Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
Narkomani i alkoholičari novinarstva Izvor: N1
Facebook Twitter Google
22.10.2019 / Komentari

Narkomani i alkoholičari novinarstva

„Republika Srbija – doviđenja, dobrodošli u Luksemburg“ glasi natpis koji je smislila ekipa „Kontravizije“ i koristila ga u svojim prilozima. Reč je o ironičnoj i aporičnoj poruci nastaloj pošto je Vladimir Đukanović u „Pressingu“ 10. septembra suočio Jugoslava Ćosića sa činjenicama da je N1, pored NovaS, jedina televizija koja nije registrovana u Registru medija Srbije i ne podleže Zakonu o javnom informisanju i medijima, već medijskoj legislativi Evropske unije, odnosno zemlje u kojoj je registrovana njena firma vlasnica – ofšor zoni Luksemburga. Osim što po ovom zakonu ne može da odgovara za razne oblike medijskog beščašća, pa čak ni za neobjavljivanje demantija, saznali smo i za paradoks da N1 studio u Beogradu ne emituje program u Srbiji nego u Sloveniji, a da se tek iz Ljubljane optičkim kablovima reemituje u Beogradu, dok na ekranu sve vreme piše „uživo“.

Tu televiziju koja se ne emituje u Srbiji ipak producira Ćosićeva firma Adria news d.o.o. sa Novog Beograda, Omladinskih brigada 86p, gde je bilo i sedište N1 pre nego što je preseljena u Bulevar Peka Dapčevića 19, čiji su zvanično zaposleni, njih 140, zapravo isti oni zaposleni na N1. Međutim, firma od svog osnivanja 2013. nema nikakav prihod, a u dugovima je preko sedam miliona evra, dakle tipična školjka-firma koja nije stvorena radi sopstvenog poslovanja. Ćosić je u emisiji priznao da se plate zaposlenima praktično isplaćuju dotacijama firme vlasnice iz Luksemburga i povezanih pravnih lica. Prema podacima Saveta za borbu protiv korupcije, luksemburšku firmu Adria News s.a.r.l., koja je takođe školjka, dotira firma United Group BV iz ofšor zone Holandije, istovremeno vlasnica SBB kablovskih mreža, što znači da zaposleni državljani Srbije na Luksemburškoj televiziji N1 primaju plate od pretplatnika SBB-a u Srbiji, monopoliste na srpskom tržištu kablovskih operatera, a ovi time finansiraju njen propagandni antivladin program 24/7. Adresa koju svakog meseca vidimo na uplatnicama koje nam stižu od SBB-a takođe je Bulevar Peka Dapčevića 19, Novi Beograd, adresa na kojoj rade i zaposleni na N1.

Ćosićeva firma koja proizvodi program za prekograničnu N1 tako ne plaća nikakav porez na dobit jer svake godine posluje sa minusom, u programu emituje reklame za tržište Srbije a ne EU, ne plaća odgovarajuće nadoknade RATEL-u i REM-u jer nije deo srpskog zakonodavstva i pritom reemituje informativni program koji uopšte nije vezan za zemlju u kojoj se televizija emituje. Štaviše, ovaj medij nema čak ni svog glavnog i odgovornog urednika, kako nalaže zakon u Srbiji, već je za Ćosića izmišljena funkcija programski direktor, upravo da bi se, dok se televizija diči svojom profesionalnošću, omogućilo odsustvo odgovornosti i etičnosti u proizvodnji programa. Istovremeno, sa svojom setrom Sanjom, koju je postavio za direktora, Ćosić od 2005. ima još jednu firmu za identičnu delatnost pod nazivom Keyconnection Media d.o.o. u Beogradu, koja u odnosu na Adria news d.o.o., ima samo jednog zaposlenog, dakle sestru, ali i dobit od preko 132 hiljade evra samo u 2018. godini. Koji je program Sanja Ćosić proizvela te godine i u kojoj zemlji se emitovao, nije poznato.

Da bi se sve ovo zataškalo, manipulativna polovina Ćosića, čija je kancelarija uoči početka „Pressinga“ prema rečima Đukanovića bazdila na viski, mesec dana kasnije pomislila je da može kao gumicom da obriše ono što je njegova alkoholičarska polovina priznala u emisiji. Tako je rešila da pokrene ofanzivu u antivladinim medijima, iskoristi „Kontravizijinu“ parolu i spinuje je kao „pritisak na nezavisne medije“, a improvizovanu tablu i bacanje letaka u dvorište Peka Dapčevića sa natpisom „Republika Srbija – doviđenja, dobrodošli u Luksemburg“ okarakteriše opisom „probe i testovi kojima se planiraju ozbiljnije akcije protiv N1“. Nijednom rečju se konkretno ne upuštajući u tumačenje poruke, Jugoslav je zakazao obraćanja prvo za portal Vice 15. oktobra, pa za Danas 16. oktobra, pa za Deutsche Welle 17. oktobra. Svom izvršnom producentu Igoru Božiću naredio je da istog dana kad i on, 15. oktobra, da izjavu za Glas Amerike da je „epicentar kampanje protiv N1 u Predsedništvu Srbije“, odnosno da Aleksandar Vučić svojim izjavama i komentarima na račun N1 podstiče takve akcije, a ne da je natpis na lecima zapravo slika i prilika poslovanja i nemoralnosti ove ofšor televizije. Božić i Ćosić su kao jaje jajetu, dva ljuske i pola ploda, pošto je isto to samo malo drugačijim rečima Ćosić već plasirao u Vremenu 27. juna, referirajući tada na „Vučićev medijski generalštab“ od kojeg kreće sve.

Od tog intervjua u Vremenu, Ćosić počinje da se umiljava i korisno nacionalističkom biračkom telu, a to su sa njegovog aspekta glasači Dveri i Narodne stranke iz Saveza za Srbiju, osvežavajući tako uspomene sopstvenog radikalnog srbovanja iz mlađih dana dok je još bio delinkvent i ozbiljan narkoman, te aludirajući da poruka „Kontravizije“ ima šovinističku konotaciju. Tako i u ova pomenuta tri medija Jugoslav sebe i luksemburšku televiziju ističe kao simbole većeg patriotizma nego što su svi „Vučićevi tabloidi“ zajedno, a za svoje zaposlene, koje plaća firma u debelom minusu, kaže da su „najbolja ekipa televizijskih profesionalaca koja postoji u Srbiji“. Ti najbolji profesionalci su ipak samo pet dana pre njegovog intervjua za Vice, zajedno sa agencijom Beta, falsifikovali reči Raše Karapandže iz NIN-a, dodavši reč „odsto“ u rečenici: „Da li tih 70 odsto i više stranica koje je ministar Siniša Mali od reči do reči prepisao u svom doktoratu nakon ove medijske kampanje prepune laži, treba da znači da one više nisu prepisane?“ i tako potpuno promenili njeno značenje. Sve u nastojanju da uvećaju postotak koji Karapadža tvrdi da je plagiran, kao da 40 odsto, koliko ovaj zagovara, deluje nedovoljno ubedljivo.

Jedan iz te najbolje ekipe profesionalaca u Srbiji po imenu Miodrag Sovilj, još jedan sa nehigijenskom novosadskom prošlošću, 15. oktobra likuje zbog pokušaja linča SzS rulje nad Goranom Vesićem, koji je juna došao u posed mejla koji je bio namenjen upravo Sovilju. Sovilj zato slavodobitno izveštava kako je „drugi čovek prestonice doslovno morao da pobegne“ sa sopstvene promocije knjige istorijskih članaka o Beogradu koje je objavljivao u Politici. Njegova koleginica u Danasu Snežana Čongradin je o istom događaju pisala kao o obistinjenju reči Jove Bakića „da ćemo ih juriti po ulicama“, a ovog predstavljala kao proroka i tako obrnula uzrok i posledicu, sakrivši činjenicu da se događaj i desio zahvaljujući jednom takvom ludaku sa Filozofskog fakulteta, čije je upute rulja samo sledila. Čongradinova je, dok je studirala tamo gde Bakić danas predaje, bila zavisnik od heroina i na sva zvona se hvalila kako urađena izlazi na ispite i polaže ih, dok njeni profesori ništa ne provaljuju. Na kraju se neko od vlasnika Danasa sažalio nad njom, izvukao je iz kanala, sklonio sa ulice i pružio joj šansu da postane nešto što će se odazivati rečju novinar, o čemu su nedavno i sami svedočili. Ili je Ćosić možda pod najbolji televizijski profesionalci mislio na Eminu Kovačević, koja je ispred Skupštine grada Beograda 4. aprila – dok je isti SzS odred, koji je i tada došao da linčuje Vesića, ženama kojima je pozlilo pevao „onesvesti se!“ – naređivala snimatelju da ne snima tu scenu i okrene kameru prema njoj?

Ipak je jedno jaje ispalo mućak, pa se Božić nije u dovoljnoj meri iskoordinirao sa Ćosićem i za Glas Amerike rekao da su lica koja su bacala letke na sebi imala hirurške maske, dok je nacoš Jugoslav već naveliko širio priču o fantomskim maskama i fantomima kako bi izvršio asocijaciju do slučaja „Savamala“. Ovo su, zahvaljujući njegovom poslovnom i političkom prijatelju Draganu Đilasu, odmah preuzela dvojica testeraša iz hola RTS-a, kao i nekakva Grupa za slobodu medija, odnosno za smeštanje u ulogu žrtava i državnih neprijatelja, sastavljena od istih onih propaliteta i besposličara koji su činili i „Podrži RTV“ i „Novinari ne kleče“. Ti su konačno dešifrovali ono što im je Jugoslav nabacio, da je poruka sa letaka zapravo „da novinari koje režim ne uspeva da kontroliše, nisu dobrodošli u Srbiji, da za njih nema mesta ovde i da bi ih trebalo proterati, izbrisati, onemogućiti.“ Kako se nešto što je već registrovano u Luksemburgu može tamo proterati, ostalo je da visi u vazduhu, niti su u činjenici da TV N1 i NovaS nije moguće tužiti u Srbiji po Zakonu o javnom informisanju i medijima, te na taj način potražiti sudsku zaštitu kada je to potrebno, kao što je slučaj sa bilo kojim drugim medijem u Srbiji – videli nešto problematično. A kamoli u tome da zaposlene iste ofšor televizije na prevaru izdržavaju srpski pretplatnici SBB-a.

Ova grupa već je za 16. oktobar uveče, potpuno dogovoreno sa Ćosićem, zakazala protest protiv Vlade Srbije radi odbrane N1 od država Beneluksa, a istog dana, u toku dana, stigla je i vrlo zgodna vest iz lažljive Bete da su ovogodišnju Nagradu „Dušan Bogavac“, koja se dodeljuje za etiku i hrabrost, osvojile upravo N1 i Papajin Vuk Cvijić iz NIN-a, što je Jugoslav takođe uračunao. U sastavu žirija, koji su ove godine činili Tatjana Lazarević (KoSSev), Branko Čečen (CINS), Stevan Dojčinović (KRIK), Željko Bodrožić (NUNS) i Filip Mladenović (Fondacija „Dušan Bogavac“) nalaze se najmanje tri osvedočena narkomana i alkoholičara sa delinkventsko-klošarskim kapacitetom za profesionalno novinarstvo. Jedan od njih, Bodrožić, ispunjava oba uslova; on je i narkoman i alkoholičar, godinama pod direktnom kontrolom lokalnog hohštaplera Zorana Mileševića, a od nedavno i Đilasovog Mlađana Đorđevića. Nakon što je svoje probleme sa neplaćanjem poreza rešio gašenjem dužničke firme i registrovanjem nove, njegovo glasilo Kikindske nastavilo je, kao da se ništa nije desilo, da izlazi kao podlistak Danasa. Takav je potpuno pretvoren u politički bilten za blaćenje SNS-a i propagiranje ciljeva SzS-a, tj. agitovanja za bojkot, što se baš uklapa u opis delovanja nekoga ko obavlja funkciju predsednika NUNS-a, ali koga je oduvek više interesovala politika nego novinarstvo. Svoju želju da bude bitan danas, kao i godinama unazad, iskazuje u bezukusnim i vulgarnim fotomontažama koje, kao i Draža Petrović svoje uratke, kreira u nehigijenskom stanju.

Osim njega, propale Tamare Spaić i Slobodana Georgijeva, reč na protestu ciljano nazvanom „Novinari protiv fantoma“ uzima i nesrećni Vuk Cvijić, narkoman pod kontrolom bivšeg rukovodstva UKP-a koji je ojadio Ringier Axel Springer zbog tekstova koje mu je Tadićev korumpirani režim diktirao da piše, i samo zahvaljujući Veselinu Simonoviću spašen da ne ostane ponovo na ulici. Cvijiću, prljavom novinaru Rodoljuba Milovića, je tako kolegijalno dodeljeno priznanje od strane drugog nehigijenskog Papajinog novinara Dojčinovića, koji je čitavu novinarsku karijeru zajedno sa Cvijićem gradio na kršenju prezumpcije nevinosti ljudi o kojima je pisao i piše, pod obećanjem UKP-a i tužilaštva da zbog toga nikada neće najebati. U prilog žrtve Cvijića naveden je događaj od 6. novembra 2017. kada mu je obijen auto i iz njega odneto nekoliko stvari, poput šatorskog krila, laptopa i drugih. Tada je sajt Insajder na čelu sa Brankom Stanković, osobom takođe u dugogodišnjoj Papajinoj nemilosti, objavio komentar pod nazivom „’Lopovi’ ne kradu novinarski laptop“, obmanjujući javnost da je Cvijiću ukraden samo računar, na kojem uz to piše da je novinarski, pa je tako čak i Blic o događaju pisao časnije od Insajdera.

Ovaj delinkvent zajedno sa Ćosićem i opozicionim medijima već nedeljama uhapšenog Aleksandra Obradovića iz javnog preduzeća Krušik, koji je osumnjičen da je odao poslovnu tajnu i iz koristoljublja poslao podatke stranoj državljanki, zbog čega mu preti kazna od 2 do 10 godina zatvora – lažno predstavlja kao uzbunjivača. Prema članu 19, onaj ko se najpre obrati medijima ili NVO umesto državnom organu, a da ga životna opasnost ne sprečava da to učini, nije obuhvaćen Zakonom o zaštiti uzbunjivača, bilo evropskim ili srpskim, pa tako ni ne uživa status uzbunjivača. Umesto toga, mediji su, naviknuti da štite svoje kriminalne izvore, Obradovića uzdigli na pijedastal simbola hrabrosti i etičnosti i krenuli da ga porede sa Asanžom i Snoudenom, dok ga je BIRN, u dobropoznatom stilu Gordane Igrić sa početka dvehiljaditih, opisao kao „jako dobrog i poštenog dečka“ koji bi sve dao svakome i koji je u trenutku hapšenja imao svega 100 dinara u džepu. Veoma tužno.

Za to vreme, lažni uzbunjivač se uplitao u sopstvene laži; dok je za Radio Slobodna Evropa bugarska državljanka i urednica portala Arms Watch Dilijana Gajtandžijeva otvoreno pričala da joj je dostavio dokumenta, Obradović je isti dan, 15. oktobra, za BIRN naveo da je dokumente prosledio samo domaćim medijima BIRN-u, KRIK-u i Pištaljci. U istom tekstu tvrdio je i da je pokušao da obavesti i Nadzorni odbor i sindikate, ali da to nije učinio jer „nije verovao državnim organima“. Samo dva dana kasnije, u intervjuu za NIN, reći će da je hteo da se obrati i državnim organima i raspitivao se kome, ali da to nije stigao da uradi jer su ga uhapsili. U zatvoru se pretplatio na list Danas, jer je tamo mogao da gleda samo televizije sa nacionalnom frekvencijom i Studio B, što ga je nerviralo. Njegov slučaj ekspresno je preko noći preuzeo advokat-politikant Narodne stranke i SzS-a Vladimir Gajić, koji je među prvim stvarima naveo kako ne treba ulaziti u pravne stvari da li je Obradović uzbunjivač ili nije. Ispostaviće se da i jedan i drugi, osim što se ne razumeju u pravo, imaju još nešto zajedničko; sve što su u životu postigli mogu pre svega da zahvale – svojim mamama.

Ohrabren članovima žirija koji su luksemburšku i ofšor televiziju N1 proglasili svojim megafonom, svojim javnim servisom i mekom, Jugoslav je intervju za Deutsche Welle dao Nemanji Rujeviću, još jednom drogerašu. Svojevremeno „nosač gajbica“ na Studiju B, Rujević dobija prominentnu ulogu dolaskom Dragoslava Dedovića, preko crnogorske linije u DW, gde zajedno rade protiv rukovodstva i Srbije i Crne Gore. Posredstvom Zorana Stanojevića, jedno vreme figurira i kao dopisnik RTS-a iz Nemačke, ali su ga vrlo brzo udaljili kada su primetili njegovu neurednost i ležernost u govoru i oblačenju, neretko zakrvavljene beonjače, a pogotovo pošto su bacili pogled na gluposti koje piše na Tviteru. Jedna od takvih je i dezinformacija koju je sa Jovanom Gligorijević širio da se Vučić napijao posle ubistva Slavka Ćuruvije i Zorana Đinđića, a koja je potekla od Vojislava Šešelja kada je vraćen iz Haga novembra 2014. i na turneji po Srbiji „titulirao“ Vučića i Nikolića svojim saradnicima u ratnim zločinima. Gmaza koji danas začudo preti svima koji ga nazovu upravo ratnim zločincem, koristio je protiv Vučića i Predrag Popović iz Tabloida, koji je danas knjiški primer slučaja opsesivne neuroze, pandan Frojdovom „čoveku-pacovu“. Zavisnik Rujević je najpoznatiji po tome što tekstove napisane u Srbiji, a zatim poslate u inostranstvo prenosi nazad u DW i redovno ih predstavlja kao odraz javnog mnjenja na nemačkom govornom području.

U jednom trenutku intervjua pod nazivom „’Priča o antisrpskim medijima je radikalska tradicija’“ Rujević postavlja Ćosiću unapred dogovoreno pitanje: „Adria News, vlasnik Vaše televizije, ima sedište u Luksemburgu. Masa medija prisutnih u Srbiji, a druge firme da i ne pominjemo, u stranom su vlasništvu. Zašto se to ističe samo u slučaju N1?“ Ovim je činjenica da jedna televizija izbegava svu strukovno zakonsku odgovornost odbijanjem da se registruje u Registru medija Srbije, zemlje čijim se građanima i društvom konstantno bavi, jednim potezom spinovana u pitanje vlasništva koje uopšte nije u srži „Kontravizijinog“ napisa „Republika Srbija – doviđenja, dobrodošli u Luksemburg“. Vlasništvo kao takvo nije izvor ni paradoksa iz emisije „Pressing“ da N1 ne emituje program u Srbiji već u zemlji EU, po kojem dvorište u Peka Dapčevića, gde su bacani leci, odjednom simbolički postaje strana teritorija – nego je to isključivo izbegavanje upisivanja u domaći registar.

U protivnom, Ćosićevu N1 bih već mogao da tužim zbog emisije u kojoj su mi crnim markerom švrljali fotografiju u predelu glave po ideji bolesnika na smrt Slaviše Lekića. Iz svega navedenog, jasno je da će manipulativna polovina programskog direktora N1 i vlasnika firme Keyconnection Media d.o.o. sa jednom zaposlenom i dobiti od preko 132 hiljade evra, učiniti sve da to ignoriše. No, hoće li i alkoholičarska?

(republika.rs, 22.10.2019.)

 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane