Otmenost, egzotika, tango

U Beogradu, nakon najezde neuobičajeno toplog vremena za novembar mesec, kad sobno dogrevanje zbunjuje i zimogrožljive, pala je kiša, a sa njom i Gotan (anagram, tan-go) Project u Areni, vrelina na relaciji Paris-Buenos Aires, toplota u čas odsečnim, čas neverovatno nežnim pokretima tanga i, naravno, atmosferične elektronike koja uspešno redefiniše tradiciju plesa, ovoga puta na nivo zvani 3.0. Video sam devojke kako menjaju svoju obuću neposredno pred koncert, učvršćuju kaiševe... Nisam odmah znao zašto, pomislio sam, zašto to niste kod kuće uradile, ali posle sam shvatio. Oko 20:30h stvar je počela i trajala stotinak minuta, pred oko 5.000 posetilaca.

Za ovu priliku, Arena je bila skraćena, ograđena sa obe strane u odnosu na scenu, tako da su dostupne bile samo tribine naspramne njoj, dok je parter bio pokriven sedištima. Mnogo lepih ljudi, reklo bi se, kulturnih. Crna zavesa bila je krajnji domen sa obe strane partera, a svuda okolo ostalo je dosta praznog prostora. Prva pomisao bila je, zbog čega ovde, zašto ne u Sava centru, no kako su posle kratkog aritmičnog uvoda otpočeli prvi taktovi slavne Epoca, odnekud, ljudi su počeli da popunjavaju te prazne staze oko nas, plesni parovi, zagrljeni, oslobađajući puteve koje su okupirali uglavnom nepomični novinari sa svojim svetlucavim aparatima. Video sam ruke, spojene, kako ustaju, tu nadomak gde sam sedeo, priključujući se zanosnom plesu, tek tako, odjednom. Pošto je svuda okolo uglavnom bilo neosvetljeno, mrak, parovi su se ponekad blago sudarali, i izgledalo je kao da se najčešće vraćaju na varijantu stiskavca, no i to je bilo vrlo simpatično. Znači, u tome se sastojala ideja, podijum za igru, i mi koji sedimo kao u kakvoj prostranoj kafani, u raspoloženju ovom ili onom koje nikome ne smeta.

No, ono što su i plesači bili primetili, to je da ovo nije bio klasičan tango, daleko od onoga što se uči na plaćenim časovima, Gotan je nešto drugo. U njihovoj muzici tradicionalna igra je najpre sasvim dekonstruisana, razgrađena na inicijalni duh Buenos Airesa, na ono što igrače čini da se sastanu i otpočnu ples, na strast između dvoje, na tu latino subverziju između davanja i nedavanja, zavođenja i opiranja, tvrdog pogleda koji kliže u na kratko savladani, a zatim, u tako bazičnom obliku, kao pletenica upletena sa jednako fundamentalnom elektronikom, puštena da raste i izvija se kao drvo, negujući i jedno i drugo, izvornost i sintetiku. Ovaj bend omogućuje da se pobiju svi oni klasično zatucani komentari, ’ne mogu da slušam elektroniku’, ’ja sam za živu muziku’, ’elektronika je za narkomane’, itd. U njemu se sastaju ljubitelji i jednog i drugog, ali u nekom potpuno novom, neočekivanom ruhu, ne zato što se modernost povila pred tradicijom, ili obratno, već sasvim suprotno – jer je sve svedeno na nulu, negativne predrasude poništene, a potom celivano potpuno ravnopravno, izgrađivano u jedan moćan hibrid, koji je sada, u muzici Gotan Projecta nemoguće razgraničiti. Naše uvo na to reaguje oduševljeno i mi razumemo na koji način tango i te kako može da zavisi od elektronskog zvuka.

Ovaj paket, ovako kako ga opisujem, na sceni je činilo sedmoro muzičara. Pored trojice muškaraca sa šeširima i u besprekornim odelima, koji čine osnovnu postavu, na sceni smo imali pianistu, devojku zaduženu za gudački i limeni zvuk, mladića sa mini-harmonikom i, naravno, ženu koja je plenila svojim glasom i haljinom koju je nosila, svi mahom iz Buenos Airesa. Što se trojice glavnih tiče, Eduardo Makaroff svirao je sve vreme na akustičnoj gitari i povremeno pevao, Philippe Cohen Solal smenjivao se čas za levim deskom, čas za električnom i akustičnom gitarom, dok je Christoph H. Müller stajao kao prikovan za desni pult proizvodeći neverovatne zvukove u bogatoj opremi kojom je raspolagao.

Malo pažljivije posmatrajući, mogao sam da vidim tačno na koje sve načine dva poriva njihove muzike crpe uzajamno jedan drugi. Normalno je da se svaki živi instrument poveže sa onim elementarnim efektima koje pruža mikseta, da se ozvuči i ukrasi, reverbi, odjeci, boje, i tako to. Ali ako imate čoveka koji dok vi svirate npr. violinu, tonove vašeg instrumenta dinamički izobličuje, samo pomerajući svoje nalik Wii palice u rukama, i s obzirom na to kako ih pokreće, tako proizvodi ono što vi zaista svirate, kako se onda to zove? Da li onda taj instrument sviraju jedan, ili dvoje njih?? O toj simbiozi govorim, a rezultat je zvučao očaravajuće. Sve ono što smo mislili da se komplikovano izvodi postprodukcijama u studiju, u jednom sloj-po-sloj procesu, postaje dostupno nama ispred scene u neobično živoj igri, baletu sposobnosti programiranja i osećaja po kom se Müller-ove ruke pokreću. Nema instrumenta tokom čitavog koncerta na kom nije radio ove stvari, precizno birajući koji od njih kada treba da hibridizuje. Najviše se, što je za očekivati, zadržavao na toj ’Wii’ modulaciji ritmova, ručnim i gotovo džepnim perkusijama, i, moram to da izdvojim, vrlo zanimljivom audio-video touch-screen spravicom, koja nam je minijaturno, u crno-belim nijansama, dočaravala kako tehnologija danas može dozvoliti slikarima da postanu muzičari. Naime, crtajući kažiprstom, povlačeći proste linije na tom koordinatnom sistemu intenziteta, već prema efektu koji je izabrao, mašina je umela da sinhronizuje to lepršavim crtežima koji su se slagali sa zvukom koji se proizvodi. Šteta što su to mogli da zapaze uglavnom oni koji su sedeli napred.

Na levom kraju, pak, bilo je takođe sličnih stvari, a naročito pred kraj nastupa za vreme numere Santa Maria (del Buen Ayre). Solal je udarce na perkusijama proizvodio, ne dodirima u određene podloge, već upravo u zavisnosti od toga na kom je rastojanju od istih zaustavljao dlanove ne dodirujući ih, u čemu je vidljivo, posebno uživao. Zatim, sjajni zvuci akustične gitare svirane noktima profesionalca, kafanska gluma i koketiranje na sceni između članova, devojka koja u ruci čas ima klasičnu violinu, čas trubu, a čas neobičan spoj i jednog i drugog – limeni instrument koji se drži i svira gudalom kao violina, a prizvodi zvuk duvača, prelepa žena koja peva kroz megafon...

Drugim rečima, hibridni karakter ove muzike toliko se ukorenio i fundirao da je morao uzeti maha i u onim očiglednim stvarima na sceni, kako nema funkciju nekog pukog pridodatka ili ukrasa, već se naprotiv ponosno ističe u prvi plan, da bi nam se oplemenio na način da o hibridu po prvi put ne mislimo kao što smo inače navikli – da je u pitanju veštačka i isforsirana stvar, produkt koji ne može dugo da poživi, itd. Jer ako nešto prednjači u Gotan Project-u, onda je to definitivno sklad svega što se pojavljuje na tapetu. Sklad za koji nam treba iskustvo razlike. Pa, i ako produžimo ovu misao, nije li upravo u nazivu njihovog projekta zapisano ono o čemu se tu zaista radi? Mislim na taj čudan anagram GO-TAN u odnosu na TAN-GO, i obrnuto, na to koliko smo možda dugo vremena proveli misleći da jedna reč nema direktne veze sa drugom. Ne nalazimo li u njoj elemente koji prikazuju dobro poznati mehanizam nesvesne cenzure, sažimanja i premetanja slogova, baš kao što se to dešava u čuvenom Frojdovom primeru o zaboravljanju imena ’Signorelli’? Nije bitno. Ali ipak, nakon prve pauze, dok traje turoban i mračan zvuk, Makaroff prilazi dobošima koji su izvrnuti prema publici, i na kojima, a bilo ih je pet, je predstavljeno po jedno slovo u dizajnu novog albuma u redosledu TANGO. On polako skida i uzima umetke sa slovima, dok publika zbog toga pomišlja da je gotovo, i počinje da žviždi, a zatim slaže slova u redosledu koji nam otkriva Stvar – GOTAN (’to je ono što smo zaista mi, ono što vas čini da od jedne stvari ne pomišljate na onu drugu, ni ne znajući da je imate’). Tako je, reklo bi se, naziv ovog benda ujedno nešto što simbolizuje ono nepoznato znanje (sastav iz kog je inicijalno potekao hibrid). I svirka se, naravno, nastavlja.

Od numera, svirane su, kako se to i očekivalo najviše stvari sa novog Tango 3.0 albuma, dve pesme sa drugog albuma Lunatico, tri numere kojih nema na albumima, a ostatak sa najpoznatijeg, prvog albuma La Revancha Del Tango. Nakon atmosferičnog instrumentala Tango Square, bend je odsvirao simpatičnu pesmu Rayuela, za koju je snimljen i aktuelan spot, i koja je napisana u čast argentinskog pisca Julia Cortazara, a ime dobila po njegovoj najpoznatijoj noveli. U njoj hor dečaka opeva filozofsku alegoriju igre koja se zove život, o raju i paklu koji nam se dešavaju dok god naše noge mogu simbolički da izdrže na podijumu za igru. Zatim slede Una Musica Brutal, koju svi prepoznaju, i vrlo moćna stvar La Gloria, koja diže raspoloženje svima u dvorani, i u kojoj fudbalski komentator u trenutku gola viče GOOOOTAN! Neke od pesama odsvirane su kombinovano, ili samo u prepoznatljivim naznakama, melodijama koje bi se ubacivale. Tako smo slušali šmekersku Panamericana ukombinovanu sa nešto zbog toga usporenijom Triptico, i Desilusion sa momentima iz Queremos Paz, i sl. Jedna od najemotivnije izvedenih stvari bila je prelepa Diferente sa njihovog drugog albuma, posle čije kulminacije sa glasom i gudalom, koji se prostiru iz svih pravaca Arene, niko nije ostao ravnodušan. Naravno, Mi Confesion izvedena je takođe brilijantno i usinhronizovana sa velikim platnom, koje je činila kafanska zavesa sastavljena od belih plastičnih perli, na kom su pevala dvojica španskih hip-hopera. Vrhunac stila, mada je stvarno teško razabrati šta nije bilo stilski i muzički savršeno, ostvaren je u pesmi De Hombre A Hombre (Čovek na čoveka), u kojoj dve tango igračice igraju strastveno jedna sa drugom (homoseksualni motiv), dok je muškarac kao falus sveden (ne vidi se ko je) na prostu podršku tom plesu, u vidu pucketanja prstima. Onda Tu Mistero duet sa harmonikašem, itd. itd. Sve u svemu, egzotika u svakom smislu te reči.

Nastup je okončan oko 22:10h, izašli smo napolje, a kiša je u međuvremenu prestala. Danas je opet sunce, pa će opet kiša, pa će, kažu, uskoro i sneg. Šteta što se ovakav intermeco neće ponoviti još sigurno nekoliko godina, dok Gotan Project ne izda novi album i ne krene u novu turneju. Beograd će tada, siguran sam, opet biti na njihovom spisku, jer je i njima i nama bilo sjajno.

(e-novine, 18.11.2010.)