Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
Treći metak Branke Prpe Izvor: winestyle.rs
Facebook Twitter Google
08.04.2014 / Analize

Treći metak Branke Prpe

Opstrukcije prvog stepena

Kada je 20. septembra 2012. godine Vlada Srbije donela odluku o formiranju međunarodne komisije koja će da istraži nerešena ubistva novinara u Srbiji, osim uobičajenog i ništa više opravdanog skepticizma, nije bilo značajnijih reakcija u javnosti izuzev onih koje su se mogle svesti na negodovanje zbog činjenice da je takva odluka inicirana od Aleksandra Vučića, koji je u vreme jednog od tri ključna ubistva bio na funkciji ministra informisanja. Ovo loše argumentovano negodovanje vrlo brzo će se pretvoriti u suptilnu diskvalifikaciju, najpre ideje koja je, zbog njenog inicijatora, navodno unapred osuđena na propast, tako postepeno i novinara koji pored predstavnika MUP i BIA čine trećinu sastava Komisije. Neki od tih novinara i sami su otvoreno iskazivali rezervu po pitanju svrsishodnosti postojanja Komisije, ili su pak odbijali da učestvuju u njenom radu navodno ne znajući da je reč o mešovitoj komisiji koju osniva Vlada, čime su i sami posredno učestvovali u diskreditaciji tog tela.

Iz takvih razloga svoju ostavku na mesto člana komisije dala je najpre Vesna Mališić, urednica nedeljnika NIN, 29. januara 2013, više od četiri meseca nakon donošenja odluke o njenom formiranju i samo dan nakon prvog sastanka koji je otvorio vicepremijer Vučić, izjavivši tada da će komisija imati potpunu dostupnost arhivama. Na tom sastanku u predmet istraga Komisije, koja radi u tesnoj saradnji sa Tužilaštvom, pored ubistava novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, uvršten je i slučaj pogibije radnika RTS-a tokom bombardovanja 1999. godine.

Nešto manje od tri meseca posle toga, 10. aprila, ostavku na mesto člana komisije podneo je još jedan novinar, Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a, pod izgovorom da je „neprihvatljivo nuditi pogodbu ključnim ličnostima režima Slobodana Miloševića za koje postoje sudske presude za organizovanje političkih ubistava“, tj. ponuditi im status svedoka-saradnika ili zaštićenog svedoka. Treba napomenuti da se u to vreme već uveliko radilo na rasvetljavanju slučaja Ćuruvija, ali i ostalih predmeta, kao i da odluku zbog koje je Obradović podneo svoju ostavku ne donosi Komisija već Tužilaštvo i da je u okolnostima o kakvim je ovde reč, potpuno uobičajena kako u domaćim tako i stranim tužilašnim praksama.

Međutim, ovaj kvazi-argument biće tek uvod za ono što će uslediti nakon Vladine konferencije za štampu, 14. januara 2014, na kojoj su obelodanjena imena osumnjičenih za ubistvo Slavka Ćuruvije, kao i imena nekih od ključnih svedoka na koje je pre manje od godinu dana mislio Obradović. Taj događaj će poslužiti da se, na istoj liniji kvazi-argumenta, diskredituje verodostojnost informacija do kojih se došlo u istrazi, pa samim tim obezvrede i njeni rezultati, a lica koja svedoče protiv osumnjičenih učine nemerodavnim. I Mališić i Obradović deo su udruženja NUNS koje se već duži niz godina otvoreno stavlja u službu zaštite interesa Demokratske stranke i njenog lidera Dragana Đilasa zagovarajući tezu o medijskoj represiji najveće stranke u vlasti. Njih dvoje su više puta javno izjavljivali da „ne veruju Vučiću“, time jasno stavljajući do znanja zbog čega nisu u stanju da sarađuju u bilo čemu što bi imalo veze sa Vladom Srbije kao najvišom izvršnom vlašću u državi.

Pored preteranog problematizovanja ličnosti inicijatora njenog osnivanja, Komisija je osporavana i po „legalističkom“ ključu. Sâmo njeno formiranje u startu je ocenjeno kao izbegavanje i dezavuisanje institucionalnih pravila, zbog čega je to telo proglašavano para-institucijom koja preuzima ulogu Tužilaštva, bez obzira što su njegove nadležnosti definisane tako da se ne preklapaju sa organom sudske vlasti i da rade sa njim u koordinaciji. Kako dve trećine članova komisije čine pripadnici MUP i BIA, delatnost Komisije i formalno se svrstava pod regularne predistražne i istražne radnje ovih organa koje su, kao u svakom postupku, osnova za dizanje optužnice preko koje uspostavljaju jasnu vezu sa Tužilaštvom. Ova forma zavodljivog „legalizma“, koji je vrhunac svoje praktične primene doživeo u periodu dominacije Vojislava Koštunice i satanizacije Zorana Đinđića, a koja je posebno delotvorna kod većine onih koji se daju lako zavesti kada su pravna tumačenja u pitanju, ili pak onih koji pravnu nauku svode na rigidno normativnu totalitarizaciju sopstvenog pogleda na svet, ponovo je iskorišćena u cilju diskreditacije rada Komisije kao i unižavanja njenih rezultata.

Zanimljivo je da je isti duh Koštuničinog „legalizma“ upotrebljen i ranije kada je, u nedostatku snažnijih argumenata, pokušavano da se dokaže da je funkcija pod nazivom „prvi potpredsednik Vlade“ protivzakonita, odnosno nelegalna i nelegitimna, zbog toga što se takva nigde ne spominje u Zakonu o Vladi. Niko, međutim, od pobornika te vrste argumentacije, nije uspeo da pokaže ono što je najbitnije kako bi taj argument postao validan – da li je takva funkcija u suprotnosti sa tim Zakonom. Kako Zakon u članu 10. prepoznaje predsednika, potpredsednike i ministre kao članove Vlade, a funkcija prvog potpredsednika Vlade je formalno-pravno i dalje funkcija potpredsednika, odgovor na jedino relevantno pitanje – da li Zakon prepoznaje i kako definiše poseban odnos među potpredsednicima – nalazi se u članu 12. stav 2., članu 13. stav 3. i 4. i članu 14. stav 3. Iz tih mesta je jasno da su posebna zaduženja i nadležnosti nekom potpredsedniku i te kako moguća i predviđena, i da njih izdaje predsednik Vlade koji od potpredsednika može da napravi i svog zamenika, ako tako hoće. U međuvremenu, skraćenica „PPV“ odomaćila se u širim kritizerskim krugovima u konotaciji koja bi trebalo da izazove aluziju na izmišljenu funkciju.

Zaminljivo je da se pitanje vaninstitucionalnosti komisija koje formira Vlada takođe može vrlo lako oboriti članom 33. o radnim telima Vlade istog ovog zakona, pa bi malo kome razumnom palo na pamet da tvrdi da su one nelegalne, već se konstantno insinuira da preuzimaju nadležnosti koje su u domenu Tužilaštva, što je već ustanovljeno da je netačno.

Sledeći svoje interese i sve upitnije vrednosne sudove, Vesna Rakić-Vodinelić, Branka Prpa i Vesna Pešić su početkom 2014. godine primenile isti ovaj princip osporavanja Vladinog radnog tela, ali ovoga puta na rad komisije koja treba da istraži pozadinu atentata na premijera Đinđića. Slučajno ili ne, pod plaštom borbe protiv komisija, sve tri su na manje-više isti način otvoreno pozvale građane da na izborima glasaju za listu koju je predvodila Demokratska stranka kao navodno poslednjeg stožera demokratije na političkoj sceni Srbije, izvodeći ovaj zaključak iz jedne jedine premise koja se svodi na personalnu isključivost prema Aleksandru Vučiću.

Kontroverzna uloga Branke Prpe

Naredni talas tih samo naizgled nepovezanih reakcija nastupio je već nakon što je Vučić 28. decembra 2013. godine na konfrenciji za medije u Vladi rekao da će podneti ostavku ukoliko slučaj Ćuruvija ne bude rešen, da bi već narednog dana saopštio da iza tog ubistva stoji država, tj. vlast koja je ubijala neistomišljenike i protivnike. I ova izjava naišla je uglavnom na podsmeh onih kojima je na prvi pogled delovalo kao da ništa novo ne otkriva. Međutim, ona je istovremeno bila nešto mnogo više od puke konstatacije jer ju je po prvi put izgovorio neko ko je bio i deo vlasti koja je osumnjičena, i ko i sa te strane snosi deo moralne odgovornosti za ono što se Ćuruviji desilo. Tako se, neposredno nakon ovih izjava, pojavila dilema vezana upravo za to u kojoj je meri bivši ministar informisanja zaista bio odgovoran za ubistvo Slavka Ćuruvije, ponovo sa ciljem da se izazove atmosfera koja unapred kompromituje istragu i njene rezultate u najavi.

Talasu opstrukcija i javnih osporavanja pridružio se i prilog RSE od 30. decembra koji je pokušao da dâ odgovor baš na to pitanje, obelodanjujući pri tome jedan veoma kontradiktoran stav. U prvom planu se našla Branka Prpa i njena izjava pretvorena u naslov da je „i Vučić ćutao“ neposredno nakon ubistva, te da je u tom smislu saučestvovao sa ostalima u vlasti koji se nisu oglašavali niti osudili zločin. Maliciozne Prpine aluzije sažete u tvrdnji o „montipajtonovskom pristupu“ kojom je dala svoju ocenu tajminga istrage, istakavši pri tome i ličnu odbojnost što se tog posla latio baš Vučić, bile su rezultat očigledne nespremnosti da se prizna notorna činjenica da je za razjašnjenje Ćuruvijinog ubistva bila neophodna politička volja koja je stvorena konačnim odlaskom Demokratske stranke sa vlasti, za koju je ona, paradoksalno, pozvala da se glasa. Već u ovom intervjuu postalo je jasno da je Prpa propagirala ono što će, nakon što osumnjičeni budu obelodanjeni, decidno pojačati u intervjuu za Slobodnu Dalmaciju od 25. januara kada će direktno optužiti Vučića da je „učestvovao“ u ovom brutalnom ubistvu.

U istom tekstu se, međutim, našla i izjava novinara Vremena Filipa Švarma koja ne govori u prilog tezi da je Vučić na bilo koji način „učestvovao“ u ubistvu, pa čak ni da je nužno „znao“ da se ono sprema, kako je to Prpa pokušala da insinuira. „Mi iz Vremena, kao i svi ostali iz novina išli smo u hotel Metropol gde se nalazilo Ministarstvo informisanja. Dve osobe su pregledale novine koje će sutradan izaći, Aleksandar Vučić i Radmila Višić. Naravno, Vreme je posvetilo veliki tekst ubistvu Slavka Ćuruvije, i kada sam ja doneo printove, povela se rasprava. Radmila Višić je imala silne primedbe na taj tekst, međutim, Aleksandar Vučić, tada ministar informisanja, bio je za to da se taj tekst objavi. Oni su mogli da spreče da Vreme izađe, ali Vučić je svojom odlukom da Vreme izađe sa takvim tekstom, na neki način pokazao da je on protiv tog političkog ubistva“, rekao je Švarm za RSE. Uprkos ovakvoj izjavi u kojoj se navode i svedoci, izjave Branke Prpe, koje su spram ovog u sferi čistog nagađanja, ostale su u fokusu teksta kao navodno najbitnije.

Ovde treba razjasniti i poreklo uverenja da bi baš Prpa morala da važi za najbitniju, tj. ključnu osobu kad god se povede reč o ubistvu Slavka Ćuruvije, kako se neretko potencira u medijima. Kao što je poznato, Prpa je 11. aprila 1999. godine u šetnji sa svojim tadašnjim partnerom Slavkom Ćuruvijom, neposredno nakon što je u njega pucano iz pištolja sa prigušivačem, bila onesvešćena od udarca pištoljem u glavu. Iako u medijima skoro uvek predstavljana kao Ćuruvijina nevenčana supruga i ključni svedok ubistva, slabo se zna ono što je tek nedavno, iz njenih vlastitih izjava, postalo poznato. Prpa je, prema sopstvenom priznanju, svojevremeno vršila značajan pritisak na Ćuruviju politički manipulišući baš kao što to čini i danas, uz to što je nakon tragičnog događaja pokušala još i da se, kako simbolički tako i bukvalno, nametne kao osoba pozvana da preuzme celokupno nasleđe njenog tadašnjeg partnera.

U intervjuu Politici od 19. januara 2014. godine, Jelena Ćuruvija, ćerka ubijenog urednika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, navela je da je Prpa dva meseca nakon ubistva tužila porodicu Ćuruvija za imovinu pokušavajući da dokaže vanbračnu zajednicu sa Slavkom. Ona i njen brat Rade Ćuruvija govorili su više o tome još februara 2007. za tadašnju Reviju 92, kada su izjavili sledeće: „Prpa je jedna od žena sa kojima je naš otac bio posle razvoda krajem 1997. godine. Ipak, to je nije sprečilo da već 15. juna 1999. godine, samo dva meseca posle ubistva, podnese tužbu protiv nas, čiji je cilj 'otimanje' naše imovine. Važno je znati da kad kažemo jedna od, mislimo na veoma važan događaj u tatinom životu, a to je veridba sa jednom našom poznatom umetnicom 1998. godine, koja je bila pristojna da svoj intimni život zadrži kao intiman.“

Deca Slavka Ćuruvije shvatila su da je ubistvo njihovog oca, ali ne i njegovo razrešenje, vrlo brzo postalo sredstvo za političku kapitalizaciju, zlata vrednu pojedinim interesnim krugovima među kojima su konkretno naznačeni, ni manje ni više nego udruženje NUNS, isto ono koje danas najaktivnije radi na diskreditaciji i opstrukciji Komisije koja se bavi slučajevima ubijenih novinara. Zanimljivo je da je ovo udruženje svih ovih godina ignorisalo i nije pozivalo Ćuruvijinu decu i njihovu majku čak ni na komemoracije koje je organizovalo, plasirajući uvek lažne informacije o prisustvu porodice. Da bi kapitalizacija bila potpuna, a kredibilitet dodatno našminkan, Branka Prpa je morala biti proglašena najbliskijom osobom ubijenog novinara, kako bi se njena reč jednog dana, ispostaviće se, otvoreno stavila u službu interesa Demokratske stranke, pa čak i po cenu da se, zarad dnevnopolitičkih interesa, zaustave pokušaji privođenja pravdi ubica i njihovih nalogodavaca.

„Sedmogodišnje uporno predstavljanje Prpe kao supruge, nevenčane supruge, pa čak i udovice, podseća na neku vrstu strategije. Postavlja se pitanje, zašto osoba, koju sedam godina lažno predstavljaju, nije to nijednog momenta demantovala. Sve što je trebalo da uradi jeste da pozove par urednika, zamoli ih da je tako ne predstavljaju, objasni im da to nije istina i nije fer prema porodici, koja je ostala iza njihovog kolege“, rekli su Jelena i Rade u intervjuu 2007. godine. Prema njihovim tvrdnjama, Prpa je pokušala da zadrži i listove Dnevni telegraf i Evropljanin, ali u tome nije uspela. Umesto toga, „dobila je, prvo kao smeštaj, a kasnije na poklon, od tate potkrovlje u strogom centru Beograda od 130 kvadrata. Ipak, pokušala je da uzme, u čemu, naravno, nije uspela, i njegov stan u kome ja sada živim sa svojom porodicom“, izjavila je tada Jelena.

Koštuničini anđeli

Međutim, do prave provale oblaka došlo je tek nakon što su obelodanjeni dotadašnji rezultati istrage na konferenciji za štampu u Vladi Srbije 14. januara 2014. godine. Tog dana je obelodanjeno da je nekadašnji šef DB-a Radomir Marković osumnjičen da je direktni nalogodavac ubistva. Uhapšeni su nekadašnji šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić, koji je osumnjičen kao podstrekač i načelnik Šestog odeljenja tog centra Ratko Romić, koji je osumnjičen kao neposredni izvršilac. Pored Romića, kao neposredni izvršilac osumnjičen je i nekadašnji pripadnik posebne službe obezbeđenja u DB-u Miroslav Kurak, za kojim je raspisana međunarodna poternica. Ključni svedoci u istrazi su već ranije osuđeni kriminalci, a među njima i nekadašnji službenici Vlade, na prvom mestu Milorad Ulemek Legija, i neki drugi članovi nekadašnjeg „zemunskog klana“ kao što su Miloš i Aleksandar Simović, Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić – Đura Mutavi. Pored njih do sada su saslušani i Milorad Bracanović, Jovica Stanišić, Franko Simatović, Branko Crni, Milan Popivoda, Olivera Antonić, Predrag Gikić, Jelena Ćuruvija i drugi.

Mediji su, međutim, nekoliko dana ranije već najavljivali da će do obelodanjenja doći, pa je tako kontroverzni novinar Nikola Tomić iz lista Danas, pozivajući se na anonimne izvore iz vrha vlasti, već 10. januara pisao kako će hapšenja uslediti naredne nedelje, plasirajući pored toga i nešto što će se ispostaviti da je čista dezinformacija – da su optužnice već spremne. Sa druge strane, vicepremijer Vučić je na konferenciji izjavio da je tužilac uveren da će do početka marta moći da podigne optužnicu. Spin iz Danasa Vesna Pešić je u svom tekstu od 9. marta za sajt Peščanik iskoristila na sledeći način: „Istraga je toliko dobro napredovala da je u jednom momentu izgledalo kao da je sve rešeno: ubice imenovane, već napisana optužnica, neki već i pohapšeni. Ispalo je da optužnice nema, jer tek sledi istraga, ali će biti podignuta do početka marta.“ Iako je tačno da do pisanja ovog teksta optužnica za slučaj Ćuruvija još uvek nije podignuta, potpuno je netačno da su navedena lica uhapšena kako bi istraga tek počela. Kao što je na konferenciji više puta ponovljeno, istraga je i dalje u toku, pa su dodatni detalji koji se mogu pojaviti u njenom nastavku i kompletirati optužnicu takođe mogući razlog zbog čega se sa tim još uvek čeka.

Napadi koji su usledili od tog trenutka, kao reakcija na sve izvesniji rasplet ubistva i prve konkretne pokazatelje da je rad Vladine komisije urodio plodom, koji opet veoma podsećaju na vreme dominacije tzv. „legalizma“ i opstruisanje svega što bi imalo veze sa Đinđićem i njegovim najbližim saradnicima, krenuli su sa dva fronta. Prvi i prednji front tiče se osporavanja ili relativiziranja rezultata istrage obelodanjenih na konferenciji, dok je drugi, pozadinski, ali i ciljni – nastavak onog dotadašnjeg – vezan personalno za Vučića, ali ovoga puta unapređen premisama koje deriviraju iz prvog fronta. Taj prvi front sastoji se iz nekoliko kolona među kojima su najuticajnije tri, gde u svakoj po jedna od novopečenih „Koštuničinih anđela“ igra prominentnu ulogu: aktivno negiranje da je Miroslav Kurak neposredni izvršilac ubistva – slično ulozi u kojoj je Milan Veruović, očevidac atentata na Đinđića, plasirao priču o „trećem metku“ – vrši Branka Prpa; aktivnim izazivanjem sumnje da istraga neće obuhvatiti „pozadinu ubistva“ i stići do krajnjih nalogodavaca pozabavila se Vesna Pešić; diskreditovanje svedoka zbog njihovog kriminalnog pedigrea, a time i njihovih iskaza kao relevantnih dokaza u optužnici pripalo je pak „legalističkom“ ekspertu Vesni Rakić-Vodinelić, iako se sve tri u nedostatku sadržaja dotiču i obnavljaju teme onih drugih.

Istog dana, samo sat vremena od početka konferencije u Vladi, tabloid Blic je objavio isečke iz intervjua koji je Branka Prpa navodno već dala nedeljniku NIN, baš onom u kojem je jedna od urednica i Vesna Mališić, bivša članica Komisije i članica NUNS-a, uz naslov „Kurak nije ubica“, što su odmah preneli i ostali mediji. Prpa je u tom intervjuu objasnila da je za nju Kurak novo ime, tvrdeći da on nije pucao u Slavka. „Ne liči mi na tu osobu“, bio je njen komentar, što bi po logici stvari za pretpostavku moralo da ima to da je ona ipak u stanju da prepozna lice osobe koja je pucala u njenog partnera. Međutim, kada opisuje osobu koju je videla, Prpa samo kaže: „Bio je mlad, imao je crnu kapu i bio obučen u crno.“

I u nastavku teksta, gde Prpa govori o tome kada je prvi put bila pozvana u policiju da rekonstruiše lik koji je videla, preovlađuju ništa manje nekonzistentnosti. Tekst se završava tvrdnjom da ju je osoba čiji je foto-robot urađen pozvala naknadno iz Finske i da je, u tom smislu, bilo raznih nameštaljki koje su činili organi gonjenja. Iako je nedavno potvrđeno da je zaista bilo podmetanja, Prpa je u njih umetnula i aktuelnu istragu koja je do tih saznanja došla. No, iz teksta uopšte nije jasno da li je kao svedok zločina na kraju uspela da rekonstruiše lice izvršioca i da li je na osnovu njenog svedočenja eventualno napravljen foto-robot. Umesto toga, samo se govori o foto-robotima koje je podmetala DB. Okolnost u kojoj je Prpa na licu mesta onesvešćena, kao i njeni uopšteni opisi počinioca tako idu mnogo više u prilog tezi da ni ona sama nije sasvim sigurna šta je videla (što je uobičajeni problem sa očevicima sličnih događaja), te da se, po svemu sudeći, ni ne može nazvati neupitno verodostojnim svedokom.

Na kontroverzne delove Prpinog svedočenja, nekritički se nadovezala Vesna Pešić u već spomenutom tekstu: „Malo se ko zapitao kako to da jedini živi svedok koji je prepoznao Ćuruvijinog ubicu, a to je žena Ćurivijina Branka Prpa, nije ni spomenuta, a kamoli pozvana da svedoči. Ona je već u istrazi koju je vodila Đinđićeva vlada ubicu prepoznala i zna se njegovo ime.“ Ali, izvesni problem u ovoj rečeničnoj konstrukciji javlja se zbog toga što se njom anticipira da pravi ubica može biti samo onaj za koga sama Prpa potvrdi da je to on, po čemu se najbolje vidi da je njena uloga u ovom slučaju svesno ili nesvesno postala predmet čiste zloupotrebe. Takođe, ukoliko je tačno da je Đinđićevoj vladi na osnovu Prpinog svedočenja bilo poznato ime ubice, kako tvrdi Pešić, zbog čega to lice još tada nije privedeno pravdi? Tri su moguća odgovora: ili je Đinđićeva vlada želela da zaštiti ubicu; ili se ispostavilo da za lice koje je Prpa identifikovala nema dovoljno dokaza; ili Prpa nikog nije ni uspela da identifikuje. Tvrditi bez ikakve odgovornosti da se još od tada „zna ime ubice“ ipak znači zanemariti makar dve od ove tri realne mogućnosti.

Takav nivo neozbiljnosti, međutim, ne treba da čudi kada je u pitanju Vesna Pešić koja se u svim svojim javnim nastupima ponaša kao ekskluzivna vlasnica kristalne kugle koja već unapred zna sve šta će da se dogodi. U tom izvežbanom maniru je, samo dan uoči konferencije, 13. januara, javno ustvrdila da je ubistvo Slavka Ćuruvije naredila Mirjana Marković, bivša liderka Jugoslovenske levice, ali da ona sigurno neće biti obuhvaćena optužnicom i da nas, s obzirom na to, sada „samo zavaravaju da su nešto istražili“ i u granicama svojih artikulacionih sposobnosti saopštila da nas „Vučić sve šprica u mozak“. Na Vladinoj konferenciji sutradan je pak jasno rečeno da još uvek nisu pronađeni sudski validni dokazi za umešanost Mirjane Marković u ubistvo, ali i da istraga i dalje traje.

Na istoj liniji argumentacije, Vesna Rakić-Vodinelić je 15. januara, u još jednom prilogu RSE koji je slučajno ili ne ponovo uradila Branka Mihajlović, otišla korak dalje i odmah napravila paralelu sa pozadinom atentata na Đinđića, koristeći je kao stereotip za nešto što vlasti ne dozvoljavaju da se sazna. Nije ni slutila da će samo mesec dana kasnije pokušati da kritikuje komisiju koja je zadužena upravo za otkrivanje te iste pozadine, dogovorenu u kabinetu tog istog Vučića, pa je stereotip bila primorana da proširi i sugeriše da čak i ako vlast krene da radi na otkrivanju pozadine, to sigurno neće biti ona prava. Kao treći „legalistički anđeo” koji javnost uporno vraća u vreme Dragana Jočića i čuvene „optužnice na staklenim nogama“, pored pokušaja formalnog napada na Komisiju kao takvu za koji je već ustanovljeno da je neodrživ, Vesna Rakić-Vodinelić je pokušala da baci senku i na rezultate istrage tako što se pozvala na pitanje verodostojnosti svedoka osuđenih u nekim drugim procesima za teški kriminal i ubistva (!). Tako je 23. januara u intervjuu za nedeljnik Vreme, čiji naslov „Legijina hiljadu i jedna priča“ takođe podseća na nekada plodnu propagandu pokojnog Aleksandra Tijanića, optužila Vladu da time što za glavnog svedoka u slučaju Ćuruvija uzima Milorada Ulemeka vrši njegovu novu „promociju“, što je predstavljalo samo dalju razradu stanovišta koje je prethodno iznela u svom autorskom tekstu za sajt Peščanik od 17. januara.

U pokušaju osporavanja rezultata istrage preko kredibiliteta svedoka, trebalo bi se samo zapitati npr. da li bi optužnica za ubice pokojnog premijera ikada bila podignuta da pojedini kriminalci poput Ljubiše Buhe Čumeta, Dejana Milenkovića Bagzija, Zorana Vukojevića, Miladina Suvajdžića nisu „propevali“ o svojim nekadašnjim kolegama ili pak da li bi se u „Sablji” razjasnilo ubistvo Ivana Stambolića da nije postupano prema iskazima kriminalaca i da nisu proveravani njihovi navodi? Teza kojom operiše i direktno manipuliše profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić svodi se na notorne neistine u koje može poverovati samo laik – da kriminalna dosijea određenih lica mogu njihove iskaze u nekom novom predmetu učiniti po definiciji irelevantnim, a njih same nemerodavnim, kao i to da se pojedinačnom svedoku tek tako veruje na reč bez ikakve provere po mogućnosti više drugih svedoka koji te iskaze mogu da potvrde, ili pak direktnim uvidom u činjenično stanje koje se iskazom tvrdi, kao što je to npr. svojevremeno utvrđeno lociranjem Stambolićevih ostataka.

Da li je moguće da Vučić nije učestvovao

Drugi front napada na Vladinu komisiju zasniva se na spekulacijama o posebnoj odgovornosti tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića za ovo ubistvo. Temelj za napade ovog tipa je rečenica koja kao prepisana cirkuliše u izjavama svih protivnika pokrenutog procesa, a u kojoj se tvrdi da je „nemoguće da Vučić nije znao da je Ćuruviju ubila država“ s obzirom na funkciju koju je tada obavljao, što je bila reakcija na izjavu koju je Vučić dao 28. decembra 2013. godine. Ali tek nakon konferencije održane 14. januara, u danu kada su pohapšeni osumnjičeni koji su bili dostupni organima gonjenja, postalo je jasno da smisao te rečenice iz decembra nije u tome da li je Vučić ili bilo ko drugi znao da iza ubistva Ćuruvije stoji država, jer to svi „znaju“, nego da bi to na osnovu sprovedene istrage i pribavljenih dokaza konačno moglo i u sudskom postupku da se dokaže. Sudska presuda osumnjičenom nalogodavcu Radomiru Markoviću, nekadašnjem šefu DB-a, sama po sebi bila bi dovoljna da dokaže jednu takvu tvrdnju.

U tom smislu je, za sve one koji pre imaju potrebu da označe neprijateljsku metu, nego da objektivno ocenjuju i prate rad istražnih organa i Tužilaštva, postalo mnogo bitnije izazivanje nedoumice da li je Vučić na način koji bi se mogao podvesti pod krivičnu odgovornost umešan u oduzimanje Ćuruvijinog života ili pak nije. Bilo je potrebno insinuirati neki lični motiv za likvidaciju, pa je profesorka prava, ponovo vođena životnim principima starog legaliste Vojislava Koštunice, u pomenutom tekstu od 17. januara plasirala fotografiju naslovnice „Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje ’Dnevni telegraf’“, iz novina za koje je Vučić, u vremenu pre nego što je postao ministar informisanja, dao intervju. Tako se sa pitanja ’da li je znao’ skreće u pitanje ’da li je učestvovao’ i to dvostruko: iz ličnih razloga da bi se osvetio novinaru koji je pisao o njemu i samim tim što je nakon toga bio na poziciji ministra informisanja, dakle, deo vlasti koja je ubila Ćuruviju.

Na ovakav sklop koji kombinuje krivičnu i moralnu odgovornost, bez tendencije da ih razgraniči, nadovezuje se i motiv Vučićevog izvinjenja koje je uputio porodici žrtve i javnosti zbog vremena koliko je proteklo od ubistva. Evo na koji način Prpa objedinjuje ove motive u razgovoru za RSE od 15. januara: „Sad se mi možemo baviti rekonstrukcijom, šta sve podrazumevamo pod vrhom države. Ne treba zaboraviti da su tvorci Zakona o javnom informisanju po kojem od jeseni 1998, godine počinju progoni novinara, uključujući Slavka na prvom mestu, da su tvorci tog Zakona JUL i Srpska radikalna stranka. Ima tu gomila aktera u celoj toj priči. Zato sam ja očekivala da će se Vučić izviniti, ne zato što se čekalo 14 godina da bi se uhapsile ubice, nego zato što je učestvovao u takvoj vlasti i to na poziciji ministra informisanja.“

Međutim, nesumnjivo je da bi upravo takvo izvinjenje kakvo očekuje Prpa, a to ne bi bilo ništa drugo nego izviniti se za ubistvo, bilo naširoko zloupotrebljeno da se Vučiću spočita ne samo moralna nego i krivična odgovornost, budući da bi ispunjenje tog Prpinog zahteva isprovociralo nova pitanja i insinuacije koje bi išle u pravcu manipulacije o tome do koje je mere on sam umešan u zločin, da li je imao saznanja da se zločin sprema, ili je i sam učestvovao u njegovoj organizaciji. Osnov za takve manipulacije bi se našao u pitanju na koje se odgovor po sebi nazire: Zašto bi se neko uopšte izvinjavao za ubistvo, ako već nema ništa s tim? Ovako, smatra se da se nije izvinio zato što nešto krije, ili je jednostavno nemoralan. Tako se dolazi do, za zdrav razum, jedne apsurdne situacije da šta god da Vučić uradi, to će naići na osude nezadovoljnih, ali i za manipulaciju veoma pogodnog miljea u kojem, kako god da se okrene, meta uvek biva pogođena.

U već spomenutom intervjuu za Slobodnu Dalmaciju od 25. januara, Branka Prpa sa formulacije „nemoguće da nije znao“ i „učestvovao u takvoj vlasti“ konačno prelazi na „učestvovao u tom ubistvu“, bez ikakvog daljeg objašnjavanja, a kamoli dokaza za tako ozbiljnu tvrdnju. Međutim, ona postaje blago kontradiktorna u istom razgovoru kada kaže: „Hoćemo li uraditi korak dalje od izvršitelja? Pogotovo što je u to vrijeme Državna bezbjednost bila pod direktnom komandom Slobodana Miloševića, bez ikakve kontrole parlamenta. I sad će mi netko reći da su tajni agenti svojevoljno odlučili ubiti Ćuruviju?! Neće biti.“ Pored toga što u istrazi nije reč o tome da li neko misli da su službe bezbednosti svojevoljno odlučivale o ubistvu, nego, što je jedino relevantno, da li će se pojaviti dokazi koji bi mogli da osude nekog od političara iz tadašnjeg vrha vlasti, pravo pitanje je ipak sledeće: Ako Prpi nedostaje samo karika između Radomira Markovića i Mirjane Marković ili Slobodana Miloševića, gde se tu onda uklapa Aleksandar Vučić, dvadesetdevetogodišnji ministar tolikog uticaja u vlasti da je i ozloglašeni Zakon o informisanju pripremljen dobio samo da potpiše? Ne govori li to još više u prilog tezi da je Vučić o malo čemu mogao samostalno da odlučuje i da su se medijski, finansijski, pa i napadi fizičke prirode na Ćuruviju vršili upravo pod patronatom nekog drugog? Uprkos neupitnoj Vučićevoj političkoj i moralnoj odgovornosti zbog same pripadnosti zločinačkom režimu Slobodana Miloševića, sama Prpa će mesec dana kasnije izneti pojedinost koja, pored već navedene Švarmove izjave, takvu pretpostavku neumitno više potvrđuje nego što na nju baca sumnju.

Povodom tribine pod simptomatičnim nazivom „Stvarnost u koju ne verujem“ održanoj u CZKD-u 24. februara u organizaciji NUNS-a, a pod direktnim predizbornim pokroviteljstvom Demokratske stranke Dragana Đilasa, u tabloidu Blic je narednog dana osvanuo tekst još jedne kontroverzne novinarke Tamare Spaić pod nazivom koji opet dovoljno govori sam za sebe: „Branka Prpa: Ne verujem ni u šta što Vučić kaže, jer on iskreno laže“. Pored nje, na tribini su između ostalih govorili i Vukašin Obradović, već pomenuti bivši član Komisije i Vesna Rakić-Vodinelić. Prpa, koja u to vreme već uveliko izjavljuje da hapšenja osumnjičenih izgledaju kao turske serije, okarakterisana i u ovom tekstu kao „životna saputnica ubijenog novinara“, objasnila je da je pola sata nakon što je na dnevniku RTS pročitan tekst „Ćuruvija dočekao NATO bombe“ 1999. godine primila telefonski poziv od jedne novinarke koja je prenela da je zvao Aleksandar Vučić da kaže da se to više neće dogoditi.

Prpa je ovaj momenat iskoristila kako bi Vučića prikazala u ulozi nekoga ko izaziva „lažnu empatiju“ koja je, po njenom mišljenju, trebalo da relaksira Ćuruviju pred samo ubistvo, i da, prema tome, optuži bivšeg ministra informisanja lično da je sa predumišljajem bio deo državnog zločinačkog projekta. „Ja sam Slavka ubeđivala da on pokušava time da ga anestezira da ne bi pomislio da je u opasnosti i da neutrališe Slavkove odbrambene mehanizme.“ Međutim, nasuprot onome što je Prpa želela da poruči i šta god značili ti „odbrambeni mehanizmi“ (!) u situaciji kada država želi nekoga da ubije, ova rečenica mnogo više stavlja do znanja ne samo ono na čemu se zasnivala tadašnja aktivnost Branke Prpe, već upravo ono čime bi ukratko mogla da se definiše i njena današnja uloga – jednom aktivnom dezavuacijom i svesnom ili nesvesnom opstrukcijom istrage o ubistvu Slavka Ćuruvije. Ono što je u Prpinom karakteru bilo sklono tada da čini Ćuruviji, svom trenutnom partneru, sada je samo ustremljeno na javnost naviklu da se hrani sveopštom nevericom i negiranjem stvarnosti. Upravo zbog toga, utoliko jači postaju razlozi da se razmišlja u pravcu da ne samo da Vučić nije znao šta će se desiti sa Ćuruvijom, nego i da danas, sa pozicije neprikosnoveno najmoćnijeg političara Srbije, iz zakonskih, političkih i ličnih razloga želi da se ovaj slučaj razreši do kraja, kako bi sa sebe sprao bar deo odgovornosti za ono što zbog svoje nemoći tada nije bio u stanju da spreči.

***

Na osnovu preovlađujuće klime i stanja javne svesti, za očekivati je da će se isti ili slični mehanizmi manipulacije koje smo naveli ponoviti u vremenu koje predstoji i kada je reč o Vladinoj komisiji koja je oformljena radi ispitivanja pozadine atentata na premijera Đinđića. Štaviše, prve potvrde već su stigle; napad je ponovo usledio obmanjivanjem javnosti da Komisija narušava ustavni poredak zemlje i da se meša u nadležnost Tužilaštva. U prilogu upriličenom ponovo u RSE, i opet kod Branke Mihajlović od 27. februara 2014. godine, već sam naslov „Komisije umesto države: Posle Ćuruvije, na redu Đinđić“ zasniva se na jeftinom pravničkom triku, koji uz to najavljuje ponovnu mobilizaciju manje-više istih lica zaslužnih i za diskreditovanje prethodnog slučaja.

Druga plasirana laž je da Komisija ne postupa prema već postojećim tužbama koje je napisao pokojni advokat Srđa Popović, što je, paradoksalno, u tom istom tekstu na RSE demantovao advokat porodice Đinđić Rajko Danilović potvrdivši da se upravo po njima i postupa. Svejedno, to nije sprečilo profesorku Vesnu Rakić-Vodinelić da u svom tekstu od 3. marta, četiri dana nakon objavljenog priloga, izostavi tu informaciju i da zavrti još jednom staru oprobanu „legalističku“ propagandu, poput gramafonske ploče koja se polako, ali sigurno, usled nesavladivog animoziteta prema jednom jedinom čoveku, sve više i više trca...

(Politika, 08.04.2014.)

 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane