Igra elektronskih perli

Into the night. Iako je početak nastupa bio zakazan za 21 sat, umetnička grupa (ili dizajn biro, kako sebe vole da zovu) Pfadfinderei iz Berlina nastupila je sa sat vremena zakašnjenja. U tročlanoj postavi koja obilazi svet, Pfadfinderei nam je predstavio nešto što je najverovatnije i najviši domet ovogodišnjeg SHARE festivala kada je u pitanju noćni program.

Platforma nastupa kojom ova grupa promoviše sebe je višeslojna. Najpre, instalacija pred nama zamišljena je, ni manje ni više, i kao DJ i kao VJ-set istovremeno i podjednako čulno provocirajuće, nešto slično onome čemu smo prisustvovalitakođe prve večeri prošlogodišnjeg izdanja na nastupu meksičkog eksperimentalnog umetnika Murcof-a i ANTIVJ-a. No, istovremeno i ne tako slično, jer Pfadfinderei probija hermetičnost i ambijentalni karakter koji je Murcof sasvim forsirao i izbija u jedan i te kako zanimljiv i kvalitetan club aranžman. Kod Murcofa vizuelna instalacija je prilično spora i postepena, mnogo je detalja koji se sporo kreću i gradaciono od sebe prave nešto drugo, dok je muzika isto takva: uglavnom statična, korusna, sa sporom promenom akorda. Pfadfinderei, kako ne ispunjava elemente muzičkog komponovanja, radi klasičan klupski dižejing, potpomognut, a možda i poguran svojim efektima koji su i brži i raznolikiji od svega što smo mogli da vidimo prošle godine.

Ali, ova referenca u odnosu na Murcofa i na to kako je sve izgledalo prošlog SHARE-a izgleda da je delovala i na organizatore koji su, sasvim nerazumljivo, totalno u drugi plan bacili i pomalo neozbiljno shvatili sve izazove koje može da ponudi jedan nastup Pfadfinderei. U čemu je apsurd? Prošle godine, u istom amfiteatru Doma Omladine, Murcof je nastupao pre Beardyman-a, izreklamiranog kao zvezda večeri, stolice sa dnevnih dešavanja bile su već uklonjene, a prostor danju korišten za predavanja poslužio je kao odličan prostor za igru i đuskanje.Tokom nastupa Murcofa, koji je zaista bio za posmatranje i divljenje, ljudi su posedali po stepenastom parteru i uživali, a za vreme Beardymana stajali i igrali. Međutim, sinoć, nakon sat vremena za postavkui pripremuseta, potpuno je neverovatno da se niko nije setio da stolice treba skloniti. Tako, ono što je sa stejdža dolazilo uopšte nije moglo da dobije pravi odgovor kod publike, koju je neko bez ikakvog razloga, a verovatno se vodeći da će nastup biti statičan kao i onaj Murcofa, imobilisao i učinio hendikepima u pravom smislu te reči. Do granice nepodnošljivosti, stolicama koje su ljudi već od muke stiskali, poželevši da ih bacaju, jer su osetili da je muzika u stvari veoma za ples.

Tako je propala prilika da se od onog, verovatno, najboljeg i najkvalitetnijeg u noćnom delu SHARE 2, napravi najveća žurka i najbolji provod. Ono što je moglo da bude najbolje potonulo je i potpuno palo u senku. Pfadfinderei nije čak ni izreklamiran kako to zaslužuje. Sa druge strane, dalja noćna dešavanja po klubovima (toliko potencirana) Tube, splavu 20/44 i u prostoru KC GRADa ne mogu da se porede sa ovim, pa nisu ni vredna posebnog pomena, jer je sve to već viđeno i frustrirajuće: toplota, krcatost, zagušljivost, sirovi dižejing, gurkanje, pijanstvo, lumperajka... Računa se, na žurkama ljudi vole da puše, pa da se onda ove godine noćna dešavanja izmeste iz Doma Omladine u kojem to nije dozvoljeno. Pored toga, očigledno je da „vole“ i da popuše (metonimija) u pogledu kvaliteta koji se akcentuje. Ono drugačije i novo, a još i sasvim u vezi sa digitalnom umetnošću i tehnologijom, organizatorima izgleda da baš i nije mnogo jako. Jednom ili u dve reči – neoprostivo uprskano.

A evo nešto i o sadržaju tog spektakla. Koncept vizualnog nastupa Pfadfinderei, za razliku od Murcofa sa ANTIVJ-om koji je ispred sebe imao ogromnu polu-transparentnu ravan za projektovanje, sadrži pored toga i klasičan video bim iza članova koji nastupaju. To znači da publika u isto vreme prati šta se dešava na dva paralelna bima (ekrana) postavljena jedan iza drugog, između kojih je prostor za umetnike i njihovu opremu. Zadnji ekran dobija signal direktno iz kompjutera (kao što se na dnevnim događajima signal iz kamere direktno prenosi na isti ekran), dok prednji ekran konstruiše svoju sliku na osnovu projektora smeštenog, kao u bioskopu, na zadnjem zidu amfiteatra, dakle, iznad i iza publike. Snop zraka koji se prenosi sa tog projektora očitava se na polu-transparentnom platnu (prozirnoj elektronskoj zavesi), ali tako da nema prelamanja u prostoru iza. Stoga, pored takve slike na prednjem, sve što se dešava na zadnjem i dalje je potpuno razbirljivo.

Onda sledi prava stvar. Zadnji ekran funkcioniše u početku kao primarni, što znači da se tu začinju osnovni detalji. Posle nekog vremena, prednji (i veći) ekran preuzima neke od tih detalja, uveličava ih i manipuliše njima dodatno u odnosu zadnji koji nastavlja da emituje. Odjednom, dobijamo sliku u slici, nakratko smo zbunjeni na šta tačno treba da obratimo pažnju, a odmah zatim i celoviti ugođaj u ukupnom rezultatu koji se odigrava ispred nas. Kako nastup odmiče, tako elementi postaju slobodniji, a ekrani kao da čas svaki za sebe, a čas potpuno sinhronizovano emituju jedan prizor. U tom naizgled proizvoljnom biranju prizora od strane publike dobija se utisak naknadne („viškovne“) konstitucije pravog dešavanja, kao kada gledamo u 3d sliku negde smeštenu na prostom dvodimenzionalnom papiru iz novina. Trik sa takvom slikom, kao i sa vizualnim ugođajem trojca iz ekipe Pfadfinerei, jeste da je pogledamo onako kako treba – negde u sredinu, sa pogledom najpre zamućenim, a potom da je polako udaljujemo od sebe i da uočimo ono što se isprva uopše nije dalo uočiti. Tad saznajemo šta je zaista na slici.

Efekat postignut na nastupu od sinoć je na momente vrlo često bio gotovo isti, imaginacija posmatrača bila je slobodna da od ovih „izvedenih“ slika napravi šta god poželi.A ako tome pridodamo i prikazano DJ umeće, muzički ukus slaganja (još jednom da napomenemo svima koji su odgovorni) plesnih elektronskihritmova, onda je to maksimalizovanpaket. Dobro umiksovane numere uglavnom nemačkih IDM izvođača Modeselector, Moderat, Apparat, Ellen Allien, ali i Buriala, Balam Acaba i mnogih drugih širile su se u dvorani punoj zarobljenih nogu bez prestanka više od sedamdeset minuta.

(e-novine, 28.04.2012.)