Zašto je liberalna javnost protiv uklanjanja ruševine Generalštaba?

Zahvalan sam Milenku Jovanovu, šefu poslaničke grupe Srpske napredne stranke i mom prijatelju, što je u Narodnoj skupštini široj javnosti po prvi put objasnio da zgrada Generalštaba kao takva nikada, pa ni odlukom Vlade Srbije 2005. godine, kako se o tome pogrešno govori na mnogim medijima, nije dobila nikakav status spomenika kulture. Lično mislim i da ima nekakve pravde u tome da je baš njemu, kao nekadašnjem istaknutom članu Demokratske stranke Srbije, pripala ta uloga.

Status spomenika kulture zgradi Generalštaba, dok je to funkcionalno i ako hoćete, materijalno bila, dakle, nikada niko nije ni pomislio da joj da. Ta zgrada pogođena je i razrušena tokom NATO agresije 1999. godine i kao zgrada više ne postoji. Ono što na tom mestu postoji jeste to što je od nje ostalo kao posledica njenog bombardovanja, a to je njena ruševina. Status spomenika kulture sećanja na NATO agresiju dobija ta ruševina zgrade samo i isključivo zbog toga što je zgrada koja je tu nekada postojala i predstavljala Generalštab bombardovana i ni zbog čega drugog. Dakle, status spomenika kulture, da podvučem – sećanja na NATO agresiju – dobija formalno-pravno ruševina zgrade Generalštaba, a ne zgrada Generalštaba, kako javnost obmanjuju opoziciono nastrojeni mediji, grupe i pojedinci.

To podrazumeva da održavati takav spomenik i voditi računa o njemu znači čuvati ga u tačno onom stanju u kom se taj objekat nalazio u trenutku u kom je 2005. godine proglašen spomenikom kulture, a to znači održavati ga u stanju ruševine zgrade Generalštaba, što dalje implicira konzerviranje i prezervaciju ruševine kao takve jer je ruševina zgrade i smisaono i simbolički tek ono što čini spomenik, a ne zgrada i njene izvorne osobenosti, time ni njen projekat, ni njena arhitektura. Štaviše, objekat kojeg čini ruševina proglašena spomenikom kulture sećanja na NATO agresiju, upravo zbog tog statusa, zabranjeno je dovoditi u bilo koje drugo stanje, tj. na njemu izvoditi bilo koje druge radove, pa samim tim i bilo kakve pokušaje restauracije zgrade koja je bombardovana, osim onih bazično bezbednosnih, kako okolina ne bi bila ugrožena od opasnosti daljeg urušavanja već urušenog objekta.

Ovo je urađeno jer je režim Vojislava Koštunice želeo od građana koji prolaze pored te ruševine, barem sam ja to tako doživljavao, ne samo da se sećaju, već i da aktivno kultivišu taj antizapadnjački i, pre svega, antiamerički sentiment, što nije bilo ništa drugo nego kultivisanje mržnje i besa kao osnovne odlike tog njegovog mračnjačkog, opskurnog nacionalizma. Istovremeno, van pompe i daleko od kamera, taj isti čovek kojeg je pokojni Zoran Đinđić nazvao trutom, prodao je zemljište usred vojnog kompleksa, na prostoru tzv. Maršalata na Dedinju takođe razrušenog tokom NATO agresije, višestruko ispod tržišne cene tom istom omrznutom američkom establišmentu radi izgradnje nove rezidencije ambasade.

Pouzdano znam da je ponuda investitora, čija bi ulaganja nužno podrazumevala ukidanje statusa spomenika kulture ruševini zgrade Generalštaba i njeno raščišćavanje, bilo i u vreme vlasti Borisa Tadića, što je sada javno potvrdio i Aleksandar Vučić. Međutim, tadašnji predsednik Srbije i Demokratske stranke nije se usuđivao da to do kraja i omogući, plašeći se da ne izgubi vlast, dakle, iz razloga sličnih onima zbog kojih nije smeo ni da otpočne sa raspetljavanjem kosovskog čvora, u šta je Vučić krenuo čim je stupio na vlast 2012. godine. Ali tek je taj isti Vučić, negde u to isto vreme promenio i taj sporni senzibilitet nacionalizma, stavivši tačku na Koštuničino mračnjaštvo i afirmišući jedan nov način kulture sećanja, koji se sažima u imperativu: zaborav – ne, opraštanje – da!

Zbog toga zaista ne razumem zašto je, nazvaću je tako, liberalna javnost toliko histerično protiv uklanjanja ruševine Generalštaba, pogotovo sad kada je poznato kakvim je ona niskim porivima zaista služila prethodnim vlastodržcima i za šta je bila paravan. Ne razumem ni kako neko može da ističe arhitektonske osobenosti zgrade i zalaže se za njenu restauraciju, a onda istovremeno protestuje protiv ukidanja statusa spomenika kulture kojim se ta ruševina čuva od bilo kakvih promena.

Preostaje mi još samo da se možda i retorički zapitam, da li ljudi sebi ovakve gluposti dozvoljavaju i da li su baš ovoliko u stanju da pobrkaju lončiće samo i isključivo zbog činjenice što je budući investitor praktično Donald Tramp i što je taj čovek ponovo uspeo da postane predsednik Amerike?

(Politika, 18. novembar 2025.)