Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
„Cenzura u Srbiji“ (decembar 2013. – maj 2014.) Izvor: huffingtonpost.com
Facebook Twitter Google
21.01.2015 / Dosijei

„Cenzura u Srbiji“ (decembar 2013. – maj 2014.)

Deo I: Medijski projekat za rušenje ugleda vlasti

Medijska kampanja o navodnom postojanju cenzure, za koju se insinuira da je sprovodi Vlada Srbije, pregnantno traje već više od godinu dana. Za sve to vreme ni u jednom slučaju, a bilo ih je podosta, nije pronađen dokaz da je reč konkretno o cenzuri, a kamoli dokaz koji bi sa tim povezao nekog iz Vlade. Bez obzira na tu činjenicu, iz gotovo neshvatljivih razloga kampanja koja je nastala u medijima i dalje opstaje kao najvažnija strategija za napad, diskvalifikaciju i rušenje unutrašnjeg i međunarodnog ugleda aktuelne vlasti.

Kritika čistog novinarskog licemerja

Njena glavna crta sastoji se u tome što pripadnici jednih medija, po broju većinskih, paradoksalno tvrde da jedan manji broj drugih, ali navodno uticajnijih medija, cenzuriše svoj sadržaj i ne bavi se određenim temama, ili makar ne na „kritički“ način. Istovremeno, teme kojima se napadana grupa bavi, redovno se izlažu preziru i nazivaju tabloidnim i fabrikovanim. Da budemo precizni: ohrabreni podrškom političkih i para-medijskih organizacija NDNV i NUNS, mediji kao što su Danas, Blic, Vreme, NIN, Peščanik, Nova srpska politička misao, B92, Radio slobodna Evropa, Deutsche Welle, Autonomija, Pečat, Novi standard, Novi magazin, Alo, Nedeljnik, Naše novine, Al Jazeera Balkans, Akter, Tabloid, agencije Beta i Fonet i mnoga druga manje poznata glasila optužuju, insinuiraju ili rade na popularizaciji teme o navodnom postojanju cenzure vlasti u medijima Kurir, Informer, portalu E-novine, televiziji Pink, Javnom servisu, državnoj agenciji Tanjug, ili u medijima sa delimičnim državnim vlasništvom kao što su Politika i Večernje novosti. Čitava prva grupa medija tvrdi da cenzure ima, ali ne u njihovim medijima, već u grupi ovih drugih, dok druga grupa negira postojanje bilo kakve cenzure. Vremenom su se u kampanju zagovornika postojanja cenzure aktivno uključila i udruženja kao što su CINS, BIRN, delovi OSCE, SHARE fondacija, Ombudsman, Poverenik za informacije od javnog značaja, razne nevladine organizacije predvođene Kućom ljudskih prava, jednokratno-propagandni sajtovi i kvazi-portali niske posećenosti sa namenom da izmišljaju i šire afere protiv Vlade, kao i mnoštvo privatnih blogova.

Zato su se prve optužbe za cenzuru pojavile indirektno, bez ikakvog neposrednog uvida, samo kao reakcije na pozitivne stavove pojedinih medija prema političkoj klimi koja je nastupila nakon izbora u maju 2012. godine. Ovi pozitivni stavovi odnosili su se pre svega na najavu kraja monopola koji je sistem kompanija u vlasništvu Dragana Đilasa držao u sferi oglašavanja i time bitno uticao na finansijsku i informativnu zavisnost medija. Optimizam je dolazio upravo iz medija koji su trpeli najveći linč jer nisu želeli da se povinuju cenzuri informacija, koju je uz pomoć ovakvih poluga tokom osam godina vladavine demonstrirao bivši predsednik Srbije Boris Tadić.

Koliko je činjenica o pritiscima na medije koje je vršila Demokratska stranka morala biti čuvana kao najstroža tajna, svedoči baš to što će ova saznanja isplivati u regularne tokove medija tek od trenutka kada to bude dobrodošlo da posluži za napade po istom modelu, ali ovoga puta na SNS, tj. Vladu Srbije i to od svih onih koji su tu „puzajuću cenzuru“ u tajnosti svih ovih godina morali da celivaju. Ti novinari i urednici podjednako su učestvovali u njoj i prihvatali je kao sasvim normalnu stvar, budući da je dolazila od njihovih političkih mentora i ključnih finansijera. BIRN je u tu svrhu tek krajem marta ove godine obelodanio istraživanje i to baš uoči perioda kada je kampanja o postojanju cenzure dostigla svoj klimaks, potvrđujući sve ono o čemu su uglavnom samo E-novine pisale još pre nekoliko godina. Sada je to pokušao sa jasnom tendencijom da, ne samo težište nego i ulogu koju je u vremenu pre majskih izbora imala Đilasova kompanija „Direct Media“ izmesti u neke krugove ljudi bliskih SNS-u i Aleksandru Vučiću, bezuspešno pokušavajući da dokaže tezu unapred postavljenu na osnovu političkih insinuacija i ne baš toliko kredibilnih čaršijskih priča.

Utoliko postaje jasnije i fascinira sa kojom su preciznošću današnji zagovornici postojanja cenzure u stanju da opišu načine na koje se ona implementira, javno autoprojektujući na neke druge medije sopstvena iskustva, tj. ono korupcijsko vreme i mehanizme cenzure o kojima su godinama unazad principijelno ćutali. Gordana Suša iz RRA će se u tom smislu prisetiti vremena kohabitacije sa cenzurom: „Kroz neformalni razgovor na nekom ručku ili kafici izaslanik vlasti, uvek u ime glavnog, ’preporuči’ šta da se objavi ili ne, pomene temu koja je poželjna, da ekskluzivnu informaciju, koju, gle čuda, objave svi mediji citirajući se međusobno.“

Ovako pak Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a za BIRN opisuje postupak vršenja pritiska na medije: „Mediji, umesto da se bore protiv korupcije, postali su deo koruptivnog lanca – javno preduzeće zaključi ugovor sa marketinškom agencijom, a ova kupuje prostor na nekom mediju, i tako ste zaštitili svoje interese u tom mediju, to su politički, a ne ekonomski interesi. Prostor za zloupotrebu mnogo je veći u javnim preduzećima, ali agencije mogu da manipulišu i na privatnom tržištu. Agencije na osnovu istraživanja nude prostor i vreme na raznim televizijama, a kada imate na desetine sličnih medija, tu mogu da odlučuju nijanse. To je ono što plaši urednike, jer oni znaju da kada pišu protiv DS-a, da će se Đilas odlučiti za drugi medij.“

O licemerju koje je ovde po sredi nešto će reći i Bojana Lekić: „O pritiscima na medije iz vremena Borisa Tadića mogu da govorim samo na osnovu onog što čujem u medijima i to sada kada on više nije na vlasti. U njegovo vreme niko o tome nije ni pisnuo. A pravo da vam kažem, kad čujem ko mu je bio zadužen za te pritiske, mislim da svi ’pritisnuti’, umesto što danas kukaju, treba da se pokriju ušima.“

Danas je o ovakvim stvarima konačno dozvoljeno govoriti, ali samo ukoliko se scenario upotrebi kao opšte pravilo koje se, uprkos tome što je obeležilo neka druga prošla vremena, redovno spočitava aktuelnoj vlasti. Međutim, ako je sada isto kao i tada, kako je moguće da se čitava ova kampanja zasniva na optužbama jedne ranije privilegovane grupe medija na račun drugih, ne svedočeći pri tome ni o kakvim tragovima cenzure u sopstvenim redakcijama, uprkos opštepoznatom statusu miljenika vlasti u vreme Borisa Tadića? Zašto su prisustvo svih oblika cenzure u svojim kućama za tili čas danas spremni da odbace Zoran Panović, Dragoljub Žarković, Milan Ćulibrk, Svetlana Lukić, Veljko Lalić, Milorad Vučelić, Veran Matić, Nadežda Gaće, Đorđe Vukadinović, Nedim Sejdinović, Željko Cvijanović i ostali glavni urednici medija iz prve grupe, dok su istovremeno iz „izvesnih razloga“ ubeđeni da ona neometano opstaje u tamo nekim drugim medijima? Kako to da nijedan od tih iz prve grupe medija ne navodi ni jedan jedini slučaj da mu je zbog tema o kojima je pisao, konkretno uskraćen neki aranžman vezan za prostor oglašavanja od promene vlasti 2012. godine naovamo?

Zašto je uveden termin autocenzura

Pošto se smatra da urednici, ali samo one druge grupe medija, nastupaju po inerciji, termin koji je za ove prilike posuđen da bi se opisao fenomen koji nije ništa drugo nego puka autoprojektivna pretpostavka glasi autocenzura i obavezno se odnosi na ono što je Obradović opisao – makar na strah od nepoštovanja nepisanih pravila. Ujedno, autocenzura kao takva uspostavlja multipraktičnu namenu za čije postojanje nije moguće – a stoga – nije ni potrebno utvrditi bilo kakav čvrst dokaz. Zbog njihovog sopstvenog pedigrea, za grupu medijskih radnika koji danas optužuju vlast za pritiske ona se naprosto podrazumeva, a njeno prisustvo načelno se etablira kao svakodnevica. Ta svakodnevica anticipira nekakvu stalnu ugroženost novinara od „perfidnih pritisaka“ vlasti. No, budući da se novinari na koje ciljaju uopšte ne izjašnjavaju kao ugroženi, već su o njihovoj navodnoj ugroženosti isprovocirani da govore upravo oni koji tako nešto tvrde za druge, postavlja se pitanje šta od početka izaziva jedan takav kompulzivni gest, ili drugim rečima, ko je u tom slučaju zaista ugrožen i zbog čega?

Odgovor na ovo pitanje dao je Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV-a i producent sajta Autonomija, još jula meseca prošle godine kada se na sledeći način obratio Petru Lukoviću, glavnom uredniku E-novina i nekadašnjem beogradskom dopisniku hrvatskog glasila Feral Tribune: „Hrvati su barem imali sreće, Feral je časno propao, a Dežul, Viktor i Lucić se nisu kurvali sa avetima iz prošlosti, da bi – tobož – obezbedili opstanak lista. Bolje je i časno propasti, nego na ovakav način trajati, kao što traju pojedini nekadašnji ’svetionici slobode medija’ u Srbiji.“

Ono što tera Gruhonjića da se ovako izrazi nalazi se u pasusu iznad gde te druge medije, koje optužuje za cenzuru, naziva medijima koji „spinuju i lobotomiraju ovdašnje ’javno mnjenje’ (...) sa ciljem da se zaborav uspostavi kao vrhunsko načelo ovdašnje politike“. To je pravi izvor frustracije – svest da se zbog stava kakav je zauzeo prema majskim događajima iz 2012. godine, tj. njihovog očiglednog negiranja i neprihvatanja, neminovno ponovo dospeva na marginu javnog mnjenja, iz čega automatski proizilazi i osećaj ugroženosti: „Svako ko se ne uklapa u taj model bivstvovanja, pisanja i izveštavanja, biva momentalno označen kao nova vrsta izdajnika. Svako ko se usudi da se kritički osvrće na izjave naših današnjih ’velikana’, a ne da ih samo poput megafona prenosi, biva ekskomuniciran. Svako kome se gadi kada Vučić citira Vebera a naročito Konstantinovića, biva momentalno označen kao simpatizer nesrećnog Borisa Tadića i trule mu Demokratske stranke.“

Da bi se zauzela još kakva-takva pozicija na toj fatalističkoj margini, potrebno je sebe i svoj stav proglasiti „kritičkim“, a sve ostalo nekritičkim, povladljivim ili u ovom slučaju „kurvinskim“. Kritički sad znači ’pisati i govoriti protiv vlasti’ ili popularno rečeno ’kritikovati vlast’. Međutim, to ni izbliza ne pokriva značenje reči kritika, makar ne ono poznato od Kanta naovamo. Zapravo, prava kritika se uopšte ni ne odnosi na stav da li smo za ili protiv nečega, već zavisi od samog njenog sadržaja. Ukoliko naš, vremenom unapred pripremljeni i uhranjeni, stav prema određenim fenomenima počne da determinira svaki budući sadržaj našeg izražavanja, kritika se postepeno gubi, bilo da smo za ili protiv, i prelazi u ono što zovemo pamfletizam ili kritizerstvo. Ali ukoliko s vremena na vreme dozvolimo da tek sadržaj iskristališe i izgradi naš stav prema određenoj pojavi u vremenu, gde stav za ili protiv sam po sebi postaje potpuno irelevantan, onda je to teren gde se teži kritici.

Gruhonjić, čije izjave ili tekstovi od promene vlasti pre dve godine nikako ne uspevaju da prebace balast u sadržaj, nego počivaju na zamrznutim stavovima i živim stereotipima, imunim na događanja u spoljnjem svetu ima, dakle, veoma jake razloge da se oseća ugroženim. On postaje figura koja konstantno ima problem da razume ono što primećuje da većina drugih sa lakoćom savladava. Da bi se prividno otklonio ovaj unutrašnji konflikt i razumeli ljudi van sopstvenog uskog kruga istomišljenika, neophodno je za te druge reći da su pod autocenzurom, tj. da ne rade u skladu sa svojim stavovima i ubeđenjima, već zato što su primorani i nemaju drugog izbora. To je izlaz uz pomoć kojeg u glavi sve postaje jasno i jednostavno. Iz takvih razloga je danas bitnije nego ikad proglasiti novinare ugroženom vrstom i alarmirati sveopšte stanje cenzure uzrokovano finansijskom zavisnošću, bez obzira na to što takva situacija datira iz nekog drugog vremena. Jer samo još to sprečava da se sve veće jadikovke za ’pravom na slobodu izražavanja’ ne prikažu kao najobičniji izgovor za neprofesionalizam, primitivizam i višegodišnje srozavanje sopstvene struke. Jer zaista, šta se sa Gruhonjićem i sličnima njemu dešava ako Luković i E-novine ne pišu to što pišu i ne objavljuju to što objavljuju zato što moraju nego zato što baš tako misle i žele? Odgovor je jasan: Tada ceo sistem odbrane pada u vodu.

Sprdanje sa kritikom

Naslanjajući se na tu logiku, Danica Vučenić predstavlja novinare kao nekakve nevine „advokate svoje publike“ koji postavljaju pitanja „u ime publike“ i tako štite javni interes – u stvari jasno pojačavajući sopstveni pečat ugroženosti i straha koliko je to što radi i što je radila svih ovih godina u novinarstvu validno za vreme u kojem živi danas. Dok, za razliku od nje, Gordana Suša priznaje da su novinari kreatori javnog mnjenja, pa time i da se u svakoj obradi i prezentaciji podataka već sadrži doza manipulacije koja je u srži ove profesije, te da samim tim ne postoji ni imanentno stanje objektivnog novinarstva, Vučenić se izgovara na jedan potpuno izokrenuti princip. Ona ulogu novinara vidi samo u svojstvu pukog ’glasa naroda’, koji tobože van uticaja svega što se prima iz medija idealno egzistira tamo negde među građanima. Novinare pak doživljava kao proste medijume, čiji je posao da jednostavno pokupe ono što se tamo već nalazi, da bi na taj način ispali samo nevini prenosioci onoga što čuju ’u narodu’ i to neometano mogli da rašire u etar. Po takvom ubeđenju novinari nisu odgovorni niti za istinitost informacija, niti imaju bilo šta sa načinom prezentiranja podataka, a pri tom i dalje veruju da se bave novinarstvom.

Međutim, upravo u ovakvom stavu leži glavni uzrok derogiranja novinarstva u Srbiji i paravan koji zakriva lažnu ugroženost, profesionalnu slabost i opšte nesnalaženje u prostoru i vremenu. Svesna manipulativne moći novinara, umesto da se suoči, ukroti je, balansira njome i time pokuša da održi profesionalan odnos prema poslu, Vučenić se, kao i mnogi drugi sa njom zajedno, nimalo slučajno po svaku cenu trudi da tu moć u javnosti prikrije. Time onda biva prinuđena da još više manipuliše ulogom ugroženog i zloupotrebljava moć novinara koju je isprva pokušala da sakrije. Sve ovo, kao i kod Gruhonjića, uslovljeno je što čistim licemerjem, što opštim nerazumevanjem prilika oko sebe, koje konačno bacaju svetlo i na slepu mrlju tzv. „novinarskih veličina“.

Usled toga je formiran dominantan trend u srpskom novinarstvu koji podrazumeva stilsko dodvoravanje istom tom „publikumu“, pa su najpopularniji i najomiljeniji novinari i kolumnisti postali upravo oni koji umeju da pišu ’jezikom naroda’, što je za posledicu iznedrilo izražavanje čaršijskog i kafanskog „kvaliteta“. Na ceni takvih priloga su vrcavost, dovitljivost, cinizam, prostodušnost, naklapanja, glasine, ko se na čiji račun bolje „zeza“, ko će kome bolje da podvali, dok se ozbiljan ton i količina stvarnih argumenata potpuno zaobilazi i smatra „dosadnim“. Zato se najčešće, baš putem takvih priloga, pribegava napadima na Vladu Srbije, jer pružaju em elegantan način da se palanačko pljuckanje sa visine proglasi „kritičkim“, em se relativno dobro primaju u narodu koji bi trebalo da zaigra na kartu sopstvenih osobina, navika i afiniteteta prema onome što mu već zvuči uverljivo i navuče se protiv zajedničkog neprijatelja. Samo neki među reprezentima takvog stila javne komunikacije jesu novinari Dragoljub Petrović (Danas), Dragan Todorović (Vreme i Blic), Dragoljub Žarković, Miloš Vasić, Stojan Drčelić (Nedeljnik), Mihajlo Medenica (Nedeljnik), ali i neki istaknuti intelektualci prošlog veka poput Svetislava Basare i Vesne Pešić. Treba naglasiti da svi oni istovremeno preziru ono što nazivaju „tabloidizacijom“ verujući da su iznad toga.

Tako će Miloš Vasić pravdati razloge za svoje profesionalno postojanje i delovanje u neverovatnoj tvrdnji da sama činjenica da vlast ima „mnogo više vlasti nego što joj razumno treba“, da ima „više nego dovoljnu skupštinsku većinu“, da ima „sve više nespornih lokalnih vlasti“ upravo tako nešto i traži. Dragoljub Petrović će bez imalo oklevanja staviti znak jednakosti između značenja reči „kritikovati“ i „sprdati se“ i tako za tili čas izrasti u paradigmu celokupne „kritičke“ javnosti, bilo da je gost kod Milomira Marića u „Ćirilici“ ili kod Zorana Kesića u „24 minuta“. Kritika danas u Srbiji ne znači ništa drugo nego sprdnju – kvazi-satiričnu, vulgarnu, podsmešljivu, karikiranu, malicioznu, zavidnu, prostačku, nisku, kakvu god – samo da bi se zamaskirala činjenica da jasnih argumenata nema i podgrevala iluzija da je glupost manje vidljiva od „humora“.

No, zbog toga što je bazirana isključivo na takvim literarnim „vrednostima“, ova forma neminovno na kraju rezultira u potcenjivanju svog „publikuma“. Umesto da se „glup narod“ primi na malodušnosti koje mu se serviraju u vidu neke njegove integralne sklonosti, dešava se to da upravo oni novinari koji mu po svaku cenu šalju takvu poruku vrlo brzo postaju razotkriveni kao autodekadentni, samodestruktivni i idejno impotentni. Kao jadniji od ’naroda’ kojem se obraćaju, jer se zapravo od novinara ni ne očekuje da mu povlađuju tako što će mu vređati inteligenciju i praviti se da, kao u „advokaciji“ o kojoj govori Danica Vučenić, ne manipulišu i samo nevino prenose „volju naroda“.

Iako Vučenić načelno ohrabruje kritiku rada novinara i smatra je neophodnom, u praksi se pokazuje da čitave novinarske strukture i njihova političko-pokroviteljska udruženja veoma burno reaguju na svaku kritiku kada joj se na meti nađe neki novinar. Tada se kritika promptno naziva napadom na ’slobodu izražavanja’ i umesto da se razume kao kritika, biva označena kao „prozivanje“. Ispostavlja se da je ovo „prozivanje“, u smislu sujete, nešto najgore što se može uraditi novinaru (ili kvazi-intelektualcu), pa se u odbranu odmah otvaraju kišobrani iz devedesetih i „prozivka“ već sledećeg momenta postaje progon, a navedena imena novinara – spiskovi. Linija fronta borbe protiv vlasti mora pripadati njima, dok linija iza, sa koje bi se kritikovao njihov pristup u toj borbi, nije dozvoljena i automatski se tumači kao odgovor vlasti preko nekog ko je potkupljen. Ovaj oblik panike kojem pribegavaju bratska udruženja po „krvi i časti“ iz devedesetih NDNV, NUNS i njihovi članovi najbolji je dokaz da su te strukture danas u žestokoj krizi identiteta. Razlog njihovog osećaja ugroženosti nije nikakva opasnost od cenzure, nego briga svakog novinara pojedinačno o pitanju svih pitanja: Na čemu se uopšte zasniva moja novinarska profesija ako je sve što umem da pružim najčešće samo puki kriticizam i sprdanje?

Deo II: Napad klonova

Pitanje cenzure u medijima danas služi da bi se na sve moguće načine izbeglo pitanje profesionalnosti novinara, da bi se neodgovorna novinarska praksa pošto-poto očuvala i izuzela iz procesa reforme društva. Svako novinarstvo koje ima za predmet da kritikuje proces reformi, a sâmo nastoji da oko sebe podigne zid izolacije, ne spada uopšte u novinarstvo. Budući da su procesi reformi medija uzeli maha i uslovili da površinski napon po izolaciju postane kritičan, zid se najednom pretvorio u mehur od sapunice. Zato je neophodno bilo preduzeti mere drastičnije nego ikada ranije, a pod plaštom što većeg širenja medijskog projekta postojanja cenzure.

Pojačana ugroženost dosadašnjeg načina rada u novinarstvu dovela je do još veće ekstremizacije medija koji su se u tom smislu osetili prozvanim. U jednom trenutku postalo je osetno deficitarno i neplodno pričati napamet o cenzuri samo u tamo nekim drugim medijima i čitavu žalopojku svesti na sopstvena iskustva iz prethodnog političkog perioda. Sa praznih priča prešlo se na aktivnu fabrikaciju neistina i poluistina i to, tehnički gledano, na sledeći način.

Neki medij objavi, prenese sa društvenih mreža, ili sam kreira informaciju sumnjive verodostojnosti – obično u vezi nekog službenika Vlade ili partijskog člana kako bi ga optužio, ili pak nekog iz nevladinog sektora kako bi ga prikazao kao žrtvu državnog terora. Zatim se isti medij požali zašto neko nije ili je vrlo malo medija, koji to nisu učinili iz pristojnosti prema profesiji, prenelo tu iskonstruisanu i jasno tendencioznu informaciju, samo da bi na osnovu toga dobio „argument“ da ih napadne i optuži za cenzuru. Oni mediji, pak, koji su sa zadovoljstvom preneli isfabrikovanu laž ili poluistinu – a koji druge istovremeno optužuju za puko prenošenje „nekritičkih“ agencijskih vesti – ili intelektualci koji svoju građu crpe iz upravo takvih medija, dobijaju time i bonus temu da spekulišu o razlozima zašto vest nije mogla da se probije do nekih drugih. Tako se početna „vest“ pretvara u sasvim nešto drugo i dobija svoj spiralni životni ciklus u kojem obitava i kumulativnim efektom, kao grudva snega, počinje da se kotrlja i eksploatiše zajedno sa nizom ostalih, na sličan način nastalih slučajeva.

Pošto je svaki takav prilog, gotovo po pravilu, usmeren protiv aktuelne vlasti i države, njegovo neobjavljivanje u nekom drugom mediju postaje jedini bitan fakt, pa se svaki mogući razlog zbog kojeg nije prenet uliva u „dokaz“ da iza svega stoji vlast koja na taj način sprovodi cenzuru, ili je makar odgovorna za redakcijsku, „meku“, autocenzuru. Kako se jasno vidi, ovde značenje reči autocenzura smera da potpuno poklopi i unapred spreči pitanje autonomnosti odluke urednika i uređivačke politike medija, sa ciljem da se čitav sadržaj i neprofesionalni kvalitet priloga smetne s uma. Na ovaj način se danas, eksproprijacijom sećanja na vreme devedesetih, stvara lažna slika o nekakvim malim i nejakim, ali „slobodnim“ demokratskim glasilima, portalima i blogovima koji se bore protiv zle sile države i njenog autoritarnog vladara.

Drugi vid diverzije je još agresivniji i ne zaustavlja se samo na fabrikaciji priloga, već fabrikuje i čitav „cenzorski“ slučaj oko njega i to tako što se prilog prvo pojavi, da bi se zatim proglasio njegov misteriozan nestanak sa sajta koji ga je objavio ili onog koji ga je preneo. Tako napad postaje manje zavisan od reakcije drugih medija jer se osnovana sumnja za cenzuru sada drži u sopstvenim rukama i njome manipuliše. „Misteriozni nestanak“ više je vezan za već podgrejanu atmosferu cenzure u javnosti koju vlasti navodno vrše, te je dovoljno da prilog nestane iz „tehničkih razloga“ da bi se ipak stvorio efekat podjednak onome kao kad bi ga neko pod nalogom vlasti namerno uklonio. Nakon toga prilog se stihijski širi i bez posebne koordinacije biva postovan širom interneta sa etiketom „cenzurisani tekst“, čime postaje „najdirektniji dokaz“ da vlasti gube bitku sa sajber zajednicom koja joj je osujetila namere. Opasnost ovih diverzija leži upravo u tome što ne moraju biti do kraja nužno ni isplanirane, niti naročito organizovane i sinronizovane, budući da već postoji dobar deo medijske i veb logistike koji je u identičnom raspoloženju i jedva čeka da se nadoveže. Štaviše, njihov efekat je utoliko veći ukoliko više ljudi bez razmišljanja zaista iskreno poveruje da je reč o prilogu koji je cenzurisala vlast i pod tim utiskom doprinese njegovom širenju, deleći ga na društvenim mrežama.

Ova stihija konačno biva isprofilisana kao hajka na Vladu Srbije, na tzv. diktatorski režim jer je rulja ubeđena da raspolaže nepobitnim argumentima za njegovu smenu. Pošto je najmanje bitan sadržaj priloga, a isti nema ništa drugo za cilj nego funkcionalnu demonstraciju „cenzure“, u hajku su pozvane da se uključe ideološki potpuno nespojive grupacije koje u ovoj akciji i za ove potrebe postaju jedne drugima partneri i pomagači u obostranoj koristi. U tom širokom frontu, zakleti „građanisti“ teže tome da se aktuelnoj Vladi naruši međunarodni ugled i da zbog navodne cenzure bude proglašena nedemokratskom. Tako se pokušava napraviti atmosfera da Vlada nema kredibilitet da vodi pregovore za priključenje EU, i da bi za završetak tog posla morala biti izabrana neka druga, podobnija vlast. Okorelim „nacionalistima“ takođe odgovara odugovlačenje, sabotaže i konačno potpuni prekid pregovora uz identičan cilj rušenja Vlade. I za jedne i za druge imperativno je, dakle, da ova Vlada mora pasti, a nakon toga će opet svako na svoju stranu.

U besprizornoj političkoj borbi, manipulacija pojmom cenzure se pokazala višestruko podobnim sredstvom za stvaranje simulakruma, jer se metodom ne baš naročito slobodnih asocijacija idealno uklapa u instrument ministra informisanja sa kraja devedesetih, koji je danas na čelu vlasti. Na delu je neka vrsta savršene osvete zbog karaktera njegove prošlosti, sa takođe jasnom agitatorskom primesom – potreba za retalijacijom i emotivnim namirenjem ponovo treba da pređe preko grbače i strpljenja svih građana Srbije. Ono što se smatra da pojedinim grupama svojevremeno nije pošlo za rukom zbog nesprovođenja zakona o lustraciji, sada pokušava da se nadoknadi u formi veoma sličnoj Bodrijarovom savršenom zločinu.

Ipak, većina diverzija vraća se kao bumerang nazad onima koji su ih lansirali, što marginu razgaljuje još više, terajući je da bude ekstremnija i da sve manje bira sredstva za postizanje cilja. Prikazaćemo najrelevantnije epizode ove progresije zajedno sa njihovim učesnicima; od prvog čvorišta koje čine diverzije uglavnom prvog tipa, tj. slučajevi Vučićevog venčanja, prestanka emitovanja radio emisije „Mentalno razgibavanje“ na B92, ćerke guvernera NBS Jorgovanke Tabaković, novinarke sajta Balkanist, i sve vezano za epizodu „Feketić“, pa preko stalnog medijskog podgrevanja atmosfere u javnosti i slučaja „Škoro“, zaključno sa drugim čvorištem u kojem preovlađuju diverzije drugog tipa, tj. slučajevima „uklonjenih“ tekstova za vreme trajanja vanredne situacije zbog poplava.

Mi, gerilci i bombaši-samoubice

Prvo čvorište izuzetno visoke koncentracije diverzija počinje negde od decembra 2013. i traje do februara 2014. godine. U emisiji „Mentalno razgibavanje“ od 4. oktobra, čiji se autori Darko Mitrović i Marko Stepanović reklamiraju kao „bezobrazni“ voditelji koji verno prenose ono što se „priča po beogradskoj čaršiji“, emitovane su premontirane vesti sa RTS-a, među kojima i vest da je Vlada Srbije „na današnjoj sednici razrešila predsednika Nikolića koji je bivšem vladiki Vasiliju Kačavendi podvodio dečake". Početkom decembra zbog toga je reagovala RRA objašnjavajući da se taj postupak ni u kom slučaju ne može smatrati ironijom, humorom ili satirom. NUNS se potom oglašava i optužuje RRA da ima „cenzorske ambicije“, braneći uređivačku politiku autora emisije uz konstataciju da je to udruženje iznenađeno što ovo telo reaguje baš u ovom, a nije u mnogim drugim slučajevima. Dinko Gruhonjić, po pravilu agresivniji od Vukašina Obradovića, će ispred NDNV-a takođe ponoviti zadnji „argument“, izbegavajući kao i NUNS da komentariše eventualnu neprofesionalnost autora, i optužiti RRA da se tim saopštenjem „dodvorava vlastima“.

Uz sve neodmerenije i neukusnije šale autora emisije na račun pojedinaca iz vlasti, ali i otvorene rasističke ispade, „Mentalno razgibavanje“ najpre biva krajem decembra suspendovano zbog predstojećih praznika, a mesec dana kasnije stiže obaveštenje da su se autori sporazumno razišli sa kućom B92. Autori, budući da afirmišu čaršijski mentalitet, u međuvremenu su za ishod situacije optuživali vlast, da bi na posletku odlučili da je B92 kriva za autocenzuru, ubeđeni da nije odolela političkim pritiscima. Odmah se pojavljuju brojni audio klipovi na internetu pod nazivima poput „emisija zbog koje je SNS ukinuo ’Mentalno razgibavanje’“, NUNS i NDNV proglašavaju cenzuru na delu, ne obazirući se istovremeno na saopštenje kuće B92 koja je negirala svaki uticaj vlasti i objavila da su u pitanju razlozi interne prirode i profesionalnih odluka te kuće: „Sadržaj naših emisija nije za javnu debatu.“ Dvostruki aršini novinarskih udruženja isplivali su na videlo: urednička sloboda? – da, ali u ovom slučaju samo za autore, ne i za sam medij. Istovremeno, jasnije nego ikad ranije započinje trend opravdavanja neprofesionalizma, neodgovornosti, nepristojnosti, šunda i neukusa ukoliko su usmereni da napadaju vlast; prilozi tog tipa počinju da se zovu „kritičkim“, šta je zaista u njihovom sadržaju postaje manje bitno, a osnovna delatnost građanskog novinarstva postaje širenje glasina, a ne proverljivih informacija. Autori „Mentalnog razgibavanja“ – koji su se između ostalog u jednoj od emisija sprdali i na račun zdravstvenog stanja Ksenije Vučić – svoju su emisiju u oproštajnom pismu nazvali „glasom naroda“, verujući da na taj način opravdavaju sopstvene osobine i postupke.

Negde u tom periodu na društvenim mrežama pojavljuje se podatak da se Vučić u kratkom roku razveo i ponovo oženio, koji „Mentalno razgibavanje“ obilato eksploatiše. Dragoljubu Žarkoviću, uredniku nedeljnika Vreme, u mesecima koji dolaze ovo će biti omiljena tema i krunski dokaz za postojanje cenzure u Srbiji: „Autocenzuru teško je dokazati, ali postoji gomila primera, kao recimo primer kad se Aleksandar Vučić oženio a to niko nije smeo da objavi, niko nije procenio da je to vest od javnog interesa.“ Od kakvog je „javnog interesa“ takva informacija i kome bi ona toliko značila, Žarković nije želeo da pojašnjava, kao ni činjenicu zbog čega je njemu, vatrenom borcu protiv tabloida, odjednom toliko stalo da se objavi podatak koji očigledno spada u tabloidni, a ne u domen ozbiljnih medija. Na ovu licemernu insinuaciju o cenzuri odgovorio mu je Dragan J. Vučićević: „Da objasnim, jednom zasvagda - zašto Informer nije objavio da se Vučić razveo i oženio? Iz istog razloga iz kog nismo pisali o izrazito bogatom vanbračnom životu Borisa Tadića. Odnosno, iz istog razloga iz kog nismo pisali o društveno-političkim promenama u krevetu Olivere Kovačević... To, gospodo samozvane novinarske moralno-političke sudije, nije autocenzura. To je odluka, to je princip koji važi za sve i za svakoga. Ali, vi to – tako puni zlobe, zavisti i mržnje, tako ozlojeđeni zbog propasti sistema u kome ste više od decenije bili saučesnici u zločinu – ne možete da razumete.“

U gugl pretrazi na upit „oženio se političar“ može se ustanoviti da vesti ove vrste i nisu naročito ustaljene, za razliku od venčanja estradnih ličnosti; poslednji trag datira iz 2011. godine i vezan je za ženidbu visokog funkcionera DSS Miloša Aligrudića sa nekadašnjom novinarkom, koji je objavio tabloid Blic. Bez obzira na to, Žarkoviću će, kao prototipu novoformiranog „građanskog“ novinara gladnog svakog neukusa, na osnovu činjenice da „vest“ nije mogao da pročita nigde osim na društvenim mrežama biti dovoljno da zaključi: „Dogodilo se da je nekom cenzorskom rukom naloženo da se to ne piše, ili su mediji procenili da se to Vučiću ne bi dopalo.“ Gordana Suša je tokom serije predavanja nazvanih „Blicova škola novinarstva“, a koja su imala za cilj etabliranje propagande o postojanju cenzure i tzv. tabloidizaciji Srbije, takođe rekla kako je uverena da nema te firme ili institucije u kojoj Aleksandar Vučić nema bar jednog doušnika. „Njegova dugačka ruka svuda je uplela prste“, izjavila je ona novoradikalskim jezikom Vesne Pešić. Udovoljavajući Žarkoviću, ovaj list koji već dugo vremena pokušava da se prikaže kao alternativa tabloidima, iako je javna tajna da je čista kopija poznatog britanskog tabloida Dejli Mejl, objavljuje 29. aprila vest o smrti Vučićeve bebe i zavodi je u rubriku „politika“. Kakve veze pak ova „vest“ ima sa javnim interesom ili sa „politikom“, Blic, po ugledu na Žarkovića, takođe nije objasnio – ali je zato jasno stavio do znanja čitalaštvu koji je stepen bizarnog zagađenja na ceni kako medij u Srbiji danas slučajno ne bi bio optužen da stoji na putu ’slobodi izražavanja’.

Istog decembra Blic fabrikuje jednu od poluinformacija čiji će nivo privlačnosti ubuduće označiti tipičnu hranu za sve one visoke intelektualce koji sebe nazivaju najvećim „kritičarima vlasti“ – slučaj Vučićevog famoznog razbijanja brave. „Verodostojna“ podloga za čitav tekst je sledeća rečenica: „Novinar Blica pratio je ovaj događaj iz susedne kancelarije kada mu je pažnju privukla velika buka i galama na drugom spratu Vlade Srbije.“ Portal Peščanik, poodavno u stanju presahnuća od visoko intelektualnih tema, specijalizuje se za seriju tekstova gde od ove i sličnih tabloidnih vesti pokušava da kroz intelektualizam napravi sušto ozbiljnu opasnost po demokratiju. Temperament budućeg premijera tako postaje glavni argument za ono što će se na ovom i sličnim vidno ekstremističkim sajtovima nazivati šešeljizmom, pa čak i hitlerizmom (Vesna Pešić), obraćajući se odjednom i onima koji na izborima ne glasaju ni za čiju politiku već za lične osobine pojedinaca. Peščanik postaje slepi preuzimač svega podobnog protiv Vučića što proizvode Danas, Blic, Vreme, NIN, ali i razni anonimni blogovi željni afirmacije, i počinje da služi za alarmiranje mnjenja po prećutno tabloidnoj osnovi. Direktna veza ovog portala do parlamenta je Nova stranka Zorana Živkovića, koja danas po retorici i metodama političkog delovanja predstavlja najekstremniju grupaciju u zakonodavnom organu vlasti i koja je, uz blagoslov Demokratske stranke, zadužena da sve neproverene „male priče“ sa društvenih mreža pompezno prikaže kao velike i bitne.

Jedna od tih „malih priča“ došla je sa bloga Balkanist, čiji su osnivači američka novinarka Lili Linč i Srećko Šekeljić, bivši službenik u kabinetu Borisa Tadića, i vatreni zagovornik postojanja cenzure na blogu B92. Balkanist je insinuirao slučaj represije sa ciljem da se domaćoj javnosti, ali pre svega međunarodnim organizacijama, Linč prikaže kao žrtva policijske torture, tj. diktatorskog režima bivšeg ministra informisanja koji proganja i preti „slobodnim“ novinarima. Novinarka je u noći 20. januara ove godine na svom tviter nalogu napisala da su joj dva policajca upala u spavaću sobu i da su je pitali šta traži u Srbiji. Sledećeg jutra, shvativši da je pogodila žicu anti-vučićevskog dela javnosti, uobličila je i tekst o celom događaju. Sa druge strane, policija je demantovala da je ulazila u stan novinarke i objasnila da je od zabrinutog suseda Zlatimira Čalea primila poziv da su vrata stana Lili Linč otvorena. Kada je stigla na lice mesta, policija je zatekla zatvorena vrata, pa je, pre odlaska, pokucala da pita da li je sve u redu, na šta je, prema izveštaju, neko iz stana odgovorio da jeste.

Zanimljivo je da je novinarka u tekstu o navodnom upadu policije taj događaj odmah povezala sa sadržajem bloga Balkanist i „kritičkim“ tekstovima na njemu, posebno se osvrnuvši na objavljene hakovane mailove o netransparentnim tokovima novca, koji su 11. novembra u ovu i još nekoliko novinarskih redakcija, kao i u Savet za borbu protiv korupcije i Ministarstvo privrede upućeni iz agencije SIEPA. Ubrzo po povratku u Beograd, u intervjuu za portal Kosovo 2.0, maja ove godine Linč će tvrditi da je Balkanist bio „izabran“ da primi procurelu prepisku iz ove agencije i da je to bio test iz vlasti, pretpostavlja se tadašnjeg Ministarstva privrede, zbog čega novinarka sumnja da joj je upala policija, opet verovatno Vučićeva koji je tada u, pre svega, metodološkom neslaganju sa Sašom Radulovićem. Vučić se u intervjuu prikazuje kao neko ko kontroliše sve medije, kao dokaz za sveopštu cenzuru ponovo se koristi primer neobjavljivanja informacije o venčanju, a za američku novinarku se kaže da je „isterana“ iz Srbije. Sused Čale je 21. januara izjavio da mu je neprijatno i da ga je sramota kada je video u šta se pretvorio ovaj događaj. Tadašnji direktor SIEPA Božidar Laganin uhapšen je pored još troje osumnjičenih 26. marta ove godine. Glavna agenda bloga Balkanist i dalje je izjednačavanje Miloševićeve i Vučićeve Srbije u očima različitih međunarodnih organizacija.

Ipak, među prvim scenarijima bio je slučaj u kojem su zastupljeni manje-više svi elementi za buduće napade i optužbe za cenzuru. Portal Radio 021 objavljuje 9. decembra tabloidni članak pod nazivom „Protekcije za ćerku Jorgovanke Tabaković u RFZO“ novinara i osnivača portala Miodraga Sovilja, u kojem je cilj da se Milena Tabaković, doktor stomatologije, pre svega predstavi kao ćerka aktuelnog guvernera NBS, a ne kao redovno zaposleno stručno lice u novosadskoj filijali RFZO. Prva naznaka da je Milena zaposlena u RFZO data je tek naknadno i uzgred u trećem pasusu. U tekstu je takođe izostavljeno da je razlog korišćenja službenog vozila radi pohađanja nastave na fakultetu stručno usavršavanje koje RZFO finansira delimično, dok troškove puta i smeštaja pokriva u celosti. U nedostatku potpunih informacija, prosečan čitalac zaključuje da je izvesnoj osobi ustupljeno korišćenje službenog vozila za nekakve privatne potrebe samo zato što je ćerka Jorgovanke Tabaković, iako se iz dokumenta koji je priložen uz članak jasno vidi da je reč o potpuno uobičajenom postupku za sve zaposlene u fijilajama koji su upućeni na stručno usavršavanje. U situaciji ovakvih spinova i plasiranih poluistina, urednički kolegijum Radija 021 nakon tri sata od objave članka najednom odlučuje da ga povuče sa portala i upravo ovim potezom izvodi tranziciju sa diverzije prvog na onu drugog tipa, kojom se fabrikuje čitav „cenzorski“ slučaj. Istovremeno, to čini i tabloid Alo! koji je prethodno bio preneo tekst.

Vest se ubrzo proširila po društvenim mrežama, identičan tekst, koji se etiketira kao „cenzurisani“, prenose Naše novine, kvazi-portali eIzbori i Kontrapress, ekstremistički sajt Autonomija i drugi. Pojavljuje se agencijska vest o povlačenju priloga koju prenose svi bitniji mediji. NUNS i NDNV izražavaju zabrinutost jer smatraju da je tekst povučen usled „političkih pritisaka“, a već sutradan, 10. decembra, NDNV povodom Međunarodnog dana ljudskih prava dodeljuje novinarsko priznanje istom autoru tabloidnog članka Miodragu Sovilju za „istraživačko novinarstvo koje poštuje visoke profesionalne standarde“. Sajt CINS-a, koji se od ovog slučaja, pokazavši na čemu zasniva svoje „istraživačko novinarstvo“, uključuje u propagandu o državnoj cenzuri, i sajt Autonomija od trenutka kada su postavili priloge tvrde da su pod stalnim hakerskim napadima, da bi u jednom momentu prilozi konačno nestali sa njihovih sajtova. Nijedan od ovih medija nije podneo krivičnu prijavu povodom toga. Prvi od ovih sajtova producira NUNS, dok drugi NDNV.

U međuvremenu se oglasio i direktor RFZO Momčilo Babić i objasnio ustaljenu proceduru koje se fond drži kada je reč o stručnom usavršavanju, naglasivši da je Milena Tabaković samo jedno od 22 lica kojima su omogućena podjednaka prava navedena u Soviljevom prilogu. Nedim Sejdinović, glavni urednik Autonomije, u odgovoru na žalbu Jorgovanke Tabaković, koja je tvrdila da se njeno dete napada samo zbog toga što je ona to što jeste, uporedio je ovaj slučaj reminiscirajući nekadašnje privilegije dece Slobodana Miloševića. Žalba je odbijena, u zaštitu ’slobode izražavanja’ i tekstova „kritičkih prema vlasti“ odmah su skočili OEBS i ŠER fondacija, braneći tako jedan istinski neprofesionalan i maliciozan prilog, dok novinari sličnih sklonosti kao i Sovilj, poput Ratka Femića (Novi magazin, Al Džazira Balkans), koji će svoje profesionalne domete argumentovanja demonstrirati citiranjem tvitova anonimnih tviteraša, nastavljaju da manipulišu ovim slučajem, svaki put kada je to dobrodošlo da se iskoristi protiv aktuelne vlasti. I glavni urednik Radija 021, Slobodan Krajnović, naknadno je izjavio da mu je žao što je urednički kolegijum doneo odluku da povuče prilog. Međutim, to što je Krajnović shvatio sa zakašnjenjem, još bolje su shvatili svi oni koji su usvojili da puni efekat ne bi ni bio dostignut da baš tog momenta povlačenja nije bilo.

Slučaj „Feketić“ ili moralna nakaznost sprdanja

Slična „greška“ sa povlačenjem priloga nastupiće i u tzv. slučaju „Feketić“ 1. februara, u vreme snežnih smetova u Vojvodini, vezanim za video klip koji je, u cilju sprdanja sa Aleksandrom Vučićem, načinio estradni umetnik Srđan Miletić. Klip je bio postavljan na sajtove poput Jutjuba, da bi ne zadugo zatim sukcesivno bio skidan kako bi se na kojem linku pojavljivao. Brojnim prijavama suspendovani su i pojedini nalozi na društvenim mrežama zbog nedozvoljenog materijala ili kršenja autorskih prava RTS-a, na čijem je originalnom prilogu izvršena sprdnja titlovanjem. Na pitanje kako mu polazi za rukom da se tako brzo po prijavi ukloni neprikladan sadržaj, Mario Maletić, tadašnji istaknuti veb aktivista i član SNS, na tviter mreži odgovorio je na sledeći način: „Um caruje a i masa ljudi dobro dođe :-)“ Naknadno se ispostavilo da je Maletić, sada već bivši koordinator internet tima ove stranke, ipak u velikoj meri precenio učinke aktivnosti na koje je mislio, mada to nije pomoglo da se njegova izjava svaki put u predstojećim slučajevima ne iskoristi kao krunski dokaz za nekakvu sofisticiranu SNS veb tiraniju.

Dva dana nakon događaja oglasio se urednik sajta RTS Ljubiša Obradović koji je izjavio da je brisanje klipa izvedeno uz pomoć softvera bugarske kompanije „KVZ mjuzik“, koju je javni servis postavio prethodne nedelje kako bi štitio svoja autorska prava. Nije brisana samo sprdnja, već i originalni snimak na kojem nije bilo titlova, i to sa svih sajtova koji nisu vodili ka zvaničnom kanalu RTS-a. Po njegovim rečima, softver je podešen tako da prepoznaje digitalni potpis RTS-a, blokira duplikate i to samo sa onih sajtova koji su ga „neovlašćeno uzeli” i samo ukoliko se taj klip nalazi na servisu Jutjuba. Međutim, u slučaju da je klip sa Jutjuba najpre prebačen na računar, a zatim postavljen na neki drugi servis koji takođe pruža mogućnost za distribuciju video materijala, npr. Vimeo, Dejli Moušn, pa i Fejsbuk, RTS ne može da ga skloni. Ova činjenica biće potisnuta kao neprikladna zarad formiranja slike o novom, moćnom i ovoga puta visokotehnološkom neprijatelju od strane svih onih koji su ga do juče predstavljali kao grupu sirovih, priprostih ljudi koji pokušavaju da se popnu pokretnim stepenicama u suprotnom smeru.

Jedan od tekstova, koji je na pravi način demonstrirao intelektualnu mizeriju i dezorijentisanost svih onih čiji se prezir i sprdnja prema SNS-u isprečavaju profesionalnim standardima, jeste i onaj kontroverzne novinarke Milice Jovanović od 6. februara na sajtu Peščanika, čija medijska agenda definiše državu kao večito neprijateljsku i tako u startu od autora traži jedno mentalno nepribrano, isfrustrirano stanje govora i pisanja. Verujući da nihilizam sa sobom ne nosi stereotipe i predrasude, autorka se suočava sa velikim problemima kako da ciljanoj grupi „stranačkih vojnika“ pripiše odgovornost za visoko sofisticirane napade na pojedine sajtove, a da istovremeno očuva i onaj primitivni karakter koji mora krasiti „bivše radikale“.

Tako će se, kada je to potrebno, naprednjaci „nezvanično“ okriviti za napade na sajtove Autonomija i CINS u vezi slučaja ćerke guvernera Jorgovanke Tabaković, a drugi put za puko kliktanje na polje „riport“ u sklopu veb servisa ili društvenih mreža radi uklanjanja nepodobnog sadržaja. U prvom slučaju, naprednjaci su visoko kvalifikovani hakeri kojima je „teško ući u trag“ i moćniji nego što se to može zamisliti, poput fantomskog uda autoritarne vlasti. U drugom slučaju, oni su samo nekakvi priučeni internet radikali koji se služe jednostavnim softverom za promenu IP adresa, a potom do besvesti ponavljaju već obavljenu operaciju. U motivu baš ove repeticije lišeni su svega prefinjenog, dobijaju personifikaciju samog softvera i postaju tzv. „humani botovi“; tela bez organa, obična bespogovorna robot-vojska koja ne mora znati ništa o internetu, baš kao ni o pokretnim stepenicama. U kolokvijalnom govoru ustaljuje se upotreba reči „bot“, koja sada označava svakog komentatora na internetu koji o Vladi želi da govori afirmativno, što znači da je svako ko se usudi da misli na taj način diskvalifikovan em kao stranački pripadnik nekakve sile koja prevazilazi naša poimanja, em kao običan vojnik koji je isključio mozak i ne veruje zaista u ono što piše. Prezir i sprdnja, kao najbitniji elementi Peščanikovog novinarstva, opstaju u konjunkciji „pametnog“ i „glupog“, sa ciljem da se na drugoj strani istakne heroj koji je, naime, drčan i onda kada mu preti najveća opasnost. Iz te panične vizure, svaki stranački veb aktivista je u stvari SNS aktivista, a sve drugo je nezaustaviva ’sloboda govora’ na internetu.

Ovu ideju o internetu koja treba da funkcioniše kao korelat za savršenu levičarsku utopiju, sajber-utočište i zaklon od realnog i „naprednjački“ nepodnošljivog sveta, u ime nečega što će nazvati „građanima interneta“ zastupaće ŠER fondacija. Ova organizacija, koja parazitira na odsustvu precizne legislative koja se tiče veb prostora u Srbiji, početkom oktobra 2013. godine osniva istureno odeljenje pod nazivom ŠER Difens, uz „ekspertsku podršku advokata, analitičara, aktivista, umetnika, informatičara“ i sa više nego indikativnom misijom da „zaustavi ugnjetavanje, cenzurisanje i nadzor“. Ovom prilikom, ŠER se 2. februara otvoreno oglašava zajedno sa NDNV i NUNS, saborcima za istu propagandu, i slučajeve kršenja autorskih prava RTS-a proglašava „pokušajima cenzure i ograničavanjem slobode razmene sadržaja na internetu“. I ova kontroverzna, hibridna organizacija iskoristiće u svom saopštenju rečenicu SNS aktiviste o navodno njegovim zaslugama za prijavu nepodobnog sadržaja, dok o pravima RTS-a nema nijedne jedine reči, pošto se to ne uklapa u levičarsko-anarhistički kodeks. Iako je saopštenje RTS-a usledilo sutradan, potpisane organizacije koje optužuju za cenzuru nisu korigovale svoje iskaze. Štaviše, međunarodnim organizacijama poput OEBS-a preneli su lažnu sliku o dešavanjima u Srbiji, i cilj je postignut.

Titlovani klip, u kojem se dete, koje u akciji spasavanja iz snežne mećave nosi Vučić, naziva „degenerikom“, ŠER opisuje kao „ironiju“ i „parodiju“, dok ga novinarka Iva Martinović u prilogu za Radio Slobodna Evropa pod nazivom „Cenzura Supermena i uzdizanje vođe“ vidi samo kao „šaljivi snimak“. Međutim, ono zbog čega je baš ovaj način sprdanja upadljivo ganuo srca mnogih tzv. boraca za ljudska prava i „novinarskih gromada“ jeste to što se njihov neprofesionalni i karakter koji jedini užitak izvlači iz neodmerenog preterivanja, u ovoj situaciji u potpunosti složio sa karakterom autora autodestruktivne „šale“ – glumca, čiji se impozantno uzani raspon uloga na malim ekranima svodi na onu tipičnog čaršijskog prostaka. Razlog za podsmeh, pak čini pretpostavka po kojoj je Vučićevo spasavanje deteta iz smetova samo izrežirana zloupotreba tuđe nesreće u predizbornoj kampanji, ili kako je to jednom rečju krstila redakcija dnevnog lista Danas – šou.

U maniru onoga što tek očekuje javnost u slučajevima poplava u maju mesecu, a u cilju pojačavanja teze da je akcija spasavanja deteta izvedena sa predumišljajem, oglasila se porukom na društvenoj mreži Fejsbuk izvesna Jasminka Kocijan, „novinarka Tanjuga na bolovanju“, koja je odmah proširena po internetu i „lajkovana“ od strane komičnih parlamentarnih stranaka i njihovih još komičnijih pojedinaca. U svom postu u kojem oponaša svedoka jedne velike prevare, Kocijan je, obuzeta sveopštim talasom sprdnje, tvrdila između ostalog da je „sve još gore nego što se misli“, da je čitav set koji je podrazumevao nastanak RTS snimka izrežiran i da su patrole Crvenog krsta morale na uštrb bezbednosti ugroženih da čekaju dok Vučić ne dođe i dok se scena spasavanja deteta ne snimi. „Tokom noći momci volonteri Crvenog krsta su ilegalno, bez saglasnosti štaba ipak krenuli sa otkopavanjem i spasili dete sa dijabetesom i mnoge druge. Kada je Vučić stigao helikopterom, nije znao ni gde će ni šta će, pa su ga ljudi iz Crvenog krsta, koji su i za to osposobljeni, navodili kako i gde da sleti…“ Sutradan je, kao „obavešteni građanin koji piše istinu na svom privatnom profilu“, dodala i da je Vučićev kabinet u međuvremenu tražio od Crvenog krsta da demantuje njene navode i tvrdila da na sajtu te organizacije postoje fotografije koje potvrđuju njene navode. „Lično sam videla snimke ljudi iz Crvenog krsta, šta rade i kako rade“, zaklinjala se novinarka.

Da je u pitanju najobičnija fabrikacija laži pokazao je u svom demantiju Ranko Demirović, član Nacionalnog tima Crvenog krsta i Koordinator razvoja programa za pripreme, zatraživši na kraju da Kocijan prestane da povezuje „reagovanje Crvenog krsta i njegovih volontera sa medijskim kampanjama kada za to ni ne postoje objektivne pretpostavke i razlozi“. Demirović je istakao da Crveni krst niko nije onemogućavao da deluje na terenu, već da je sve vreme imao uspešnu koordinaciju sa državnim službama zaduženim u situacijama takvih nepogoda. „Timovi Crvenog krsta apsolutno nikakve veze nisu imali sa sletanjem helikoptera kojim se prevozio Prvi potpredsednik Vlade Srbije, niti su o tome bili obavešteni, niti su se neposredno nalazili na mestu gde je taj helikopter sleteo. Potvrda ovoga što sam Vam napisao nalazi se u foto i video arhivi Crvenog krsta Srbije“, navodi se u odgovoru. On je dodao i da se slučaj vezan za spasavanje deteta koje boluje od dijabetesa dogodio tokom dana, a ne noću, kada je Vojska Srbije već uveliko svojim kapacitetima vršila evakuaciju. „Evakuaciju ovog deteta sam lično izvršio do helikoptera Vojske Srbije“, stoji u demantiju.

Pošto je, na veliko razočarenje Nove stranke, i ova insinuacija propala, potrebu da se oglasi 6. februara u nedeljniku Vreme osetio je i Teofil Pančić, ocenivši da, na kraju krajeva, i nije tako važno da li je scena koju obuhvata snimak načinjena slučajno ili ne, jer „sve i da je rukovođen samo, jedino i isključivo najboljim mogućim namerama, Vučićev ’spasilački’ gest je nepovratno i nepopravljivo profanizovan i unižen onog trenutka kada je televizijski distribuisan“. U potrazi za nekakvim filozofskim izražajem, Pančić je ubeđen da od tog trenutka, ma koliko po sebi bio „plemenit i dobar“, čin spasavanja gubi sav svoj potencijal. Drugim rečima, poznati novinar zaključio je da je samim tim što je načinjen – iz kakvih god pobuda to bilo – snimak, pre bilo kakvog obrazloženja, „sam po sebi“ prezriv i da zato zaslužuje sprdnju „publikuma“. Međutim, ono što je zaboravio da uračuna – verujući da se na taj način brani od stereotipa „Večitog Malograđanina“, po čijoj je kritici poznat u svojim literarnim delima – jeste činjenica da koliko god nekome izgledao degutantan snimak sa Vučićem u ulozi „Supermena“, koliko god mislio da je to nisko i jeftino, sprdanje sa životno ozbiljnom situacijom kakva je spasavanje deteta iz snežnih smetova – pa ma ko bio akter tog spasavanja – ispada još degutantnije i još niže, te prvobitnu nameru ismevanja kao bumerang vraća na onog čija nam se novinarska profesija sada ukazuje samo kao puko čekanje prilike da se dâ oduška tom naizgled sitnom, ali autodestruktivnom kapricu istinskog malograđanina.

U istu zamku upao je i autor ingenioznog titla, jer je potreba za sprdanjem i pljuvanjem po konkretnoj osobi odjednom mas-histerično nadvladala svaku kontrolu zdravog razuma, pristojnosti i morala. Istu stvar ni u naznakama nije razumeo bloger Dario Hajrić, koji je u svom pokušaju kritike Vučićevo spasavanje deteta izjednačio sa Tadićevom brigom o tome da li je kokoškama hladno i da li su pod stresom nakon poplave u Trgovištu 2010. godine. Sam Pančić je u pomenutom tekstu takođe načinio slično nesuvislo i vanrazumsko poređenje, ustvrdivši da je Vučićev ekranizovani gest isto kao kada bi Predsednik Amerike za vreme obilaska svojih trupa u Iraku uzeo pušku u ruke, ili ušao u tenk i krenuo u bitku protiv „terorista“. Čitava veb zajednica i svi saučesnici „Feketić“ digitalne stihije naknadno su na svojoj koži osetili svu sramotu koju su iskusili i pobrojani autori – posledicu u kojoj je oseka događaja bila mnogo jača i nepovoljnija po njih, nego što se na to uopšte i pomišljalo dok je nadolazila plima. Ovaj fenomen će se ispostaviti kao pravilo i u vremenu sledeće visoke koncentracije diverzija – tokom vanredne situacije zbog poplava – gde će akteri internet zajednice opet u velikoj meri sami sebi iskopati raku, jer, kako se pokazuje, za patos poteza koje povlače ne mogu da uzmu ništa drugo do sopstvenu malodušnost.

Najbolje je to razumeo niko drugi do Aleksandar Vučić, koji je na kraju sporni klip postavio na svoj fejsbuk profil, ne kako bi zataškao poteze navodnog nezakonitog „cenzurisanja“, već u nameri da ga što više ljudi pogleda i proceni da li taj „šaljivi snimak“ govori više o njemu ili pak o onima koji su ga napravili i zloupotrebljavali njegovo uklanjanje zbog kršenja autorskih prava. Za samo nešto više od mesec dana, stranka na čijem je čelu osvojiće na izborima rekordan broj glasova, više nego što je bilo ko predviđao, uprkos težnjama i nadanjima onih koji su bili ubeđeni da će slučaj „Feketić“ biti okosnica za Vučićev politički debakl.

Deo III: Dokapitalizacija propagande

Slučajevi „cenzure“ izrastaju u prave pravcate „afere“. Ali njihov značaj nije u njihovim arbitrarnim i faktičnim osnovama, nego je u onoj prvoj, najlakšoj i naizgled najočitijoj interpretaciji koja se „sama od sebe“ i po inerciji nadaje ne bi li se objasnio neki događaj. Tako treba razumeti objašnjenje dvojice blogera, kreatora, ispostaviće se, farsične peticije „U lice cenzuri“, Aleksandra Sekulića i Darija Hajrića, koji će se na skupu pod nazivom „Ako nema cenzure, interesuje nas: Šta je ovo?“, pozvati na poznati princip iz metodologije naučnog istraživanja 'Okamov brijač'. Parafraziran i nešto uprošćen, on glasi: Kada je reč o fenomenima u nauci, najjednostavnije objašnjenje treba da ima primat nad ostalim objašnjenjima. I zaista, ukoliko nestaju samo tekstovi koji „kritički“ govore o vlasti, ako se hakuje sajt Peščanika samo kada se za plagijat proglasi doktorat Nebojše Stefanovića, ali ne i Aleksandra Šapića, šta bi prosečan građanin drugo i mogao da pomisli?

To je, na kraju krajeva, sve što je bitno i na čemu se zapravo oštre koplja u medijskim ratovima zvezda; pobednik može biti samo onaj čija interpretacija prevlada ostale, ukoliko ostale uopšte i postoje. Interpretacija je ovde ključni pojam koji je u stanju da u mnogome zaobiđe argumente i dokaze, čak i ako joj isti ne idu u prilog i govore da je ona neosnovana. Jer ukoliko ta interpretacija, usled nebrojano mnogo slučajeva čiji broj sam po sebi izaziva sumnju, uspe da se uspostavi kao mejnstrim, a sa druge strane, kontrainterpretacija ne može dovoljno jasno da se probije, ili u startu biva dezavuisana kao laž vlasti koja izaziva nepoverenje samim tim što je vlast, onda više nije potrebno ništa ni objašnjavati – pojava već unapred biva označena. Za nju postaje dovoljno da se pojavi da bi već predstavljala očigledan primer, u ovom slučaju, cenzure koju sprovodi vlast. Od tog trenutka, sa svih strana okrivljena, Vlada biva poražena i više nema nikakvih šansi da se izbori sa situacijom koja se odjednom razvija eksponencijalno. Svaki pokušaj vraćanja filma na početak u nekakvo „neutralno stanje“ i reinterpretiranja niza događaja ponaosob bio bi ravan ludilu, s obzirom na to da se na kraju ništa bitno ne bi ni promenilo.

Fatalne strategije

Sama srž medijske propagande, san snova svakog spin-doktora, jeste da se dođe do toga da više nije potrebno ni ulagati značajne napore da bi se interpretiralo nešto na način koji hoćemo – kao cenzuru vlasti – jer se stvorila atmosfera u kojoj se to već samo od sebe podrazumeva, svet u kojem svakome prva asocijacija na uklonjene tekstove, napadnute sajtove i sl. postaje upravo i jedino to. Pošto je to u suštini slično nečemu od ranije, nije ni bilo potrebno bogzna koliko truda da se to postigne. Najvažnije: Sada je svakome ko želi nešto o tome da kaže dovoljno da se osloni na ono što je već dostiglo status uvreženog, da se makar uzgred dotakne nečeg, bez posebnog upućivanja i bez da išta zna o tome, jer je tu već 'sve i svakome jasno'.

Tako Tatjana Mandić Rigonat u svojoj kolumni u Politici od 8. jula, u rubrici „Pogledi“, insinuira da je medijska kuća B92 podlegla političkim pritiscima jer je, uprkos ranijoj najavi voditeljke „Utiska nedelje“, otpočela sa letnjom šemom emitovanja programa. Pitanje je sad, kako bi neko uopšte i mogao drugačije da misli nakon slučaja „Mentalno razgibavanje“? Nije li baš zgodno što imamo taj slučaj da nam zagarantuje opravdanost sumnji u vezi svakog budućeg slučaja? Ne utiče li unapred baš taj garant presudno na intencionalnost naših stavova o „cenzuri“?

Inercija ovakvih zaključaka doprinosi, kako se uočava, jednom višku koji je takoreći, 'osmi putnik' iste te inercije i potrebe da se participira u delotvornosti svepostojećeg ambijenta, da se deluje „pametno“ i „promoćurno“ samo zato što je takav ambijent uperen protiv vlasti, jer da se sve to kojim slučajem odnosi na opoziciju, bilo bi nezanimljivo, „selektivno“ i bez ikakvog intelektualnog izazova. Taj višak ponaša se kao nedeljivi ostatak svakog našeg rezona kada danas pokušavamo da kritikujemo vlast Aleksandra Vučića isto onako kao što smo nekada kritikovali vlast Borisa Tadića, jer to, po svemu sudeći, činimo neuporedivo manje uspešno. Nedeljivi ostatak manifestuje se u nesposobnosti da se Vučić kritikuje isključivo i legitimno u svojstvu funkcije koju danas ima u vlasti, jer stalno dodajemo nešto više, a taj dodatak, iako deluje bezazlen, vremenom metastazira u uslov svih uslova da bismo uopšte „kritikovali“. Zato ga treba razumeti kao nezaustavivu potrebu da se s nečim izleti, da se nešto izjavi ili napiše, doda ili dopiše, što gotovo da poništava sve ono što je iole moglo da ima kakvu-takvu kritičku vrednost. To je višak koji preigrava rabotu, kratak spoj u koncepciji koji odjednom baca sasvim drugo svetlo na ostatak sadržaja, a on nastupa baš onda kada stvari izgledaju da su sigurne, kada je staza utabana, ali i kada pažnja s razlogom popusti.

U tom smislu, ponašanje intelektualaca i novinara sve češće zatičemo u stanju neslućenog izopačenja, patologije, ekstatične transgresije, prestupa na svim onim mestima na kojima rad više izgleda kao rezidual rada, kao njegov otpadak, škart. Iz tih razloga, određeni subjekt koji je javno lice postepeno prestaje da bude merodavan za političko mišljenje, s obzirom na to da potencira i zalaže se upravo za ono što je izneseno u toj transgresiji, koju, još na sve to, tretira kao poentu svog rada. Ovo stanje u dekadentnim medijskim i intelektualnim okvirima kakvi dominiraju u Srbiji predstavlja osnovni režim rada.

Ne postoji drugi način na koji bi se npr. mogla razumeti teorija Vesne Pešić, lica koje se u međuvremenu prekvalifikovalo za pripisivanje psihijatriskih dijagnoza premijeru Srbije, da vlast, tj. Vučić, samo fabrikuje afere kako bi prikrila od javnosti da ne radi ništa značajno na pitanjima reforme društva i države. Jer ako ovu tvrdnju pokušamo da uzmemo za ozbiljno, to bi značilo da verujemo da vlast, da bi izvukla nekakvu korist za sebe, sama izaziva slučajeve „cenzure“, obara sajtove i skida tekstove, proglašava plagijate da bi ih onda osporavala, da iz nekog razloga mazohistički želi da bude optuživana za cenzuru u domaćoj i međunarodnoj javnosti, kao i da se zatim inscenirano brani, jer je tobože sve to politički isplativije nego li raditi ono što je obećano u ekspozeu. Ali šta se, pak, ovde najednom desilo sa 'Okamovim brijačem'? Kako to da je princip najjednostavnijeg objašnjenja bez ikakve najave, prilično kontinualno smenila nategnuta scenografija spiralnih teorija zavere? Nije li to pravi primer preigravanja? Onog u kojem sve što vidimo postaje samo ono što javno lice, subjekt čini samom sebi?

Ne završava li se na sličan način svaki tekst sa bloga Saše Radulovića, ili uostalom sve što uopšte produkuje bivši ministar, zaključkom da je Vučić jedan običan prevarant, da od reformi nema ništa, u jednoj totalnoj anulaciji svega što se politički zbiva, i da onda ispada da sve ono rečeno ili napisano pre toga, a obično su to značajni detalji, služi samo da bi se izveo jedan takav kritizerski zaključak? On ne radi ništa dobro, a ja bih sve drugačije? Nije li to upravo po čemu se prepoznaju jeftini politički pamfleti poput onih redovno početničkih iz Nove stranke? Nije li to posve prizeman način da se iole stručno znanje strovali u obično politikanstvo?

Iako je Tviter osmišljen pre svega kao informativna društvena mreža, a ne toliko radi dopisivanja, razglabanja i razgovora koji imaju sve kvalifikacije privatnog, većina novinara i intelektualaca danas je migrirala na nju i zaposela je u smislu svog malog poseda na kojem kao da je sve dozvoljeno – upravo sve ono što bi se drage volje prikazalo u javnosti da ipak bar malo ne urušava integritet ličnosti. Neverovatan je broj ljudi koji je uobrazio da ih ova mreža, čije sadržaje mogu videti i oni koji nemaju otvoren nalog, izuzima od odgovornosti za sve napisano, koji se uživeo u jedan okvir perverznog, ali i fatalnog užitka koji im dozvoljava da se ponašaju kao da više ne egzistiraju kao javne ličnosti, iako to jesu.

Nije li to u konačnom prava slika današnjih novinarskih stremljenja; da se u transgresiji bez granica vređa, omalovažava, podsmeva, psuje do mile volje, bez da nam neko visi nad glavom? Ratosiljati se za tili čas svih kodeksa, pravila poštovanja, i sve to u jednom infantilnom uverenju da se to, skriveno od očiju javnosti, čini meti iza leđa, da ona to ne može da vidi? Tviter postaje „telefonska slušalica“ za instantno pražnjenje najgorih osobina javnih ličnosti poput Svetozara Rakovića, Dušana Mašića, Bobana Karovića, Bojana Cvejića, Nikole Tomića, Slaviše Lekića, Vesne Pešić, Ratka Femića, Dragana Janjića, Biljane Srbljanović, Milana Antonijevića, Tatjane Vojtehovski, Zorana Živkovića, Marka Somborca, Bojane Maljević, Dragana Popovića, Dimitrija Vojinova, Jelene Milić, Jovane Gligorijević, Darka Mitrovića, Slobodana Georgijeva i mnogih, mnogih drugih.

Pogledajmo samo na šta liče osnovni režimi rada dveju renomiranih voditeljki sa B92 – Olje Bećković i Suzane Trninić. Ni jedna ni druga se već godinama ne ponašaju kao profesionalni novinari, dok postoje ozbiljne indicije da jedna od njih to nikada nije ni bila. Istovremeno, obe zloupotrebljavaju moć novinarske pozicije izigravajući u svojim emisijama običnog građanina koji samo želi da dobije odgovore na pitanja i u tome ne vidi nikakav drugi interes. Obe emisije, bilo „Utisak nedelje“ ili „Kažiprst“, u velikoj meri su instrumentalizovane jer se gosti u njima koriste kao sredstva za izražavanje već prethodno utvrđenih političkih ciljeva. Voditeljke često igraju i ulogu pukog medijuma, kada služe za što bolje otvaranje interesno pogodnih gostiju. Ali, u svakom od tih slučajeva, one su, pre svega drugog, sebično posvećene pocrtavanju i afirmisanju sopstvenih predrasuda i problema u razumevanju, što nema nikakvih dodirnih tačaka sa novinarstvom.

Ono što ipak predstavlja nedeljivi ostatak u tom provizorijumu jeste njihov odnos prema gostima u emisiji, a tu se primećuju dva tipa ponašanja u zavisnosti od toga koji je gost u pitanju. Tip A pretpostavlja gosta koji neće biti mnogo prekidan, koji u emisiji neće imati nikakav sukob sa voditeljkom i pred kojim će pitanja biti takva da odgovaraju upravo onome zbog čega je pozvan da priča. Tip B je sušta suprotnost tipu A: To je gost koji je pozvan radi teme koja služi kao paravan da bi se ispitao o stvarima koje bi, da su zvanično predstavljene kao razlozi gostovanja, zvučale neprofesionalno, tendenciozno i lično. To je gost kojem se ne dozvoljava da poentira kako otpočne da govori ono što nije u skladu sa horizontom smisla voditeljke. Izbijanje iz pasivne pozicije i odgovaranje pitanjima tumači se kao agresija, napad na novinarsku slobodu uređivanja i samim tim izokreće u nemoć gosta i podsmeh onog odjednom nimalo običnog građanina.

Tretman koji je Vladimir Popović dobio 29. juna u „Utisku nedelje“ tako se ni po čemu ne razlikuje od onog koji je imao npr. Marko Blagojević, tek imenovani direktor Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima, 3. juna u „Kažiprstu“, jer je jedina prava tema obeju emisija bila: ’Kako možete da sarađujete sa Vučićem? Zar vas nije bar malo sramota?’ Time, ove dve „autorske“ emisije, ne samo da su instrumentalizovane, nego se nalaze i u nekoj vrsti paravlasničkog monopola, u uzurpacijama voditeljki koje osmišljavaju program u cilju lečenja svojih ličnih kompleksa prema aktuelnoj vlasti, gde ispucana sintagma „običan građanin“ nikada zapravo nije ni označavala nikog drugog do samo njih.

Što se raznolikog tretmana gostiju tiče, dovoljno je uporediti ponašanje Suzane Trninić samo dan ranije, 2. juna, u emisiji u kojoj je gost bio ombudsman Saša Janković, autor tvrdnje da su tokom poplava medijske slobode, a ne država, bile u vanrednoj situaciji. Kandidujući sebe za nastavljača tijanićevske propagande, ova Jankovićeva konstrukcija poslužiće Olji Bećković da na sličan način zameni teze i nazove Popovića „najvećim cenzorom na ovim prostorima“ zbog uvođenja vanrednog stanja nakon atentata na premijera Zorana Đinđića. Trninić će, pak, demonstrirati nezapamćen neprofesionalizam u emisiji od 18. juna, kada već u drugom minutu bude bez ikakvog pokrića iznela sud u pitanju upućenom Miletu Novakoviću, nekadašnjem načelniku UKP. „A jeste li očekivali da će se mediji i javnost upecati (na navode Darka Šarića da ga je Rodoljub Milović ucenjivao)?“, sugerisala je pre nego što je gost stigao da formuliše ikakav stav, otkrivši celokupan karakter svoje emisije.

Konstruišimo sad hipotetički scenario, bez obzira što mu verovatnoća realizacije teži nuli, da Veran Matić – isti onaj koji je 2001. godine smatrao da B92, na osnovu zasluga u borbi protiv Miloševića, treba da dobije nacionalnu frekvenciju mimo zakonske procedure – danas raskine saradnju, suspenduje, ili makar profesionalno dokvalifikuje pomenute voditeljke. Uprkos svim naporima da se možda objasne pravi razlozi, da li bi bilo moguće ovakav presedan, s obzirom na postojeću atmosferu u javnosti, razumeti bilo kako drugačije nego kao skandalozan slučaj cenzure? Tatjana Mandić Rigonat svojim prilogom unapred nam je odgovorila baš na ovo pitanje.

Diktatura slobode govora o cenzuri

Nakon što su zagovornici povratka devedesetih – stranačke grupacije koje su u predizbornoj kampanji protestne šetnje i demonstracije za rušenje Miloševića uzdigli do ranga kosovske mitomanije – osvojili jedva po šest posto glasova od ukupno izašlih birača, nastupilo je blago zatišje oko „cenzure“. Tako je bilo sve do kraja aprila, kada je formirana nova vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Ono što je usledilo u narednih mesec dana ne može se meriti ni sa čim ranijim, a rezultiralo je jednom više nego paradoksalnom situacijom – da su gotovo svi mediji u Srbiji istovremeno brujali o medijskoj cenzuri i slobodama koje „nisu bile toliko ugrožene ni tokom devedesetih“. Istina, nikada ranije u istoriji zemlje nije bilo više slobodnog govora o cenzuri do u državi koju vodi „glavni Miloševićev cenzor“.

Najžešću kampanju dokapitalizacije svega što je medijski spinovano zaključno sa slučajem „Feketić“, u maju će voditi dnevni list Danas. On i većina njegovih novinara deliće stavove NUNS-a, dok će Radio televizija Vojvodine to činiti favorizujući stavove još ekstremnijeg NDNV-a. Samo u Danasu biće objavljeno na desetine tekstova, intervjua i vesti kako bi se pokazalo čemu su služili svi prethodni slučajevi – da se na domaćem i stranom terenu cenzura medija u Srbiji, za koju se podrazumeva da je sprovodi vlast, prihvati kao nekakav gorući problem i samim tim postane neupitna stvar koju više niko razuman ne dovodi u pitanje. U nastojanju da to pokažu posebno će se istaći novinari Boban Karović, Bojan Cvejić, Aleksandar Roknić i Jasmina Lukač, od kojih su čak dvoje u aktuelnom izvršnom odboru NUNS-a. To će činiti pre svega kroz intervjue, u formi sugestivnih pitanja koja postavljaju, a pre toga i jednostranim izborom sagovornika. Za polaznu tačku da se reaktualizuje „cenzura“ iskorišten je svetski dan slobode štampe, 3. maj, kako bi se cela naredna nedelja sastojala iz niza aktivnosti, tribina i gostovanja koje će se baviti ovom temom.

U toj nedelji udruženja NUNS i NDNV, uz podršku i učešće predstavnika OEBS-a, organizuju tribine u Beogradu i Novom Sadu pod nazivom „Autocenzura: Nevidljiva pretnja slobodi medija“, gde lajt motiv postaje ono što će Milica Pešić, izvršna direktorka Londonskog instituta za medijsku raznolikost, u stilu ’tamo gde ima dima, ima i vatre’ uskoro krstiti rečima: „Autocenzura se javlja samo tamo gde ima cenzure.“ Pošto je autocenzura sama po sebi razumljiva, a postiže se slučajevima koji bude sumnju – dakle, teoretizacijom, asocijacijom i nagađanjem – onda je ona dokaz i za postojanje cenzure, što je najavilo novi neshvatljivi talas blamiranja eksperata, visokih zvaničnika iz međunarodnih organizacija i pojedinih ambasadora.

Danas u svoj fokus stavlja temu nedelje pod nazivom ’Autocenzura i cenzura’, ali to što zove „nedeljom“ produžava na ceo mesec. Lista sagovornika je više nego indikativna: Bojana Lekić, Milica Pešić, Gordana Janković (OEBS), Gordana Suša, Danica Vučenić i mnogi drugi. Na beogradskoj tribini oglašava se Olivera Kovačević, novinarka RTS-a, sa tvrdnjom da je situacija u medijima još gora nego za vreme vlasti Demokratske stranke, dok se Radomir Diklić, direktor novinarske agencije Beta nadovezao floskulom o „potpunom odsustvu sistema vrednosti“. Odgovarajući na optužbe da je doprineo širenju medijske hajke na Vladu, Diklić je, posve neverovatno, kao ključni argument u demantiju upućenom Politici nakon prvog dela iz serijala Operacija Cenzura izneo to da njegov autor ne može znati ništa o tome jer nije pretplatnik agencije Beta!

Slično Dikliću, Balkanska istraživačka mreža je u saopštenju objavljenom na društvenoj mreži Fejsbuk takođe povodom prvog dela teksta iz ovog serijala navela da je svojim istraživanjem pokušala „da dokaže ono što svi znaju i o čemu niko ne želi javno da govori: da su ljudi iz okruženja Aleksandra Vučića preko agencija za kupovinu medijskog oglasnog prostora „zagospodarili“ medijima u Srbiji, preuzimajući ranije uspostavljene modele“. Međutim, ovo istraživanje nije uspelo da dokaže da postoje bilo kakve političke ucene ili distributerski pritisci uslovljeni oglašavanjem. Sasvim suprotno, svedočenja u vezi takvih ucena kojima se bavila firma Dragana Đilasa „Dajrekt Medija“ i činjenica da je nekolicina oglašivača nakon izbora 2012. okončala saradnju sa ovom firmom, iskorištene su da se po inerciji proglasi najpre zloupotreba novog monopolskog položaja na pravo oglašavanja u medijima, a zatim i da se iznese optužba da se ta zloupotreba vrši po direktivi najveće vladajuće partije i premijera, kao nekada za vreme vlasti Borisa Tadića.

U odbranu navodne nepristrasnosti, ova organizacija navela je da se temom političke kontrole nad medijima bavila i za vreme vladavine Demokratske stranke, ali link koji je priložila kao dokaz ne vodi ni do jednog teksta koji datira pre kraja oktobra 2012. godine. Tačno je da se BIRN u sklopu projekata bavila političkom kontrolom medija i u vreme vladavine DS, ali nijedno od tih istraživanja nije objavljeno u tom periodu. Štaviše, na internetu postoji jedan jedini ozbiljniji rad koji involvira ovu organizaciju i koji se direktno bavi ovom temom, a on je objavljen septembra 2013. godine. To upućuje na zaključak da je BIRN vrlo dobro znala šta se dešava u oglašivačkim poslovima na prostoru Srbije od 2008. do 2012. godine, ali je o tome rešila da progovori javno tek nakon promene vlasti. Umesto da se suoči sa ovim činjenicama, ova organizacija je u saopštenju zamerila Politici što marta 2014. nije želela da objavi sporan rad četvoro autora o navodnim Vučićevim medijskim polugama, dok je serijal Operacija Cenzura koji izlazi u odeljku „Pogledi“ rezervisanom za autorske tekstove i raznolike stavove okarakterisala kao „redakcijski komentar“.

Dva dana nakon tribine u Beogradu, NUNS uručuje nagradu za istraživačko novinarstvo u kategoriji štampanih medija upravo mreži BIRN za ovaj tekst. Sumnjivi kriterijumi tog rada neće sprečiti ni Gordanu Igrić, regionalnu direktorku BIRN, da 14. maja takođe za Danas otkrije svoj lični animozitet prema, kako se izrazila, „ne Vladi nego Vučiću“, pošto glavni izvor cenzure vidi u ponašanju medija koji od njega „grade kult ličnosti“. Po već analiziranom principu, onaj ko gradi kult ličnosti u stvari radi to zato što mora, a ne zato što želi, pa se postavlja pitanje čemu onda uopšte i potreba da dokazujemo postojanje cenzure kad je to jasno kao dan. Ovo mešanje „posla i zadovoljstva“ vrši i Dragoljub Petrović koji 28. aprila na sličan način priznaje sledeće: „Neki mi kažu da sam opsednut Vučićem. Ja sam u stvari ceo život čekao da on dođe na vlast. Kako da ne pišem o čoveku koji je sveprisutan i svud se meša. A upravo je on taj koji je opsednut medijima, stalno mu nešto ne valja – od ’analitičara punih mržnje’ do novinara ’hejtera’“, govorio je o sebi u trećem licu jedan od vodećih tabloidnih novinara ’građanske Srbije’ – nekada Kurirov, a sada Danasov.

Jedino disonantno mišljenje u moru medijske dekadencije i uzaludnih težnji da se u novinarskom miljeu ne promeni ništa iznela je 15. maja urednica i autorka emisije „Insajder“ Brankica Stanković. Na pitanje koleginice da prokomentariše cenzorsku klimu u Srbiji, ona će posve neočekivano reći: „Stvarno ne mogu ništa drugo da kažem osim da zaista ne znam šta to znači cenzura. Mene nikad niko nije pozvao da mi kaže šta može, a šta ne može da ide. Nikada niko, za toliko godina koliko radimo ’Insajder’, i mislim da su to gluposti.“ Istakavši da novinari koji tvrde da ima cenzure moraju da kažu ko ih je cenzurisao, dodala je: „Sve se to tako nekako tvrdi i to im je opravdanje zašto se ne rade neke stvari, a niko da javno to kaže.“ Lažnu dilemu Suzane Trninić, da li novinari ne koriste slobodu koju imaju ili moraju da je osvajaju tako što će da se dovijaju, najnagrađivanija novinarka kratko je presekla: „Nema tu osvajanja slobode. Prosto treba da se profesionalno radi posao koji radite, bilo koji posao.“

U intervjuu za majsko izdanje časopisa Eskvajer, Stanković je između ostalog navela da je zgrožena odsustvom brige svojih kolega povodom života koji već pet godina vodi pod strogim obezbeđenjem: „Toliko je sve licemerno i odvratno da bih mogla još tri knjige da napišem, ali ne o sebi i onome što se meni dešava, nego o svima njima. O predstavnicima tzv. druge Srbije, to su valjda predstavnici nekakve elite, intelektualci, borci za ljudska prava. Gde su nestali svi oni? Njihovo ćutanje je toliko upadljivo da je i više nego sramno.“ Ona je već više puta upozoravala da će istupiti iz udruženja NUNS, čiji je član.

Veoma je upadljivo da to udruženje, uprkos sve aktuelnijim indicijama o sklonostima nedavno smenjenog načelnika UKP Rodoljuba Milovića ka manipulisanju, još nijednom nije smoglo hrabrosti da postavi više nego logično pitanje o svrsishodnosti tog abnormalnog bezbednosnog tretmana. Zašto? Razlog je, čini se, ponovo u udobnoj inerciji: Ne postoji stereotip sveugroženog novinara na kojem se više profitira u doba propagiranja cenzure i ugroženih medijskih sloboda, koji bi se bolje crpeo i iskorištavao na bilo kome drugom kao na Brankici Stanković. Štaviše, NUNS i Veran Matić, povodom tužbe Luke Bojovića koja im ni najmanje nije izazvala sumnju u čitav slučaj, oglasili su se radi pružanja samo još veće potpore toj instrumentalizaciji. Ova figura, taj dragoceni označitelj u čitavom lancu ostalih označitelja, međutim, danas je ujedno možda i najslabija karika koja bi, ukoliko bi se prekinula – s obzirom na to koliko je u čitav scenario uloženo – mogla otkriti jezgro najtamnijih poluga vlasti Demokratske stranke.

Insajder Škoro

Paralelno sa svim ovim, čitavu prvu polovinu maja traje i „slučaj Škoro“. Sve počinje 27. aprila, na dan formiranja nove Vlade, kada SNS izdaje saopštenje u kojem optužuje RTS da služi kao „svakodnevni poligon za prljave napade“ na predsednika te stranke. „Imali smo prilikе da prеthodnih dana, kao i danas, u danu kada sе formira Vlada Rеpublikе Srbijе, budеmo svеdoci bujicе nеosnovanih primеdbi voditеlja RTS-a, sa jеdinim ciljеm – da sе unizi nova Vlada i uglеd Alеksandra Vučića“, stoji u saopštenju. Dragoljub Žarković će uopšteniji karakter njegovog sadržaja protumačiti kao „odapinjanje strele koja novinare, a posebno urednike tera na razmišljane šta bi se vlastima dopalo a šta ne“. Sva novinarska udruženja takođe će se složiti da je reč o zastrašivanju. „Ako najmoćnija politička stranka u Srbiji ovako reaguje na vrhuncu popularnosti, koliko će tokom mandata biti tolerantna prema kritikama“, piše u saopštenju UNS-a, dok će Ljiljana Smajlović u Politici takođe apostrofirati ovu vezu između stranke na „vrhuncu moći“ i spremnosti da se primi kritika, čak i ako joj ona deluje kao nepravedna. Međutim, da li činjenica što je neka stranka osvojila apsolutnu većinu u skupštini znači da bi po nekakvoj „pravdi“ trebalo da ima manje prava od drugih da ukazuje na neosnovane „kritike“, pljuvačinu i utiske?

Ono što, začudo, u jednom dahu i po potrebi, ovde potpuno nestaje sa scene jesu sva ona golema objašnjenja, izvučena iz iskustva sa prethodnom vlašću, o nekakvim „perfidnim pritiscima“ na medije koji se ne odvijaju javno, jer u protivnom ne bi ni bili perfidni. Kako se sa ovim stranačkim saopštenjem, dakle, sad uklapaju uveravanja npr. Olje Bećković i Gordane Suše o suptilnim pozivima ljudi bliskih vlasti, tajnim ručkovima, podsmevanja zbog rečenice ’da li sam vas ikada zvao?’ i sl.? Nije li pre, sasvim suprotno, upravo ovakvo saopštenje pokazatelj verodostojnosti stava vladajuće stranke da ne utiče bitnije na medije? Nismo li tek danas svedoci jednako impotentnih saopštenja NDS-a i Borisa Tadića koji je izgubio sve medijske poluge, za razliku od vremena kada je vladao i tokom kojeg se nijednom nije oglašavao na takav način kada mu je nešto u medijima smetalo? U saopštenju SNS-a, sasvim očigledno, ničega perfidnog nema – štaviše, upadljivo odsustvo perfidnosti, suptilnosti i diskrecije je jedno od njegovih glavnih obeležja.

Tek 9. maja, dakle retroaktivno, ovo saopštenje dobiće utilitarizaciju u javnosti, jer tog dana Ratko Dmitrović, glavni i odgovorni urednik Večernjih novosti, smenjuje i suspenduje svog dotadašnjeg šefa deska Srđana Škora. Ovo se odmah tumači kao delotvornost saopštenja od 27. aprila, pošto je Škoro tog dana gostovao na jutarnjem programu RTS-a i iznosio negativne stavove prema budućem sastavu Vlade. Svoje utiske bazirao je na omalovažavanju, diskreditaciji obrazovnih institucija na kojima su ministri sticali zvanja i stepenu dotadašnje anonimnosti pojedinih među njima. Iako se ono nije odnosilo isključivo na njegovo gostovanje, nego i na ponašanje voditeljke Olivere Kovačević u emisiji „Da Možda Ne“ emitovanoj 24. aprila, kao i na najave da Nebojša Spaić postaje savetnik direktora u RTS-u, značenje SNS saopštenja od tad biva nepopravivo suženo da učestvuje isključivo u uzročno-posledičnoj vezi sa smenom Srđana Škora.

NUNS potom, za samo nekoliko sati od suspendovanja, izlazi sa proglasom „Smena, zbog kritike vlasti“ u čijem sadržaju se jasno ističe da je „bez obzira na obrazloženje“ smena uzrokovana Škorovim gostovanjem u jutarnjem programu. Uprkos svim pravilima profesije i kodeksima u novinarstvu, ovo udruženje novinarskih neprofesionalaca takvim navodom unapred isključuje svako objašnjenje Ratka Dmitrovića sa namerom da samostalno interpretira događaj kako mu odgovara. Ovakvo nezapamćeno ponašanje jednog „nezavisnog“, a u stvari, politički instruisanog udruženja, analogno još samo određenim postupcima medija u vreme vladavine Miloševića, ne može se opisati nikako drugačije nego kao – cenzorsko. Pokušaj preventivne diskvalifikacije svega što bi rekao urednik Novosti imao je za cilj da, povrh svega, ne iznedri pitanje koje relativizuje kompletan politički motiv smene: Zašto bi, zaboga, Dmitrović, poznat po svojim nacionalističkim i evrofobičnim stavovima, imao nešto politički protiv tvrdnji koje je u jutarnjem programu izneo Škoro i zbog toga ga smenio?

Sa druge strane, NUNS-ovo nastojanje je da pošto-poto održi vezu sa saopštenjem SNS-a sa kraja aprila i na taj način optuži vladajuću stranku i samog premijera da je vršio politički pritisak na Dmitrovića da smeni Škora. U ovu idiličnu sliku odmah se, već tradicionalno, zaljubljuju Radio Slobodna Evropa, Dojče Vele, NSPM, Peščanik, Autonomija, Teleprompter i druga blog-glasila, novinari poput Olje Bećković kojima je cilj da Srđana Škora predstave kao nevinu žrtvu cenzure, uzornog novinara koji „ni mrava ne bi zgazio“. Glavnu ofanzivu opet vrši Danas, gde se 12. maja pojavljuje prilog Jasmine Lukač pod nazivom „Profesionalac“, koji nema nikakvu drugu poentu osim da iznese „časne“ biografske podatke do tada gotovo potpuno nepoznate osobe, svojevremeno urednika u listu Revija 92 poznatom po satanizovanju pokojnog premijera Đinđića. U istom broju, pak, zadatak da učvrsti vezu SNS saopštenja i smene pripao je Aleksandru Rokniću, kako bi sa ova dva teksta čitaoci dobili nekakvu zaokruženu sliku o celom događaju.

Četiri dana kasnije, u Našim novinama, u autorskom tekstu „Škoroliks“, bez jasnog razloga oglasila se i nekadašnja estradna zvezda, Dimitrije Vojinov, tvrdeći da se ovom smenom otvara novo poglavlje u represiji nad medijima u Srbiji. „Posle ovog slučaja shvatićemo kako u našim medijima više ništa nije isto“, najavio je pompezno Vojinov. Istovremeno, mnogi mediji, među kojima je i B92, lažno su predstavljali Srđana Škora kao „smenjenog urednika Novosti“, što u kontekstu cenzure mnogo bolje zvuči nego „šef deska“, čiji posao nema nikakve veze sa uređivanjem sadržaja novina, već je pre svega tehničkog karaktera. Jasmini Lukač npr. ni nedelje neće biti dovoljne da se te manipulacije odrekne.

Udruženje novinara Srbije takođe je uzelo Škora u zaštitu, ali nije izdavalo manipulativna saopštenja. Umesto toga, postavilo se u svojstvu nekakvog sindikalnog kišobrana, kao što ga i generalno novinari doživljavaju, reagujući samo na osnovu toga što je lice koje je u pitanju novinar. Bez ikakvog upućivanja u čitav slučaj, u činjenice i argumente druge strane, na taj način ono je takođe doprinelo tome da se svako Dmitrovićevo objašnjenje shvati kao drugorazredno u odnosu na primat stereotipa o sveugroženom novinaru. Zato se baš u toj refleksnoj zaštiti paradoksalno kompromituje načelo profesionalizma. Ispostavlja se da se na ovom slučaju, koji nije nikakav izuzetak od dosadašnjeg delovanja UNS-a, može podvući čitav metodološki (ne politički) problem koji ovo udruženje godinama unazad vuče sa sobom – njegova prekomerna sklonost ka formalizmu, uopštenim principima i načelima, kojoj provera i manipulativni potencijal sadržaja, istovremeno, sve više promiču ispred nosa.

Iako je u prvom momentu bilo neizvesno da li će Ratko Dmitrović pustiti da propagandna mašinerija i sveopšta inercija sa intencionalnošću na cenzuru učini svoje i odćutati – baš kao što se dve nedelje kasnije poneo Veselin Simonović, glavni urednik tabloida Blic, u slučaju pokrenute peticije „U lice cenzuri“ – nešto drugo je ipak preovladalo. Glavni urednik Novosti nije bio u stanju da sakrije zaprepašćenje zbog instrumentalizacije Srđana Škora i brzine kojom je ovaj odjednom postao idealan označitelj, pa je zato pokušao da se odupre, bez obzira na to da li mu se politička orijentacija poklapa sa politikom Vlade. On je UNS-u objasnio da smena Škora nema veze sa gostovanjem na RTS-u i da se sa najvećim delom onoga što je Škoro rekao u jutarnjem programu slaže. „Pre tri meseca počeo sam intenzivne pripreme u desku, za šta imam šest-sedam svedoka, tražeći drugog šefa, nezadovoljan načinom na koji Škoro radi“, rekao je Dmitrović u 39. minutu emisije „Sarapin problem“ emitovanoj 12. maja.

Kompletnu medijsku pompu okarakterisao je kao pukušaj napada na Novosti i premijera, i sledećim rečima stavio do znanja u čemu se sastoji uloga koju su mu nametnuli drugi: „Šta je trebalo da uradim? Da bih izbegao ovo što se desilo, trebalo je da kažem, ne mogu ja da smenim Škora – a našao sam šefa deska za koga sam ubeđen da će bolje da radi od njega – jer će reći da je to zato što je na jutarnjem programu kritikovao Vladu, Vučića i ministre? Dakle, na taj način da razmišljam? – niti me interesuje, niti sam to ikada radio.“

U tim Dmitrovićevim rečima, koji je ovde ispao pošteniji od čitave građansko-elitističke armade, leži suština slučaja „Škoro“. Kakvu god da je reakciju napravio nakon suspendovanja, to nije, ili je vrlo malo promenilo značenje i smisao događaja, što potvrđuje stadijum dokapitalizacije propagande po kojoj fenomen biva hermetizovan već samim nastupom. Kakav će biti rasplet na kraju, nakon što pompa protutnji, i nije više toliko bitno jer se ne može meriti sa već učinjenom štetom – neprekidnim podgrevanjem kampanje o ugrožavanju medijskih sloboda i podizanjem „anti-cenzorskog“ raspoloženja u javnosti.

Čemu taj rezultat ovde doprinosi? Upravo tome da se osiguraju i od gubitka posla zaštite svi oni novinari koji se u javnosti dugi niz godina predstavljaju kao „profesionalci“, a danas osećaju ugroženi zbog baštinjene nekompetentnosti koje su i sami svesni. Slučaj „cenzure“ postaje otvorena pretnja i demonstracija oružja kojim su „moralne gromade“ spremne da se brane samo da bi opstale na svom uticajnom položaju. Cilj slučaja „Škoro“ tako je bio da se pošalje neuvijena poruka šta čeka svakog urednika koji ubuduće iz bilo kog razloga pomisli da smeni novinara koji „kritikuje“, tj. pljuje vlast, i time, da se sa tim pljuvanjem neometano nastavi. Nastaje situacija u kojoj je određena lica praktično nemoguće smeniti – kako god se ona ponašala – isključivo zbog reakcija koje će potom uslediti. Usled toga, pod pritiskom „anti-cenzorske“ javnosti, Srđan Škoro ostaje u Večernjim novostima i biva premešten na mesto pomoćnika odgovornog urednika u listu „Sport“ u okviru kompanije „Novosti“.

Deo IV: Poplave, grupna psihologija i analiza ega

Uvrežena tvrdnja o odnosu pojedinca i grupe tiče se shvatanja da pojedinac, kada je njen deo, prevashodno gubi na osećaju individualnosti, na snaženju slike o sebi, svog ega u korist navale nekakvih retrogradnih, čoporativnih nagona, primordijalnog ida koji nužno urušava sve na čemu je pojedinac sa svojih deset prstiju radio. Međutim, Frojdovo otkriće u delu „Grupna psihologija i analiza ega“ iz 1921. godine uči nas još nečemu: ne postoji veći stepen zadovoljstva i ekstatičnosti koji obuzima ego do onaj koji mu u jednom trenutku može podariti nagon iz grupe, te ni snažnijeg narcizma od onog koji se za svakog pojedinačno obrazuje u njoj. Drugim rečima, svoje najsebičnije ciljeve pojedinac je, paradoksalno, u stanju da realizuje upravo u masi kojoj se priključuje, i to u onakvoj koja takav narcizam u sinergiji pogrešno prepoznaje kao najplemenitiju sponu među članovima te grupe.

Takva grupa, koja krhkost ega (ili kastraciju) veoma uspešno prevodi u junaštvo neslućenih razmera, obično nema otvoreni predmet obožavanja već mržnje, pa predstavlja spontanu, nagonsku, negativnu reakciju prema zvaničnom, zakonitom vođi koji se razmeće svojom nepodnošljivom autoritarnošću, uživa na način na koji mi nikada nećemo, raspolaže obiljem kojim mi nikada nismo, i najzad, koji je kriv za sve probleme sveta, pa čak i za posledice koje će proizvesti sama ta grupa. Ono što sledi analiza je delovanja jednog takvog simboličkog Bratstva (narcizma) koje je za kratko vreme u maju mesecu nadvladalo edipalnog Oca (državu), koncentrišući svoje gorivo u paroli „Obrenovac vam nećemo oprostiti“.

Tri „S“ – situacija, sednica, solidarnost

Baš kao što je i Frojdov otac prahorde – koji je samo fantazam sinova – nalagao poštovanje zakona i pravila kojih se sam nije pridržavao, i štaviše, sa zadovoljstvom ih kršio, tako je i Bratstvo, koje sebe već nekoliko godina silom uverava da slovi za „jedine kritičare vlasti“, „poslednje oaze slobodne misli“, osetilo potrebu da u svoj imaginarijum i opsesiju „likom vođe“ umetne njegovo navodno kršenje Zakona o vanrednim situacijama. Obmanjivanje javnosti nepotpunim i tendenciozno iskrivljenim podacima iz tog zakona poteklo je sa sajta Peščanik, dezinformativnog i ostrašćenog blog-glasila čiji će autori tokom poplava demonstrirati moralni sunovrat kakav u istoriji postojanja „građanski“ orijentisanih medija u Srbiji do tada još nije bio zabeležen.

Za te potrebe, nimalo slučajno, angažovali su se upravo predstavnici pravničke struke – Sofija Mandić i Vesna Rakić-Vodinelić. Prva od njih pokušala je u svom tekstu „Primedbe o odgovornosti“ od 22. maja da falsifikuje reči zakonodavca, nepotpuno i neprecizno kombinujući delove stava 1. člana 30. i stava 3. člana 31. Zakona, što je samo po sebi za pravnika skandalozno, tvrdeći da se „vanredna situacija na teritoriji Republike Srbije proglašava odlukom Vlade, odmah po saznanju da postoji neposredna opasnost od elementarne nepogode ili druge nesreće u najmanje dve opštine u Srbiji“. Ovakva sramotna manipulacija bez imalo sumnje predstavlja svesnu, tendencioznu laž sa ciljem da se Vlada okrivi za neblagovremeno reagovanje, uz aluziju na nešto posve apsurdno i suludo, a to je da se vanredna situacija na teritoriji cele države mora po automatizmu proglasiti samim tim što su ugrožene makar dve opštine. Da bi takav neverovatan zaključak izvela, pravnica Mandić morala je namerno izostaviti poslednji deo stava 3. člana 31. u kojem stoji da se vanredna situacija za Republiku Srbiju može proglasiti i tek u slučaju „ako ne postoje dovoljne mogućnosti opštine za odgovor u vanrednoj situaciji“.

Ovaj deo zaokružuje značenje člana 31, čiji sadržaj, primenjen na situaciju predvidivih vremenskih nepogoda u koje spadaju poplave nastale izlivanjem reka kao i nadiranjem podzemnih voda usled obilnih padavina, treba tumačiti kao protokol o pravilu sukcesivnog – dakle, postepenog – uvođenja vanrednih situacija; najpre u opštinama i gradovima, a tek potom, i samo ukoliko je to nužno, na teritoriji dela ili čitave Republike. Odluku o proglašavanju vanredne situacije za grad ili opštinu ne donosi Vlada već gradonačelnici i predsednici opština, po predlogu kriznih štabova organizovanih na nivou lokalnih samouprava. Deo iz stava 3. člana 31. o „najmanje dve opštine“ odnosi se tako na donji prag, na minimalan a ne na apsolutni uslov za proglašenje vanredne situacije na nivou države.

Izbegavanje citiranja punog sadržaja stava 3. člana 31. vidljivo je i u interpretacijama iskusnije profesorke prava u penziji Vesne Rakić-Vodinelić, predsednice saveta Nove stranke poznate po pravničko-medijskim zavesama u cilju ometanja i dezavuisanja rezultata istrage za ubistvo Slavka Ćuruvije i podršci protivustavnom ugrožavanju prava na rad advokata i opstrukciji čitavog pravosudnog sistema od strane Advokatske komore Srbije. Gostujući u radio emisiji Peščanik, ona je 30. maja takođe optužila vlast za neblagovremeno reagovanje i još direktnije od Sofije Mandić obmanula javnost: „Odmah da kažem, nije moje mišljenje da je ova vanredna situacija (u jednini! prim. I.K.) proglašena sa zakašnjenjem, to je mišljenje našeg zakonodavca. Kada to kažem, ja samo čitam Zakon o vanrednim situacijama. On vrlo precizno definiše momenat kada se vanredna situacija mora proglasiti a to je saznanje da preti neposredna opasnost određenom području.“

Međutim, ovo je tačno, kada su predvidive vremenske neprilike u pitanju, tek u sukcesivnom smislu, polazeći od gradova i opština, dok je, nasuprot tome, fokus cele emisije unapred isplaniran da se odgovornost svede isključivo na republičku vlast, kao da je jedina vanredna situacija proglašena tek onda kada ju je Vlada Srbije proglasila na teritoriji cele države, što je apsolutna neistina koja se istovremeno poklapa sa manipulacijom Sofije Mandić. U smislu člana 31. iz Zakona sledi da je Vlada poslednja u lancu odgovorna za eventualne propuste tokom trajanja vanrednih situacija. Vesna Rakić-Vodinelić time je, dakle, selektivno i prema sopstvenim interesima tumačila Zakon, i kao i Mandićeva, potpuno svesno prenebregnula smisao jasno navedenog kategorisanja vanrednih situacija u stavu 1. člana 31.

Mimo svakog merila profesionalnosti i ozbiljnosti, sledeći nepisano pravilo kuće za koju radi – da je sve što se čuje na Peščaniku sveto pismo, Branka Trivić, novinarka koja svoje subjektivne stavove pakuje u format vesti, u prilogu za Radio Slobodnu Evropu od 28. maja pod nazivom „Šta je sa Vučićevom odgovornošću za poplave?“ bukvalno je prepisala reči iz teksta Sofije Mandić, propuštajući bar da pogleda u Zakon kako bi proverila navode nekredibilne Peščanikove pravnice, pa je tako njenu laž direktno označila kao citat iz Zakona. Nešto uvijeniju manipulaciju u istom smislu izvršila je njena koleginica Zora Drčelić iz korporativnog biltena Vreme, koja je, makar otvorivši Zakon, u tekstu „Nasip kod Nemanjine 11“ citirala članove 30. i 32, ali zato upadljivo zaobišla član 31. koji je ključan za razumevanje kada se i na kojem nivou proglašava vanredna situacija.

Kako je moguće da ova tri naizgled nepovezana medija šire istu priču, prave greške na istim mestima i štite jedni drugima leđa? Koji ih to zajednički nagon u ovoj prećutnoj i virtualnoj grupi vuče ako ne čista narcisoidna obest na kojoj se jaše u uverenju da se svemoćni Otac odjednom može više nego efikasno poraziti i ukloniti? Čak toliko halapljiva i neodložna da je potpuno slepa da uvidi da fabrikuje laži, falsifikuje zakone i kompromituje sopstvenu profesiju? Toliko da ume unapred da opravda brutalni zločin sinova ('sam je to tražio')?

„Ovaj uslov je, veruju mnogi građani, ispunjen ako ne već 13. a ono 14. maja, dan pre nego što je Vlada proglasila vanrednu situaciju“, piše Trivićeva potpuno neobaveštena da su vanredne situacije u skladu sa članom 31. stav 1. već proglašene 14. maja i to u pet gradova i četrnaest opština, uz upućivanje na evakuaciju: u gradovima Valjevo, Šabac, Loznica, Čačak i Zaječar, i opštinama Osečina, Koceljeva, Lajkovac, Ub, Ljig, Gornji Milanovac, Mali Zvornik, Požega, Vladimirci, Kosjerić i Obrenovac. Koren manipulacije i ovde je isti – za Bratstvo sve druge vanredne situacije osim one na nivou države nisu relevantne, pa samim tim ne mogu biti ni predmet kritike pre zahteva za ispitivanjem odgovornosti republičke vlasti. Ova informacija potpuno je izostala kod svakog od navedenih lica, što svedoči o najgrubljem kršenju novinarskog kodeksa i njihovoj odgovornosti za masovno obmanjivanje građana u cilju da se bes i nezadovoljstvo javnog mnjenja usredsrede na Vladu Srbije.

Kao drugi argument da vlasti nisu reagovale blagovremeno u svakom od ovih priloga, opet kao u pačijoj školi, navodi se to da je Republički hidrometeorološki zavod 13. maja izdao saopštenje o najvišem stepenu opasnosti od izlivanja reka, što nije sasvim tačno, niti spada u domen precizno plasiranih informacija. U Vladinom Izveštaju o elementarnoj nepogodi dostavljenom Narodnoj Skupštini 3. jula, u čijem sastavu je i izveštaj Repubiličkog hidrometeorološkog zavoda, na stranici 138-139 stoji da je RHMZ crveni stepen upozorenja prvi put istakao u ponedeljak 12. maja za sredu 14. maj, dakle, za isti dan kada su proglašene i vanredne situacije. Na stranici 9-10 nalazi se informacija da je Sektor za vanredne situacije MUP-a promptno reagovao na ovo upozorenje i da je istog dana, dakle 12. maja, depešom preneo preliminarno upozorenje svim komandnim štabovima gradova i opština u potencijalno ugroženim područjima da budu u stanju pripravnosti, opet po Zakonu, u smislu člana 31. stav 1.

Budući da su obilne padavine započele u noći između 13. i 14. maja, tek u sredu 14. maja ispunjen je uslov iz člana 30. stav 1. kada se opasnost koja je do tog trenutka bila potencijalna kvalifikuje kao neposredna, i kada navedeni gradovi i opštine, dakle, „odmah po saznanju za neposrednu opasnost od njenog nastupanja“ proglašavaju vanredne situacije. Nigde u formulaciji Zakona ne stoji reč „preti“ koja bi ukazivala na status potencijalne opasnosti, kako je to pogrešno predstavila Vesna Rakić-Vodinelić, jer zakonodavac ni ne dozvoljava da vanredna situacija bude proglašena sve dok opasnost ne postane sasvim izvesna. Štaviše, Zakon insistira na potpunom razdvajanju proglašavanja vanrednih situacija od preventivnih aktivnosti nadležnih organa.

Nakon uvida u celokupno stanje, kako to Zakon nalaže, a u cilju da se iskoriste resursi sa celokupne teritorije i upute u ugrožena područja, idućeg dana, 15. maja, Republički štab za vanredne situacije zaseda u 11h i prosleđuje Vladi Srbije predlog da se raspiše vanredna situacija na teritoriji čitave Republike, u skladu sa poslednjim delom stava 3. člana 31. – dakle, upravo onim delom Zakona koji su krivotvorile i prećutale pravnice sa Peščanika – što Vlada i čini na sednici održanoj u 13h. Ovim je Vlada Srbije u potpunosti ispoštovala volju zakonodavca iz Zakona o vanrednim situacijama zbog čega nema ni govora o njenoj neblagovremenoj reakciji. Istovremeno, Demokratska stranka, Nova stranka, Svetlana Lukić i druge NVO vendete, korumpirani novinari koji glume da nikakve veze nemaju sa opozicijom, političkim strankama i finansijerima poput Miroslava Miškovića i Miroslava Bogićevića – jednom rečju Bratstvo kojeg pokreće jednoobrazan ego-motiv – u istragama o eventualnim propustima gradskih i opštinskih kriznih štabova videli su samo pokušaj Vlade i premijera da odgovornost nad štetom i žrtvama svale na nekog drugog.

Sednice Republičkog štaba za vanredne situacije održane su 15, 16, 18. i 23. maja do trenutka ukidanja vanredne situacije, najpre na teritoriji Srbije, a potom postepeno u opštinama i gradovima, opet u smislu člana 31. stav 1. Sednice su bile otvorene za javnost u cilju namernog alarmiranja, podizanja svesti građana i medija o ozbiljnosti situacije i razmerama nesreće koja je zadesila trećinu teritorije države. Neretko pojačana doza dramatizacije korištena je kako bi se za efekat dobila što veća solidarnost građana sa organima vlasti na svim nivoima u pružanju pomoći koja nedostaje i pored zahteva upućenog 15. maja međunarodnoj zajednici – Vladama Ruske Federacije, Slovenije i Mađarske, kao i Evropskoj komisiji koji je nakon toga prosleđen svim članicama Evropskog mehanizma civilne zaštite. Umesto da se smisao sednica razume tako i prihvati molba vlasti da joj je očajnički potrebna pomoć svakog građanina, u okviru Bratstva učinjeno je sve da se ti apeli, a posebno oni sa sednice održane 16. maja, proglase za izvor širenja panike – sve u cilju da se ne dozvoli da se u solidarnosti primerenoj dramatičnom trenutku vlast i građani makar za jedno kratko vreme nađu rame uz rame, na istoj ravni.

Zašto je, dakle, baš ova sednica tako drastično podigla nivo besa i netrpeljivosti u krugovima bezočnih kritizera? Prema fantazmu o svemoćnom Ocu, ne postoji slika koja izaziva veće gađenje sinova nego ona u kojoj Otac pokušava da se ponaša kao da je jednak sa onima koji tu moć realno nemaju. Sponu solidarnosti vlasti i građana medijski je zato bilo potrebno hitno razgraditi i to na način da se iz jedinjenja izdestiluje jedan čisto narcisoidan imaginarijum o tzv. „spontanoj solidarnosti“ građana sa jedne strane, koji su se uspešno samoorganizovali za razliku od „nesposobne vlasti“ na drugoj strani, a sve kako bi država u tim najtežim trenucima po svaku cenu još jednom bila prikazana kao neprijatelj. Takva država predstavlja entitet koji večito izneverava i samim tim se kandiduje kao idealna meta za ionako već razdraženi ego koji samo čeka da na nekog uperi prst krivice. Baš ovaj momenat služio je kao najmanji zajednički imenitelj za uzajamno raspoznavanje i identifikaciju po poznatim principima grupne psihologije bezmalo svih kvazi-novinarskih, pa čak i beletrističkih uradaka o temi poplava.

Ta dodatna kohezija unosi još veću osornost u Bratstvo, stvara zatvoreni, paralelni, narcisoidni svet u kojem grupa kao da pre svega komunicira sa samom sobom i galopirajuće uverava samu sebe, pa tako postavke koje bi se spolja lako mogle dovesti u pitanje ispod staklenog zvona važe za sušte i neoborive istine. Usled toga prilozi koji sa umišljenom lakoćom crtaju kako je „car go“ u stvari najviše govore o malodušnosti, moralnoj izobličenosti i dezorijentisanosti njihovih autora. U takvom usijanom zaletu koji se indukuje u polju iznova povampirenog libida grupe, Dinko Gruhonjić u tekstu „Moleban za Aleksandra V.“, objavljenom 19. maja na ekstremističkom portalu Autonomija, falsifikovao je, između ostalog, i reči predsednika Vlade Srbije sa sednice od 16. maja „imamo značajne žrtve“ u „po Obrenovcu plivaju mrtva tela“. Činjenica da one gotovo potpuno odgovaraju naslovu koji je tih dana imao tabloid Kurir, optuživan u trenutku kada je to bilo poželjno od strane Jukoma, Kuće ljudskih prava, Ombudsmana, Šer fondacije i drugih organizacija korumpiranih novcem Demokratske stranke da širi paniku i krši novinarski kodeks, ipak nije dovela do toga da se Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, od bilo koga opomene da bi zbog ove tendenciozne laži mogao i morao biti krivično gonjen.

Slično tome, delta-nedeljnik Vreme u broju 1221 od 29. maja prostor za narcisoidno iživljavanje specijalno ustupa analitičarima Đorđu Vukadinoviću i Slobodanu Antoniću koji, skrivajući se iza eufemističnog naziva Nova srpska politička misao, već dugi niz godina otvoreno ohrabruju javno mnjenje u negovanju ksenofobije i nacional-šovinizma. Kako je to u borbi za rušenje vlasti potpuno nebitno bliskom tajkunu Dragoljuba Žarkovića, dvojac je ovoga puta nastupio striktno poslovno, sa konkretnim zadatkom da u ulozi „TV Manijaka“ analizira „frejm po frejm“ famozne sednice. Međutim, u segmentaciji, hipostaziranju, presićenoj iscepkanosti autori više nego isforsirano savijaju značenja premijerovih reči u jednoj nezaustavivoj, očito nagonskoj formi koja stvara sve samo ne dojam precizne analitičnosti. Premijerov dramatični govor tako se čas ismeva kao obično glumatanje, a čas posmatra kao strogo patološki poremećaj ličnosti, pa u ovim lutanjima s jednog kraja na drugi zaključci deluju kao autistična egzibicija nekoga ko je uveren da se svet sastoji iz sve samih logičkih jednačina. U moru izolovanih reči lišenih stvarnog smisla, glavna zanimacija cirkuliše na nivou dileme da li je Vučić, time što izgovara „mi“, zaista provaljivao ljudima u kuće i evakuisao bebe mimo volje roditelja, sve do elementarnog neznanja zbog čega je sednica morala biti otvorena za javnost.

Posebno gadljivi na solidarni angažman pripadnika vlasti na terenu, oko poslednjeg su kontemplirali i autori Peščanika, što ih je za tili čas sunovratilo do najnižeg stupnja morala i integriteta kojim su sami sebe, ni ne sluteći to, šamarali u tekstovima i emisijama. O načinu na koji su u vremenu poplava izgubili i poslednju trunku humanosti svedoče dva karakteristična uratka – „Šabac ne sme pasti“ Dejana Ilića od 17. maja i „Nadvikivanje“ Sofije Mandić od 18. maja – dve naizgled simpatične i nevine priče iz čijih temelja na sav glas vrište neviđena podlost i malodušnost. Navodno ponesen premijerovom molbom sa sednice, Ilić, vlasnik izdavačke kuće Fabrika knjiga, piše u dnevničkoj formi kako 16. maja uveče kreće put „Kraun Plaze“ odakle su polazili autobusi za Šabac. Kada tamo stigne, zatiče sve same divne ljude i isprva goli cinizam iz teksta sasvim neverovatno biva uvijen u oblande šund melodrame: „Jedna devojka pruža jednom mladiću plastičnu kesu, kaže mu – unutra je kabanica. Za koga, pita mladić. Očito se ne poznaju. Za tebe, reče ona.“

Ovo bi trebalo nešto da kaže o solidarnosti i dobrodušnosti, ali čijoj i kakvoj? Upravo onoj koja će biti nasamarena od strane zle vlasti pošto su svi autobusi puni „navijača“ već otišli, a i oni što su otišli, ili će da odu, navodno neće ni imati ništa veliko da rade u Šapcu. Na toj liniji se u tekstu gađa solidarnost pripadnika vlasti sa građanima, a u prvi plan istura nekakva samodostatna solidarnost onih „građanski svesnih“, među koje je svojim dolaskom autor namerio i sebe da ubroji. Ali onog trenutka kada nedaleko od sebe bude ugledao premijera i kamermana okružene istim tim, do maločas divnim, ljudima ('zar nije mogao neko drugi da dođe? zašto baš on?'), Ilić će se sa lokacije izgubiti glavom bez obzira i požuriti da napiše nešto o svojoj „avanturi“ kako bi to što pre poslao urednici Peščanika Svetlani Vuković. U poslednjem pasusu, kada je premijer, kojeg u tekstovima redovno naziva fašistom, već zasigurno dovoljno daleko, melodrama će se vratiti u pokušaju da ponovo neutrališe cinizam i autor će napisati kako neće moći da zaspi čitavu noć jer ga tobože grize savest što spava na suvom. Dakle, rezultirati čistim licemerjem.

Na sličan način, Sofija Mandić pisaće o tome kako je volontirala u novobeogradskoj Hali sportova i još izraženije hipostazirati od nekih tamo sumnjivih ljudi „spontano samoorganizovanje“ i solidarnost građana, kao da dramatična sednica Republičkog kriznog štaba, a potom i dvadesetčetvoročasovna informativna pokrivenost na pojedinim televizijama nemaju ama baš ništa sa izazivanjem te iste solidarnosti u svim delovima države! Od tih ponovo „finih građana“ autorka je napravila svoju alternativnu Srbiju, tj. Bratstvo u malom, onakvu kakvu očigledno sanjaju peščanikovci – sa što manje disonantnih šumova u odnosu na sebe. O tome sa kojim stepenom rigidnosti reaguju na strano telo svedoče sledeći redovi: „Dolazili su ljudi koji su govorili da će oni odneti stvari. Nismo znali ni ko su oni ni gde hoće da odnesu stvari. Zato im nismo dali da bilo šta odnesu. I ovu odluku smo doneli nadvikivanjem.“ U toj usnuloj mikrodržavi punoj gordih, besnih i prkosnih građana sinovi se ponašaju kao da negiraju kastraciju, a to znači, edipalnu vezu sa Ocem. Mandićeva, koja po sopstvenom priznanju živi u mehuru od sapunice i informiše se isključivo po društvenim mrežama, tekst završava glasinom da su u Obrenovcu sve domaće životinje ostavljene da uginu, po ko zna koji put obmanjujući javnost bez ikakve odgovornosti za napisanu reč.

Solidarnost je u redu, ali samo ukoliko je istovremeno ustremljena protiv drugog, a taj drugi je država. Dobro delo u redovima autora Peščanika je, dakle, moguće ali samo pod uslovom da se investira protiv određenog objekta mržnje, o čemu direkno govore ova dva teksta i odakle proizilazi čitav njihov karakter. Oni su svedočanstvo da ovi ljudi imaju ozbiljnih poteškoća za iskreno saosećanje i bezinteresno činjenje dobrih dela čak i u okolnostima opšte društvene katastrofe – da ne pitaju šta imaju od toga i kakvu će im to dobit doneti. Uzrok takvom derogiranju osećaja za opšte dobro jeste opsesivna mržnja prema jednom čoveku. Ali, kako nije lepo mržnju iskazivati direktno, ona se maskira i ispušta u kripto-figurama cinizma, gordosti i primesama šund melodrame pa na taj način, baš zato što se teži ublažiti, još više pocrtava moralnu besprizornost autora. Zbog toga ne treba da čudi što će moralni talog u vreme poplava za svega nekoliko nedelja na ovom sajtu metastazirati u sledeći logičan stupanj – svesno saučesništvo Peščanika u kriminalnim aktivnostima tokom afere „plagijati“.

U stihijskom besu ima nečeg za mene većeg od mene samog

Sa funkcionalističke tačke gledišta, pitanje na koji je način članstvo virtualnog Bratstva moglo na tako efikasan način i za vrlo kratko vreme da se razmnoži i u čemu, zapravo, leži afinitet pripadanja jednoj ovakvoj grupi istovremeno se u praksi poklapa sa flagrantnim kršenjem novinarskih standarda i kodeksa – kako je moguće da su se dezinformacije iz alternativnih sredstava informisanja, kao što su društvene mreže i blogovi, prikazivale kao informacije i preselile u zvanične medijske tokove? Kojom je to silom za tili čas suspendovano načelo proverljivosti informacija i zašto je u ovakvim situacijama bilo preče nešto objaviti, biti deo stihije, nego proveriti najpre da li je određeni podatak tačan i istinit? Najzad, odakle uopšte odjednom toliko izobilje neformalnih podataka na društvenim mrežama i šta se u egu pojedinca namiruje takvom neodložnom hiperprodukcijom?

Pobrojane nevladine organizacije, kao i dva institucionalna „osma putnika“ bivšeg režima – Saša Janković i Rodoljub Šabić – osvrnuće se na ovaj problem tek pošto pojedina lica budu privedena zbog širenja dezinformacija i izazivanja panike na društvenim mrežama, kada će okriviti vlast da je, uskraćujući im pravovremene informacije, sama dovela do takve reakcije građana. Neke od njih, kao što je Šer fondacija, išle su toliko daleko da su tvrdile da je vlast time prekršila načelo javnosti iz Zakona o vanrednim situacijama, iako to načelo ne govori ništa o dinamici objavljivanja informacija od strane nadležnih službi. Sa druge strane, Vladimir Barović, profesor na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, predavač na predmetu „Izveštavanje u prirodnim i izazvanim katastrofama i nesrećama“ i jedan od retkih glasova razuma u vremenu poplava u intervjuu za list Danas od 22. maja objasnio je da se u kriznim situacijama, u zavisnosti od procene onoga ko upravlja krizom, informacije redukuju i da se medijima nekada ograničava kretanje po terenu.

„Ako govorimo o odnosu cenzure i informacija u kriznim situacijama, uvek će se pribeći redukovanju onih podataka za koje se proceni od strane odgovornih, da mogu škoditi operaciji spasavanja ugroženih“, izjavio je Barović, iz čega sledi zaključak da se pokušaj pripisivanja krivice vlastima za neblagovremeno informisanje svodi zapravo na paradoksalnu težnju da je vlast trebalo da iznosi neproverene podatke i time izazove opštu pometnju i paniku među građanima. Ali ovo je upravo ono što je Bratstvo činilo sve vreme na internetu, ne želeći sebi to da prizna nego autoprojektujući na drugog (Oca), ubeđeno da ovaj krije nekakvu „pravu istinu“ od javnosti. To je u emisiji Bulevar na TV B92 praktično potvrdila i novinarka iz Obrenovca Daliborka Delibašić, tumačeći upozorenje nadležnih da ne širi dezinformacije i ne prenosi sve što čuje i što ne može da proveri kao pretnju po sebe i svoju porodicu, posebno apostrofirajući da se nada da će se „jednog dana saznati šta se stvarno desilo u Obrenovcu“.

Momenat na kom se to još bolje moglo videti desio se onda kada je na tviteru lansirana vest da su radio-amateri „isključeni iz etra“. Ovu dezinformaciju najpre je 19. maja preneo B92, koji je vest brzo povukao, ali se ista zadržala na Telekomovom informativnom portalu Mondo odakle su je prenosili ostali mediji kao i novinarska udruženja. Uprkos tome što se u istoj vesti nalazio i podatak da je radio-veza ustupljena Gorskoj službi u Obrenovcu, metež na društvenim mrežama, kojem je doprinela i estradna umetnica Bojana Maljević, podigao se samo zahvaljujući nekolicini radio-amatera koji nisu bili sasvim upućeni šta se tačno desilo i zbog čega. Tako su se pojavile rečenice poput „Ubi nas prejaka reč!“ ili „Neprijatelji smo, smetamo im“, a asocijacija je jasna: nešto treba da se sakrije od građana, neko nam radi iza leđa i pokušava da nas spreči da nešto saznamo, radimo nešto što nije u njihovom cilju, itd, te baš ovakav kôd predstavlja ulaznicu za grupu i autodetekciju da je neko „naš“. To što je sutradan Živojin Petrović iz Saveza radio-amatera demantovao vest i objasnio da oni nisu ni bili u sastavu Republičkog štaba za vanredne situacije, te da zato ne mogu ni biti izbačeni, više ništa nije značilo.

U tom grupnom ponavljanju i insistiranju za intrigom i senzacijom, za onim što bi potvrdilo sve sumnje da je ono što se već sluti istinito (a s obzirom na to da se ne zna ni šta je tačno, može da bude nezamislivo veliko), upravo tu obitava lakanovski užitak za ego. 'Ubi nas prejaka reč!', nisam li jedva čekao tako nešto da kažem, bez obzira što pojma nemam šta se tačno dešava? Nije li u tom momentu ego beznadežno uteran u čin kratkog spoja koji je istovremeno i prečica do njegove ultimativne narcisoidne satisfakcije, uračunavajući unapred da se obraća imaginarnoj zajednici istomišljenika koja će na tu jednu kodnu rečenicu kao po komandi da zapeni u isti glas? Ne pruža li baš to ono gorivo za poletno, ali umišljeno čojstvo i junaštvo ljudi koji danas ne gledaju TV, ne veruju konvencionalnim medijskim tokovima i informišu se uglavnom tamo gde ih zid fejsbuka nanese? Ne sadrži li se u svakoj panici, paradoksalno, nešto od tog neodoljivog užitka koji tako velikodušno može da dâ samo grupa?

Pogon u čijoj je intenciji nešto nepoznato, nekakva velika skrivena tajna (odsutni označitelj) augmentira moć neprijatelja i pravi od Oca figuru koja je strašnija nego što to realno jeste, što daje pokriće za još veći strah i bes. U tom predeterminiranom ključu ispisivane su i tretirane poruke mnogih građana sa ugroženih područja, da bi njihov revolt zatim bio prenet na opskurne sajtove koji samo imitiraju formu medija, te stoga formalno-pravno nemaju nikakvu obavezu ni da poštuju novinarske kodekse i standarde. Tako je, umesto da se iz alternativnih sredstava za informisanje odbacuju dezinformacije, a objavljuju samo proverljivi podaci, urađeno suprotno – tendenciozno je prenošena upravo ona neproverljiva, fantazmatska egzotika koja rasplamsava maštu, širi paniku, mržnju i bes, da bi se, budući da se sad smešta u kvazi-informativno okruženje sajta, sama po sebi nametnula kao informacija. To su ponajviše činili uzajamno bratski blog-sajtovi kao što su Teleprompter, Tabloid, Tarzanija, Srbi na okup, Srbin.info, Fejsbuk Reporter, Vaseljenska, Koreni, Srbska akcija, Borba za veru, Srbijadanas.net i drugi, uglavnom ekstremno desno orijentisani, vulgarni šund.

Ovaj divlji kartel, sa prilično ograničenim udelom protoka na serveru, nestabilne, redundantne i slabo optimizovane veb-arhitekture, uzajamno razmenjuje priloge i deli ih na društvenim mrežama u cilju što veće rasprostranjenosti i sticanja sinergije, koja, po uticaju, treba da parira zvaničnim medijskim tokovima. Ipak, nijedan od ovih sajtova ne može se pronaći u registru javnih glasila, izuzev Tabloida, dok se za većinu ne zna ni ko je odgovorno lice koje ih uređuje. Pitanje od milion dolara zato glasi: kako pokrenuti sudski postupak protiv takvih sajtova, koga poimence tužiti i na kojoj adresi, a najvažnije, po kom osnovu kada prema članu 30. stav 2. nisu ni obuhvaćeni kaznenim odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima?

Samo neke od najuticajnijih dezinformacija bile su o tome kako Obrenovcem pluta na hiljade tela, kako su ljudi postradali zbog strujnog udara, kako se ubijaju domaće životinje i kućni ljubimci, kako su životinje ostavljene da uginu, kako se leševi tovare u hladnjačama i upućuju na spaljivanje u visokim pećima, kako se leševi zakopavaju u zemlju, kako su brane dignute u vazduh sa namerom da se potopi stanovništvo, kako je Obrenovac potopljen da bi se spasio Beograd, kako su dirigovano poplavljivana samo ona mesta u kojima na vlasti nije Srpska napredna stranka, da su žandarmerija i policija pljačkali napuštene kuće, da voda u Beogradu nije za piće, da voda u čitavoj Srbiji nije za piće, da preti nestašica vode u celoj zemlji, itd.

Sajt Srbijadanas.net smišljao je bezočne teorije zavere da je Obrenovac žrtvovan za proviziju gde se, između ostalog, dižu u vazduh nasipi na Kolubari kako bi se spasio TENT A i B koji sa Kolubarom geografski nikakve veze nemaju. „Mrtvi su se skupljali i skupljaju u jednu napuštenu kasarnu odakle se kamionima i hladnjačama razvoze po beogradskim grobljima“, piše neko potpisan kao „Taliban“ i nastavlja: „Izvor iz žandarmerije kaže da je bilo između 1300 i 1700 žrtvi uključujući i cigane.“ Drugi, pak, potpisan kao „Golub“ govori o „tonama mrtve stoke i drugih životinja“. Novinarka potpisana kao Sanela Jovanović napisala je da vojna policija majke sa decom tretira kao stoku i da su ih držali „iza konopca kao krave“, dok je tekst pod nazivom „Ko to tamo laže, Vučiću?“ u međuvremenu obrisan usled usiljene količine laži, vulgarnosti i nekonzistentnosti. Zanimljivo je to da su na svim ovim sajtovima jedine reči hvale upućivane ruskim spasiocima i Rusima uopšte. Zato Milovan Brkić u Tabloidu piše: „Rusima je, očito, bilo jasno da je iz neke američke zločinačke 'laboratorije' napravljen ovaj ubitačni ciklon i da je smišljeno centriran iznad Srbije i Republike Srpske (sa okolinom).“

U lice najobičnijoj gluposti

Čemu su doprinela ovakva opskurna veb-mesta kada je reč o distribuciji dezinformacija? Kreirane na fejsbuku i tviteru od strane onih koji su se predstavljali kao korisnici tih mreža u blizini poplavnih područja, dezinformacije su tako postale dostupne i onima koji su geografski udaljeni i nisu u situaciji da ispitaju verodostojnost podataka. Sve do stupnja dok se ne umeša kartel kvazi-informativnih sajtova, privatnih blogova, foruma, a zatim i zvaničnih blogova nekih od registrovanih medija, krug dezinformacija ostaje u domenu aritmetičke progresije na društvenim mrežama.

Intervencijom te neformalne i sosirovski arbitrarne grupe – a to znači da joj nije nužno prethodio predumišljaj ili orkestracija sa neke više instance – aritmetičku progresiju smenjuje geometrijska, jer tada svako veb-mesto sa zakupljenim domenom deli dezinformaciju u formi svoga priloga unutar kojeg se već nalazi prethodno uzajamno deljeni bazični post. Nakon toga sledi aktivnost novog talasa korisnika koji, pored toga što su već delili neposredni sadržaj na relaciji pojedinac-pojedinac, ovoga puta čine to sa prilozima sa divljih sajtova, na kojima je svaki do tada autonoman post dobio svoje kvazi-novinarsko, manipulativno ruho. Začinjen vulgarnošću i besom, takav prilog prihvata se sa velikim odobravanjem i bez ikakve distance. Na taj način su šireni mržnja i bes među ljudima na internetu, u čijem temelju nije ništa drugo do pokušaj potiskivanja panike.

Budući da je kiša na teritoriji gotovo čitave zemlje padala bez prestanka u periodu između utorka 13. maja i subote 17. maja, da su proglašene vanredne situacije, da su se mediji većinom bavili samo temom poplava i da je broj korisnika gladnih nezvaničnih pikanterija u tom i nakon tog perioda bio enorman, stvarano je povremeno zagušenje u internet saobraćaju upravo u tim uskim grlima – na neformalnim sajtovima i blogovima koji po hosting ugovoru nisu predviđeni da izdrže toliku gustinu saobraćaja u jedinici vremena. To ujedno znači da osnivači takvih sajtova nisu previše želeli da ulažu u stabilnost i bezbednost platformi zakupljivanjem sopstvenog (virtualnog) servera. Kada do takvih situacija dođe, provajder obično obaveštava svog klijenta o prekoračenju zakupljenog udela na serveru i preduzima mere privremenog gašenja sajta, ili pak predlaže korisniku da on to učini, kako ne bi ugrozio udele drugih klijenata na istom serveru. Upravo ovo se desilo sajtovima Teleprompter i Drugastrana.net.

U središtu sive zone informisanja, Teleprompter, šund sajt čija se redakcija sastoji od jednog jedinog člana – Danila Redžepovića, do skora finansiran od strane tragično nastradalog biznismena Tomislava Đorđevića, lažno se predstavljajući kao „društveno-politički online magazin“, klimaks čitanosti dostigao je pamfletističkim uratcima „Apel: Vučić da prestane sa patetikom i samosažaljevanjem!“ objavljenim 17. maja i „Narod ogorčen: Napadaju i psuju ministre!“ objavljenim 19. maja. Ovi tekstovi su nakon izvesnog vremena postali nedostupni kao i čitav sajt na kojem su se nalazili. Oba teksta, kao i bezmalo svi u okviru navedenog kartela, na sve moguće načine bave se huškanjem građana protiv aktuelne vlasti, ne birajući sredstva i bez izuzetka rezultirajući neukusnim potcenjivanjem čitalaštva. Takvi sadržaji redovno krše profesionalne standarde u novinarstvu, kojeg na sličnim sajtovima nema ni u tragovima jer su u pitanju samo lični blogovi maskirani u nekakva javna glasila.

Dana 23. maja, Teleprompter nemušto pokušava da objasni šta se u međuvremenu dešavalo sa sajtom. Najpre se tvrdi da su razlozi nedostupnosti sajta tehničke prirode i da je primljeno pismo američke hosting kompanije „Bluhost“ koja je obavestila svog klijenta da je prekršio uslove korišćenja oduzimajući drugim klijentima neophodne resurse. Redžepović je to neprecizno interpretirao kao problem sa „bazom podataka“, aludirajući da je stvar u internoj prirodi samog sajta, kako bi se ispostavilo da hosting kompanija iznosi lažnu informaciju. U cilju daljeg dezinformisanja i obmanjivanja javnosti uključilo se i istureno odeljenje Šer fondacije pod nazivom „Šer difens“ (Đorđe Krivokapić) kako bi, naime, potvrdilo da je sa arhitekturom sajta Teleprompter sve u redu i da unutar njega nema ozbiljnih bagova.

Međutim, sve ovo se radilo samo da bi se skrenula pažnja sa činjenice da je Teleprompter u „Bluhostu“ zakupio najjeftiniju uslugu, a to znači nalog za tzv. deljeni hosting, zbog čega je privremeno ili permanentno bio deaktiviran, u zavisnosti već od zadatih pravila kompanije o uslovima korišćenja. Usluga deljenog hostinga jedina je usluga u okviru firme „Bluhost“, za razliku od virtuelnog privatnog servera (VPS) i posvećenog servera, koja podrazumeva da je na istom serveru smešteno više klijenata koji jedni drugima mogu da ugroze resurse na način na koji se to ovde desilo. Problem je najzad rešen tajkunskom finansijskom injekcijom – prelaskom Telepromptera na novi server kod domaćeg provajdera (EUnet).

Sličnu sudbinu doživeo je i lični blog Nenada Milosavljevića, člana redakcije Njuz.net, sajta na kom, baš kao i u TV emisiji „24 minuta“ koju ta redakcija producira zajedno sa Zoranom Kesićem, politički sadžaj više nije u funkciji stvaranja humora, već se, obrnuto, humor sveo isključivo na sredstvo za emitovanje suptilnih političkih poruka, i tako preigravanjem postao čista zloupotreba. Milosavljević se ipak u svom tekstu od 18. maja „Državo, ne bismo te više zadržavali“ (koji i dalje predstavlja poslednju aktivnost na ovom blogu) nije služio humorom, niti ironijom, već je po uzoru na Redžepovića sastavio pamflet namenjen proletarijatu u kom je, da bi još više razgalio mržnju i bes, preneo jedan od dezinformativnih postova sa sajta Srbijadanas.net, i on najavljujući čitaocima da će istina iz Obrenovca tek izaći na videlo.

Usled velikog broja deljenja ovog teksta na društvenim mrežama, pristup blogu postao je otežan, a dan kasnije Milosavljević je na tviteru napisao da je sajt morao sam da isključi – „da ne bi ugrozio druge sajtove na serveru“. Ovaj poslednji deo svedoči da je i ovde reč o deljenom hostingu, iako, baš kao ni žučno uznemireni Redžepović, ni Milosavljević nije oklevao da iznenadnu prekomernu posećenost svog sajta proglasi napadom koji ni manje ni više vrši sama vlast! Na taj način postaje jasno da u domenima grupne psihologije preuveličavanje moći Oca služi ujedno i za to da se prida prevelika važnost članovima same grupe (indukovani narcizam), budući da im se ovaj direktno suprotstavio „obarajući sajtove“ i time pokazao da njihove aktivnosti mogu i te kako ozbiljno da mu naruše opstanak. Ipak, neverovatan je broj onih koji su bez rezerve poverovali u ovo i potpuno smetnuli s uma da je priroda ovakvog stava sasvim fantazmatska ('predlažemo im da nastave da nam ruše sajtove, jer izazivaju još veći kontraefekat i čitanost naših tekstova!').

Za razliku od prva dva, treći slučaj koji će biti iskorišten u svrhu političke manipulacije nije vezan ni za kakve probleme sa hostovanjem. Na još jednom slabo zaštićenom blogu pod nazivom Libreto, Novica Milić, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, takođe je dao svoj doprinos širenju mržnje i besa koji je naknadno objasnio eufemizmom da je svojim tekstom „pogodio raspoloženje jednog malog dela Srbije“. U beletrističnom uratku „Ja, AV, podnosim ostavku“ od 22. maja posrnuli profesor izneo je, poput Milosavljevića, niz dezinformacija i time ostavio pisani trag o neupućenosti i opskurnom poreklu podataka kojima se služio, prihvatajući ih zdravo za gotovo. Svoje prave porive pisanja Milić je ipak otkrio tek u zaključku teksta, kada postaje jasno da svoj lični problem – neprežaljeno nezadovoljstvo zbog činjenice što je na mesto premijera Srbije dospeo nekadašnji vinovnik nacionalističke velikosrpske politike – podjednako neuspešno kao i Bojan Pajtić, pokušava da nametne kao breme kojem treba da robuju svi građani Srbije.

Dezinformativna tragikomedija, međutim, tek nastupa. Sutradan, 23. maja ujutru, Dragan Todorović, novinar Vremena i ubedljivo najvulgarniji i najprimitivniji autor na tadašnjoj blog sekciji tabloida Blic, čiji je „narodski stil“ činio isti narod gorim nego što uistinu jeste, postavio je na taj blog tekst sa Libreta kao svoj, bez ikakve naznake da je njegov pravi autor Novica Milić, čime ga je bukvalno ukrao. Istog dana, na naslovnici Blica pojavljuje se obaveštenje redakcije veb-izdanja tog lista koja se unapred izvinjava čitaocima zbog mogućih tehničkih problema usled radova na sajtu. Ovo u argumentaciji očigledno potpuno promiče Todoroviću koji će kasnije, aludirajući na pritiske vlasti, izjavljivati kako mu je tekst odnela „babaroga“. Nakon nekoliko časova, saopštenje redakcije nestaje sa interneta, zajedno sa njim i tekst koji je Todorović ukrao od Milića, a vrlo brzo i kompletna sekcija Blicovog bloga.

Navodno neobavešteni Todorović odmah preko fejsbuka obaveštava NUNS – udruženje koje, umesto da pomaže sve građane nastradale u poplavama, sa zakašnjenjem od desetak dana organizuje prikupljanje pomoći isključivo za svoje članove u ugroženim područjima. NUNS na čelu sa Vukašinom Obradovićem brzo sastavlja saopštenje u kojem proglašava da Srbijom vlada medijsko jednoumlje i istovremeno aktivira jedan od svojih fantomskih veb-projekata Glasno.org da prenese isti tekst sa Libreta, ovoga puta sa prednaslovom „Cenzurisani tekst sa bloga Dragana Todorovića“ i, napokon, referencom na Milića. Slično čini i Srećko Šekeljić na blogu B92, lice koje je, pored Šer fondacije, najviše zaslužno za alarmiranje Dunje Mijatović iz OEBS-a. Saosnivač bloga Balkanist, čija je uloga bila da pojedincima iz civilnog sektora zemalja Evropske unije prosleđuje razne medijske podmetačine prevedene na engleski jezik, svoje kontakte ostvario je radeći u kabinetu bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Isto veče, dvojica blogera, Aleksandar Sekulić i Dario Hajrić, koriste trenutak i sastavljaju peticiju pod nazivom „U lice cenzuri“, objedinjujući tri pomenuta slučaja – Teleprompter, Drugastrana.net i tekst koji je Todorović ukrao, iako su sporni tekstovi na sajtovima Teleprompter i Drugastrana.net već uveliko ponovo bili dostupni. Da bi lista ispala što duža, ispunjavaju je kako blogovi, razne organizacije, tako i pojedinci imenom i prezimenom, od čega veliki broj blogova nije ni postojao pre 23. maja. Milosavljević i Redžepović zatim potpisuju peticiju, a ovaj zadnji baca se na produkciju teksta „Vučićev CV: Cenzura kao uža specijalnost“ u kojem „tehnički problem“ iz prepodnevnog obaveštenja, kao i ostali slični slučajevi, ekspresno postaju nesporni primeri cenzure. U proglasu, koji deluje kao da ga je pisao Redžepović lično, između ostalog, bez ikakvog osnova stoji: „Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.“

Dan kasnije peticiju prenosi i afirmiše sajt Peščanik, a potom i NUNS i NDNV čime dezinformacije, u međuvremenu prevedene kao informacije, konačno počinju da se institucionalizuju i uključuju u zvanične medijske tokove. Iako se postovi koji su širili paniku neće direktno naći u glasilima, vesti će se odnositi na „oborene sajtove“ i tekstove koji su puni takvih sadržaja, te su na taj način sirove dezinformacije sa društvenih mreža, čije bi direktno prenošenje kršilo kodeks novinara, ipak popularizovane indirektno. Pitanja sadržaja, utemeljenosti, kao ni ostalih standarda koji bi trebalo da budu obavezujući uopšte neće biti tema, već samo to da su neki sajtovi „obarani“. Upravo tu počinje punom parom u praksi da se sprovodi stihijska, grupna i narcisoidna cenzura od strane onih koji zagovaraju tezu da cenzuru sprovodi vlast. U uslovima takve hajke, naknadno ograđivanje nesrećnog profesora sa Singidunuma, koji je u međuvremenu delimično došao k sebi, ne verujući svojim očima u kakvoj se kampanji iznenada našao, ostalo je sasvim u senci.

Dok se vesti o „obaranju sajtova“ institucionalizuju i šire, redakcija Blica na čelu sa Veselinom Simonovićem upadljivo ćuti i ne oglašava se bilo kakvim saopštenjem kojim bi nedvosmisleno otklonila nedoumice u vezi nestanka blog sekcije, čime pasivno postaje saučesnik u proizvođenju intrige, nemajući ništa protiv razvoja situacije koju umesto nje vode neki drugi. U tom smislu, indikativan je način na koji je uredništvo tog lista plasiralo vest o pokrenutoj peticiji, propuštajući da pomene svoju umešanost u čitavoj kampanji. Simonović neće naći za shodno da reaguje ni kada instruisana Dunja Mijatović, predsednica autonomnog tela zaduženog za slobodu medija u okviru OEBS-a, iz Stokholma bude apelovala na vlasti u Srbiji da „prestanu da se mešaju u rad onlajn medija“, ne znajući ni toliko da ni Teleprompter niti Drugastrana.net zakonski uopšte nemaju status medija.

Tek nakon pisma premijera Vučića u kojem se traži objašnjenje i izvinjenje zbog iznošenja neosnovanih optužbi, Ringier Aksel Springer, kompanija u čijem se vlasništvu nalazi Blic, šalje dopis OEBS-u, kao i na još nekoliko međunarodnih adresa, u kojem objašnjava da Vlada Srbije nema nikakve veze sa ukidanjem blog sekcije. Istovremeno, to pitanje u domaćoj javnosti ostaje i dalje da lebdi u vazduhu, budući da se kompanija tim povodom građanima Srbije nijednom zvanično nije oglasila. Uredništvo Blica je, štaviše, izbegavalo da se izjasni o ovoj temi ne bi li zadržalo crv sumnje i tako dalo zaleđe svakome ko i dalje želi da veruje da vlast stoji iza svega, pa je u poslednjem trenutku otkazalo učešće u emisiji „Teška reč“ emitovanoj 1. juna na TV Pink u kojoj je trebalo da razjasni čitav slučaj.

Jedan od razloga zbog čega je ovo pitanje do dan-danas ostalo nerazjašnjeno mogle bi biti tužbe i žalbe koje redovno pristižu na adresu ovog tabloida i pretežno kriju od javnosti. Veoma je verovatno da je, upravo zahvaljujući autorima kakav je Dragan Todorović, kompanija Ringier Aksel Springer procenila da je blog Blica najslabija karika, s obzirom na to da, prema Zakonu o medijima i informisanju, blog u čijem je vlasništvu registrovani medij podleže svakom obliku kažnjavanja kojem podleže i taj medij, što je suprotno od tretmana ličnog bloga. Ostaje i činjenica da nijedan od autora nekadašnjeg Blic bloga, pa ni Dragan Todorović, nije potpisao peticiju „U lice cenzuri“, koja se u međuvremenu pretvorila u uličnu, cirkusantsku selfi-kolekciju Vladimira Pavićevića, Ratka Femića i mnogih drugih koji su, slikajući se sa komadom A4 papira, bili uvereni da se bore protiv cenzure. Za ovu medijsku prevaru, najveću i ujedno najbizarniju u poslednjih nekoliko godina, nijedan od prominentnijih aktera još uvek nije odgovarao.

Pored navedene, na društvenim mrežama puštena je bila u opticaj još jedna, manje poznatija peticija – za smenu gradonačelnika Beograda Siniše Malog zbog apela koji je 16. maja u 13h uputio stanovnicima Obrenovca da bez preke potrebe ne napuštaju svoje domove. U peticiji se tvrdi da se konkretna odgovornost gradonačelnika sastoji u tome „što nije naredio da se građani Obrenovca evakuišu 8-24h pre udarnog poplavnog talasa“. Usled nerazumevanja procedura u vanrednim situacijama, kao i zbog nedovoljne obaveštenosti, nekanalisanog besa i mržnje, apel Malog protumačen je kao još jedan primer konfuzije i neorganizovanosti vlasti koji su koristili novinari poput Branke Trivić za Radio Slobodnu Evropu, Ratka Femića za Novi magazin i Al Džaziru Balkans, Nemanje Rujevića za Dojče Vele, Milice Jovanović za Peščanik i drugih. Kao posebno dezinformativan dokazao se portal Nova srpska politička misao koji 20. maja lansira prilog u kojem se podvlači da je apel Malog upućen „neposredno pred katastrofalan talas koji je poplavio grad“, insinuirajući da je broj žrtava mogao biti manji da nije bilo spornog apela.

Vanredna situacija u Obrenovcu proglašena je 14. maja, od kada na lokalnoj televiziji idu stalni kajroni da se građani evakuišu, dakle, dva dana pre nego što je reka Kolubara probila valjevski put 16. maja u 3h i prodrla u naseljena mesta i sam grad u 5:30h ujutro. Tada se oglašavaju i prve sirene za uzbunu, a od istog časa evakuacija postaje mandatorna i sprovode je nadležni državni organi, tj. opštinski štab za vanredne situacije, zajedno sa republičkim. Do 13h, kada je gradonačelnik uputio apel, voda na pojedinim naseljenim mestima već dostiže visinu i do tri metra, što je nova situacija u kojoj svako evakuisanje na sopstvenu odgovornost neminovno prouzrokuje još veći broj žrtava. Snimak koji je javno dostupan dokumentuje šta je Mali tačno rekao: „Molio bih sve građane Obrenovca da bez preke potrebe ne izlaze iz domova ukoliko za to ne dobiju instrukcije od nadležnih organa.“ Dodatni poplavni talas katastrofalnih razmera biće prouzrokovan pucanjem brane kod Velikog polja oko 16h istog dana, kada je prisilna evakuacija već uveliko u toku. Takva vrsta evakuacije u samom gradu, sa jedne strane, nije mogla stupiti na snagu pre saznanja o nastupanju neposredne opasnosti – budući da je voda koja je probila nasipe kod Grebače i Jozića Kolibe u drugoj polovini dana 15. maja poplavila samo periferiju – a sa druge, pak, zbog nepostojećih resursa kojim bi se uspešno izvela mandatorna preventivna evakuacija grada reda veličine kakav je Obrenovac.

Hapšenja, napokon!

Faza institucionalizacije dezinformacija nezamisliva je bez saučestvovanja i logističke podrške određenih institucija u toj kampanji. Na prvom mestu činila je to Šer fondacija sa svojim dobro poznatim dvostrukim aršinima u pogledu slobode izražavanja i odgovornosti za napisanu reč na internetu. Uzevši u zaštitu sajtove i korisnike koji su od sebe pravili žrtvu nemilosrdnih napada režima, pa čak i Teleprompter zbog kojeg se Šer difens decembra 2013. godine žalio Savetu za štampu upravo povodom dezinformacija koje plasira, ovo telo oglasiće se 28. maja manipulativnim izveštajem pod nazivom „Internet sve pamti“ sa ciljem da povodom pobrojanih događaja domaćoj i stranoj javnosti situaciju sa pravima na slobodu izražavanja u Srbiji predstavi kao katastrofalnu.

U upinjanju da se i najmanje sumnjiv slučaj obuhvati i spočita vlasti, Šer difens je, između ostalog, uz izraženu upotrebu eufemizama koja izbija iz čitavog teksta, izbegavajući da stvari nazove pravim imenima, optužio i servis Poplave.rs da je pokušao da sakrije „informacije od javnog značaja“ i uklonio „izveštaje građana“ sa poplavljenih područja. Zbog takve laži, već sledeći dan usledio je demanti spomenutog servisa, koji je objavljen uz još jedan eufemizam – u cilju podsticanja „debate“ (!). „Zbog velikog obima posla koje je tim poplave.rs imao tih dana, a koji se tiču pomoći ugroženima, odlučeno je da se od daljeg objavljivanja izveštaja građana odustane, a zbog mogućih zloupotreba. Nažalost, nismo imali vremena, kao ni ljudstva niti raspoloživih sredstava da svaku priču detaljno proverimo, kako to nalažu etički kodeksi, i zbog toga smo se odlučili da od ovog dela informativnog servisa odustanemo. Napominjemo da nije bila u pitanju nikakva cenzura, niti autocenzura, niti smo dobili pretnje s bilo koje strane“, navodi se u demantiju. Pitanje o verodostojnosti informacija i etičkim kodeksima u ovom slučaju, dakle, uopšte nije ni dopiralo do glava vodećih u Šer fondaciji.

Zaštitnik građana Saša Janković takođe je udario svoj pečat na odbranu dezinformacija u eufemističnom tonu sa svojom naširoko citiranom izjavom: „Svako ima slobodu da bude kritičan, da bude 'kritizer', da bude optimista i pesimista, da veruje ili ne veruje, da podržava ili osporava, da nipodaštava, veliča ili bude ravnodušan, da ćuti ili govori i da stavove i ideje slobodno i javno traži, prima, daje, razmenjuje i širi.“ Kakve veze navodno tovarenje hiljade leševa u hladnjače i njihovo spaljivanje u visokim pećima ima sa „stavovima“, „idejama“ ili „kritičkim mišljenjem“, ombudsman, međutim, nije umeo da objasni, baš kao što to nije umela ni neponovljiva pravnica Vesna Rakić-Vodinelić u Našim novinama, a ni novinar Danasa Bojan Cvejić kojeg su Jankovićeve reči inspirisale da za NUNS-ov bilten br. 70 obelodani svoje otkriće da je „cenzura ustavom zabranjena“. Istu misteriju nije uspeo da razjasni ni Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, kao ni Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava Jukom, organizacije koja je u dnevnopolitičkom vrtlogu definitivno izgubila svaki dodir sa standardima koje je svojevremeno postavila Biljana Kovačević-Vučo.

Sva ova lica bili su zagovornici širenja panike od strane vlasti sve dok pripadnici unutrašnjih poslova nisu počeli da privode počinioce krivičnih dela na osnovu člana 343. Krivičnog zakonika o izazivanju panike i nereda, tj. zbog onog što je Šer difens nazvao „izveštajima sa lica mesta“, kada su se preokrenula za stoosamdeset stepeni, negirajući svoje ranije tvrdnje i smatrajući kako sve to najpre tek treba dokazati.

I povodom ovoga je Šer difens obmanuo javnost demonstrirajući elementarno nepoznavanje pojmova definisanih članovima 29. i 30. Zakona o javnom informisanju i medijima. Krivokapić je izjednačio pojam javnog glasila, tj. medija sa pojmom sredstava javnog informisanja, da bi zaključio kako blogovi, fejsbuk profili i tviter nalozi ne spadaju u potonja, pa tako moraju biti izuzeti od kažnjavanja. Zakon, čiji sam naziv već obara takvu tezu, međutim, ne tvrdi to: mediji su samo jedno od sredstava javnog obaveštavanja koji se razlikuju po tome što su deo registra javnih glasila (budućeg registra medija), pa tako društvene mreže i blogovi ne spadaju u medije, ali svakako potpadaju pod sredstva javnog informisanja (član 30. stav 2.), koja imaju šire značenje od medija. U stavu 2. člana 343. Krivičnog zakonika upravo zbog toga jasno stoji da kazna zatvora od šest meseci do pet godina sledi svima onima koji su učestvovali u izazivanju panike i nereda „putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu“. Novinarka Jovana Gligorijević u nedeljniku Vreme otišla je korak dalje, slavodobitno pišući kako „srpsko zakonodavstvo ne prepoznaje 'širenje panike' od strane pojedinaca ni kao prekršaj ni kao krivično delo“. U domenu svojih manipulativnih kapaciteta, dotična je u istom tekstu, pak, za „obaranje sajtova“ univerzalno optužila „botove“.

Izjave Saše Jankovića i Rodoljuba Šabića svedočile su ponajviše o nemoralu i inherentnoj nelojalnosti javnom interesu ovih „nezavisnih“ državnih službenika koji su, ispostaviće se, sve vreme testirali svoj ucenjivački potencijal povodom jedne sasvim druge, nadolazeće teme – mera štednje i racionalizacije u državnim službama koju sprovodi Vlada Srbije. Suočeni sa mogućnošću da im se umanje basnoslovno visoke zarade, redukuje korišćenje službenih vozila i smanji broj saradnika, ovi službenici žalili su se u ime očuvanja „institucija ljudskih prava“, odnosno samih sebe, istovremeno bacajući otrovne strele u vidu izjava „ne prepoznajemo paniku koju je videlo tužilaštvo“ ili prostije „panike nije bilo“, kao što, verovatno, za njih nije bilo ni prizora histerične kupovine, redova i praznih rafova flaširane vode u prodavnicama širom zemlje. Posebno je licemerno bilo to kako se Šabić sakrio iza medijske kampanje prilikom odgovora na pervertirano pitanje novinarke Danasa, da li zahtevi za racionalizacijom njegove službe dolaze zbog njegovih nedavnih izjava o cenzuri, kada je rekao da se ne bavi takvim spekulacijama, ali da to svakako nije dobro, pošto je to upravo tako kako novinarka sugeriše „nemali broj građana doživeo“(!).

Pod geslom zakonski neutemeljenih tvrdnji Dunje Mijatović da „hapšenje pojedinaca zbog blogova, komentara ili drugih oblika pisanja nije prihvatljivo“, opskurno društvo sve samih inspiratora, pomagača i učesnika manipulacije „U lice cenzuri“ okupilo se 10. juna u Domu omladine Beograda i održalo skup komičnog naziva „Ako nema cenzure – šta je ovo?“, kojem su prisustvovali i Majkl Devenport, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Kirbi, ambasador Sjedinjenih Američkih Država, sa specijalnim gošćama Vesnom Pešić i Brankom Prpom. Cilj ovog „panela“ bio je još jedan pokušaj da se akcije hapšenja i privođenja lica zbog natpisa na internetu prikažu kao potezi autoritarne vlasti koji nisu u skladu sa zapadnim demokratskim tekovinama. Da, pak, i ovakva tvrdnja spada u čistu laž, svedoče hapšenja i kazne za dvojicu Britanaca osuđenih 2011. godine na četiri godine zatvora zbog toga što su podsticali građane na nerede preko društvene mreže fejsbuk.

Za sve to vreme, određeni medijski klanovi umreženi ličnim i interesnim vezama, od Peščanika do Telepromptera, od Svetlane Lukić do Danila Redžepovića, aktivno su radili na relativizovanju odgovornosti lica koji se sumnjiče za širenje panike tokom majskih poplava; počev od toga da im je NUNS nudio besplatne advokatske usluge, pa sve do članaka novinarke Željke Jevtić u Blicu od 30. i 31. maja, čiji je cilj bio da preko ispovesti uhapšenih, koji nisu ni slutili da zbog svojih dezinformacija mogu da odgovaraju, izazovu sažaljenje kod čitalaca i ovo krivično delo prikažu apsurdnim. U reaktualizovanju identične propagande ističe se ovih dana tzv. Centar za istraživačko novinarstvo Srbije, poznat po bliskim vezama sa bivšim šefom UKP Rodoljubom Milovićem i još uvek aktuelnim zamenikom javnog tužioca za organizovani kriminal Sašom Ivanićem. Tekstove CINS-a, čiji je direktor Branko Čečen, o ovoj temi prenose – još jednom – i Peščanik i Teleprompter, ali i sijaset neregistrovanih, divljih nunsovskih portala, kvazi-medija među kojima je i sajt Cenzolovka.

***

Vladavina demokratije i prava u jednakoj meri podrazumeva kako slobodu govora tako i odgovornost za napisanu ili izgovorenu reč – kako pravo svakoga da javno govori tako i da bude odgovoran zbog sadržaja koji iznosi. Sloboda govora bez odgovornosti ne sme postojati. Smernicama Evropske unije za slobodu izražavanja u onlajn i oflajn sferi utvrđeno je da ona mora imati podjednak tretman u obe sfere, što sa sobom povlači i podjednaku odgovornost i identične pravne mehanizme u slučajevima zloupotrebe te slobode. Jedna od tih zakonom definisanih zloupotreba tiče se upravo izazivanja panike i nereda.

Hapšenja pojedinaca i pozivanja na saslušanja predstavljaju prvi jasan, ali umnogome zakasneo i nedovoljan odgovor države na masivan dezinformativni rat koji je protiv nje pokrenuo značajan deo civilnog sektora. Ako je tokom devedesetih Milošević, između ostalog, vodio i ratove protiv civilnog društva, danas se ta situacija potpuno preokrenula – vlast biva napadana iz svih oružja, sa svih strana i tako rasponjena nije u stanju da se na vreme odbrani od dezinformacija koje se šire velikim brzinama svojstvenim društvenim mrežama. Kako drugačije objasniti to da su lažna glasila i opskurni sajtovi u jednom trenutku dobili toliko na značaju za međunarodnu zajednicu i Evropsku komisiju? Sa druge strane, kako je moguće da Vladina kancelarija za odnose sa medijima nema potrebu da reaguje pravovremeno i saopštenjima saseče svaku dezinformaciju pre nego što ona poprimi ovakve razmere? Zašto je svako razjašnjenje na kraju, kada je vrag već odneo šalu, prepušteno isključivo premijeru i da li to predstavlja efikasan institucionalni model odbrane od ovakvih napada? Zbog toga, ukoliko negde treba da bude reči o nepripremljenosti i dezorganizovanosti vlasti, onda je to upravo ovo polje – država mora unapred da prepozna društvene opasnosti, shvati nedozvoljene mehanizme napada svojih protivnika i dobro potkrepljenim argumentima predupredi štetu koju su u stanju da nanesu društvu.

Što se psihološkog, tačnije psihoanalitičkog stajališta tiče, u ovim napadima su zastupljena dva profila. Prvi tip je onaj koji se vodi Manonijevim principom 'znam vrlo dobro šta radim, ali bez obzira na to...' i tu je reč o iskusnijim akterima, dinosaurusima, specijalistima za cinizam i licemerstvo, „osmim putnicima“ koji simuliraju i reminisciraju svoje učešće u rijaliti šou „Survajver“ iz devedesetih, znajući i sami da za to nikakvog realnog pokrića više nemaju, osim zbog još ono malo novca što im za tu namenu dotiče od domaćih tajkuna i inertnih stranih donatora. Drugi tip je, zato, mnogo neposredniji i huserlovski centriran, gotovo sasvim u „samoj stvari“, bez zadrške spreman da po stoti put sagori kao topovsko meso u pro bono borbi za istinu i bitak. Ovaj soj liči na aktere iz serije „Otpisani“ koji se bori kao nekakav subverzivni pokret otpora, stoprocentno uveren od onih prvih da Srbijom 2014. godine ponovo gazi Hitlerova čizma. Podelu na ova dva tipa Vlada bi morala jasno da uoči, napravi razliku između jednih i drugih, podlog i zanesenog – i da odustane od transformacije i bliskosti sa podlim, a ovim drugima pruži šansu da uvide šta se „bez loših namera“ sve može proizvesti.

 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane