Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
(Medijska) delinkvencija pod zaštitom Višeg suda u Beogradu Izvor: Balkan Insight
Facebook Twitter Google
15.08.2018 / Komentari

(Medijska) delinkvencija pod zaštitom Višeg suda u Beogradu

Slučaj Stevana Dojčinovića

Ovo je prvi prvostepeni proces, reklo bi se prvi od mnogih koji će doći, u kojem je sud makar stidljivo priznao da je urednik organizacije KRIK Stevan Dojčinović u više navrata kršio pretpostavku nevinosti lica o kojima je pisao, čime se jasno oglušivao o Kodeks novinara Srbije, kao i o svaki novinarsko-etički kodeks uopšte. Uprkos takvoj konstataciji, sudija je ipak odlučila da je tuženi Ištvan Kaić povredio ugled i čast tužioca nazvavši ga "lažnim novinarem" i "reketašem", te dosudila Dojčinoviću 14% od zatraženog odštetnog zahteva, a Kaiću odbila sve dokaze i svedoke kojima bi mogao da dokaže svoje tvrdnje iz teksta "Zašto Insajder ćuti o lažnim novinarima?", koji je predmet spora. U ovom uvodniku iznose se pojedinosti koje se nisu našle u žalbi, ali koje su, bez sumnje, relevantne za javnost i za ovaj slučaj, pa se u tom smislu mogu smatrati njenim suplementom.

Tužilac Stevan Dojčinović, koji se prethodno obavezao da će govoriti istinu, već u prvim minutima svog svedočenja obmanuo je sud tvrdnjom da ne živi u Beogradu i da većinu svog vremena provodi u rodnom Kruševcu, gde ima prijavljeno mesto prebivališta. Brojni svedoci svakodnevno su, međutim, viđali i viđaju Dojčinovića kako odlazi na posao u redakciju medija KRIK, u Makenzijevoj ulici u širem centru Beograda, počev od radnika u restoranima brze hrane, uličnih prodavaca, pa nadalje. Premda je urednik u beogradskom mediju, Dojčinović je svoju delatnost kao novinar-preduzetnik registrovao u Kruševcu, gde plaća paušalni porez nižeg iznosa nego što bi ga plaćao da je prijavljen u Beogradu, čime postoje osnovane sumnje da vrši predumišljajno neprijavljivanje svog beogradskog prebivališta, kao što to uostalom čine još nekoliko njegovih kolega iz KRIK-a.

U svom retko koherentnom izlaganju, Dojčinović je tokom svedočenja u više navrata kompulzivno ponavljao kako mu je jedino bitno da ga sudija ne pita ništa za njegove novinarske izvore, jer ne bi smeo da ih oda, čak i kada to nikakvih dodirnih tačaka nije imalo sa sudijskim pitanjem. U dogovoru sa svojim punomoćnikom, kako bi ostavio što bolji utisak kod sudije, tužilac je, u vreme vanredno tropskih temperatura u maju, na ročište dolazio u dugim rukavima sa ciljem da sakrije brojne tetovaže i rane zadobijene na rukama usled mazohističkih navika koje naziva sportom, a koje sežu još od srednje škole, od kada pripada miljeu čiji su glavni rekviziti prekomerno konzumiranje alkohola i opijata. Takođe je za potrebe suđenja skidao i izvestan broj pirsinga sa glave, konkretno ušiju, usta i nosa, što predstavlja najčešći ritual radnji i prilikom njegovih javnih nastupa u studijima i na konferencijama za novinare. Odgovaranje na pitanja tuženog Dojčinović je iskoristio radi samoreklamerstva organizacije KRIK, iako nije mogao da navede nijedno lice koje je do danas pravosnažno osuđeno, a kojim se ova organizacija bavila ili bavi.

Tužioca zastupa kancelarija Živković/Samardžić iz Beograda, specijalizovana za parnice po Zakonu o javnom informisanju i medijima, odnosno po zastupanju novinara i najčešće forsiranju slobode izražavanja na uštrb odgovornosti i poštovanja novinarske profesije. Ova kancelarija je posebno poznata po svojim bliskim vezama sa NUNS-om, u saradnji sa kojim organizuje i tribine sa učesnicom Krunom Savović, punomoćnikom Dojčinovića, na temu ugroženosti novinara, a koja zapravo služi aboliciji novinara od svake vrste odgovornosti za pisanu i izgovorenu reč. Advokatica Kruna Savović nalazi se i u drugim interesno-poslovnim odnosima sa organizacijom KRIK i tužiocem Stevanom Dojčinovićem, sa kojim se u hodniku Višeg suda u Beogradu dogovara o snimanju video-klipova koji treba da idu u prilog ovoj organizaciji i grupi tzv. istraživačkih novinara u Srbiji. Isti punomoćnik u toku svedočenja Ištvana Kaića kuca poruke preko mobilnog telefona, izveštava putem istog treća lica o sadržaju Kaićevog svedočenja i traži od njih instrukcije pri sastavljanju pitanja za tuženog - bez ijedne opomene sudije.

Nakon prvostepene presude, parnična strana tuženog Kaića pod utiskom je da je sudija počev od pripremnog ročišta bila ubeđena da treba da donese presudu u korist Dojčinovića, a da je sudski tok služio samo radi utvrđivanja visine novčane nadoknade koja treba da bude dodeljena tužiocu. U prilog ovoj tezi govori način na koji je sudija pre svega razumela, a zatim i vodila kompletan postupak, očigledno smatrajući da u postupku nisu potrebni nikakvi dokazi niti svedoci, i da tuženi neće moći ni na koji način da ubedi sud da je tužilac „reketaš“, a na osnovu toga i „lažni novinar“, što su polazišta identična onima koja se već nalaze u tekstu tužbe, u kojoj je parnična strana tužioca bila protiv svakog izvođenja dokaza od strane tuženog, smatrajući ga suvišnim. U prilog tome da sudija nije ušla u meritum spora i da je isti pokušala da reši po kratkom postupku i bez previše udubljivanja, svedoči činjenica da sud, uprkos dvočasovnom svedočenju Kaića, nije pokazao gotovo nikakvo interesovanje prema pitanju profesionalnog kvaliteta tužioca, tj. nije ga zanimao osnovni vrednosni aspekt kvalifikacije lažni novinar i odnos Dojčinovićevog medijskog delovanja prema kodeksima novinarstva, a ponajmanje njegova kriminalizatorska tehnika pisanja tekstova. Prema takvom stavu suda, razlog dovoljan za nazivanje sebe profesionalnim novinarem jeste rad u organizaciji koja je registrovana u registru medija i ništa više od toga.

Žalba

VIŠEM SUDU U BEOGRADU
ZA
APELACIONI SUD U BEOGRADU

TUŽILAC: Stevan Dojčinović iz Kruševca, ul. *************, koga zastupaju Slobodan Kremenjak, Kruna Savović i Miloš Stojković, advokati iz Beograda sa sedištem kancelarije na adresi *************,

TUŽENI: Ištvan Kaić iz Beograda, ul. **************, koga zastupa advokat Marija S. Stanković iz Beograda, adresa **************, po punomoćju u spisima.

Kao zakonski zastupnik tuženog, u blagovremenom roku podnosim sledeću:

 

ŽALBU

na stav 1., stav 3., stav 4. presude Višeg suda u Beogradu 1 P3. Br. 244/16 od 23.05.2018. godine

 
Zbog:
- bitne povrede odredaba parničnog postupka,
- pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja,
- pogrešne primene materijalnog prava.

 

Obrazloženje

Viši sud u Beogradu je, nakon što je zaključio glavnu raspravu dana 23.05.2018. godine doneo presudu kojom se u stavu 1. Delimično usvaja tužbeni zahtev tužioca Stevana Dojčinovića iz Kruševca, pa se obavezuje tuženi Ištvan Kaić iz Beograda da tužiocu Stevanu Dojčinoviću isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda iznos od 70.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.05.2018. godine kao dana presuđenja pa do isplate, sve u roku od 15 dana od prijema prepisa presude, stavom 3. Obavezuje se tuženi Ištvan Kaić iz Beograda da o svom trošku objavi ovu presudu prvog dana nakon njene pravosnažnosti bez ikakvog komentara i bez odlaganja na sajtu http://www.istvankaic.com, stavom 4. Obavezuje se tuženi Ištvan Kaić da tužiocu Stevanu Dojčinoviću iz Kruševca naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 95.100,00 dinara u roku od dostavljanja presude.

Na samom početku, navodim da je odgovor na tužbu sačinio sam tuženi, kao neuka stranka, a isto tako je na prvom ročištu za glavnu raspravu, u slučaju kad pripremno ročište nije obavezno, prisustvao sam – bez punomoćnika. Ovo navodim s toga što je na osnovu člana 298. stav 2. Zakona o parničnom postupku: „Ako tuženi osporava tužbeni zahtev, odgovor na tužbu mora da sadrži i činjenice na kojima tuženi zasniva svoje navode i dokaze kojima se utvrđuju te činjenice“ – tuženi u samom odgovoru na tužbu taksativno naveo članke kao dokaze i predložio njihovo izvođenje u toku glavne rasprave. Međutim, na prvom ročištu za glavnu raspravu, na kojoj je, tuženi bio bez punomoćnika, a koje je održano 12.07.2017. godine, tuženi je ostao pri svim dokazima iz odgovora na tužbu i predložio njihovo izvođenje, s tim što je istakao da je u fazi pripremanja knjige za izdavanje kao autor i da se svi članci koje je taksativno naveo u odgovarajućem kontekstu citiraju upravo u knjizi, te će dostaviti knjigu u dovoljnom broju primeraka za sud i stranke u postupku, pa je predložio da se knjiga zameni celokupnim dokaznim materijalom, sa čim se sudija, prema tvrdnjama tuženog, složila, a takođe je predložio i svedoke. Nakon što je knjiga „Ime i manipulacija – kodeks srpskih medija i povezanih grupa 2001–2016“ objavljena, tuženi je preko punomoćnika istu dostavio u dovoljnom broju primeraka za sud i stranku u postupku i to podneskom od dana 22.12.2017. godine, u kome je označio delove knjige u kojima se pominje tužilac, a isti dokaz je, uprkos prethodnom uveravanju sudije, odbijen već na narednom ročištu dana 23.01.2018. godine. Naime, na ročištu za glavnu raspravu dana 23.01.2018. godine sud je doneo rešenje da se predlog za izvođenje dokaza uvidom u delove knjige „Ime i manipulacija – kodeks srpskih medija i povezanih grupa 2001–2016“ odbija kao suvišan, čime je sprečen uvid u potpuno činjenično stanje iz razloga što je sud odbio zahtev za izvođenje dokaza, jer bi upravo ovim dokazom, tuženi osporio sve navode iz tužbe tužioca.

Na istom, prvom ročištu za glavnu raspravu, tuženi je, navodim – bez prisustva punomoćnika, predložio izvođenje dokaza saslušanjem svedoka i to: Marka Matića, Milane Brisić, Vladimira Popovića, a svedoka Miroslava Bojčića je predložio na okolnost „pokušaja reketiranja“ od strane organizacije CINS, u vreme kada je tužilac bio njen glavni urednik, kako bi se sačinili tekstovi određene sadržine. Odmah nakon tog izlaganja punomoćnik tužioca istakao je prigovor s tim da je naročito ukazao na to da izraz reketiranje sadrži obeležja krivičnog dela i da se može dokazivati samo pravnosnažnom sudskom odlukom, a u protivnom vodi povredi pretpostavke nevinosti – sudija je odbila predlog za izvođenje dokaza saslušanjem svedoka Miroslava Bojčića na okolnost pokušaja reketiranja od strane organizacije CINS kako bi se sačinili tekstovi određene sadržine jer povređuje načelo pretpostavke nevinosti.

Ovde je takođe reč o nepotpuno i pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, jer tuženi nije termin reketiranje iskoristio na način opisivanja krivičnog dela, kojim bi se dovelo do povrede pretpostavke nevinosti, već je terminom reketiranje, kako je i sam, a naročito tokom saslušanja u svojstvu parnične strane istakao: To je svako primanje novca od strane novinara i novina koje ne spada u donatorsko ili projektno finansiranje. Jedini nesporazum je bio oko definicije termina, na osnovu kog je odbijen jedan od ključnih svedoka, kojim bi se osporio navod iz tužbe. I pored toga, sud je odbio izvođenje dokaza saslušanjem svedoka. Sudija je, takođe, odbila i saslušanje ostalih svedoka.

Na ročištu za glavnu raspravu koje je bilo održano 23.01.2018. godine, izveden je dokaz saslušanjem parnične stranke i to tužioca, na kome je, između ostalog, tužilac pokušao da manipuliše sudom i ostalima u postupku, te je „na pitanje punomoćnika tužioca odgovorio je da su njegovi ukućani trpeli niz neprijatnosti jer se o tome pričalo a Kruševac je mala sredina u kojoj se svi manje više poznaju. Dodao je da je autor ovog teksta ovde tuženi to što je sadržano u tekstu izrekao u nekoliko tv emisija čini mu se na Studiju B i misli na RTV Pink i to posle objavljivanja.“ Dalje je tužilac na pitanje suda odgovorio: „Seća se da je on lično gledao emisiju na Studiju B, a na RTV Pink su mu rekli prijatelji, ali nije uspeo da je pogleda.“ Sud je ovom iskazu dao potpunu veru (kako stoji na str. 16 presude), a da je odbio izvođenje dokaza preslušavanjem CD-a na kome se nalazila sporna emisija „Panorama“ emitovana na Studiju B, koji je nakon ovog ročišta, a podneskom od 14.03.2018. godine, tuženi preko punomoćnika, dostavio sudu.

Na osnovu odredaba Zakona o parničnom postupku, kao u konkretnom slučaju, dozvoljeno je predlaganje novih dokaza u postupku, ukoliko isti nije mogao da bude predložen ranije, pa i pored toga, CD sa vizuelno-tonskim zapisom emisije “Panorama“ emitovane na Studiju B, u kojoj je gost bio tuženi, i u kojoj ni na koji način nije iskoristio ime i prezime tužioca ni u kakvom drugom kontekstu, osim onom koje je bilo tema emisije, i upravo bi ovim CD-om tuženi u potpunosti osporio izjavu tužioca, ovaj dokaz je odbijen na ročištu održanom 23.05.2018, čime se još jednom pokazuje opravdanost ove žalbe.

Najzad, na istom ročištu, sudija je odštampani materijal medijske građe (priložen u dodatku žalbe), navedene u odgovoru na tužbu i prvobitno prihvaćene kao dokazni materijal, a koji je tuženi koristio tokom svog saslušanja, najpre odbila da primi na uvid i predložila da se isti dostavi sudu u vidu podneska, da bi zatim, po okončanju saslušanja tuženog i pitanja zastupnika tužioca odredila kratku pauzu za završne reči zastupnika, nakon kojih je zaključila celokupan postupak, pa je time tuženi onemogućen da isti podnesak podnese. Takođe, sudija je na završnom ročištu, nakon saslušanja parničnih strana, donela odluku o odbijanju svih svedoka tuženog, uz obrazloženje da svedoci nisu uobičajeni u ovakvoj vrsti postupka, i na taj način je tuženi bio onemogućen da nastavi dokazni postupak, odnosno da budu saslušani svedoci, čijim iskazima bi se osporili navodi iz tužbe, odnosno da bude onemogućen da tvrdnje izrečene u tekstu koji je predmet tužbe na bilo koji način potkrepi dokazima, što se na više mesta navodi zatim u presudi kao ključna okolnost u korist tužioca za donošenje presude.

U toku saslušanja parnične strane, tužioca, isti je na pitanje punomoćnika tuženog odgovorio: da je prilikom dodeljivanja nagrade za istraživačko novinarstvo fondacije Duško Jovanić predsednik žirija bio Veran Matić. Sud u presudi nije pridao veći značaj detalju da je upravo Veran Matić direktor Samizdata, izdavačke kuće koja je izdala knjigu „Šarić“, a čiji je autor tužilac. Ovom činjenicom, kao i činjenicom da tužilac čak ne poznaje ni tačan naziv nagrade koju je dobio i da je pogrešno naveo ime nagrade, jer umesto Duška Jovanića treba da stoji Duško Jovanović (poznati novinar, inače osnivač DANa, podgoričkih dnevnih novina), se dokazuje da je tužba u ovom delu potpuno neosnovana, jer se tužilac služio lažnim i neistinim činjenicama, koje je sudija okarakterisala ubedljivim i istinim svedočenjem kojem je poklonila veru.

Tužilac ni u jednom trenutku svog svedočenja nije pokazao da je trpeo duševnu bol i niz neprijatnosti, već je te osećaje jedino naveo na usmeravajuća pitanja i potpitanja sudije, a i pored toga sudija je njegovo svedočenje u presudi, na strani 15, proglasila uveljivim i ubedljivim. Uveljivim i ubedljivim je sudija okarakterisala i odgovore tužioca na pitanja punomoćnika tuženog da je tviteve od 27.10.2014, sadržine „Đukanović i Vučić ne bi voleli da kupite ovu knjigu – knjiga 'Šarić'“ i „Otkrijte tajne Mikijeve fioke – u knjizi 'Šarić'“, pisao u šali, premda je opštepoznato da društvena mreža Tviter služi kao sredstvo javnog informisanja i da javnost ovakvim tvitevima biva navođena da izvede određene zaključke. Tokom objašnjenja zbog čega je pisao ovakve tviteve, tužilac je u podrazumevajućem i tonu opšteg razumevanja izneo da se na taj način obraćao „srednjem sloju za koji je evidentno da prepoznaje korupciju od strane vlasti“, što je navedeno i u presudi, na strani 10, dok je sud ovakve navode tužioca ipak u presudi, na strani 15, cenio kao „iskreno držanje“ i „logičnim“.

Tužilac je, tokom trajanja postupka, a povodom informacija objavljenih u dnevnom listu Informer 18. marta 2016, tri dana pre objavljivanja teksta koji je predmet ovog spora, pod nazivom „SADO-MAZO FRANCUSKI ŠPIJUN: Ko je zapravo glavni urednik KRIK?!“, u kojem se navodi da je tužilac uzimao novac od pripadnika francuske ambasade kako bi finansirao troškove rada organizacije KRIK, potvrdio da se sastajao sa istim licima, tokom saslušanja u svojstvu parnične strane, i dodao da je Informer to „istrgao iz konteksta“, a ovaj iskaz, iako od nesumnjive važnosti, nije unet u zapisnik sa suđenja.

Tužilac se u više navrata, tokom sastavljanja tužbe, ali i tokom saslušanja u svojstvu parnične strane, služio manipulacijama i obmanjivanjem suda i to u sledećim pojedinostima. Tuženi je u tužbi predstavljen kao novinar dnevnog lista Politika, što nikada nije bio, ali i kao saradnik Instituta za javnu politiku, što je bio isključivo u periodu 2014-2016. godine radi pripreme i pisanja knjige „Ime i manipulacija – kodeks srpskih medija i povezanih grupa 2001–2016“, a ovi netačni i neprecizni navodi preneti su i više puta ponovljeni i u presudi suda. Na tvrdnje iz spornog teksta tuženog da je tužilac svoju organizaciju KRIK „lažno registrovao kao medij“ tužilac je kao dokaze koji treba da opovrgnu tu tvrdnju priložio izvod iz registra medija koji pokazuje da je organizacija KRIK registrovana u tom registru, kako bi sud stekao utisak da je tuženi tvrdio suprotno, što nije slučaj jer se u pomenutoj tvrdnji ne dovodi u pitanje činjenica da je organizacija registrovana već to što joj ta registracija služi kao paravan za obavljanje delatnosti koje nisu u skladu sa etikom novinarstva. Dalje, smisao tvrdnje u tekstu tuženog da je tužilac svojim radom, odnosno postupcima kriminalizacije i satanizacije određenih imena „nastavio tamo gde je stao Ivo Pukanić“ – nekadašnji urednik hrvatskog nedeljnika Nacional koji je 2001. godine otvorio „duvansku aferu“ radi kriminalizacije tadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, srpskog premijera Zorana Đinđića i drugih lica – izokreće se odgovorom tužioca da Pukanića nikada nije upoznao i da nema nikakve veze s njim, dok se tvrdnje tuženog istovremeno proglašavaju „lažima“. Na gotovo isti način, na konstataciju da su pojedini novinari i kolumnisti poput Veselina Simonovića, Željke Jevtić i Jove Bakića u svojim tekstovima tokom trajanja afere „Banana“ 2015. godine, a koju je u medijima pokrenuo tužilac, davali potporu istom konceptu kriminalizacije koju sprovodi i tužilac svojim medijskim delovanjem, parnična strana tužioca načinila je novo preinačenje smisla i odgovorila da tužilac ne poznaje navedena lica, osim Bakića sa kojim je nekoliko puta radio intervju.

Tokom svedočenja tužioca, sud je od istog obmanjen i u pojedinosti da organizacija OCCRP nema direktne veze s organizacijom KRIK i tužiocem, premda je KRIK deo mreže OCCRP, dok je tužilac od 2008. godine sve vreme i novinar organizacije OCCRP, i bez obzira na činjenicu što je organizacija KRIK osnovana novcem OCCRP-a (videti u knjizi tuženog, str. 188-189, fusnota 132.), koja je navedena tokom svedočenja tuženog, a sve u cilju odbijanja tekstova iz podgoričkog lista Pobjeda od 2012. godine, koje je priložio tuženi, a koji govore o slučajevima „reketiranja“ kojima se ta organizacija, između ostalog, bavi – pa je sud i raspravu o tim dokazima odbio - čime postoji nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, jer na gore navedene okolnosti ukazuju nove činjenice i novi dokazi.

U toku saslušanja tuženog, sudija je prekinula parničnu stranu prilikom izvođenja dokaza u tekstu tužioca „Ministar Lončar u stanu zemunskog klana“, objavljenog na sajtu njegove organizacije KRIK 22. februara 2016, kada je tuženi uputio sudiju na jedan od ključnih primera kriminalizacije koju u sklopu delatnosti „istraživačkog novinarstva“ u kontinuitetu sprovodi tužilac – antrfile u poslednjem delu teksta pod nazivom „Kriminalni saradnici“, u kojem se političko okruženje tadašnjeg premijera Srbije Aleksandra Vučića – a konkretno ministar zdravlja Zlatibor Lončar, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i tadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali – bez konkretnog činjeničnog osnova proglašavaju „povezanim sa korupcijom i organizovanim kriminalom“, pod obrazloženjem da je tuženi već u dovoljnoj meri, analizirajući isti tekst, podvukao poentu svoga stava. Ipak, sud je u presudi naveo da je (str. 15) nakon svedočenja tuženog poverovao da je tužilac u „nekim slučajevima“ u svojoj delatnosti, a na osnovu iznetih primera, izvršio kršenje pretpostavke nevinosti.

U prvom zaključku sudije u presudi, na strani 13, navodi se: „Sud je u svemu poverovao iskazu tužioca, pa i u delu u kojem tužilac objašnjava kakva je priroda novinarsko-istraživačke delatnosti tužioca u kojoj mora imati svoje neimenovane izvore iz sfere politike, policije ili tužilaštva, što ga ne čini lažnim novinarem.“ Ovakav zaključak suda je nejasan i nedovoljno obrazložen s obzirom na činjenicu da tuženi nikada na osnovu same činjenice da tužilac ima svoje izvore u navedenim krugovima nije tvrdio da je tužilac „lažni novinar“, nego na osnovu kršenja novinarskih kodeksa prema kojima se novinar ne sme stavljati ni na jednu stranu, pa ni na stranu svojih izvora, niti da bude pristrasan u izveštavanju javnosti ili da agituje za jednu od strana, nego se mora truditi da zadrži objektivnost, što u tekstovima tužioca i organizacije KRIK gotovo nikada nije slučaj. U toku svedočenja, tuženi je brojnim primerima nastojao da pokaže da tužilac u svojim tekstovima ne iznosi nikakav kritički stav, distancu ili bilo kakvu vrstu ograde prema svojim izvorima, da u takvim okolnostima njegova organizacija praktično postaje medijsko sredstvo za ostvarivanje ciljeva tih istih izvora, kao i da tužilac ne vodi računa o posledicama i neobjektivnim tumačenjima koje mogu proizvesti njegovi tekstovi u javnosti, već štaviše računa na njih.

Ovaj zaključak sudije zatim se nalazi u potpunoj kontradikciji prema zaključku na strani 15 presude, u kojem je navedeno: „Tvrdnje tuženog o načinu na koji tužilac sakuplja informacije za svoje tekstove nisu potkrepljene niti jednim dokazom pa je vrednosni sud koji tuženi na tome temelji, nazivajući ga 'lažnim novinarem' nesumnjivo bio podoban da tužiočevu čast pogodi“, jer je sud već konstatovao u zaključku na strani 13, a na osnovu svedočenja tužioca, da tužilac ima svoje izvore u krugovima kriminala, policije, tužilaštva i politike, upravo onako kako je to u svedočenju tvrdio i tuženi. I iz ovog zaključka sudije proizilazi da tuženi zbog nekih drugih okolnosti smatra tužioca „lažnim novinarem“, a ne zbog nepoštovanja i kršenja etičkih kodeksa u novinarstvu, tj. odnosa prema svojoj profesiji – što tuženi nikada nije tvrdio, ni u tekstu niti tokom svedočenja. Zbog toga nije sporan ni navedeni član 5. Zakona o javnom informisanju i medijima, u kojem se navodi „da se putem medija objavljuju informacije, ideje i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, bez obzira na način na koji su pribavljene informacije, u skladu sa odredbama tog zakona“, jer nije merodavan niti meritoran za stavove koje je iznosio tuženi.

Sudija u obrazloženju presude dalje navodi član 73. istog zakona kojim je propisano „da se niko u mediju ne sme označiti učiniocem krivičnih dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravosnažnosti odluke suda što je osnovno pravo zagarantovano Ustavom Republike Srbije“, a u vezi sa tvrdnjom tuženog u spornom tekstu da se tužilac bavi „reketiranjem označenih meta“, iako tuženi reč reketiranje nije koristio u smislu krivičnog dela, već pre svega u smislu radnje primanja novca na crno (vandonatorskog i vanprojektnog porekla) sa aspekta Kodeksa novinara Srbije, gde je to izričito zabranjeno, što najčešće utiče negativno na neutralnost, nepristrasnost i objektivnost izveštavanja medija i novinara. Ovakav zaključak takođe je sporan jer je zbog odbijanja svih svedoka koji su pozvani da svedoče na okolnost da im je tražen novac za izradu određenih tekstova od opšte važnosti za javno mnjenje, i objašnjenja sudije da je ispitivanje svedoka u ovakvim postupcima neuobičajeno, sprečen uvid u potpuno činjenično stanje, dok se na više mesta u presudi istovremeno tvrdi da tuženi u tom pogledu nije priložio nikakve dokaze.

Na stranama 14 i 15 ožalbene presude sudija zbog toga iznosi premisu da je sintagma „lažni novinar“ iz teksta tuženog pre svega u vezi sa pojmom „reketiranje“, koji prema prigovoru tužioca shvata isključivo kao krivično delo, i na osnovu toga izvodi zaključak da je izraz „lažni novinar“ upotrebljen kao mešoviti činjenično-vrednosni sud, odnosno da njegova činjeničnost proizilazi iz optužbe za krivično delo, iako ta reč u javnom prostoru ima mnogo šire značenje, i uprkos tome što je tuženi tokom svog svedočenja objasnio da tvrdnju da je tužilac lažni novinar, osim na reketiranju, bazira i na postupcima kršenja prezumpcije nevinosti koje tužilac redovno čini u svojim tekstovima, te najvažnije na metodologiji pisanja istih, kojom se, većinom po asocijativnom nahođenju, određena lica dovode u nedovoljno činjenično potrkrepljenu, višeznačnu, a vrlo često i potpuno arbitrarnu, kontigentnu vezu sa ranije već inkriminisanim licima iz sveta kriminala (iz kojih razloga je i samo svedočenje tuženog bilo podeljeno u tri tematska segmenta dokazivanja).

Sporan je i zaključak sudije na strani 14 presude prema kojem tvrdnju iz teksta tuženog da je tužilac instaliran u CINS-u od 2008. „zarad toga da bi mu se oprostili mladalački nestašluci“ naziva klasičnom činjeničkom tvrdnjom koja je neistinita, jer nije jasno na osnovu čijeg svedočenja sudija izvlači takav zaključak, budući da nijedna od parničnih strana tokom trajanja sudskog postupka u svojim svedočenjima nije iznela primedbu niti je pomenula ovaj deo u tekstu, nego je isti u presudi prosto prepisan iz tužbe, čime je na neshvatljiv način ukazano potpuno poverenje jednoj neobrazloženoj i neispitanoj tvrdnji tužioca u smislu dodatnog argumenta u korist presude.

Pod obrazloženjem da je isti nastao nakon podnete tužbe, sudija je tokom svedočenja tuženog izričito odbila na uvid i dokaz u obliku teksta „Urednik KRIK-a tužio Ištvana Kaića“, objavljen na sajtu organizacije KRIK 24. juna 2016, samo dan nakon što je tužba u Višem sudu u Beogradu prihvaćena, a u kojem tužilac predstavlja tuženog kao „saradnika Vladimira Bebe Popovića“ i preko njega ga, već opisanom metodologijom pisanja ove organizacije, povezuje sa Stankom Subotićem „kojem se sudilo zbog šverca cigaretama“ (ne navodi se da je Subotić pravosnažno oslobođen svih optužbi pred Apelacionim sudom u Beogradu 2015. godine), a zatim i preko novinara Gradiše Katića, kojeg označava kao „bliskog zemunskom klanu“ (tvrdnja u sadašnjem vremenu, iako je zemunski klan prestao da postoji 2003. godine), samo zbog toga što je nedeljnik Afera, čiji je on glavni urednik, prenela sporni tekst tuženog – i sa samim zemuskim klanom, kriminalizujući tako dvostruko tuženog, i to pod plaštom forme vesti izražene u naslovu, u čijem pojmu, prema novinarskim kodeksima nema mesta takvoj vrsti proizvoljnog izvođenja i navođenja čitalaca. Sud je ipak na strani 16 presude citirao delove ovog teksta i cenio ih kao olakšavajuću okolnost za tuženog jer isti „objektivno doprinosi da tužilac trpi manju duševnu bol, posebno uzevši u obzir to da je KRIK poznat i čitan medij, što je opštepoznata činjenica“. Sličnim postupkom tužilac se, međutim, poslužio i nakon donete prvostepene presude, 13. jula 2018, kada je na istom sajtu objavio tekst pod naslovom „Urednik KRIK-a dobio spor protiv Ištvana Kaića“ (u prilogu žalbe) – takođe u formi vesti i uprkos tome što prvostepena presuda nije postala pravosnažna i izvršna – u kojem se za potrebe etiketiranja koriste identični pasusi o tuženom kao i u tekstu iz 2016. godine, ovoga puta sa izuzetkom „veze“ do zemunskog klana, dok su u tekstu navedeni samo oni zaključci iz presude koji idu naruku tužiocu. Ovako sastavljene tekstove, nijedan medij, uključujući i one koji redovno izveštavaju o sudskim procesima koje tužilac vodi protiv drugih stranaka, nije preneo.

Jasno je da postoji bitna povreda parničnog postupka, jer sve navedeno nam ukazuje da je presuda imala nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, naročito što je izreka presude nerazumljiva, protivreči samoj sebi, i zbog toga što o navedenim bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o iskazima datim u toku postupka i samih tih zapisnika, jer presudom nisu jasno i dovoljno obrazložena sledeća mesta na strani 10. U rečenici "Tužiocu je poznato da su te novine..." nije jasno na koje se novine misli, rečenica je izvučena iz konteksta koji se odnosi na svedočenje tužioca, prema zapisniku sa ročišta održanog 23.01.2018, a reč je o tvrdnji tužioca opovrgnutoj od strane tuženog da se tekstom tuženog tužilac prvi put optužuje za radnje vanprojektnog i vandonatorskog prijema novca, tj. „reketiranje“, jer su o tome godinama ranije pisali i mediji poput E-novina, Pobjede, ali i Informera. U rečenici „Kada je tuženi rekao da je tužilac lažni novinar, misli na to da tužilac formalno to nije...“ ispred reči „misli“ nedostaje negacija („ne“), jer tuženi nikada nije tvrdio da tužilac nije u formalnom smislu novinar. Obe rečenice u obliku u kojem stoje u presudi mogu izazvati nedoumice i dovesti u zabludu sudije Apelacionog suda, a u oba slučaja na štetu tuženog.

Takođe, zbog slučaja opisanih u ovoj žalbi, jasno je vidljivo i pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, jer je sud brojne navedene činjenice pogrešno utvrdio, a takođe su u pitanju i činjenice koje sud nije utvrdio.

Pobijana presuda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu odluke suda o visini naknade istaknute u tužbi i tužbenom zahtevu. Tužilac je prvenstveno iznos od 500.000,00 dinara previsoko odmerio. A odlučujući o troškovima parničnog postupka sud nije pravilno primenio odredbu čl. 153. ZPP-a, jer imajući u vidu da je tužilac samo delimično uspeo u postupku i to sa jedva pređenih 10% od istaknutog tužbenog zahteva, to je sud trebalo, shodno članu 153. ZPP-a da odluči da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna strana naknadi drugoj srazmeran deo troškova prema uspehu u postupku, a da se ima u vidu da je tuženi nezaposleno lice.

Zbog svega navedenog, tuženi, preko punomoćnika, predlaže da Apelacioni sud USVOJI ŽALBU i PREINAČI PRESUDU U POBIJANOM DELU u smislu navoda žalbe ili da UKINE PRVOSTEPENU PRESUDU u pobijanom delu i predmet VRATI prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

 

U Beogradu,
dana 13.08.2018. godine

Punomoćnik tuženog
advokat Marija S. Stanković

 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane