni u kojoj je svaki tekst neka vrsta relativizacije s nezaobilaznim kafanskim cinizmom na granici ukusa, 9. decembra 2010. godine glavni i odgovorni urednik Vremena Dragoljub Žarković, zbog toga što jednom od osnivača tog nedeljnika – upravo Srđi Popoviću – ne može da oprosti što je „u najgorem vremenu“ druge polovine devedesetih prepustio taj list novinarima i povukao se u inostranstvo, piše kako je Vojislav Koštunica „kad nema boljih opravdanja za ono što se sada naziva političkim i svakim drugim oblikom života u Srbiji, neka vrsta dežurnog krivca, kad god je nekom teško“ (kurziv, aut.), što danas zajedno sa Slavišom Lekićem tvrdi i za Miškovića, koristeći u prilog takvoj tezi odgovor Nebojše Bakareca; naziv teksta sarkastično glasi „Koštunica je kriv za sve“.

Kulminacija nastaje četiri meseca kasnije, dan uoči godišnjice atentata, kada specijalni tužilac Miljko Radisavljević nalazi za shodno da pusti probni balon povodom Popovićeve prijave izjavom da će između ostalih biti saslušan i Vojislav Koštunica, i to u svojstvu svedoka događaja oružane pobune JSO, ne nužno kao osumnjičeni. Tužilac je tada rekao da je čitava pobuna ne samo organizovana već i da je realizovana i promovisana uz učešće pojedinih medija: „Policija trenutno postupa po zahtevu Tužilaštva za organizovani kriminal. Formirana je posebna radna grupa za rad na ovom predmetu. Do sada je saslušana većina svedoka, više osuđenih osoba za učešće u atentatu na premijera na okolnosti pobune JSO.“[8] Ova vest okidač je za kampanju Demokratske stranke Srbije i njene svite intelektualaca, tzv. čuvara nacionalnog identiteta – Koste Čavoškog, Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića – koji su odmah optužili vlast da preko pojedinih medija, koje su nazvali „izdajničkim“, vodi kampanju protiv njih i Koštuničine stranke, ni manje ni više nego na konferenciji za štampu koju 15. marta organizuje ta ista stranka u svojim prostorijama, da bi zatim njen predsednik, koji navodno nikakve veze nema s tim, pozdravio „zajedničku inicijativu akademika“.

Činjenica da izveštaj s te konferencije prenosi i portal Udruženja novinara Srbije pod nazivom „Maslo kvislinških medija“ nije nimalo slučajna, jer će, samo dva dana nakon toga, upravo predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović biti jedna od prvih koja će potpisati „Peticiju protiv progona Koštunice“, a koju sa sajta DSS-a prenosi i Žarkovićevo Vreme. Peticiju očekivano potpisuju i mnogobrojni novinari, članovi UNS-a, koji su u bliskoj vezi s predsednicom tog udruženja: Milorad Vučelić, Svetlana Vasović Mekina, Slobodan Reljić, Igor Mekina, Vladimir Radomirović, Dragana Matović, Željko Cvijanović, Marijana Milosavljević, Nikola Vrzić, Batić Bačević, Slavoljub Kačarević, Marina Rajević Savić, Milivoje Glišić, Aleksandar Mitić, Jovo Vukelić, Slobodan Ikonić, Ana Otašević i mnogi drugi. Kakvih su, dakle, razloga svi ovi novinari, pripadnici profesije u kojoj se, prema Kodeksu u čijoj je izradi učestvovao i UNS, teži nepristrasnosti i objektivnom izveštavanju, imali da potpišu peticiju iza koje jasno stoji jedna politička partija, i to isključivo u službi zaštite od utvrđivanja eventualne krivične odgovornosti njenog predsednika, osim ako na jedan ne toliko čudan i ne toliko skriven način i sami nisu osetili da dele tu istu odgovornost s njim?

Akademici Kosta Čavoški i Nikola Milošević, obojica ideolozi DSS-a, tvorci su teorije zavere da Dušan Spasojević i Mile Luković nisu ubijeni u naselju Meljak 27. marta 2003. godine u pokušaju da pobegnu, nego da su ranije bili uhapšeni, mučeni, a potom i pogubljeni na sasvim drugom mestu kako ne bi progovorili o navodnoj trgovini drogom koju su po nalogu uskog kruga oko Đinđića prodavali Milorad Ulemek i Dejan Milenković.[9] Okolnost koja doprinosi ovakvoj konstrukciji bila je i dezinformacija koju je 19. marta 2003. godine objavio Glas javnosti u svom prvom, večernjem izdanju novina, koji je iz neimenovanih izvora „saznao“ da je MUP uhapsio Spasojevića i Lukovića, ali je ta vest, posle intervencije Biroa za komunikacije sa medijima i priznanja tadašnjeg urednika Slavoljuba Kačarevića, jednog od potpisnika peticije za odbranu Koštunice 2011. godine, da je u pitanju greška, u jutarnjem izdanju izbačena. Čavoški će svoju tezu proširiti u istom Glasu javnosti u vlasništvu Radisava Rodića, 5. maja 2003. godine, u tekstu pod nazivom „Zločinci na vlasti“, u kojem će izneti sumnju da je tokom policijskog pritvora u akciji „Sablja“ znatan broj zatvorenika isleđivan da dâ lažan iskaz, što će ubrzo preuzeti i tim manipulanata okupljenih oko Gordane Igrić iz IWRP-a, a njihovu seriju tekstova o navodnim brutalnim zlostavljanjima zatvorenika, kao što je ranije rečeno, prenositi Kurir. Navodi se, takođe, da su Čavoški i Milošević čuvali kod sebe isečak lažne vesti iz prvog izdanja spornog broja Glasa javnosti i to predstavljali mahom kao dokaz koji podupire njihove teorije.[10]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj