Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
O aristokratiji jednog građanskog lista Izvor: mozzartsport.com
Facebook Twitter Google
05.02.2015 / Dosijei

O aristokratiji jednog građanskog lista

Da su određene podele u našem društvu nepremostive, svedoči i ovaj naporedni niz događaja koji se tiče medija „Danas”, po mnogima uz „Politiku” najuglednijeg dnevnog lista u Srbiji. Međutim, najinteresantnije u ovom slučaju jeste to što nije bila u pitanju nijedna od klasičnih stereotipnih podela, već takoreći jedna potpuno nova i sveža demarkacija koja je imala za cilj da kao autokritika bude konstruktivna, ali je na samu svoju pojavu potpuno diskvalifikovana, odbačena i donekle proglašena za jednu od onih klasičnih – dakle, na silu ugurana kao stereotip preko motiva kao što su „spiskovi”, „mrak BIA arhiva”, „poternica“ i sličnih nerazbijenih tumora na mozgu. Na taj način pogođeno je samo srce i razotkriveno osinje gnezdo aristokratske učmalosti koju danas simbolizuju kolumnisti, urednici, novinari i, najzad i sami čitaoci ovog lista.

Uprkos težnjama glavnog i odgovornog urednika „Danasa“ Zorana Panovića da „zatalasa“ javno mnjenje mojim tekstovima, smatrajući da sve što se odnosi na taj list treba tu i da objavljujem, tekst „Izopačeni režim rada“ očigledno je bio preveliki zalogaj. Odjednom, sve one klasične podele na tradicionalno dobru i lošu stranu narušio je koncept koji je sa podjednakim žarom i istovetnom logikom mogao da iskritikuje i „malim prstom“ sruši tu veštačko indigniranu barijeru između nepomirljivih neprijatelja. Preko ovog događaja Panoviću je, zajedno sa celokupnom javnošću, pruženo na uvid šta je ono što se godinama iskultivisalo iza „Danasa“, pa je u cilju toga da baš sav mulj iz dubine ne izbije na površinu bio hitno prinuđen da revidira širinu zamišljenog talasanja i ograniči ga otprilike onako kako se ispostavilo da je Njutn ograničio svoj fizički sustav prvom aproksimacijom. Pre nego što je prekinuo svaki kontakt sa mnom i prestao da mi odgovara na mailove, obavestio me je da je rasprava završena i da je morao da odbije veliki broj odgovora koji je stigao u vezi objavljenog teksta. O koliko prljavom mulju je tu zaista bilo reči, tako je ostalo u domenu čiste spekulacije.

Zato je otvoreno i pitanje da li su izlivi Dragoljuba Petrovića, Saše Radulovića ili pak Slaviše Lekića zaista u kvalifikaciji najprimitivnijih ili može i mnogo gore od toga? Petrović je nastavio sa kampanjom protiv Vladimira Popovića koju je 2007. godine vodio u nešto bizarnijim listovima kao što su „Press“ i „Kurir“. Tada se proslavio kao autor čuvene teze da je „najveći inspirator ubistva Zorana Đinđića bio – Zoran Đinđić“ (Kurir, 01 jul 2007.).

Slaviša Lekić je reditelj dokumentarnog serijala „Pad haških begunaca“ u kojima se veliča bivši koordinator bezbednosnih službi Miodrag Rakić i time smišljeno odvraća pažnja sa njegove odgovornosti u medijskoj nadgradnji akcija „Mreža“ i „Balkanski ratnik“. Ove manipulacije služile su kao politički obračun vlasti Demokratske stranke i Borisa Tadića kako bi se lažno okrivili pojedinci poput Mila Đukanovića, Ivice Dačića, a preko Stanka Subotića, Sretena Jocića i Darka Šarića. Tribina u Centru za kulturnu dekontaminaciju pod nazivom „Istina koja kasni“ organizovana 10. februara 2015. godine u vezi sa ovim serijalom iskorištena je za kritiku premijera Srbije Aleksandra Vučića i to u smeru da bi se pokazalo da kao političar, funkciju koordinatora bezbednosnih službi koju je zaposeo nakon Rakića ne može voditi bez zloupotreba, čime se takođe dodatno udaljava istina o tome koliko je njegov prethodnik upravo to činio. Svoj doprinos ovoj tribini dali su i glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Vreme“ Dragoljub Žarković kao i ombudsman Saša Janković. Jedan od Lekićevih partnera u snimanju dokumentaraca je i firma Dragana Đilasa, bivšeg predsednika Demokratske stranke, Dajrekt Medija. Lekić je i autor knjige o Tomislavu Nikoliću čiji je cilj da citatima iz prošlosti medijski zacementira značenje koje ima to lice i učini irelevantnim svaki eventualni potez današnjeg predsednika koji bi se razlikovao od njegovih nekadašnjih stavova.

Protiv bivšeg ministra privrede i lidera pokreta „Dosta je bilo“ Saše Radulovića Državna revizorska institucija podnela je 19. marta 2015. godine prekršajnu prijavu za privredni prestup u obliku zahteva prekršajnim sudovima i Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Bebine babe

Beba Popović je naš najveći živi tragikomičar. Samo on je u stanju da na komičan način prepriča neku tragičnu priču - ili pak da na tragičan način prepriča neku komičnu priču. Taj talenat zove se „bebanje“. A posle „bebanja“ nema kajanja. Ili ima?

Tako je svojevremeno u Insajderu ispričao najtragikomičniju priču savremene ratne istorije - da je tekući predsednik Srbije Tomislav Nikolić, kao četnik-početnik, iz razonode pobio oveći kontingent nekih baba u hrvatskom selu Antin, valjda sladostrasno trčeći sa šmajserom i vičući: „Daj, babo, glavu“. A posle toga te babe svojeručno pobacao u bazen. Priča je, naravno, medijski bila hiperinteresantna - sve dok, čak i Hrvati, nisu u njoj primetili određene nelogičnosti. Naime, oni koji su imali (ne)prilike da zabasaju u tu zapadnobaranjsku vukojebinu, jednoglasno su stekli dojam da Antin - nema bazen. A baciti deset baba u bazen na naduvavanje nije im izgledalo preterano logično.

E sad, Beba je u to vreme bio čvrsto ubeđen da Antin ima ne samo bazen već je garantovano tu lociran najveći akva-park u jugoistočnoj Evropi. Pun pokojnih baba.

- Nemaju bazen! Ajte, molim vas, pa to je nemoguće. Koje selo danas nema bazen... A je l’ imaju babe? - pitao bi Beba samouvereno u to vreme neverne Tome, kada čak ni on nije verovao da od Nikolića i Vučića može ikada biti neke vajde. Danas, međutim, kad je uočio da od ove dvojice ima neke vajde, Beba je u Utisku, otprilike, zaključio da je malčice omašio - nije Toma bacao babe u bazen, nego su zločeste hrvatske babe u bazen bacile Vučića i Tomu, odakle ih je on izvukao na obalu i dao im veštačko disanje usta na usta. Fuj!

Na čemu su mu njih dvojica neizmerno zahvalni. Toliko su oduševljeni da su ga odmah angažovali da savetuje Vučića oko ekologije, nauke o čišćenju bazena.

Gledajući Utisak, ne možete da se ne zapitate - za čije babe zdravlje Beba sve ovo radi? Zato što je dojam iz Utiska da je Beba u međuvremenu otkrio nepoznat podatak - Vučić mu je baba po ženskoj liniji, a Toma prababa po muškoj.

- Ali, Popoviću, pa vi ste rekli da su njih dvojica igrali šah sa Šiptarom - pitaćete ga zapanjeno.

- Pa šta - reći će vam Beba standardno samouvereno: „I sa Šiptarima se mora igrati šah, što je rezultiralo Briselskim sporazumom.“

Beba se u Utisku profilisao kao „galeb“, začešljani i namirisani Dalmatinac koji ganja bogate inostrane babe po Splitu. S tim što splitski „galebovi“ imaju devizu: nije bitno kako izgleda baba, važno je da ima pare, dok Beba dela pod geslom: nije bitno koje je boje baba, važno je da je na vlasti. Što podrazumeva da ima i pare.

Beba je trenutno ponosni suvlasnik Ištvana Kaića, stručnog saradnika njegovog Instituta za jadnu politiku, pardon, javnu politiku. Institut je multidiscipliniran - Beba uglavnom šeruje porniće, a Ištvan, naprednjačka varijanta Mihalja Kertesa, po Politici šeruje tekstove pojedinačno dugačke oko 12 metara i 54 centimetra koji su uzbudljiviji čak i od dijaloga u porniću. Ištvan tu razotkriva zavere protivu Vučića, a njih, naravno, ima kol’ko ‘oćete. Toliko su uočljive i jednostavne za objašnjavanje da je za njihovo razotkrivanje Ištvanu potrebna kompletna Politika, izuzev čitulja. Bebina desna ruka u Institutu je Stevan Lilić, junak omiljene Vučićeve knjige iz mlađih dana: „Univerzitetski profesor Stevan Lilić kao podli i prljavi plagijator“ autora Šešelj dr Vojislava.

A važan čoveka Instituta je sin našeg poznatog komičara. Tek da vam bude jasno da će ova situacija biti sve zabavnija i zabavnija. Srpski rečeno: sve tragikomičnija.

(Dragoljub Petrović, Danas, 02.07.2014.)

Neprimereno poređenje

Odgovaram na navode koji se tiču mene, a koje je izneo kolumnista vašeg lista Dragoljub Petrović u svom tekstu „Bebine babe“ od 3. jula. Autor kolumne, da bi me bliže opisao čitaocima, iskoristio je u svom tekstu apoziciju „naprednjačka varijanta Mihalja Kertesa“. Nije mi jasno iz kog razloga se poredim na ovaj način i ne vidim nijednu vezu sa dotičnom osobom, osim ako nije reč o pokušaju izjednačavanja po nacionalnoj pripadnosti.

Kertes je bio visoki funkcioner SPS-a u vreme Slobodana Miloševića, a ja nisam član, pa čak ni simpatizer nijedne stranke. Kertes je bio direktor tadašnje Savezne uprave carina - ja sam nezaposleno lice, uredno prijavljen na birou i bez ikakvih primanja. Pošto nemam nikakva primanja, autor bi morao znati da, shodno tome, ne mogu biti ni u čijem vlasništvu, niti suvlasništvu, kako se to u tekstu navodi. Zatim, Kertes je krivično osuđivano lice - ja nikada nisam bio ni optužen ni za šta. Kao dete iz mešovitog braka, vaspitavan u duhu vrednosnog sistema u kojem humanističke težnje imaju primat nad nacionalnim obeležjima, nikada i nikoga nisam vrednovao niti poredio po nacionalnoj osnovi. Sasvim suprotno, to je bila odlika nekog drugog vremena i nekih drugih ljudi, ali po svemu sudeći danas i Dragoljuba Petrovića i dnevnog lista koji propagira ovakve njegove stavove i smatra ga svojim „omiljenim autorom“.

Autorov postupak u kojem koristi nacionalno poreklo mog imena kako bi me izjednačio sa Kertesom uopšte me ne iznenađuje, jer je time po ko zna koji put potvrdio sve ono o čemu sam pisao i o čemu nastavljam da pišem u svojim tekstovima u Politici, kako vezano za njegovu, tako i u vezi sa neprofesionalnošću, neodgovornošću i šundom kod srodnih kolumnista u nekim drugim medijima. Ono što me iznenađuje jeste to što ste dozvolili da se na stranicama Danasa ljudi porede i razvrstavaju po nacionalnoj osnovi, jer da moje ime nije Ištvan, poređenje sa Kertesom ne bi imalo nikakvog drugog smisla. Da li je onda u redu dozvoliti takvo poređenje? Da li se to zove sloboda izražavanja? Da li dozvoljavate uvrede na nacionalnoj osnovi samo zato da vas Petrović slučajno ne bi optužio za cenzuru, onako kako je to činio sa drugima proteklih meseci, jašući na sveopštoj propagandi protiv aktuelne vlasti? Ovakvim propustima pokazali ste svojim čitaocima da niste ni blizu renomea kojim vas svi oni koji su unesrećeni dolaskom naprednjaka na vlast samo zato što su naprednjaci po svaku cenu pokušavaju častiti.

Na kraju bih ukazao na još jednu autorovu grešku. On implicira da su moji tekstovi predugački zbog toga što su objašnjenja iskonstruisanih slučajeva „cenzure“ u njima nategnuta. To je netačno. Moji tekstovi su predugački zbog toga što je navodnih slučajeva „cenzure“ bilo toliko mnogo i što ja ne želim da propustim nijedan, a da ne pokažem da su bile u pitanju sve same fabrikacije. U krojenju te lažne atmosfere učestvovao je i Dragoljub Petrović, čije sam postupke svakako planirao da razradim u svom trećem nastavku teksta Operacija cenzura koji će se ticati slučaja „Škoro“ i navodne cenzure koju je vršila vlast tokom vanredne situacije zbog poplava. Petrović to vrlo dobro zna, veoma je svestan svoje nezavidne uloge u toj epizodi, te je njegova nervoza dok iščekuje klimaks mog serijala razumljiva. Međutim, ta nervoza i dalje nije i ne može biti opravdanje za uvredu po nacionalnoj osnovi. Ako pak jeste, ovom prilikom vaši čitaoci treba da znaju da među vama postoji najmanje jedan dokazani šovinista i da list Danas nema apsolutno ništa protiv toga. Štaviše, on ga i kultiviše.

Autor je saradnik Instituta za javnu politiku

(Danas, 06.07.2014.)

Delovi prepiske sa glavnim i odgovornim urednikom "Danasa"

Mailovi od 25. avgusta 2014. godine

Poštovani,

Šaljem vam tekst po dogovoru. Predlažem da ga podvučete kao tekst koji je Politika odbila da objavi i koji objavljujete na molbu autora.

Takođe, pogledajte sugestije ispod koje sam i njima predlagao u vezi teksta. Linkove u online izdanju koji se nalaze u tekstu obavezno zadržati.

Molim vas, javite mi da li ćete objaviti tekst.

Šaljem vam i sliku po dogovoru.

pozdrav,
Ištvan

Ištvane, stigao sam da pročitam teskt, ali to je deo vaše polemike u Politici. Ja sam mislio da imaš neki novi tekst. Na taj način se ne bi mešali u tuđe polemike, jer to nije naša praksa, ali svaki novi tekst koji napišeš možeš nama ponuditi i objavićemo ga. Uostalom, zaista mi nije jasno, ako nisam nepristojan, zašto pišeš tekstove za Politiku, zar ne bi logično da tekst u kome se baviš Danasom objaviš u Danasu?

Pozzz
Z. Panović

Pukim sticajem okolnosti. Niko drugi nije hteo, a ja nisam mnogo birao. Nisam se bavio Danasom, nego temom cenzure. Zanimljivo mi je postalo da mi izlaze tekstovi tamo gde se to baš i ne očekuje... To stvara stvarno zanimljiv efekat da razbija te postojeće podele, a ja kritikujem i leve i desne.

Da li mislite da je ovaj tekst moguće doterati da izgleda manje kao odgovor, ali tako da potkačimo Politiku? Da li bi vam onda bio prihvatljiv?

Oni su meni ponudili da ga objave u Pismima čitalaca, ali max. 3500 karaktera, što je meni ponižavajuće.

pozz

Ištvane, najbolje napiši novi tekst na osnovu toga, a provuci ako hoćeš rečenicu (mada ne znam kako će to da ispadne), ali ja bih zaista voleo da ti napišeš nove tesktove u Danasu. I ja mislim da je dobro pisati ponekad tamo gde se ne očekuje. Valjda razumeš da ja razmišljam urednički i da mislim da su tvoji tekstovi zanimljivi i provokativni. Meni je to glavni motiv, a ne da li se ja sa nekom tvojom tezom slažem ili ne slažem. Bitno je da se stvar talasa i polemiše u ovoj žabokrečini.

Pozzz

Izopačeni režim rada

Slučajevi „cenzure“ izrastaju u prave pravcate „afere“. Ali njihov značaj nije u njihovim arbitrarnim i faktičnim osnovama, nego je u onoj prvoj, najlakšoj i naizgled najočitijoj interpretaciji koja se „sama od sebe“ i po inerciji nadaje ne bi li se objasnio neki događaj. Tako treba razumeti objašnjenje dvojice blogera, kreatora, ispostaviće se, farsične peticije „U lice cenzuri“, Aleksandra Sekulića i Darija Hajrića, koji će se na skupu pod nazivom „Ako nema cenzure, interesuje nas: Šta je ovo?“, pozvati na poznati princip iz metodologije naučnog istraživanja 'Okamov brijač'. Parafraziran i nešto uprošćen, on glasi: Kada je reč o fenomenima u nauci, najjednostavnije objašnjenje treba da ima primat nad ostalim objašnjenjima. I zaista, ukoliko nestaju samo tekstovi koji „kritički“ govore o vlasti, ako se hakuje sajt Peščanika samo kada se za plagijat proglasi doktorat Nebojše Stefanovića, ali ne i Aleksandra Šapića, šta bi prosečan građanin drugo i mogao da pomisli?

To je, na kraju krajeva, sve što je bitno i na čemu se oštre koplja u medijskim ratovima zvezda; pobednik može biti samo onaj čija interpretacija prevlada ostale, ukoliko ostale uopšte i postoje. Interpretacija je ovde ključni pojam koji je u stanju da u mnogome zaobiđe argumente i dokaze, čak i ako joj isti ne idu u prilog i govore da je ona neosnovana. Jer ukoliko ta interpretacija, usled nebrojano mnogo slučajeva čiji broj sam po sebi izaziva sumnju, uspe da se uspostavi kao mejnstrim, a sa druge strane, kontrainterpretacija ne može dovoljno jasno da se probije, ili u startu biva dezavuisana kao laž vlasti koja izaziva nepoverenje samim tim što je vlast, onda više nije potrebno ništa ni objašnjavati – pojava već unapred biva označena. Za nju postaje dovoljno da se pojavi da bi već predstavljala očigledan primer, u ovom slučaju, cenzure koju sprovodi vlast. Od tog trenutka, sa svih strana okrivljena, Vlada biva poražena i više nema nikakvih šansi da se izbori sa situacijom koja se odjednom razvija eksponencijalno. Svaki pokušaj vraćanja filma na početak u nekakvo „neutralno stanje“ i reinterpretiranja niza događaja ponaosob bio bi čist promašaj, s obzirom na to da se na kraju ništa bitno ne bi ni promenilo.

Fatalne strategije

Sama srž medijske propagande, san snova svakog spin-doktora, jeste da se dođe do toga da više nije potrebno ni ulagati značajne napore da bi se interpretiralo nešto na način koji hoćemo – kao cenzuru vlasti – jer se stvorila atmosfera u kojoj se to već samo od sebe podrazumeva, svet u kojem svakome prva asocijacija na uklonjene tekstove, napadnute sajtove i sl. postaje upravo i jedino to. Pošto je to u suštini slično nečemu od ranije, nije ni bilo potrebno bogzna koliko truda da se to postigne. Najvažnije: Sada je svakome ko želi nešto o tome da kaže dovoljno da se osloni na ono što je već dostiglo status uvreženog, da se makar uzgred dotakne nečeg, bez posebnog upućivanja i bez da išta zna o tome, jer je tu već 'sve i svakome jasno'.

Tako Tatjana Mandić Rigonat u svojoj kolumni u Politici od 8. jula, u rubrici „Pogledi“, insinuira da je medijska kuća B92 podlegla političkim pritiscima jer je, uprkos ranijoj najavi voditeljke „Utiska nedelje“, otpočela sa letnjom šemom emitovanja programa. Pitanje je sad, kako bi neko uopšte i mogao drugačije da misli nakon slučaja „Mentalno razgibavanje“? Nije li baš zgodno što imamo taj slučaj da nam zagarantuje opravdanost sumnji u vezi svakog budućeg slučaja? Ne utiče li unapred baš taj garant presudno na intencionalnost naših stavova o „cenzuri“?

Inercija ovakvih zaključaka doprinosi, kako se uočava, jednom višku koji je takoreći, 'osmi putnik' iste te inercije i potrebe da se participira u delotvornosti svepostojećeg ambijenta, da se deluje „pametno“ i „promoćurno“ samo zato što je takav ambijent uperen protiv vlasti, jer da se sve to kojim slučajem odnosi na opoziciju, bilo bi nezanimljivo, „selektivno“ i bez ikakvog intelektualnog izazova. Taj višak ponaša se kao nedeljivi ostatak svakog našeg rezona kada danas pokušavamo da kritikujemo vlast Aleksandra Vučića isto onako kao što smo nekada kritikovali vlast Borisa Tadića, jer to, po svemu sudeći, činimo neuporedivo manje uspešno. Nedeljivi ostatak manifestuje se u nesposobnosti da se Vučić kritikuje isključivo i legitimno u svojstvu funkcije koju danas ima u vlasti, jer stalno dodajemo nešto više, a taj dodatak, iako deluje bezazlen, vremenom metastazira u uslov svih uslova da bismo uopšte „kritikovali“. Zato ga treba razumeti kao nezaustavivu potrebu da se s nečim izleti, da se nešto izjavi ili napiše, doda ili dopiše, što gotovo da poništava sve ono što je iole moglo da ima kakvu-takvu kritičku vrednost. To je višak koji preigrava rabotu, kratak spoj u koncepciji koji odjednom baca sasvim drugo svetlo na ostatak sadržaja, a on nastupa baš onda kada stvari izgledaju da su sigurne, kada je staza utabana, ali i kada pažnja s razlogom popusti.

U tom smislu, ponašanje intelektualaca i novinara sve češće zatičemo u stanju neslućenog izopačenja, patologije, ekstatične transgresije, prestupa na svim onim mestima na kojima rad više izgleda kao rezidual rada, kao njegov otpadak, škart. Iz tih razloga, određeni subjekt koji je javno lice postepeno prestaje da bude merodavan za političko mišljenje, s obzirom na to da potencira i zalaže se upravo za ono što je izneseno u toj transgresiji, koju, još na sve to, tretira kao poentu svog rada. Ovo stanje u dekadentnim medijskim i intelektualnim okvirima kakvi dominiraju u Srbiji predstavlja osnovni režim rada.

Ne postoji drugi način na koji bi se npr. mogla razumeti teorija Vesne Pešić, lica koje se u međuvremenu prekvalifikovalo za pripisivanje psihijatriskih dijagnoza premijeru Srbije, da vlast, tj. Vučić, samo fabrikuje afere kako bi prikrila od javnosti da ne radi ništa značajno na pitanjima reforme društva i države. Jer ako ovu tvrdnju pokušamo da uzmemo za ozbiljno, to bi značilo da verujemo da vlast, da bi izvukla nekakvu korist za sebe, sama izaziva slučajeve „cenzure“, obara sajtove i skida tekstove, proglašava plagijate da bi ih onda osporavala, da iz nekog razloga mazohistički želi da bude optuživana za cenzuru u domaćoj i međunarodnoj javnosti, kao i da se zatim inscenirano brani, jer je tobože sve to politički isplativije nego li raditi ono što je obećano u ekspozeu. Ali šta se, pak, ovde najednom desilo sa 'Okamovim brijačem'? Kako to da je princip najjednostavnijeg objašnjenja bez ikakve najave, prilično kontinualno smenila nategnuta scenografija spiralnih teorija zavere? Nije li to pravi primer preigravanja? Onog u kojem sve što vidimo postaje samo ono što javno lice, subjekt čini samom sebi?

Ne završava li se na sličan način svaki tekst sa bloga Saše Radulovića, ili uostalom sve što uopšte produkuje bivši ministar, zaključkom da je Vučić jedan običan prevarant, da od reformi nema ništa, u jednoj totalnoj anulaciji svega što se politički zbiva, i da onda ispada da sve ono rečeno ili napisano pre toga, a obično su to značajni detalji, služi samo da bi se izveo jedan takav kritizerski zaključak? On ne radi ništa dobro, a ja bih sve drugačije? Nije li to upravo po čemu se prepoznaju jeftini politički pamfleti poput onih redovno početničkih iz Nove stranke? Nije li to posve prizeman način da se iole stručno znanje strovali u obično politikanstvo?

Iako je Tviter osmišljen pre svega kao informativna društvena mreža, a ne toliko radi dopisivanja, razglabanja i razgovora koji imaju sve kvalifikacije privatnog, većina novinara i intelektualaca danas je migrirala na nju i zaposela je u smislu svog malog poseda na kojem kao da je sve dozvoljeno – upravo sve ono što bi se drage volje prikazalo u javnosti da ipak bar malo ne urušava integritet ličnosti. Neverovatan je broj ljudi koji je uobrazio da ih ova mreža, čije sadržaje mogu videti i oni koji nemaju otvoren nalog, izuzima od odgovornosti za sve napisano, koji se uživeo u jedan okvir perverznog, ali i fatalnog užitka koji im dozvoljava da se ponašaju kao da više ne egzistiraju kao javne ličnosti, iako to jesu.

Nije li to u konačnom prava slika današnjih novinarskih stremljenja; da se u transgresiji bez granica vređa, omalovažava, podsmeva, psuje do mile volje, bez da nam neko visi nad glavom? Ratosiljati se za tili čas svih kodeksa, pravila poštovanja, i sve to u jednom infantilnom uverenju da se to, skriveno od očiju javnosti, čini meti iza leđa, da ona to ne može da vidi? Tviter postaje „telefonska slušalica“ za instantno pražnjenje najgorih osobina javnih ličnosti poput Svetozara Rakovića, Dušana Mašića, Bobana Karovića, Bojana Cvejića, Nikole Tomića, Slaviše Lekića, Vesne Pešić, Ratka Femića, Dragana Janjića, Biljane Srbljanović, Milana Antonijevića, Tatjane Vojtehovski, Zorana Živkovića, Marka Somborca, Bojane Maljević, Dragana Popovića, Dimitrija Vojinova, Jelene Milić, Jovane Gligorijević, Darka Mitrovića, Slobodana Georgijeva i mnogih, mnogih drugih.

Ne može nam niko ništa...

Pogledajmo samo na šta liče osnovni režimi rada dveju renomiranih voditeljki sa B92 – Olje Bećković i Suzane Trninić. Ni jedna ni druga se već godinama ne ponašaju kao profesionalni novinari, dok postoje ozbiljne indicije da jedna od njih to nikada nije ni bila. Istovremeno, obe zloupotrebljavaju moć novinarske pozicije izigravajući u svojim emisijama običnog građanina koji samo želi da dobije odgovore na pitanja i u tome ne vidi nikakav drugi interes. Obe emisije, bilo „Utisak nedelje“ ili „Kažiprst“, u velikoj meri su instrumentalizovane jer se gosti u njima koriste kao sredstva za izražavanje već prethodno utvrđenih političkih ciljeva. Voditeljke često igraju i ulogu pukog medijuma, kada služe za što bolje otvaranje interesno pogodnih gostiju. Ali, u svakom od tih slučajeva, one su, pre svega drugog, sebično posvećene pocrtavanju i afirmisanju sopstvenih predrasuda i problema u razumevanju, što nema nikakvih dodirnih tačaka sa novinarstvom.

Ono što ipak predstavlja nedeljivi ostatak u tom provizorijumu jeste njihov odnos prema gostima u emisiji, a tu se primećuju dva tipa ponašanja u zavisnosti od toga koji je gost u pitanju. Tip A pretpostavlja gosta koji neće biti mnogo prekidan, koji u emisiji neće imati nikakav sukob sa voditeljkom i pred kojim će pitanja biti takva da odgovaraju upravo onome zbog čega je pozvan da priča. Tip B je sušta suprotnost tipu A: To je gost koji je pozvan radi teme koja služi kao paravan da bi se ispitao o stvarima koje bi, da su zvanično predstavljene kao razlozi gostovanja, zvučale neprofesionalno, tendenciozno i lično. To je gost kojem se ne dozvoljava da poentira kako otpočne da govori ono što nije u skladu sa horizontom smisla voditeljke. Izbijanje iz pasivne pozicije i odgovaranje pitanjima tumači se kao agresija, napad na novinarsku slobodu uređivanja i samim tim izokreće u nemoć gosta i podsmeh onog odjednom nimalo običnog građanina.

Tretman koji je Vladimir Popović dobio 29. juna u „Utisku nedelje“ tako se ni po čemu ne razlikuje od onog koji je imao npr. Marko Blagojević, tek imenovani direktor Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima, 3. juna u „Kažiprstu“, jer je jedina prava tema obeju emisija bila: ’Kako možete da sarađujete sa Vučićem? Zar vas nije bar malo sramota?’ Time, ove dve „autorske“ emisije, ne samo da su instrumentalizovane, nego se nalaze i u nekoj vrsti paravlasničkog monopola, u uzurpacijama voditeljki koje osmišljavaju program u cilju lečenja svojih ličnih kompleksa prema aktuelnoj vlasti, gde ispucana sintagma „običan građanin“ nikada zapravo nije ni označavala nikog drugog do samo njih.

Što se raznolikog tretmana gostiju tiče, dovoljno je uporediti ponašanje Suzane Trninić samo dan ranije, 2. juna, u emisiji u kojoj je gost bio ombudsman Saša Janković, autor tvrdnje da su tokom poplava medijske slobode, a ne država, bile u vanrednoj situaciji. Kandidujući sebe za nastavljača tijanićevske propagande, ova Jankovićeva konstrukcija poslužiće Olji Bećković da na sličan način zameni teze i nazove Popovića „najvećim cenzorom na ovim prostorima“ zbog uvođenja vanrednog stanja nakon atentata na premijera Zorana Đinđića. Trninić će, pak, demonstrirati nezapamćen neprofesionalizam u emisiji od 18. juna, kada već u drugom minutu bude bez ikakvog pokrića iznela sud u pitanju upućenom Miletu Novakoviću, nekadašnjem načelniku UKP. „A jeste li očekivali da će se mediji i javnost upecati (na navode Darka Šarića da ga je Rodoljub Milović ucenjivao)?“, sugerisala je pre nego što je gost stigao da formuliše ikakav stav, otkrivši celokupan karakter svoje emisije.

Konstruišimo sad hipotetički scenario, bez obzira što mu verovatnoća realizacije teži nuli, da Veran Matić – isti onaj koji je 2001. godine smatrao da B92, na osnovu zasluga u borbi protiv Miloševića, treba da dobije nacionalnu frekvenciju mimo zakonske procedure – danas raskine saradnju, suspenduje, ili makar profesionalno dokvalifikuje pomenute voditeljke. Uprkos svim naporima da se možda objasne pravi razlozi, da li bi bilo moguće ovakav presedan, s obzirom na postojeću atmosferu u javnosti, razumeti bilo kako drugačije nego kao skandalozan slučaj cenzure? Tatjana Mandić Rigonat svojim prilogom unapred nam je odgovorila baš na ovo pitanje.

(Danas, 27.08.2014.)

Vučićeva „Buba Morina“

U eri "događanja naroda“, najlojalniji od svih "poštenih Albanaca“ Slobodanu Miloševiću bio je Rahman Morina. Posle Rahmanove prerane smrti bilo je bezbroj kandidata za novog „Rahmana Morinu“, ali „pošteniji“ od njega nije se rodio!

I u ovoj dvogodišnjoj „eri Aleksandra Vučića“ traje mrtva trka za njegovog ličnog „Rahmana Morinu“! Iako je kandidata bezbroj, a ciljna traka nije još na vidiku, mnogi od kibicera sa strane već hrabro tipuju na izvesnog, poštenog, Ištvana Kaića, „saradnika Instituta za javnu politiku“!

Bez obzira što se „pošteni Ištvan“ već nekoliko poslednjih „kilometara“ nalazi na čelu te trke poniznosti, skromno cenim da on još uvek nije dobacio čak ni do Bratislave Bube Morine: istina, i on, poput Bube, tu i tamo „rkne“ neki tekst u kom targetira „nepoštenu inteligenciju“, ali to njegovo neprestano licitiranje brojnim neprijateljima „vučićevštine“ i u lakiranom kabinetu se već ceni - prekoračenjem mere i granice dobrog ukusa!

I u udvoričkom pamfletu „Izopačeni režim rada“, objavljenom prekjuče u Danasu, „pošteni Ištvan“ nastavlja da zarađuje ređajući sijaset imena „tviteraša“ iz redova novinara i javnih ličnosti, glupara o „neslućenom izopačenju“ i „patologiji“ i poentira osudom „instantnog pražnjenja najgorih osobina (tih - prim.aut.) javnih ličnosti“!

Kapiram da „pošteni Ištvan“ dižući prašinu zapravo hoće da prikrije ogoljenu medijsku diktaturu koju (s)provode ljudi iz vođinog spektrakularnog štaba, ali mi nije jasan motiv Zorana Panovića da štampa ovo „intelektualno pražnjenje“ Vučićeve „Bube Morine“ u vidu „crnog spiska“, po uzoru na godine kad je Sloba „vršio diktaturu“, a Alek participirao u toj vlasti?!

Hoću da verujem da je razlog u tzv. letnjoj uređivačkoj šemi kad u nedostatku „pacova u pivskoj flaši“, „troglavih zmija na granici sa Bosnom“ i „šume letećih tanjira iznad Zaječara“, strane treba popuniti i bedastoćama makar ih potpisao i „saradnik Instituta za javnu politiku“! Valja, međutim, i tu imati meru! A to nije do „poštenog Ištvana Kaića“! U pamet se, Panoviću!

Autor je „saradnik Tvitera“

(Slaviša Lekić, Danas, 28.08.2014.)

Šumovi Ištvana Kaića

Nema naročite svrhe polemisati sa Ištvanom Kaićem („Izopačeni režim rada“ - Danas, 28.07) zato što on ne zna gotovo ništa. Ne zna da Occam's razor ne prevodimo kao "Okamov brijač". Ne zna kako se zvao skup na kom sam pomenuo taj pojam. Ne razume zbog čega sam se poslužio baš njime, te me krivo interpretira.

Neistinito predstavlja ljude koje je naveo u tekstu, insinuirajući da je njihova kritika rezervisana samo za premijera i njegove ministarske dagnje, što se može demantovati pukim čitanjem onoga što iz meseca u mesec, iz godine u godinu, pišemo i govorimo. Svrha javnog delovanja Ištvana Kaića nije da ubedi bilo koga u bilo šta: on služi samo tome da nas uvuče u jalovu, prividno intelektualnu raspravu i time stvori iluziju da postoji nesaglasje povodom stvari koje su neupitne. Zato ovo nije odgovor njemu, već razvejavanje magle koju nastoji da stvori.

Pošto se opšta mesta razgrnu bagerom, mogu se razaznati dve namene Kaićevog teksta. Prva je da se kolektivno dezavuišu ljudi koji su iz bilo kog razloga javno kritikovali premijera i osobe iz njegove orbite. Druga je da se unapred obeshrabri i delegitimizuje svaka buduća kritika. Metod je banalno jednostavan: stvoriti što je moguće više šuma i nadati se da će površan posmatrač odustati od pokušaja da razazna ko je zaista u pravu, uz tradicionalno "svi su oni isti". Kaić stvara taj šum manipulišući s dva pojma: propagandom i inercijom. Naime, vlast i oni koji se iz bilo kog razloga protive vlasti nadmeću se u Kaićevoj mašti oko interpretacije realnosti. Ako pobedi vlast, sa svim svojim polugama moći i oblicima kontrole medija, to je u redu. Ako pobedi druga strana, to je propaganda. Ukoliko zauzmete kritički odnos prema vlasti, automatski postajete neobjektivni i deo ste nedefinisane široke zavere koja premijeru drma fotelju.

Naravno, Kaić ne zna da objektivnost nije isto što i neutralnost: ako vidite da osoba A krade bicikl osobi B, možete da budete neutralni i kažete da su se osoba A i osoba B sporečkale oko vlasništva nad biciklom, ili možete da budete objektivni i kažete šta se zaista desilo. U tome leži ključni problem: njegovo poimanje događaja seže samo do kontrainterpretacija i interpretacija, umesto da se pozabavi stvarnošću. Primera radi, ako se već dotiče teme cenzure, činjenica je da je Peščanik hakovan istog dana kada je objavio tekst u kojem grupa autora dokazuje da su čitavi delovi doktorata Nebojše Stefanovića najobičniji plagijat. To nije interpretacija, već, što bi rekao Siksto Rodrigez, hladna činjenica, i neće je promeniti nikakva kontrainterpretacija, ma koliko Megatrend gurao falsifikate pod tepih a Kaić trpao reč "cenzura" pod navodnike.

Da, uistinu je čudnovato da tokom iznenadne epidemije rušenja sajtova koji kritikuju nosioce najviših državnih funkcija posumnjamo da krivci za to dolaze baš iz vlasti, a ne, recimo, iz naše lokalne pekare. Da, "Blic" je trajno sravnio sa zemljom kompletnu blog-sekciju istog dana kada je Dragan Todorović preneo tekst u kom Novica Milić poziva Vučića da podnese ostavku, ali je potpuno nejasno kako smo razloge za taj blatantni primer autocenzure mogli da tražimo u onima koji drže sve poluge moći, uključujući i tokove oglašivačkog novca. Neko bi došao u iskušenje da to prepozna kao izvođenje logičnog zaključka iz nedvosmislene premise, ali Kaić preferira izraze poput "stanje neslućenog izopačenja, patologije, ekstatične transgresije, prestupa". Lepo je videti da još uvek ima Hakslijevih poklonika.

Nemojmo zaboraviti ni drugi pojam kojim se Kaić u svom tekstu bavi: inerciju. On kaže da "... sama srž medijske propagande, san snova svakog spin-doktora, jeste da se dođe do toga da više nije potrebno ni ulagati značajne napore da bi se interpretiralo nešto na način koji hoćemo". Hajde da vidimo kako to funkcioniše u stvarnosti i u čiju korist radi inercija. Petog jula ove godine mnogi naši mediji preneli su autorski tekst Aleksandra Vučića objavljen u "Informeru". Na samom početku premijer nam je otkrio da je naslov "Akcija, odmah" preuzet iz govora Frenklina Delana Ruzvelta uoči predsedničkih izbora 1933. godine, što nije baš posve tačno jer je u pitanju zapravo prvi Ruzveltov inauguracioni govor. No, kao što svi znamo, u Srpskoj naprednoj stranci reference su egzotičan i još uvek ne sasvim prihvaćen koncept. Premijerov pamflet predstavljao je sada već uobičajene izlizane najave velikih reformi koje će nas katapultirati u progres, samosažaljenje zbog toga što se svugde suočava sa otporom i kritikama, te gorko naricanje nad srpskim neradništvom. Kao i sve što dolazi iz pera Velikog Vođe, tekst je smešten na uobičajeno udarno mesto i u štampanim i u elektronskim izdanjima. Armija botova je, naravno, pala ničice pred novom erupcijom njegove mudrosti, nekoliko kritičkih glasova je od serviranih floskula napravilo konfete i na tome se završilo. Svega tri nedelje kasnije, neki zgubidan iz premijerovog medijskog tima rešio je da na zvaničnim Vođinim Tviter i Fejsbuk nalozima objavi skraćenu verziju istog teksta i obraduje dokone idolopoklonike. Desila se zanimljiva stvar: u jednoj novinskoj agenciji pomislili su da je u pitanju novi tekst, pa su rešili da ga prenesu. Zatim su ga od te agencije preuzeli i drugi mediji, smeštajući ga na naslovnice i ne primećujući da su gotovo identičnu vest već objavili nedugo pre toga. Botovi su se, pogađate, ponovo pooduševljavali i niko se nije zapitao zašto mu se čini da doživljava déjŕ vu. Da parafraziram Džordža Santajanu: ko ne pamti premijerove tekstove, osuđen je na to da ih ponavlja.

Mada naoko nebitna, čitava nezgodacija otkriva mnogo više nego što bi se dalo pomisliti. Pre svega, ona pokazuje do koje mere je novinarski zanat u mnogim medijskim kućama automatizovan - da ne kažem "inertan". Da je bilo ko našao za shodno da pročita "novo" saopštenje pre nego što ga je objavio, verovatno bi opazio da ga skandiranje "Reforme odmah! Zakoni odmah! Rad odmah!" podseća na identičan slogan koji je izrekla ista osoba ni mesec dana ranije. Naravno, niko to nije učinio, jer ko još čita stranačka saopštenja.

Još je zanimljivije to što ponavljanje nisu opazile ni Vučićeve gorljive pristalice, što pokazuje i do koje mere je botovski zanat u mnogim naprednjačkim odborima automatizovan - da ne kažem "inertan". Da je bilo ko od partijskih internet pešadinaca našao za shodno da pročita "novo" Vođino saopštenje pre nego što mu je zapljeskao, verovatno bi primetio da aplaudira istim floskulama kojima se divio samo tri nedelje ranije. Naravno, niko to nije učinio jer, znate, ko još čita stranačka saopštenja.

No takvi i slični pojavni oblici propagandizacije medija nisu interesantni apologetama vlasti kakav je Kaić. Jedina meta samoproglašenih slobodnolebdećih intelektualaca jeste "transgresija" u vidu odstupanja od mišljenja Vođe. Udobna zavetrina iza njegovog teškorukaškog režima jeste jedino što Kaić nesumnjivo i nepobitno poznaje, i držaće je se i ubuduće. Razlika između njega i "Informera" ogledaće se samo u Kaićevim transgresivnim belim rukavicama.

Autor je sociolog i bloger

(Dario Hajrić, Danas, 29.08.2014.)

Sa Vukadinovića na Morinu

Pre nego što je Zoran Panović, glavni i odgovorni urednik Danasa - kako me je toplo pozvao da pišem za njegov list - objavio moj tekst pod naslovom „Izopačeni režim rada“, upozorio sam ga da očekuje negodovanje od svojih kolega, skrećući mu pažnju da će u tekstu biti kritikovani oni o kojima su se u tom listu do sada mogle čuti samo reči hvale. Zamolio sam ga takođe da ne pušta uvrede koje će stići na moj račun, jer dobro znam da su u pitanju ljudi kojima je užasno teško da mi se na drugačiji način obraćaju.

Tako je posle Dragoljuba Petrovića, na red da mi izrekne uvredu na nacionalnoj osnovi (sada je u pitanju druga nacionalna manjina), došao i Slaviša Lekić (@micin_taja), jedan od najvećih medijskih profitera od atentata na Zorana Đinđića na „građanističkoj“ strani i još jedna od javnih ličnosti koja je izgubila apsolutno sve što se moglo izgubiti otkad je Boris Tadić sišao sa vlasti. Kao i ostali u njegovom rangu, on ne razume, a plašim se da nikada i neće razumeti, ili je istovremeno pak vrlo dobro razumeo šta je zapravo tema većine, pa i ovog mog teksta. Jer to je upravo kritika ponašanja jedne lažne kaste intelektualaca, kojoj pripada i gospodin Lekić, moralnih solitelja pameti i ideologije u izumiranju koji umišljaju da i danas mogu da parazitiraju od antiratne propagande devedesetih gotovo na isti način kao što to takođe umišlja i njena antiteza.

Nesporno je da takva kritika ide na ruku današnjem premijeru, ali je to samo zato što se u politici koju vodi ne obazire previše ni na jedne ni na druge, pošto i on konačno shvata da ni jedni ni drugi nisu u pravu, te se takva kritika udvorištvom svakako ne može smatrati. Ukoliko je „udvorištvo“ pak etiketa koja se zaslužuje kada se dirne u dojučerašnje ikone danas ispražnjenih vrednosti, onda apsolutno nemam ništa protiv toga. Znam samo da je sve većem broju ljudi jasno da je takvim „ikonama“ već odavno odzvonilo, a i drago mi je što je i moje zalaganje doprinelo, doprinosi i doprinosiće sve više tome.

Što se tiče liste tviteraša koju sam naveo, a koja nije konačna, reč je precizno o licima koja su koristila tu društvenu mrežu da bi me na ovaj ili onaj način vređala, omalovažavala i ja ne znam šta je to ako ne upravo ono što sam opisao u svom tekstu - izduvni ventil te cinične i licemerne „građanističke“ kaste koja još uvek umišlja da je neko i nešto. Ta lista je takođe tu da podseti da mnogi od tih ljudi zbog toga mogu biti - i treba da budu - tuženi, jer je izgleda to jedini način da shvate da to što pišu na Tviteru po zakonu nije privatna stvar. Ja prosto moram da počnem da tužim, jer takvi ljudi misle da mogu do u beskraj da akumuliraju uvrede koje se već ustaljuju o meni.

Čovek koji mi se sada obratio, gospodin Lekić, tviteraš koji je ministarku Zoranu Mihajlović svojevremeno doveo u vezu sa „kurvom“ i još jedan osvedočeni muški šovinista u nizu, 13. septembra, a povodom mog kritičkog teksta u e-novinama pod nazivom „Da li je Vučić manipulator ili psihopata?“, na istoj društvenoj mreži napisao je da sam „Vučićev lični Đorđe Vukadinović“. Nakon gotovo godinu dana, umesto „Vukadinovića“, postao sam „Buba Morina“, i zaista nemam ništa protiv toga. Ako se njemu srce na taj način ispunilo i smatra da je time obavio sebi svojstven posao, to je sasvim u redu (osim detalja sa analogijom nacionalne manjine preko mog imena). No, mene politički ipak više intrigira to kako je gospodin Lekić odjednom tajnovito amnestirao tog „Vukadinovića“ i zašto nakon samo godinu dana smatra da mi takav atribut više nije primeren? Mislim da je taj odgovor svakome jasan.

Pojašnjenje glavnog urednika

Gospodine Ištvane, nisam vas ja „toplo pozvao“ da pišete za Danas, nego ste vi poslali tekst, a ja sam ga objavio. U prethodnoj komunikaciji sam rekao da smo otvoreni za neki vaš nov tekst. Naglasio sam „nov“, a vi znate zašto. Sve je, dakle, bilo rutinski. Ni toplo, ni hladno. Dobronamerno je bilo u svakom slučaju.

S poštovanjem,
Zoran Panović

(Danas, 31.08.2014.)

Neozbiljni ostrakizam

Pokret „Dosta je bilo - Saša Radulović“ demantuje netačne navode iznete u tekstu Ištvana Kaića „Izopačeni režim rada“ i, uprkos svoj neozbiljnosti teksta, izražava oštro protivljenje ovakvim pokušajima ostrakizma.

Kaić je potpuno netačno govorio o tekstovima Saše Radulovića, što nije za čuđenje, pošto autor već duže vreme u kabinetskim medijima poltronski piše i govori u slavu nesposobnog premijera. Saša Radulović u svojim tekstovima uvek kritikuje vrlo konkretne stvari: štetne ugovore sa Etihadom, poklanjanje zemlje u Bačkoj „Arapima“, tajni ugovori za brojila EPS-a, kozmetičke izmene zakona o stečaju i privatizaciji, medijski mrak, sulude subvencije za strane investitore, a posebno nemoralnu i ekonomski štetnu nameru premijera da smanji penzije. Sve te kritike su osnovane i argumentovane i zato moramo da se usprotivimo neozbiljnoj nameri autora da ih bez ikakvih argumenata prikaže kao „kritizersko politikanstvo“, i time pokuša da kritičare režima Aleksandra Vučića ukloni iz javnog života.

Pres služba pokreta „Dosta je bilo – Saša Radulović”

(Danas, 31.08.2014.)

Kakav demanti takva i opozicija

Demanti mog teksta koji je poslao pokret „Dosta je bilo - Saša Radulović“, a prekjuče objavio Danas pod naslovom „Neozbiljni ostrakizam“ deluje potpuno neozbiljno, ali sasvim očekivano na nivou nepostojeće opozicije; niti sam saznao šta se tačno demantuje, niti je pružen bilo kakav navod da je bilo šta od onog što sam napisao bilo pogrešno.

Štaviše, shvatio sam da opozicija danas sastavlja demantije samo radi toga da iz srdžbe etiketira autora, po principu pojedinaca koji smatraju da im je ime sveto i da ne smeju biti predmet kritike u nečijem ličnom stavu. U tom smislu se zahvaljujem stranci koja je svojim „demantijem“ dokumentovala koliko su zapravo ispravna tvrđenja iz mog teksta.

Pored toga, saznao sam da opozicija nije savladala kurs čitanja i da smatra da pažljivo čitanje nije bitno da bi se nekom uputio demanti. Ono nije bitno samo onda kad neko želi da iskaže ono što je o nekom mislio i pre no što je pročitao njegov tekst. U kratkom pasusu vezanom za Radulovića (a ne za njegovu stranku) kritikovao sam zaključke svakog njegovog blog-teksta koji se implicitno, a ponekad i eksplicitno ponavljaju copy-paste tehnologijom. Uzmimo na primer dva teksta: „Banana država poklanja zemlju ’Arapima’“ od 7. jula i „Nastavak pljačkaške privatizacije“ od 29. jula. Zaključci (nekoliko krajnjih pasusa) su do tančina prepisani, ponovljeni u formi predizborne propagande (npr. tekst Nataše Latković „Raduloviću fali 2.500 potpisa za predaju liste“ od 27. februara u Blicu) oko koje je Radulović pokušao da gradi nekakvu autentičnu političku poziciju, neretko skrivajući činjenicu da je razlika između njegove i ekonomske politike aktuelne vlade pre svega na metodološkom, a ne na bilo kakvom ideološkom nivou, što imaju zadatak da sugerišu ovakvi zaključci.

Nažalost, direktne linkove na tekstove ne mogu da postavim, jer mi je Zoran Panović izričito stavio do znanja da njegov sajt ne toleriše linkove.

Kao kolega autor, čitajući njegove tekstove, sugerisao sam Raduloviću da ovakvi zaključci koji na nekakav univerzalni način treba da ispiraju mozak i providno mesijanska propaganda kojom se uglavnom bavi, unižavaju sve ono što je iznad toga izneo, a to su svakako važni detalji, kako sam i u svom tekstu istakao. Ni ovo poslednje „pres služba“ kvazipokreta nije našla za shodno da uvaži, što jasno pokazuje šta je bio cilj „demantija“. Zbog toga autogolove koje je stranka, koja nije naučila ni ono što se uči u prvim razredima osnovne škole, pak dala sebi ne dozvoljavajući ni dobronamernu kritiku na svoj račun u tekstu, čiji autor - neka izlapelo treće doba to dobro zapamti - nije Aleksandar Vučić nego Ištvan Kaić, nemam nameru da komentarišem. To bi bilo ono što je uistinu neozbiljno.

Nepotrebno ograđivanje

P. S. Gospodine Panoviću, jasno mi je da ste se objavljivanjem mog teksta našli u situaciji za koju izgleda niste bili sasvim spremni. Zato ste, umesto da odgovorite čoveku koji pokušava da vam se meša u posao uređivačke politike, iz nekog razloga odabrali da odgovorite meni. Toliko su vas pogodile reči „toplo pozvao“ u mom odgovoru Slaviši Lekiću, da ste morali da reagujete, ne shvatajući koliko toga odaje neuobičajenost vašeg poteza. Molim Vas da me ne terate da vašim čitaocima detaljno citiram mailove i sms poruke koje smo razmenili, jer ovoga puta neću biti zabrinut samo za vaš sajt; kako će on to podneti i da li će izdržati sve screenshotove ubačene u jpg formatu. Zbog toga ću za ovu priliku citirati samo deo jednog maila („...ali svaki novi tekst koji napišeš možeš nama ponuditi i mi ćemo ga objaviti“, poslato 25. avgusta u 15:48h) i jednu sms poruku („Da. Za svaki novi si dobrodošao. Pozzz“, poslato 26. avgusta u 9:52h). Meni je ovo iznenađujuće pozitivno delovalo, i dalje mi deluje kao „topli poziv“ da pišem za Danas, na čemu sam vam iskreno zahvalan.

(Danas, 01.09.2014.)

Zašto sam „amnestirao“ Đorđa Vukadinovića?

Prethodnu reakciju na poternicu za nekoliko desetina javnih ličnosti, deo, kako Ištvan Kaić kaže, „cinične i licemerne građanističke kaste“ štampanoj i u „Danasu“, završio sam rečima: „Iš, Ištvane! IŠ!“

Da je Zoran Panović ostavio tu poslednju rečenicu, verovatno bi Kaić, Vučićev portparol iz mraka BIA arhiva, shvatio ozbiljnost poruke, batalio moju malenkost i posvetio se spisku aktuelnih neprijatelja, recimo, Marijana Rističevića, koji će pečatiti u, štajaznam, „Novostima“ ili „Našim novinama“!

Ne, toplo nepozvan, on nastavlja nesuvislu prozivku, i sav pogubljen optužuje me da „ne razumem“, čak se i plaši da „nikad neću razumeti“, ali i da istovremeno „vrlo dobro razumem“ šta je Ištvan, da ne kažem Pesnik, hteo da kaže. Pesnik koga je „pozdravio“ „Okamov brijač“, je li!

Nije, naravno, problem što Kaić filozofski laprda ili što ponovo dopisuje odu premijerovim vrlinama, već što u nedostatku argumenata nastavlja da izmišlja i lepi etikete! Sem dobro poznate činjenice da sam „izgubio apsolutno sve što se moglo izgubiti otkad je Boris Tadić sišao sa vlasti“, što, dakle, podrazumeva dobro plaćen državni posao, vilu na Dedinju, profil na FB i mesto u svečanoj loži FK CZ, sve drugo što je Kaić napisao u ozbiljnom je sukobu sa istinom!

Ili, da budem konkretan, reč je o nizu neistina koje vređaju zdrav razum, ali i bezazlenih laži koje je štetnije demantovati nego prećutati. Apsolutno je, recimo, besmisleno odgovarati na insinuaciju da sam Zoranu Mihajlović, ministarku u Vladi Srbije, „doveo u vezu sa ‘kurvom’“: ne interesuju me seksualni afiniteti Vučićevog okruženja, bavim se onim što (ne) rade u poslu koji, nesrećom po državu, obavljaju!

Slično je i sa žalopojkom kako sam ga uvredio na nacionalnoj osnovi i sad sam stvarno u problemu - ne znam šta ga je više povedilo: to što sam napisao da se po „poštenju“ ne može porediti sa Rahmanom Morinom, Albancem ili da, takav kakav je, može da „dobaci“ tek do Bratislave Bube Morine, Srpkinje?! Ako je prvo, nemam nameru da se izvinjavam zbog samoumišljaja diplomiranog filozofa! Ukoliko je pak drugo u pitanju, moram da naglasim da to nije uvreda na nacionalnoj već, moglo bi se reći - na mentalnoj osnovi: reč je o istovetnoj Bubinoj i Ištvanovoj potrebi da se neargumentovano „rkće“ po medijima: i kad ste „toplo pozvani“ i kad vas, uz ucenu, „toplo preporuče“! Važno je - rknuti!

Tako ću ja, pristojan, kakvim me je Bog dao, iskoristiti ovu priliku da rknem javno izvinjenje Đorđu Vukadinoviću, jer sam pre godinu dana, sasvim sigurno s nekim razlogom, za Kaića „tvitnuo“ da je „Vučićev lični Đorđe Vukadinović“! Kaića ne interesuje razlog te paralele: on umire u neznanju zbog čega sam, kako Vučićeva „Buba Morina“ kaže, „tajnovito amnestirao“ Đorđa Vukadinovića.

Odgovor se krije u mom „bio-potpisu“ na Tviter profilu koji doslovce glasi - „Prirodno je i logično biti protiv režima Aleksandra Vučića i magaraca koji ga okružuju. To je civilizacijska dužnost. Moralni, a ne ideološki čin.“ Kraj citata!

Ko god jaše na ovom talasu, zaslužuje amnestiju! To važi i za Kaića. O „amnestiji“, međutim, ne može biti govora glede Kaićeve tvrdnje kako sam ja „jedan od najvećih medijskih profitera od atentata na Zorana Đinđića“! Mogao je, makar, kod gazde da se raspita ko i danas ima najviše benefita od Đinđićeve smrti. Gazda to zna bolje od svih. I možda će javno reći na suđenju, ako ga Kaić pozove za svedoka, kako bi argumentovano odbacio tužbu zbog ove primitivne klevete! Ne bih se više zadržavao oko Kaića, niti trošio prostor Danasa. Bez iole srdačnosti i poštovanja.

Pojašnjenje glavnog i odgovornog urednika

Gospodine Lekiću, kao što vidite, ovoga puta smo objavili sve vaše kvalifikacije. Prošli put to nismo uradili, jer smatram da je to uvreda na bazi nečijeg imena. Ali, da vas ne bismo „ulepšavali“, ostavljamo ovoga puta čitaocima da imaju uvid u celinu vaših razmišljanja. Ja i dalje mislim da je to uvreda, koju ovakav dnevni list nije dužan da objavljuje.

S poštovanjem,
Zoran Panović

(Slaviša Lekić, Danas, 02.09.2014.)

Nepotrebna Kaićeva „smatranja“

Gospodine Panoviću, molim vas da ‘’smatranja’’ Ištvana Kaića više ne štampate u ovim našim novinama.

Mislim da obrazloženje ovog mog apela nije uopšte potrebno za sve one koji su uspeli (doduše sa naporom) da pročitaju tekst ‘’Izopačeni režim rada’’. Nadam se da neće biti još štampanih, nepotrebnih, analiza tog teksta i nedajbože odgovora ‘’saradnika Instituta za javnu politiku’’. Biću jako zadovoljan (kao i, verovatno, većina vaših čitalaca) ako uvažite ovaj apel. S poštovanjem,

Dragan. M. Racić, Beograd

(Danas, 03.09.2014.)

Manipulacije u mediju B92

Uvod za prilog pod nazivom "Stav na Tviteru, povod za tužbu" koji je B92 pripremio u vezi sa tekstovima objavljenim u listu Danas, na moje opšte zaprepaštenje, bio je pun eufemizama o tome kako su društvene mreže značajno mesto na kojima se „sukobljavaju mišljenja“ i iznose „politički stavovi“. Iz naslova mi nije bilo teško da zaključim da je glavna teza ta da je Ištvan Kaić rešio da tuži učesnike društvenih mreža samo zato što imaju nekakav drugačiji politički stav od njega.

Nisam mogao da verujem da je, na isti način kako to uglavnom čine najgori tabloidi, u neuspelom pokušaju da se postavi „neutralno“, B92 tako grubo i tendenciozno prekršio načelo novinarske profesionalnosti u vezi istinitosti i nepristrasnosti izveštavanja. Čitam i dalje razrogačenih očiju: „Sada se u Srbiji po prvi put najavljuje moguća tužba zbog stavova iznetih na Tviteru.“ Kako je to moguće, pitao sam se. Novinar ove kuće Uroš Piper koji me je kontaktirao radi izjave vrlo dobro je znao da delovi u mom tekstu, u vezi kojih je želeo da napravi prilog, nikakve veze nemaju sa "stavovima na tviteru“ nego sa uvredama, tj. sa pogrdnim, tzv. „ružnim“ rečima. Onim koje vređaju elementarno čovekovo dostojanstvo sa jasnom namerom da se pljune na njegovu celokupnu egzistenciju u medijskom životu.

Dakle, reč je o uvredama, a ne o stavovima, a urednik koji je postavio ovakav naslov tako je pokušao, kada se radi o napadima na mene, da od zakona amnestira svaku vrstu aktivnosti na društvenoj mreži i da očigledne uvrede preinači u "stavove". Da li se to može nazvati nepristrasnim, profesionalnim novinarstvom? Nije li ovo jedan od onih slučajeva gde se pod plaštom „neutralnosti“ u stvari demonstrira najgore licemerje koje, pored toga što smo ga do sada viđali u politici, ovde gledamo i u novinarstvu?

Da će do ovakve zloupotrebe doći, mogao sam da naslutim već u trenutku kada sam saznao da skrinovi koje sam poslao novinaru, koji jasno oslikavaju primere uvreda, a ne "stavova", neće biti iskorišteni u prilogu. Bila su u pitanju dva skrina koja sam trenutno imao u računaru; na jednom se vidi kako Svetozar Raković, generalni sekretar udruženja NUNS, iznosi „stav“: „Uštva Kakaić je Smajlovićkina ekskluziva bez presedana. Ko bi to još objavio?“ Malo dalje, moje ime biće prekršteno kao „Uštva-n Kaić Smajlović“. Drugi skrin dokumentuje dijalog, koji samo izgleda da nije javan, dva novinara – Bobana Karovića i Ratka Femića, gde potonji reakciju na moj tekst takođe iskazuje u duhu dobre demokratske tradicije „sukoba mišljenja“: „Bljak. Dečko je dosadan i glup ko...“ Ispod njega, novinarka pod pseudonimom @AspidaKosana nastavlja: „Bujica izbaci svakakav šljam. Ponovo se oglasio Ištvan Kaić: Đubre malo žbirovsko.“ U jednoj svežijoj prilici, ova osoba u statusu službenog lica nazvaće me „netalentovanim kretenom“ samo zato što je nabasala na moj novi tekst. Sve ovo je ništa u odnosu na kompletan dijapazon uvreda na moj račun koji je dokumentovala arhiva tvitera.

Na pitanje zbog čega B92 ne želi da objavi ove očigledne dokaze najprimitivnijih uvreda od strane pojedinih javnih ličnosti, novinar mi je neubedljivo odgovorio da smatra da bi medij time „zauzeo stranu“. Kada sam mu predočio da tu nema nikakvih pristrasnih elemenata, već da je reč o faktima koji su ključni za objektivno izveštavanje, novinar je čak i bez privida argumenata ostao pri svojim stavovima, smatrajući suprotno.

Tu manipulacijama ipak nije bio kraj. U spornom prilogu, kakav je B92 želeo, navodi se "kleveta" kao mogući osnov tužbe i činjenica da je ona ukinuta iz domaće legislative, što bi trebalo čitaocima i gledaocima da sugeriše da su moje eventualne tužbe unapred neosnovane, ali i protivzakonite. Zapanjen sam: Zašto sad novinar uvodi pojam klevete? Znam da su uvrede, pravno gledano, širi pojam od klevete koja se pre svega odnosi na neistine i poluistine. Zaključujem: B92 hoće da prikaže da ja želim da tužim druge zbog iskazanih neistina ili poluistina, što uopšte nije tačno. Da li ovaj medij ume da mi objasni kako se to sudski opovrgava i kojim argumentima „stav“ da sam „glup ko...“ ili „netalentovani kreten“ ili „uštva“? Polako mi je postajalo jasno na koji način se poslati skrinovi ne uklapaju u spin koji dominira u prilogu.

Na red dolaze sagovornici „druge strane“ – Dušan Janić, potpredsednik NUNS-a i Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava. B92, naravno, nije odgovoran za njihove stavove, ali se ovi stavovi i te kako uklapaju u zloupotrebu na kakvu smo npr. navikli u listovima kao što su Blic ili Kurir. Dva sagovornika predstavljena su kao nekakva lica sa strane koja posmatraju iz pozicije koja nije umešana u čitav slučaj, kao navodni „nepristrasni analitičari“. Nijedan od izabranih sagovornika, međutim, ne može se smatrati nepristrasnim, jer sam oba lica naveo u svom tekstu „Izopačeni režim rada“ kao one koji su me više puta vređali i podsmevali mi se na tviteru.

Da bi skrenuo pažnju sa sopstvenih dela, Antonijević me je tako optužio da kao pojedinac vodim kampanju protiv određenih novinara, ne objašnjavajući pri tom kako uopšte pojedinac može voditi nešto što se zove kampanja, kada taj pojam obično podrazumeva grupu ljudi koja to čini. Dakle, kako je moguće da, kada to Antonijeviću i njemu sličnima odgovara, nečiji lični stav odjednom postane kampanja, a njihove uvrede "stavovi"? Ili kampanja samo znači to da ne prestajem da pišem o istim stvarima?

Dušan Janić naveo je još sramniji primer već dobro oprobane nunsovske podmetačine. Kao i njegov prethodnik, i on me je optužio da „pravim spiskove“, kao da je to samo po sebi neka stvar za osudu. Zaključujem: Čim spomenete više od jednog imena u svom tekstu i još ih nanižete naporedno, to se naziva „spiskom“. A vrlo dobro se zna na šta se misli kada se kaže „spisak“, pogotovo jer su me NUNS, Peščanik, Autonomija i ostali budućetuženi već jednom stavili u isti red sa Ivanom Ivanovićem i Radomirom Počučom, čiji su spiskovi bili više-manje otvoreni pozivi na linč. Ipak, Janić i Antonijević propuštaju da pojasne na koji način navođenje imena ljudi koji su me u prethodnom periodu izložili pravom linču na društvenim mrežama – iznoseći najprizemnije uvrede na moj račun – predstavlja poziv na njihov linč?

Opet nisam mogao da verujem kako spremno Janić zamenjuje teze kada tvrdi da nisam raspravljao o tome da li lica koja me vređaju postupaju po pravilima profesije. Pa upravo su čitavi „tomovi“ mojih tekstova posvećeni kritici njihove neprofesionalnosti i to svako ko je pročitao makar jedan zna vrlo dobro. Ovo što je ovde rečeno, povezujem, na nivou je svih onih koji mi šalju očajničke odgovore u neverici šta sam sve u stanju bez trunke zadrške da iznesem i koji smatraju da mogu elegantno da se izvuku ako nekome ko ceo sadržaj gradi na argumentima kažu da „nije naveo nijedan argument“. Jer upravo je po osnovu neprofesionalnosti i spomenut tviter zato što se na njemu novinari i javne ličnosti uopšte ponašaju kao da su odjednom sva pravila profesionalnosti potpuno suspendovana i, štaviše, nepoželjna.

Odlučio sam se da sastavim demanti na takav dezinformativni prilog B92. Napisao sam da smatram da činjenica da su postupili na takav način ukazuje na to da su i novinari bliski toj kući takođe umešani u kampanju i linč koji se vodi protiv mene, te da ih prećutno, ili čak i ne baš toliko prećutno, podržavaju. Napomenuo sam da ne bi bilo loše da svoje novinare edukuju o tome šta je osnova tužbe za uvredu, tj. za nanetu duševnu bol, kroz koju prolaze i moji roditelji, a šta tužbe za klevetu, koja više ne postoji. Posebno sam insistirao da se objave skrinovi koji su mi trenutno bili na raspolaganju i da time svojim čitaocima omoguće da sami ustanove da li su zaista u pitanju "stavovi" ili nešto sasvim drugo.

U trenutku dok sam to pisao, otkrio sam da su se već pojavile nove uvrede na moj račun samo zbog ovog priloga koji je B92 složio. Predsednik Nove stranke, Zoran Živković, pozdravio ga je istinskim „političkim stavom“ i kulturom po kojoj je postao široko poznat, napisavši: „Šta je to ištvankajić? To je ono što smrdi u bebinim pelenama.“ No, da je Živkoviću jezik već po navici brži od pameti svedoči i ne toliko poznata činjenica da se na jednom od stranačkih skupova hvalio sopstvenim krivičnim delima – kako je u mlađim danima iz voza u punoj brzini izbacio mladića samo iz razloga što je bio strani državljanin. On je prisutnim članovima svoje stranke, na večeri nakon javnog skupa, potvrdio čak i to da ne zna da li je taj mladić preživeo pad, ali da zna da sutradan o tome ništa nije pisalo u novinama.

Ovaj treći skrin sam naknadno takođe poslao B92. Na njemu, da ironija bude veća, iznad tvita predsednika Nove stranke stoji i poruka YUCOM-a da „svako ko je javna ličnost treba da podnosi određenu dozu kritike“. Zbog toga sam skrin poslao i Komitetu pravnika za ljudska prava uputivši im pitanje da li se Živkovićev tvit ubraja u „dozu kritike“ o kojoj govore, ali nikakav odgovor nisam dobio. Protivno zakonskim odredbama i profesionalnim standardima, medij B92 takođe nije objavio moj demanti.

(prethodno neobjavljeno, 04.09.2014.)

U kom svojstvu je pozvan Ištvan Kaić?

Na sednicu skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje o slobodi medija, koja bi trebalo da se održi sutra, pozvano je više od 100 novinara, urednika, predstavnika novinarskih i medijskih udruženja i medijskih stručnjaka.

Među pozvanima koji nemaju mnogo veze sa medijima nalazi se jedino Ištvan Kaić, koji se u javnosti predstavlja kao saradnik Instituta za javnu politiku, te nije jasno u kom svojstvu je njemu uručen poziv. Kaić je medijskoj javnosti poznat po pisanju tekstova o tome kako su tvrdnje o cenzuri izmišljene, a koji su sporadično objavljivani u medijima u formi autorskih tekstova i pisama čitalaca.

Predsednica Odbora za kulturu i medije Vesna Marjanović, inače predstavnica DS, ističe za Danas da nije poznato u kom svojstvu je pozvan Ištvan Kaić, ali da to ne sprečava njegovo prisustvo na sednici. Ona dodaje da je tražila od skupštinskih službi informacije o tome koga predstavljaju pojedine "zvanice", misleći na Ištvana Kaića, "koji nije novinar niti predstavlja neki medij", ali da te podatke nije dobila.

Vladimir Đukanović kao predstavnik SNS u ovom odboru kaže za Danas da je Kaić pozvan na sednicu o slobodi medija, jer je "autor više tekstova koji su bili zapaženi, kolumnista i analitičar, kojem su pojedini tekstovi bili zabranjeni jer nekome očigledno nisu odgovarali".

Nakon odbijanja poslanika vladajuće koalicije za zakazivanje javnog slušanja u Skupštini Srbije o medijskim slobodama i sednice Odbora za kulturu, poslanici naprednjaka podneli su potom zahtev za održavanje sednice odbora na koju bi se pozvali i predstavnici medija. Predsednica tog odbora Vesna Marjanović kaže da su poslanici SNS očigledno pomešali institute javnog slušanja i sednice Odbora, ali da je ona ipak zakazala tu sednicu i uputila pozive svim predstavnicima medija koji su bili predloženi.

SNS je dostavila spisak od tridesetak ljudi koje treba pozvati na sednicu Odbora za kulturu, na kojoj će se razgovarati o slobodi medija, cenzuri i autocenzuri. Na njihovom spisku su ministar kulture Ivan Tasovac, Aleksandar Vasić - TV Pink, Ivana Vučićević - Studio B, Nenad Lj. Stefanović - RTS, Milorad Vučelić - Pečat, Antonije Kovačević - Naše novine, Ratko Dmitrović - Večernje novosti, Ljiljana Smajlović - Politika, Zoran Panović i Dragoljub Petrović - Danas, Dragan Vučićević - Informer, Aleksandar Rodić - Kurir, Gradiša Katić - Afera, Veran Matić - B92, kao i predstavnici Srbija Danas, Kopernikusa, Tanjuga, Prve, UNS i NUNS, zaštitnik građana Saša Janković i Ištvan Kaić.

Kako Danas saznaje, juče su upućeni i pozivi sa predloženog spiska od 74 predstavnika medija koji je dostavila DS, a kojih nije bilo na spisku naprednjaka. Među njima su i Olja Bećković, Jugoslav Ćosić, Aleksandar Timofejev, Olivera Kovačević, Zoran Stanojević, Dragoljub Žarković, Antonela Riha, Vesna Mališić, Tanja Jordović, Danica Vučenić, Suzana Trninić, Jovanka Matić, Rodoljub Šabić, Dinko Gruhonjić, Đorđe Vukadinović, Dragan Bujošević, Ljubica Gojgić, Predrag Sarapa, Svetlana Lukić, Slaviša Lekić, kao i novinarka Danasa Lidija Valtner i kolumnistkinja Nataša Odalović.

Bećkovićeva očekuje šećernu vunu

Na pitanje Danasa da li će se odazvati pozivu za sednicu Odbora za kulturu i informisanje, autorka „Utiska nedelje“ Olja Bećković kaže da hoće ukoliko dobije „garancije da će se tom prilikom deliti šećerna vuna“. „To je jedino što nedostaje s obzirom na spisak pozvanih od strane vladajuće većine“, ističe Bećkovićeva za naš list.

(Bojan Cvejić, Danas, 04.11.2014.)

Odgovor povodom teksta objavljenog u listu „Danas“

Objavljeno na sajtovima UNS-a i NUNS-a koji su preneli referentni tekst, list "Danas" odbio je da objavi odgovor bez obrazloženja

Dnevni list „Danas“ 4. novembra objavio je tekst „U kom svojstvu je pozvan Ištvan Kaić?“ autora Bojana Cvejića koji ima za cilj da izmanipuliše i pogrešno informiše javnost. Budući da je na prethodnoj sednici Odbora za kulturu i informisanje raspravljano o slučajevima medijske blokade i odbijanja da se objave moji tekstovi u listovima „Danas“ i „Politika“, a koji su se ticali političke kampanje koju vodi Olja Bećković, Srpska napredna stranka stavila me je na spisak pozvanih za sednicu koja je zakazana za 6. novembar.

Ovu činjenicu novinar Bojan Cvejić, član upravnog odbora političko-kriminalnog kartela NUNS-CINS, najpoznatiji po zagovaranju cenzure i strahovitom obmanjivanju građana tokom majskih poplava, prećutao je kako bi pokušao da me diskvalifikuje kao autora, ali i kao saradnika Instituta za javnu politiku. On je takođe izneo neistinu i svesno lagao da su moji tekstovi o kampanji koja koristi motiv cenzure objavljivani u rubrici pisma čitalaca, jer je u toj rubrici objavljen samo tekst koji govori o srpskim zločinima na Kosovu, u Sarajevu i Srebrenici, i to pod direktnom naredbom Ljiljane Smajlović.

Informaciju o mom pozivu na sednicu Odbora Cvejić je dobio od predsednice Odbora i članice Demokratske stranke Vesne Marjanović koja je takođe obmanula javnost, tvrdeći da nije dobila odgovor na pitanje u kom svojstvu sam pozvan na sednicu, iako svaki poslanički klub ima legitimno pravo da na sednicu pozove koga želi. U telefonskom razgovoru 3. novembra njenoj sekretarici objasnio sam da istupam kao pojedinac kojem je sprečeno objavljivanje tekstova na temu Olje Bećković, kao i na temu najtežih krivičnih dela (ubistva ili pokušaja ubistva) kojima se hvalio da ih je izvršio Zoran Živković, predsednik Nove stranke i takođe član Odbora za kulturu i medije.

Smatram da je tekst koji je objavio list „Danas“ dokaz manipulacije i još jedan pokušaj u nizu da se moje ime defamira, a moje pojavljivanje na sednicu Odbora ispolitizuje i spreči. Za ovo nečasno delo skupštinskog tela koje bi trebalo da brine o kulturi i informisanju direktno je odgovorna predsednica Odbora Vesna Marjanović, a sa njom i Demokratska stranka i Nova stranka. Ovim je takođe dokazano da list „Danas“, preko lažno nezavisnih novinara kakav je Bojan Cvejić služi za plasiranje najgorih laži pod nalogom pomenute dve stranke. Zato obaveštavam sve pomenute da im pokušaj zastrašivanja i obmanjivanja nije uspeo.

Ištvan Kaić,
Saradnik Instituta za javnu politiku

(UNS, NUNS, 05.11.2014.)

Saopštenje za javnost Instituta za javnu politiku

Povodom sve učestalijih javnih prozivki i pokušaja javne diskreditacije Ištvana Kaića, kojom prilikom se tendenciozno pominje i Institut za javnu politiku, želimo da javnost obavestimo o sledećem.

Osnivači, članovi, zaposleni pa i saradnici Instituta za javnu politiku su slobodni u izražavanju svojih stavova i mišljenja. Tako i Ištvan Kaić, koji svojim stavovima ne zastupa stavove Instituta. Ištvan Kaić je mlad i obrazovan pripadnik akademske zajednice, koji ima pravo da javno izražava svoje stavove i u tome ima našu podršku.

Zato nam je apsolutno neprihvatljivo javno omalovažavanje kroz koje prolazi Ištvan Kaić, samo zato što se usudio da otvoreno, bez uvijanja raskrinka licemerje i laži medijskih klanova, koji decenijama drže pravo da kontrolišu medijsku scenu u Srbiji. Otud i zajedničko horsko osporavanje Ištvana Kaića u kome su se našli i predsednica Odbora za kulturu i informisanje Narodne Skupštine Republike Srbije Vesna Marjanović, novinar Danasa Bojan Cvejić, urednica Politike Ljiljana Smajlović i njoj slične osobe.

Iako je Ištvan Kaić svoj prvi tekst predao Politici kao diplomirani filozof i diplomirani ekonomista, urednica Politike je Ištvana potpisala kao saradnika našeg Instituta, samo da bi u obračunu, koji je preko Politike vodila sa udovicom bivšeg kolege, podigla ulog komunističkim stilom novinarstva, naučenim u Oslobođenju Pozderaca.

Ne znamo da li je urednici Politike sporan Ištvan Kaić ili Institut kojim se opsesivno bavi i sa kojim se obračunava preko stranica Politike verujući da je to njeno privatno glasilo, ali znamo šta je i njoj i njenim istomišljenicima problematično u pisanju Ištvana Kaića. Način na koji im Kaić, nazivajući stvari pravim imenom, skida maske i razgolićuje decenijski monopol i laži kojima kontrolišu medijsku scenu je način na koji ova interesna grupa nije navikla da dela. Zato je Kaić sporan kad ukaže na posledice po javni interes višegodišnjeg podsmevanja autorke Utiska nedelje vrednostima civilizovanih zajednica kojima navodno stremimo, pre svega demokratskih institucija, lične odgovornosti i tolerancije nacionalnih, verskih i kulturnih razlika. Institut ne spori pravo javnosti Srbije na Utisak nedelje, ali se u javnosti ćutalo o stavovima i ličnostima koje su te emisije često promovisale: relativizacija ratnih zločina i promocija zločinaca, pozivi na samoizolaciju, zaoštravanje nacionalnih i verskih odnosa i odnosa sa susedima, itd.

U tom nakaradno stvorenom zajedništvu nisu sporni samozvani analitičari, novinari i promoteri Zemunskog klana i glavni inspiratori ubistva Zorana Đinđića, ali je sporan Ištvan Kaić samo zato što o toj temi piše. Institut postavlja javno pitanje: zašto predstavnica stranke Zorana Đinđića u skupštinskom odboru radi to isto?

(Institut za javnu politiku, 07.11.2014.)

 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane